Фјодор М. Достојевски, БОГАТСТВО ДУХА НЕ ЗАВИСИ ОД ЕКОНОМСКЕ МОЋИ

(…) Четврто, та способност једна чисто руска и национална наша способност и њу Пушкин дели са целим нашим народом и као велики уметник он је у пуној мери изражава у својој уметничкој делатности. Читав наш народ скрива у души ту склоност да се унесе у нешто што није његово, он уме да се одазове на све што има светски значај, он тежи општем измирењу и то је у много наврата манифестовао у току двеста година после Петрових реформи. … Смешно је тврдити да пре него што будемо рекли нову реч читавом свету ми и сами треба „да се развијемо у економском, научном и грађанском погледу“, само тада наводно ми можемо сањати о „новим речима“ које ћемо рећи (тобоже) као један савршен организам какву су други европски национални организми. У свом говору ја сам посебно подвукао да ми не пада на памет да упоређујем руски народ са западним народима у области економске или научне славе. Ја сам једноставно казао да су руска душа и гениј руског народа способнији од генија било ког другог народа када треба прихватити идеју општечовечанског јединства, када треба схватити и прихватити оно што је различито и бристати све противуречности. То није економска особина (нити која друга) то је морална особина — и ко је тај ко би могао да оспори да руски народ има такву особину? Сме ли ко рећи да је руски народ само инертна маса чија је улога у томе да економски помаже успеху и развоју руске европеизиране интелигенције која се издигла изнад нашег народа — ко би смео да тврди да је руски народ једна мртва маса од које се нема шта очекивати и за коју не треба везивати никакве наде? Авај, многи међу нама и то тврде, али, ето, ја сам се усудио да кажем супротно.

(…) Тврдити да наша убога и заостала земља неће бити способна за тако узвишене тежње све док у економском и грађанском погледу не буде слична Западу — то је једноставно лудост! Основна морална богатства духа, барем, у својој суштини не зависе од економске моћи. Наша убога и заостала земља — сем оног вишег слоја — стоји сва као једна целина. Осамдесет милиона њених становника чине такво духовно јединство каквог нигде у Европи нема, па се, према томе, не би могло рећи да је наша земља неуређена, а ако се строжије посматрају ствари не би се могло рећи ни да је наша земља убога. Напротив, у тој Европи где је скупљено толико богатства — читава грађанска основа европских нација је поткопана, она се може сутра срушти да од ње не остане ни трага за вечита времена, сутра на место свега тога може да дође нешто ново и до сада невиђено што нимало неће личити на ово садашње. Све то богатство што га је Европа нагомилала неће је спасити од пропасти, јер „у трен ока ће нестати свега тога богатства“. И, ето, на тај поткопани и заражени грађански поредак се показује прстом као на идеал коме треба да стреми наш народ, као на идеал који наш народ треба да достигне, па тек онда да стекне право да промуца своју реч Европи. А ми тврдимо, напротив, да се дух љубави свеопштег уједињења може гајити и носити у себи и у овим условима наше садашње економске беде — све је то било могуће још у већем сиромаштву него што је ово садашње, било је тога и у време после најезде Татара под Батијем, па и после оних погрома оног мутног времена када је само захваљујући јединству народнога духа Русија била спасена. (То је доба после смрти последњег Рјурика, доба Бориса Годунова око 1613-те године када је на власт ступио цар Михаил Романов). И најзад, да ли је збиља потребно да се воли читаво човечанство, да се у себи носи дух свеопштег уједињења, да се не мрзе друге нације због тога што не личе на нас, да се наш народ не туђи од других народа и да не сматра друге народе за лимун који треба исцедити (а таквих народа у Европи има) — да ли је збиља потребно да би се све то имало у себи и остварило — пре свега постати богат народ и прихватити код себе европско грађанско уређење!? Зар је потребно да ми ропски копирамо то европско уређење? (Оно ће и онако сутра пропасти!). Је ли могуће да руски дух не треба да се развије национално, на темљу својих органских снага него тако — безлично, лакејски подржавајући Европи? Шта ће онда бити са руским националним организмом? А овамо се расправља о природним наукама! „То народ неће дозволити!“ — рекао је неко пре две године једном загриженом западњаку. „Онда треба уништити народ!“ — одговорио је овај западњак мирно и достојанствено. И то није био било ко него један од представника наше интелигенције! То је истинита згода!

август 1880.

Фјодор М. Достојевски, ДНЕВНИК ПИСЦА 1877-1881 ( „Објашњење поводом говора о Пушкину који следи“ стр. 429-431, август 1880.) ИРО Партизанска књига, Љубљана, Београд, 1982.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s