Борис Вишеславцев, ПУШКИНОВА ПОЕЗИЈА СЛОБОДЕ

(…) И, ево, морамо да признамо да је без извесног безумља и пијанства поезија немогућа. Уметник ствара у својеврсном божанском безумљу, каже Платон. Поезија ствара „као у сну“, несвесно, као Питија. „Грозница рима“,  „поезија светог бунила“, ослобођени су сваке разумне заповести. Међутим, не може се само на безумљу изградити поезија нити уметност уопште: потребан је још и ум. И Пушкин је поседовао такав ум, веома трезвен и проницљив, и ако му је у животу недостајала разборитост, његова мудрост се налазила у поезији. Уметност није хаос већ космос, тј. лепота, и она се ствара из хаоса, из стихијске игре снага. Уметност поседује у себи оба та елемента: свесно и несвесно, Аполона и Диониса, хармонију и дисхармонију, свето безумље и свету мудрост и једино је она хармонија драгоцена која разрешава дисхармонију. „Лепота ће спасити свет“ каже Достојевски. О умној лепоти, нествореној красоти, говори св. Серафим Саровски и о. Сергеј Булгаков. Није случајно нити узалуд што се епитет „божански лепо“ тако често примењује на високу уметност. Осетљивост за лепо дата је руском народу о чему сведочи наша музика, наша поезија, и пре свега, Пушкин. Али служење лепоти, поклоњење лепоти, чак и доживљај лепоте, јесте слобода, ослобођење духа и не трпи никакво насиље, никакву принуду. Могућа је принуда на ласку и лицемерје, на улагивање, али немогућа је принуда на оно што се допада или не допада. Истинска уметност је увек „слободна уметност“.

Пушкин, разуме се, не даје философију слободе већ поезију слободе; али његова поезија садржи у себи мудрост и ту мудрост у одежди лепоте философ лако препознаје. Ево у чему се она састоји: слобда је драгоцена на свим својим ступњевима, од најнижег до највишег. Није тачно да је стихијност природних сила и страсти сама по себи зло. Напротив, она је услов стваралаштва јер се космос ствара из хаоса и то је подједнако тачно за апсолутно Божанско стваралаштво као и за људске „уметности“. Бог показује Јову ирационалност тајанствених, стихијских, божанствених енергија као одговор на његов захтев законите праведности и рационалне појмљивости Провиђења. И након тога Јов се клања пред овом тајном: „Тада одговори Господ Јову из вихора и рече: Где си ти био када ја оснивах земљу? Кажи, ако си разуман… Јесу ли ти се отворила врата смртна?… Можеш ли ти свезати ланце Влашишима или свезу Ориону раздрешити? Можеш ли ти знати зашто постоји глупи ној, храбри коњ и страшни нерањиви слон?“ (Књига о Јову, гл. 38-41)

И у човеку живе ове природне, космичке силе; несвесну слободу самовоље даровао ми је Бог, онај исти Бог који ме је „призвао из ништавила, душу ми испунио страшћу, ум сумњом узбукао“… Таква је ирационална дубина слободе која чини њен најнижи ступањ, ступањ стихијне самовоље („мала слобода, по Августиновим речима). Али слобода не иде само у дубину већ и у висину. Под њом је „бездан“ али је над њом „Дух Господњи“. Тај највиши ступањ слободе („велика слобода“, по Августину) Пушкин је постигао кроз стваралаштво. Истинска уметност је слободна уметност, геније је увек — „слободни геније“. Али његова слобода је двојака: она осећа потребу за нижом, стихијском, природном, космичком слободом — и вишом, духовном, мистичком, Божанственом слободом, оном слободом за коју је речено „А где је дух Господњи, онде је слобода“. У човековој души ова највиша слобода јесте одговор на Божанствени зов који га позива на стваралачко служење, на „свету жртву“. Али та жртва, то служење — није ропство, није чак ни „јарам закона“, већ, напротив, добровољно позвање које је слобода духа, она иста слобода о којој је речено: „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани!“ Слободни геније доживљава своје позвање као служење лепоти и истини, као песничко и пророчко служење: он чује „Божански глас“, он извршава Божанску вољу: „зборећ крени!“ И од ње добија највећу слободу духовног прозрења и поимања:

И зачух неба свег дрхтање,
Анђела вишњих лет кроз свод,
Подводни, бића морских, ход,
И земне лозе, чак, клијање…

И још једна слобода му је дата: слобода пророчке речи која се не боји ни царства, ни свештенства, слобода да „речима жеће срца људи“.

Такве су највиша и најнижа слобода. Међу њима постоје градације, понекад узлет: од самовоље страсти ка прихватању највише воље („Да буде воља Твоја“), од стихијских природних сила ка стваралаштву и култури, ка култу виших вредности, светих за човека. Слободно стваралаштво, а у суштини и целокупни човеков живот, крећу се између та да пола, између дубине и висине („Из дубине вичем к Теби, Господе!“ — каже Псалмопевац), између дубине природних стихија и висине Божанственог духа. Природне снаге, природне страсти и нагони, неопходни су за стваралаштво, чак и за живот, али у исто време њихова самовољна слобода „пропашћу прети“. Стваралачка слобода јесте превладавање хаоса, противуречја, случајности. Из противстављених природних сила ствара се хармонија космоса. Таква је принцип сваког стваралаштва — уметничког и моралног. Он је прелаз од слободе самовоље ка слободи самосавлађивања. Слобода означава аутономију, самоодређење, самосталност: „ја одлучујем, делујем, бирам, оцењујем.“ Чиме заправо „ја“ располажем? Одговор: свим телесним и душевним енергијама. Достојевски непрестано говори о том самосавлађивању. Задатак руског човека је — да овлада несвесном, стихијском силом коју осећа у својој души, руском стихијом. У томе се састоји морални задатак, услов морала. Пушкин је тога био савршено свестан, његово морално просуђивање одликује се ретком праведношћу и тачношћу. Он никада није мешао добро и зло, никад није стављао себе с оне стране добра и зла, у њему је присутно дубоко осећање греха и кајања: „узалуд стремим сионским висинама, грех ми стоји за петама. „, и даље: „и, гадећи се, читам живот свој и тешка клетва читање ми прати…“ Успињање ка највишој слободи врши се узу помоћ аутономног, слободног моралног суда. Та слобода моралног суда код Пушкина није науршена никаквим спољашњим деловањима, никаквом принудом, никаквом личном коришћу, никаквим притиском јавног мњења, никаквом социјалном забраном.

Борис Вишеславцев, ВЕЧНО У РУСКОЈ ФИЛОСОФИЈИ (одломак из „Индивидуална слобода код Пушкина“ 31-33), Логос, Београд, 2007.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s