Иво Андрић, ГЛАВНО ЈЕ ДЕЛО

Нема сумње да су за формирање једног писца и постанак његовог дела важни и често одлучујући фактори: средина из које је писац никао и ток његовог личног живота. Али питање повезаности и зависности између тих фактора и пишчевог дела тако је сложена и суптилна ствар да јој, при испитивању дела, треба приступити са много обзира и пажње. — Просто гомилање биографског материјала не може само по себи ниишта објаснити, а може да створи забуну и доведе до погрешних закључака. Стварни доживљаји стоје увек иза дела које је уметник написао, али они су, као што рекох, у нарочитом односу према делу и тај однос је у сваком поједином случају друкчији и тражи други поступак при изучавању дела. Гете је, на пример, рекао једном да је све што стоји у његовом делу доживљено, али ништа није казано онако како је доживљено. Нема правог писца који није повезан са друштвом и људима, али број његвих личних доживљаја није увек у истој мери важан и пресудан за процену његовог дела (…) Писац-уметник доживљава мање-више исто што и ми сви остали; питање је само како он то доживљава, и, нарочито, какав уметнички облик, какво тумачење од опште важности он свом доживљају даје; кратко речено: какво уметничко дело ниче из тог доживљаја. По том делу, и само по том, он је оно што је, тј. писац и уметник, и по томе се само разликује од нас осталих људи који живимо истим или сличним животом. Главно је дело. И томе делу треба посветити највише пажње.

(Из интервјуа Ива Андрића листу Средњошколац, 27.10.1951.)

Цитирано према Жанета Ђукић Перишић, ЖИВОТ И ПРИЧА стваралачка биографија Иве Андрића, (стр. 21-22), Академска књига, Нови Сад, 2012.

Игор Северјанин, ЧИМЕ ОНИ ЖИВЕ?

Они живе политиком, раздорима, ратовима,
Патролама и актима, ждрањем, пићем и сплеткама,
Интригама заразним, гнојним, бујним злом у њима,
Безобзирјем, завистима, развратима и злобама.

Мислиоце, уметнике и песнике не познају,
Боје их се и презиру, трутовима називају.
Ал’ потомство зато праве, и за њега бринут’ знају,
Убеђени при том мисле да животу добит дају!…

Игор Северјанин
20. јануар 1923

Препевао: Александар Мирковић

Алек Вукадиновић, ДЕЖУРНИ УКУЋАНИ

Ватра — која те обасјава
Земља — која те надахњује
Страница — што те удаљава

Удар — који те проналази
Зрно — које те зауставља

Светлост — која те  р а з р е ђ у ј е

Алек Вукадиновић, ДАЛЕКИ УКУЋАНИ, СКЗ, Београд, 1979.

 

Рајнер Марија Рилке, СВЕ СТВАРИ ВОЛИМ КАО БРАТ

Све ствари волим као брат, и све ме
зову да тебе откривам у њима;
у малима се сунчаш као семе,
точиш се велик у свим великима.

Силе што служе воде кроз све дане
ствари у чудесно преображење:
расту кроз жиле, нестају у гране
и струје крошњом као васкрсење.

Р.М. Рилке, ПЕСМЕ (Часловац, стр. 8), Нолит, Београд, 1986.

Превео: Бранимир Живојиновић

Алек Вукадиновић, ЗВУЦИ ИЗ ЗАЧАР-ГОРЕ

Рекох себи Од земнога нису траја
Дивин-звуци пелен-горе Сан и Сена
Ја Дивино пун чемера твога сјаја
Не напих се словом душе за времена

Уздуж снаге кругом-крилом пре и сада
Сред Вечности тајног била усред Трена
Зачар-горо сад си мрака сад си склада
Сад си Траја вавек века сад Времена

Док те слушам излишности света чиле
Скупили се укруг свили правци лéта
Саго бајна почуј слова како цвиле
Реког себи Од овога нису света

Алек Вукадиновић, ПЕСНИЧКИ АТЕЉЕ 2, Граматик, Београд, 2017.

Алек Вукадиновић, ПОХВАЛЕ СЛОВУ

ПОХВАЛЕ СЛОВУ

Множе се и роје
Струци моћног сâда:
Стопе ти од ми̑ља
Звуци ти од жада

Све слoво по слово
Шуми од старина —
У језику-звуку
Сушт је — би̑т једина

Све што струји, кружи
Троши се слâма —
Цвет чаробних Речи
Остаје за нама

У кругу у му̑ку
ватре задњи лет је —
Цвет сажет у звуку
Слово-печат Свет је

КЊИГА

Шуме црне шуме
Пропадљив — А ја:
Цвет сажет у звуку
Напи се свог траја

Ружа ти у башти
Коју рука куша —
Цвет сажет у звуку
Ружа сва од Су̑шта

Чари, дражи мамне
Воће што се круни —
Суште ствари сâме̄
Бози траја пуни

Рече Кнеже чарни
Налог је и брига:
Ствари стује, круже
Да заживи Књига

ТРÂЈ СЕ НОВИ ГРАДИ

Теку звци-му̑ци траје звучан склад и
Исто Истом у круг Крива праву сече
Бешум препун звука у даљ широк тече
У језику-звуку Трâј се нови гради

У Језику-звуку Трâј се нови гради
Слика слику та̏ре жица жицу пâра
Све што нереч рече то језик очара
Голем-шâр се диже ниче бескрај млади

Голем-шар се диже ниче бескрај млади
Сва неба сјина у жив бруј се слива
Јеси Богу све си Јеси зрака жива
У језику-звуку Трâј се нови гради

Круг је Бога пун је блиста бескрај млади

Алек Вукадиновић, ПЕСНИЧКИ АТЕЉЕ 2, Граматик, Београд, 2017.

Алек Вукадиновић, МАЛИ ИКОНОСТАС

Кућа Шума Гора
Небо Крст и Ружа
Дубоко под кровом
Корени се Душа

Стопе ти звучне
Искон-стопа прати
Жишцима зарним
Књига се печати:

Сја Слова зденац
Да срце исклија
Сја се жâд у Гори
Светој сред житијâ

Дечанске Зоре
Пчеле Гранчаничке
И Метох-Жича:
Прелести матичне —

Жишци што зâре
С краја на крај трâја
Твој Дворац Вере
Твоја Ружа сјаја

Алек Вукадиновић, ПЕСНИЧКИ АТЕЉЕ 2, Граматик, Београд, 2017.

Роберт Рождественски, ЛАЖ ЈЕ ДА ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ

Лаж је да време пролази.
            То пролазимо ми.
 По непокретном времену.
            По његовим дугим долинама.
 Мимо заборављених санки усред сибирских зима.
 Мимо иртишких вода с непоновљивим ветровима.
 Тамо, за нашима леђима –
           магла с четири стране.
 И усамљено дрво, ружно повијено.
 Лаким бомбама –
           иње прекрива пероне.
 Руке, које се пружају ка порцији хлеба.
 Тамо, за нашим леђима –
           снежне су дубине.
 Тамо, изгорела рамена коче се од бола.
 Над затамњеним градом
           песма:
 „Устани земљо, велика-а!…
 „А-а-а-а…“ враћа се жустро, као у празној цркви.
 И ми напуштамо прошлост.
          Шкрипи под зубима песак.
 Зарђао жбун сабласно се костреши на путу.
 И бацамо на њега
          очевих кошуља дроњак,
 и облачимо синтетику, по здравље штетну.
 Идемо ка црти иза које –
          женске сузе су краткотрајне.
 Злочас.
 Нечујан тутањ грома.
 Болница
           из које ће нас изнети…
 Проседи диригент.
 И тромбонист,
          који облизује суве усне.
 Пут – у облику спирале.
          Пут – као кружница.
 Но –
 покусавши хељдину ил кашу од кромпира –
 историју Човечанства
          до сопственог конца
 свако пролази временом.
 Свако пролази.
 Свако.
 И свакоме – по реду –
          сунчано, па тамно.

Ми пут меримо
         мером својих аршина.
 Иако је већ неко рекао давно:
 да је цело људско искуство –
          понављање грешака…
 И ми идемо ка хоризонту.
          Кашљемо.
                     Рано устајемо.
 Откривамо школе и споменике.
                     Звезде и маркете…
 Лаж је да ми старимо!
 Просто – посустајемо.
 И тихо се у страну склањамо,
                   кад понестане снаге.
1989.
Роберт Рождественски

Препевао: Александар Мирковић

 

Фјодор М. Достојевски, ПОУКЕ СТАРЦА ЗОСИМЕ (О молитви, љубави, другим световима)

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се ново осећање а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново ободрити; и схватићеш да је молитва – васпитање. Запамти још и ово: сваког дана, и кад год можеш, понављај y себи: »Господе, смилуј се свима који су данас изашли пред тебе.“ Јер сваког часа и сваког тренутка хиљаде људи напуштају овај земаљски живот и њихове душе излазе пред господа, и како је много међу њима оних што су се растали са земљом отуђени, ником познати, у тузи и јаду што их нико неће пожалити и чак уопште не зна за њих: да ли су живели или нису. И ето, можда ће се са другог краја земљиног винути ка господу твоја молитва за покој његове душе, иако га ти уопште ниси познавао нити он тебе. Како је утешно души његовој, која је у страху стала пред господа, кад у том тренутку осети да постоји неко ко се и за њега моли богу, да је остало на земљи биће људско које и њега воли. А и бог ће милосрдније погледати обојицу вас, јер ако си ти њега тако пожалио, колико ће га више пожалити он, бескрајно милосрднији и болећивији од тебе. И опростиће мy тебе ради.Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика божанске љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је бог створио, и целину и свако зрнце песка. Сваки листак и сваку зраку божју волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну божију у стварима. Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И најзад ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу. Животиње волите: њима је бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли божјој. Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг авај, скоро сваки од нас! Волите нарочито децу, јер она су такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења срца наших и као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! (…)

Пред неком мишљу станеш у недоумици, особито гледајући грех људски, и упиташ себе: »Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“ Увек одлучи: »Освојићу смиреном љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет покорити. Кротка љубав је страшна снага, најмоћнија, којој нема ништа слично на свету. Сваки дан и час, сваког тренутка контролиши себе и пази на себе, да би лик твој био диван. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са гневном душом; ниси, можда, ни приметио дете, а оно је тебе видело и твој лик, ружан и безбожан, можда је остао у његовом незаштићеном срцу. Ти и ниси за то знао, а можда си тиме већ у њега бацио рђаво семе, и оно ће, вероватно, нићи, а све зато што се ниси уздржао пред дететом, зато што ниси изградио у себи брижљиву и активну љубав. Браћо, љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку, већ целог живота. А случајно свако може заволети, и злочинац може заволети. Мој млади брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света. Нека је безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше, и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада, макар за једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и молити и њих да ти грех твој опросте. Цените веома то одушевљење, ма како изгледало људима бесмислено.

Пријатељи моји, молите и тражите од бога весеље. Будите весели као деца, као птице небеске. И нека вас не збуњује у вашем раду грех људски; не бојте се да ће он избрисати ваше дело и неће му дати да се оствари, немојте говорити: »Моћан је грех, силна безбожност, силна покварена средина, а ми смо сами и немоћни, смрвиће нас гадна средина и неће дати да се оствари добро дело.» Клоните се, децо, ове малодушности! У томе је једини спас: савладај се и учини себе одговорним за сав грех људски. Јер то је, пријатељу, заиста тако –– чим себе искрено учиниш одговорним за све и за сваког, одмах ћеш увидети да у суштини тако и јесте и да си крив за све људе и сва зла. А пребацујући своју лењост и своју немоћ на људе, завршићеш тако што ћеш се надахнути сатанском гордошћу и почећеш роптати на бога. А о гордости сатанској мислим овако: нама на земљи је тешко да је схватимо, зато је лако пасти у грешку и задахнути се њоме, и то још мислећи да нешто велико и лепо чинимо. И много шта од најјачих осећања и побуда наше природе ми на земљи засад не можемо схватити, али не саблажњавај се тиме и не мисли да ти то може послужити као оправдање, јер ћеш пред вечним судијом одговарати за оно што си могао схватити, а не за то што ниси могао, y то ћеш се сам уверити, јер тада ћеш правилно видети и нећеш више полемисати. Ми на земљи заиста као да лутамо, и кад не би било драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо сасвим залутали и пропали као род људски пре потопа. Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам је тајанствено, интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом вишим и узвишеним, а и корену наших мисли и осећања нису овде него у другим световима. Ето зашто филозофи говоре да се суштина ствари не може схватити на земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло нићи, али оно што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са тајанственим другим световима. Ако слаби или изумире у теби то осећање, онда умире и оно што је одгајено у теби. Тада ћеш постати равноцушан према животу и чак ћеш га омрзнути. Тако ја мислим.

Ф. М. Достојевски, «Из беседа и поука старца Зосиме», Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 437-440.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Фјодор М. Достојевски, ПОУКЕ СТАРЦА ЗОСИМЕ (Не можеш никоме бити судија)

Нарочито упамти да не можеш никоме бити судија. Јер нико не може на земљи бити судија злочинцу, пре него што сам судија не осети да је и он исто такав злочинац као и онај што стоји пред њим, и да је, можда, он највише крив за злочин тог што пред њим стоји. А када то схвати, онда може постати и судија. Ма како изгледало безумно, ово је истина. Јер да сам ја сам био праведан, можда злочинца који стоји преда мном не би било. Ако можеш примити на себе злочин онога што пред тобом стоји, коме твоје срце суди, онда га одмах прими и пострадај за њега, а њега без прекора отпусти. Ако би те чак и закон поставио за судију његовог, онда и тада, колико је год могуће, чини у овом духу, јер ће оптужени отићи и осудити самог себе горе од твог суда. А ако после твог пољупца оде хладан и равнодушан и смејући се теби, нека те ни ово не саблазни: значи, још му није дошао тренутак, али ће доћи у своје време; а ако и не дође, свеједно: ако он неће, онда ће други уместо њега схватити, и отпатити, и осудити, и окривити самог себе и правда ће бити задовољна. Веруј овоме, веруј поуздано, јер управо на томе почива сва нада и сва вера светитеља.

Ради неуморно. Ако се сетиш ноћу, одлазећи на починак: »Нисам обавио што је требало“, одмах устани и обави то. Ако су око тебе људи злобни и безосећајни и неће хтети да те слушају, онда клекни пред њих и моли их за опраштај, јер си заиста и ти за то крив што неће да те слушају. А ако не можеш да разговараш са озлојеђенима, онда им служи ћутке и понизно, никада не губећи наду. Ако те сви напусте и истерају насилно, онда, кад останеш сам, падни на земљу и љуби је, окваси је сузама својим, и земља ће дати плод суза твојих, макар те нико не видео и не чуо у caмоћи твојој. Веруј докраја, макар се десило и тако да сви на земљи застране са правог пута, a само ти једини останеш веран: и тада принеси жртву и хвали бога, ти – једини што си остао. А ако се двојица таквих састанете, онда сте већ цео свет, свет живе љубави, загрлите један другог и одушевљено хвалите господа: јер иако само у вама двојици, ипак се испунила његова истина.

Ако сам згрешиш и будеш туговао чак до смрти због грехова својих, или неког изненадног греха, онда се радуј за другог, радуј се за праведника, радуј се томе што је, кад си ти згрешио, он остао праведан и није згрешио. Ако те злочини људски огорче и изазову у теби гнев и неодољиву тугу, чак и жељу за осветом злочинцима – највише се чувај тог осећања. Одмах или и потражи себи муке, тако као да си сам био крив за злочине људске. Прими те муке и отрпи их, и смириће се срце твоје, и схватићеш да си и сам крив, јер си могао светлети злочинцима као једини безгрешни, а ниси светлео. Да си светлео, онда би својом свеглошћу обасјао и другима пут, и онај што је извршио злочин, можда га не би извршио уз твоју светлост. А ако си чак и светлео, али видиш да се људи не спасавају и поред твоје светлости, остани одлучан и не посумњај у снагу светлости небеске. Веруј у то да, иако се сада нису спасли, спашће се касније. А ако се ни касније не спасу, онда ће се спасти синови њихови, јер светлост твоја неће умрети, иако си ти већ умроПраведник умире, а светлост његова остаје. А спасавају се људи увек и после смрти спасиочеве. Род људски не прима пророке своје и убија их, али људи воле мученике своје и поштују оне које су уморили мукама. А ти радиш за све, за будућност радиш. Награде никад не тражи, јер ти је и без тога велика награда на овој земљи: твоја духовна радост, коју само праведник заслужи. Не бој се ни славних, ни силних, него увек буди мудар и племенит. Знај меру, знај и пази рокове, научи се томе. Кад останеш усамљен, моли се. Заволи да падаш на земљу и да је целиваш. Земљу љуби и неуморно и незаситно је воли, воли сваког, све воли, тражи ово усхићење и екстазу. Окваси земљу својим сузама радости и воли те сузе своје. А екстазе се не стиди, цени је високо, јер је дар божји, велики, и не даје се многима, већ изабранима.

 

Ф. М. Достојевски, «Из беседа и поука старца Зосиме», Браћа Карамазови, 1, превео Милосав Бабовић, «Рад», Београд, 1990, стр. 440-442.