Фјодор М. Достојевски, АХ — РЕЋИ ЋЕ, МОЖЕ БИТИ, ТИ ЗАПАДЊАЦИ…

(…) Ја и сам знам да мој говор није генијалан и њихове ме похвале нису нимало занеле, ја ћу им од свег срца опростити ако се буду разочарали у погледу моје генијалности али — ево шта може да буде, шта могу да учине западњаци када мало боље буду поразмислили:

Ах — рећи ће, може бити, ти западњаци (да, чујем, „може бити, рећи ће) — ах, ви сте се, дакле, најзад, после дугих спорова и преприрања сложили и признали да је истина била на нашој страни и ви сте положили своје заставе — па, добро! — примамо ваше признање од срца и хитамо да вам изајвимо све је то веома лепо с ваше стране, то сведочи и да сте ви људи што вам, уосталом, ми нисмо ни оспоравали, изузев што су то чинили они најглупљи међу нама, због чега не жалимо нити за њих сносимо одговорност — али … појавила се једна нова зачкољица и њу би требало што пре разјаснити. Ствар је у овоме: ваша теза и ваш закључак да смо се ми у нашем одушевљењу према Европи, тобоже, слагали са народним духом и да смо у потаји били руковођени од тог истог духа — за нас та ваша теза ипак остаје нешто сумњиво и због тога наш коначни споразум опет постаје немогућ. Имајте на уму да је одувек Европа нама била узор, ми смо се дивили њеној науци, за нас је најважније било оно што се зове Петрова реформа — ми се нисмо руковдили духом нашег народа, јер ми нигде нисмо срели тај дух нити смо га било где наслутили на нашем путу, напротив — ако свега тога има ми смо то оставили иза себе, ми смо бежали од тога. Ми од почетка наступамо самостално, ми не следимо трагом некаквог привлачног инстинкта руског народа који тежи свеопштем уједињењу, који се одазива на све што има светски значај — једном речи, ништа нема од свега онога што сте нам ви напричали. Ако хоћемо искрено да се изразимо, ми у руском народу видимо само инертну масу од које немамо шта да научимо, та маса кочи развитак Русије, она успорава њено напредовање, њу треба у целини преобликовати и дати јој други облик и ако се то не може органским онда треба барем механичким путем, то јест њу треба приморати да нас слуша једном заувек и за сва времена. А да би се постигла послушност такве врсте потребно је да и ми усвојимо онај грађански поредак који постоји у европским земљама и о којем се код нас почело говорити. Наш народ је заправо убог, груб и прост, такав је одувек био и због тог он нема свог лица, нема својих идеја. Читава историја нашег народа је један апсурд и ви сте из тога апсурда изводили ђаво би га знао какве све не закључке,  а што се нас тиче — ми смо трезвено гледали на ствари. Потребно је да наш народ буде без историје — а оно што је тобоже имао као историју — то све треба потпуно да заборави, да одбаци са гађењем. Само наша интелигенција има своју историју и тој интелигеницји народ има да служи својим радом и свом својом снагом. 

Дозволите, будите мирни, не прекидајте нас! Када говоримо о народној послушности ми не желимо да заборавимо на наш народ — о, никако! Молимо да не изводите такав закључак: ми смо хумани, ми смо Европљани, ви то веома добро знате. Напротив, наша је намера да мало по мало просветимо народ и да своје дело крунишемо уздигавиш народ до себе, ми имамо намере да прерадимо његову националност у нешто друго што ће наступити када се народ буде формирао. То формирање ћемо градити оним чиме смо и започели, то јест он се мора одрећи своје прошлости, он мора да прокуне сву ту своју прошлост. Када тог човека из народа будемо описменили натераћмо га да омирише Еворпу, почећемо да га саблажњавамо том Европом, рецимо — понудићемо му бољи начин живота, пристојност, одевање, пића, плесове — једном речи, нагнаћемо га да се постиди свога некадашњег опанка и кваса, својих старинских песма, па иако су неке од њих дивне и веома мелодичне, ми ћемо га нагнати да пева водвиљ без обезира што ћете се ви љутити због свега тога. Једном речи, да би смо остварили свој циљ ми ћемо пре свега употребити многобројна и моћна средства која ће деловати на слабе „жице“ његовога карактера, јер тако је било некада и са нама — и тада ће народ бити — наш. Он ће се постидети своје прошлости и проклеће је. Ко буде проклео своју прошлост биће наш — то је наша формула! Држећи се ње ми ћемо уздићи народ до себе. А ако се покаже да је народ неспособан да прихвати такав начин образовања онда ћемо „одбацити и народ“. У том случају имали бисмо јасну потврду за нашу тезу да је наш народ недостојна и дивља маса коју би требали нагнати на послушност. Јер, шта би нам друго остало? Истина је у интелигенцији, истина је у Европи и мада ми имамо осамдесет милиона људи (чиме се изгледа ви хвалите), сви ти милиони ипак треба да послуже ствари европске истине пошто друге истине нема нити је може бити. Бројем тих милиона ви нас нећете уплашити. Ето то је оно што смо имали да вам кажемо, сада смо вам то јасно обелоданили и ми остајемо на томе. Јер, ако будемо прихватили ваш закључак не бисмо могли више расправљати са вама о неким тако чудним стварима како што је, на пример, le Pravoslavié  и неки тамо његов тобожњи посебни значај. Но, надамо се да ви то од нас нећете ни тражити, нарочито сада када је јасна последња реч еворпске науке — атеизам, просвећени и хумани атеизам, а ми не можемо да не следимо ту Европу… И тако , ми бисмо могли пристати да прихватимо уз извесне ограде, онај део вашег говора у којем нам признајете нешто и где нас хвалите — то нека вам буде! Учинићемо вам ту љубазност — али онај део који се тиче вас, и свих оних „начела“ — извините, али то не можемо да прихватимо.“

Ето, такав би могао бити жалосни одговор на онај мој говор. … Но, оставимо се мрачних мисли и надајмо се на вође наших следбеника европеизма. Ако они буду усвојили само половину наших закључака и оних нада које ми полажемо у њих нека им је и због тога свака и част и нека им је слава због тога — ми ћемо их дочекати са најискренијим одушевљењем у нашим срцима. Ако буду прихватили барем половину тога, то јест ако буду прихватили самосталност и оригиналност руског духа, законитости и његовог постојања и његове човекољубиве тежње за општим уједињењем — онда више нема разлога да се препирке наставе…

Фјодор М. Достојевски, ДНЕВНИК ПИСЦА 1877-1881 ( „Објашњење поводом говора о Пушкину који следи“ стр. 432-435, август 1880.) ИРО Партизанска књига, Љубљана, Београд, 1982.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s