Душан Батаковић, „СТАРА СРБИЈА ЈЕ НАЈНЕСРЕЋНИЈА ЗЕМЉА НА СВЕТУ“ (Французи о Старој Србији)

(…) Најзначајнији међу истраживачима који су испитивали политичке прилике у Турској, од њеног везивања за немачки Рајх до односа султана према хришћанским народима и њиховом месту у систему труске управе, био је Виктор Берар, класични филолог, историчар и политичар. … За проучавање Старе Србије најважнија је La Macédonie, објављена први пут 1897. …

Бераров основни закључак, изведен на основу прикупљених података и исцрпног познавања политике Високе Порте према словенском живљу, био је да је Стара Србија у потпуној власти Арбанаса који су, користећи султанову милост, као правоверни муслимани, имали његов благослов да неспутаним терором спречавају српску акцију и слабе отпорну снагу већ проређеног српског народа:

Митровица мост

„Ма какве биле притужбе Словена староседелаца и оптужбе Срба и ма какви протести Русије, јасно је да ни султан ни Порта ниакда неће интервенисати против Арбанаса и неће увести ред у Косовски вилајет. Арбанаси у тој словенској земљи играју и играће исту улогу као Курди у јерменским крајевима. Као муслимани и слуге господара (султана) Арбанаси ће, ма каква била њихова злодела, увек остати некажњени. Они много више него Курди уживају милост султана, чију су личну гарду одувек сачињавали и који, захваљујући њима, ужива непостојану сигурност. „

Описујући како су Арбанаси кругом утврђених кула затворили Косово Берар је нагласио:

Из својих јазбина они сваке године силазе у равницу и, у зависности од тренутног расположења, убијају, силују или се задовољавају пљачком. Као муслимани неправедно су себи присвојили права господара и власника.“

дечани стара слика.jpg

У закључку Берар упозорава да Србима у  Старој Србији, ако се постојеће стање продужи, прети пропаст:

„Иначе стварна опасност за српске тежње налази се у продужавању садашњег стања. Ако садашња анархија потраје још десет година, Србија може основати у Старој Србији колико жели школа, послати епископе у сва села и у сваки заселак, али њени свештеници неће наћи ниједног хришћанина да га подуче вери и неће преостати ниједан Словен да иде у њене школе. Због Арбанаса Словен је приморан или да бежи или да погине, и његов нестанак из целог овог краја је питање године или неколико година. Сви документи нам сведоче да је ова равница од почетка прошлог века била насељена Словенима. У целом њеном западном делу као словенски град преостао је само Призрен. У Пећком округу, у којем је 1875. било две и по хиљаде словенских кућа, данас их нема више од осамсто. Ђаковица, која их је у то време имала 167, данас их нема више од 40 (ове податке ми је дала српска поропаганда која нема никаквог интереса да увећава своје губитке). За мање од десет година неће више бити Словена хришћана у околини Пећке патријаршије, некадашњем седишту пећког патријарха, верског поглавара свих западних Словена. У источном делу арбанашки притисак је слабији, а повлачање Словена спорије, јер је Албанија удаљена, а Србија, која се налази у непосредном суседству, може да оствари свој утицај, али су Арбанаси и ту у већини. Српска пропаганда процењује да је у три округа Митровице, Вучитрна и Пећи има око 100.000 становка, од којих су нешто више од 78.000 Арбанаси, а једва 22.000 Словени. У Приштини је 1892. било 480 словенских кућа, данас их има 430.  Вучитрн је имао 300, а данас нема више од 200 српских кућа Митровица исто тако. „

Призрен.jpg

На пропагирању ослобођења балканских хришћана у Француској је предано радио и Жорж Голис, уредник листа La Macédonie, који је излазио у Паризу, и стални сарадник неколико француских дневних листова. У књизи о Абдулахамиду и његовим народима, Голис је дао можда најпотпунију слику стања у Старој Србији на почетку ХХ века:

„(…) Део Старе Србије у околини Призрена је, заједно са Јерменијом, најнесрећнија земља на свету. Арбанаси су, спуштајући се са својих планина у равницу, добили царску дозволу да живе на терет српског сељака и да га униште. Нека пропадне раса која би могла да оправда стране претензије. У околини Призрена свемоћно влада арбанашки закон. Хришћани морају да у знак потчињености одсеку косу. Они не могу на коњу да уђу у град, нити да остану у седлу ако на пољу сретну муслимана. Свуда су зидови око њихових гробаља срушени. Хришћанима, после тако мученичког живота, није осигурано ни затворено последње уточиште. (…) Убиства, отмице, препади — то је свакодневница Старе Србије. Турске власти су у то уплетене. Једна јадна српска девојка, Стана Степин, већ је 150 днаа у затвору јер се одупрла бегу који ју је отео ноћ пре венчања: ако попусти Арбанасу, биће ослобођена и вратиће се свом веренику. Разбојник Ћазим живи већ две године од тога што терорише и уцењује три села. Сељани су се жалили да је турски заповедник послао жандарме, а Ћазим их је позвао на оргије за које су сељани морали да му ставе на располагање вино, храну и своје жене. У Митровици, два брата, оба официри полиције (жандармерије), упали су у кућу у којој су хришћани славили венчање и, коко да се забаве хицима из револвера, убили што су могли више људи, а жене силовали. То је хроника само једног дана за који сам прошао с краја на крај Старе Србије. Арбанашки покољи имају посебан смисао у томе што Турци желе да очисте ту равницу од њеног хришћанског становништва.“

Приштина.jpg

Запањен размерама насиља, Голис је на питање да си су Арбанаси одувек били тако сурови, добио следећи одговор:

„Албанци из Дебра убијају да би пљачкали, они из Ђаковице убијају из фанатизма, они из Пећи убијају из задовољства, Арбанаси из Призрена убијају из зловоље, а они из Тетова да опробају прецизност својих карабина. У Албанији сви Арбанаси убијају да би показали да су на своме и да им се призна право да живе на свој начин, а ван Албаније, у целој Македонији Арбанаси убијају јер немају обичај да се устручавају код других и јер их за те услуге плаћа сам султан.“

Душан Батаковић, КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКО-АРБАНАШКИМ ОДНОСИМА (стр. 86-90), Чигоја штампа, Београд, 2006.

Advertisements

Исидора Секулић, МАРАН АТХА! (Господ ће доћи!)

(…) Данас једна велика, велка маса разноразних, иначе обичних и свакидашњих људи, одређено и тачно осећа, да ће цело ово наше велико и славно и заслужно време просто однети ђаво. Баш као што руска мисао већ одавно осећа да ће целу цивилизацију европског Запада — политику, економију, и морал — просто однети ђаво.

Странац студент у великом енглеском граду писао је своме оцу: „седим овде, у својој соби или огромној вароши, и нигде никог не познајем до једнога Бога.“ Ми сви, данас, слично студенту, нити имамо чему да се веселимо, нити чиме да се одушевљавамо, нити коме да се поверимо, нити смо ико, нити смо ичији, него очекујемо долазак оног што је савршено, и знамо да ће пред савршеним морати проћи и пропасти све оно што је делимично. Руска мисао, загледна у једно, већ одавно тако чека. Запад је међутим растао, и успео се на пирамиду еволуције и револуције; а онда му је дошла декаденца. Руска основна мисао, мисао о Богу, нема декаденце. Та мисао обухвата нас данас све. Из те мисли, оком и душом, обухватамо и ми све. 

Легло је толико и толико милиона мртвих, склопила се над њима земља, а на земљиној површини нема ништа. Ништа. Велико време и велике генерације не могу да роде, не могу да избаце ниједног великог политичара, ни економиста, ни филантропа, ни калуђера, ни новинара, ни учитеља, ни идиота. Уметност се замрсила, наука се гуши. Трчкају неки људи, криче, возикају се у неким интеранционалним колицима одавде онамо, оданде овамо, праве неке ситуације, пењу се по неким бригма и клизе опет доле, благосиљају неке савезе и шибају неке народе — али, нико, па ни сами комедијанти, не верују у драму, смеју се и писцу и режији. То јест, засад се још смеју, али спод тога смеја ћути озбиљна и тешка руска мисао: све је ђаво однео, купите дроњке и отпатке, јер иде време да дође оно што је савршено!… Парламенти, владе, митинзи, конференције, конгреси, демонстрације, револуције, ко је то и шта је то пред оним што је савршено?! Досада су управљачи имали бар једну половину човечанства од добре воље да верује и да се диви, имали су жене и децу. Свршено је и с тим. И жене и деца виде луткама у трбух и звечкама у шупљину! Версаљски мир, уговори Тријанонски и Рапалски, комунизам, неокатолицизам, релативитети, репарацијее и реорганизације, чудотворне жлезде, езотерика, авиони без мотора, антихрист, трокатнице, новинарски трустови, милијарде, суфражетке, скаути, скаквци, шибери — све ће то ђаво однети, и однеће уз то још неколико уоквирених позлаћених прошлих векова. Јер, све је то било лепо и красно, и раскошна једна поворка у којој су важност имали и рангови, и костими, и кесе, и имена, али је све то делимично, и мора пропасти кад дође време савршеном. Све оно што нам је улазило у душу у детаљу, мора нам ући у душу са једноставним великим својим идентитетом. Онако као што мајка улази у душу детињу, као што Бог улази у душу руску. 

Без талента, без достојанства, без религије, не можемо се надати пустињаку са таблицом: покајте се; не можемо очекивати ни судбину малог белог миша, који, бачен у акваријум као храна змији, човечански разумно и трагично дрхће, пред аждајом. Не. И за кајање се мора имати достојанства! И ожаљено може бити само достојанство! „Има небеских тела, и има земаљских тела, и друга је слава оних првих, а друга оних других“ — забележио је апостол Павле. Наше ће дакле време, просто, без сјаја и без катастрофе однети ђаво. 

Окрећемо се по белом свету, и узалуд, узалуд авај, тражимо оног човека пред којим ћемо до земље погнути главу. Нема човека! И нема ниједног града у коме се може становати! Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никога до једног Бога!

„Маран атха“ („Господ ће доћи“) — поздрављали су се стари Сирци у време првог хришћанства. „Маран атха!“ — поздравља руска мисао културу Западне Европе. 

Исидора Секулић, МАРАН АТХА¹ (стр. 5-7,), предговор у књизи: Васијлиј Зењковски, РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА, Логос, Београд, 2012., превели: Марија и Бранислав Марковић

  1. Године 1922. наиницијативу наше књижевнице Исидоре Секулић, Василиј Зењковски је у часопису Нова Европа објавио низ огледа по насловм Критика европске културе код руских мислиоца. Крајем године исти издавач је објавио те огледе у виду посебне књиге под називом Руски мислиоци и Европа. Књига која је пред читаоцем представља превод друго, измењеног париског издања из 1955. године, с тим што јој је додата уводна реч Исидоре Секулић из првог издања. (Прим. прев.)

В.И. Иванов, М. Гершезон, ИЗ ИСПУЊЕНОГ СРЦА РЕЧИ САМЕ НАВИРУ

1.

М. О. Гершезону

Знам, драги мој пријатељу и суседе из другог угла наше заједничке собе, да сте посумњали у сопствену бесмртност и у сопственог Бога. И рекло би се да није моје пред вама да браним право јединке на њено лично исповедање и метафизичко уздизање. Јер, право да кажем, ни сâм у себи не осећам ништа што би могло полагати право на вечни живот. Ничег осим онога што у сваком случају више нисам ја, осим онога што је опште и универзално у мени, што спаја и што — као неки светли гост — даје духовни смисао моме огрниченом и неизбежном временском постојању у свој сложености његовог хировитог и случајног састава. Али, ипак ми се чини да ме тај гост није случајно посетио и у мени „боравиште створио“. Његов циљ, мислим, био је да гостољубива домаћина обдари, за мој ум, несхватљивом бесмртношћу. Моја личност није бесмртна зато што већ постоји, него зато што је позвана на састанак. И, као сваки настанак, као и мој долазак на овај свет — он ми се указује као право чудо. Јасно видим да у својој привидној личности, и у њеним многим видовима, нећу наћи ниједан атом који био сличан макар само зачетку самосталног и истинског (вечносг) бивствовања. Ја сам семе које је умрло у земљи; али смрт семена је услов његово оживљења. Бог ће ме васкрснути зато што је Он са мном. Знам Га у себи као тамно, рађајуће крило, као оно вечно највише, које превладава оно што је најбоље и најсветије у мени, као живо начело постојања, богатије од мене, и које, стога, у низу других мојих сила и обележја, садржи и обележја личне свести која ми је својствена. Из Њега сам настао и Он у мени пребива. И ако ме не напусти, Он ће створити и форме Свога даљег прибивања у мени, тј. моју личност. Бог не само што ме је створио, Он ме и некпрекидно ствара и још ће ме стварати. Јер, Он жели да и ја стварам Њега у себи, као што сам то и досад чинио. Не може бити силажења без слободног примања: оба та подвига, у извесном смислу, имају једнаку вредност, и онај који прима постаје по вредности равана ономе који силази. Не може Бог мене напустити ако ја не напустим Њега. Према томе, унутарњи закон љубави, у нама записан (а ми без муке читамо његове невидљиве плоче), уверава нас да је у праву старозаветни псалмопевац кад говори Богу: Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац Твој види трулост. 

Ето шта, добри суседе, мислим о себи у своме углу, а ви сте пожелели да то сазнате. А шта ћете ви мени одговорити из другог угла истог квадрата?

17. јун 1920.
Вјачеслав Иванов

2.

В. И. Иванову

Не, Вјачеславе Ивановичу, нисам ја посумњао у сопствену бесмртност, и, слично вама, знам да је личност спремиште праве стварности. Али, о тим стварима не треба, чини ми се, ни говорити ни мислити. Ви и ја, драги пријатљу, не налазимо се у дијагонали само по смештају у сби, него и по духу. Ја не волим да се узносим мишљу на висине метафизике, иако уживам у вашем пловидбеном лебдењу у њима. Те апстрактне спекулације, које се непрестано слажу у системе по законима логичке везе, та надоблаковска арихитектура којој се тако усрдно посвећују многи из нашег круга — мени изгледа јалов и безнадан посао. Штавише, притиска ме та апстракција, и не само она: у последње време притискају ме као непријатан терет, као превише тешка и стежућа одећа, све умне вредности човечанства, целокупно оно вековима прикупљено и учвршћивано богатство достигнућа, знања и вредности. То осећање и раније ми је мучило душу, али накратко, а сада је то постало постојано. Чини ми се: каква би била срећа бацити се у лету да би се са душе без трага спрало памћење свих религијиа и филозофских система, свих знања, уметности и поезија, па изаћи на обалу наг као први човек, наг, лак и радостан, и слободно подићи према небу обнажене руке, памтећи из прошлости само једно — како је тешко и загушљиво било у оној одећи, и како је лако без ње. Због чега је осећање очврсло у мени, не знам. Можда нисмо осећали тежину дивног руха све док је било на нама цело и лепо, и док нам је угодно обавијало тело; а када се у последњим годинама исцепало и почело да виси у крпама са нас, желео сам да га потпуно стргнемо и одбацимо.

М. Гершезон

3.

М.О. Гершензону

Нисам градитељ системâ, драги Михаиле Осиповичу, али не спадам ни у оне уплашене који у свакој изговореној речи траже лаж. Навикнуо сам да лутам по „шуми симбола“ и разумљив ми је тај симболизам, као и онај у љубавном пољупцу. Унутарње искуство има свој израз у речи, и оно га тражи и за њим чезне, јер из испуњеног срца речи саме навиру на уста. Људи не могу једни другима подарити ништа боље од искреног исповедања својих прозрења, или макар само предосећања или зачетака више, продуховљене свести. Једнога само треба да се клони: да тим саопштењима, тим признањима, не дају карактер присилности, то јест да их не претворе у својство разума. Јер је он присилан по својој природи; а дух дише слободно. Духовне треба да буду речи-симболи о унутарњем искуству личности, истинског чеда слободе. Као што песма песника не присиљава, него га покреће, тако и оне треба да покрећу дух оних који слушају, а не да потчињавају њихово убеђење, слично доказаној теореми. Охолост и властољубље грех су метафизике, трагичан грех, јер издвојивши се из крила целовите духовне зграде, напустивши родни дом првоначалне религије, она је наизбежно морала пожелети да постане науколика и да тражи обележја науке, те велике принудитељице. И ова умна усмереност, која је у последење време вас успела толико мучно да обузме — то мучно осећање неизмерне тежние нашег културног наслеђа — суштински произилази из преживљавања културе, не као живе ризнице дарова него као система најпромошљенијих принуда. Није чудо, култура је управо и тежила к томе да постане систем присиле. За мене, пак, она је Еросово степениште и хирјерархија обожавања. И тако има много ствари и лица око мене која ми уливају страхопоштовање, од човека и његових оруђа, и његовог великог дела и осрамоћеног достојанства, до минерала — да ми је сладосно тонути у томе мору (naufrager mi è dolce in questo mare) тонути у Богу. Јер моја обожавања су слободна — ниједно није  обавезно, и свако је отворено и приступачно, и свако усрећује мој дух. Додуше, свако обожавање, прелазећи у љубав, открива проницљивим погледом љубави унутрашњу трагедију и трагичну кривицу у свему што се одвојило од изворâ бивствовања и затворило у себе: под сваком ружом живота оцртава се крст из којег је она процветала. Али то је већ чежња за Богом — склоност лептирице-душе ка смрти у пламену. Ко не познаје ту основну тежњу, он, по истинитој Гетеовој одредби, болује од друге мрске чежње, макар и не скидао са себе образину веселости: он је „тужни гост на мрачној земљи“. Наша права слобода, наша најплеменитија срећа и патња увек су с нама, и никаква култура неће нам их одузети. Болест тела је страшнија јер је дух бодар, а тело слабо; човек је беспомоћнији пред сиромаштвом и болестима него пред мртвим идолима. Неће ли он стрести с плећâ мрски јарам умртвљујуће наследност, одбацивши га силом, пошто ће он поново израсти на њему, сам по себи — као што је грба неодвојиви део камиле и онда кад она збаци са себе терет који носи — али испод тога јарма ослобађа се дух, само преузевши на себе други, „лаки јарам“. У праву сте када говорите о човеку заробљеном сопственим богатствима: „постани (werde)„, али чини се да заборављате Гетеов услов: „најпре умри (stirb und werde)“. Управо смрт, то јест препород личности и јесте њено жудно ослобођење. Умиј се изворском водом — и изгори. То је могуће увек, било којег јутра у коме се свакодневно буди дух.

19. јун 1920.
Вјачеслав Иванов

Вјачеслав Иванов, Михаил Гершензон, ПРЕПИСКА ИЗ ДВА УГЛА, (стр. 11-16),Сл. гласник, Београд, 2009.
Превео: Петар Вујичић

Десимир Благојевић, НА ВЕНЧАЊУ ДУША

Душа души да je знана;
блиска да je, обасјана:

с истог Сунца, иста храна,
с истог стабла, с истих грана,

– душа души огњем дана,
родна да je, просијана…

Душа души да je сâна;
певна да je до пеана;

с исте груде опевана,
с исте реке кап бездана;

– душа души са свих страна,
лицем лицу окајана;

с исте душе, са усана;
с истог цвећа, истих рана,

– да je души с океана
душа сјатна, устрептана…

АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ, Бранково коло, С. Карловци, 2013. приредио: Душан Грујичић

Петар Петровић Његош, АЛ’ ЈЕ ЂАВО, АЛИ СУ МАЂИЈЕ АЛИ НЕШТО ТЕЖЕ ОД ОБОЈЕ…

Вук Мандушић

Ал’ је ђаво али су мађије
али нешто теже од обоје:
кад је виђу ђе се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Па све мòгах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мејсечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти однекуда дође,
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе;
тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића бана
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву;
па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в’јенац било
него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
очи гòрê живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца —
и ја плачем ка мало дијете.
Благо Àндри ђе је погинуо
дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише!

Петар Петровић Његош, ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ (стр. 63-64), Просвета, Београд, 1967.

Жарко Видовић, ОПСТАНАК И ЖРТВА

Зар је, заиста, потребно да угрозе сам опстанак нације, па да се тек тада сетимо ко смо и шта смо и да тек тада поставимо себи питање о смислу нашег постојања и живљења? На заветну нашу историју и на култ Светог Саве и Светог Кнеза Лазара, судбоносан по сам опстанак Срба, нико нам није тако јасно и одлучно указао као један писац који је, предлажући уништење српског суверенитета и српске историје, позвао Аустроугарску и Ватикан да нам обезвреде и униште Завет и култ Светог Саве и Светога Кнеза. Био би то духовни геноцид, уништен идентитет, убијање душе, крај опстанка Срба. Тако би империјално решење судбине јужних Словена било коначно: да се ставе под протекторат (не Хрвата него) националне идеје Хрвата оданих Хабзбурзима, империји и Ватикану!

Реч је о књизи “Свјетски рат и јужнословенско питање”, Загреб, НДХ, 1943, издање Матице Хрватске, превод књиге која је – у издању Дворско–универзитетског изд. књижарства (K. K. Hof und Univ. Buchhandlung) – изашла у Бечу, на немачком, при крају Првог светског рата, док се још веровало у немачку победу. Писац је L. von Südland. Та књига је и данас ненадмашен уџбеник србофобије, а као таква је служила и у Другом светском рату Независној Држави Хрватској, па и за време Југославије, јер је већ г. 1929. излазио превод у наставцима, у часопису Матице Хрватске, Загреб.

Ако имамо у виду србофобију као идеологију Хабзбуршке империје током Првог светског рата, па србофобију као националну идеју усташа у Другом светском рату, ова данашња империјална кампања деморализације Срба представља трећи западни талас србофобије. А ми се још увек мислимо ко смо и какав је смисао нашег опстанка. Другим речима: ми, заведени политичким идеологијама наших “лидера”, још увек сумњамо у истоветност националне историјске свести, Завета (светосавског и косовског) и Православља, саборности и црквености Срба.

А та истоветност је једина база нашег опстанка. То је знао још “Сидланд”, као што то знају и данашњи моћници НАТО–а. Према томе, историја Срба – а то ће рећи: непрекидно постојање нације у њеном идентитету, одолевајући вековима, времену смрти! – … та историја нације има своју душу и основу само у историји Цркве. Завет нас учи да је наша историјска свест у црквености, у саборности Срба и да је вера жива само као историјска свест! Зато чувар нашег опстанка није, нити је икад била армија или држава, него само Црква, јер су и армија и држава имале снагу и морал док им је то давала Црква. Од агресивног “екуменизма”, мондиализма – који нам се лажно представља као вера, чак и као “хришћанство” – не може нас одбранити, нити се с њим суочити армија или држава, него само Црква, заветна, духовна, заједница Срба, али и историографија и историософија служећи истини Цркве, Завета и нације. Не наука (универзитети или академије), него само црквеност као жртва! Јер чија памет може да се мери са бескрајем и свемоћи Ума Самог Бога?

Па ипак, ни Сâм Бог нам не помаже, нити нас спасава Својим Умом, него жртвом! И Сâм Бог жртвом: жртвује Сина Свог, јер нам не може помоћи Ум који нам је несхватив! Па ко се онда усуђује да нам – мимо те жртве, а и без своје спремности на жртву и христоликости – да нам као спас нуди своју памет? Ништаван је људски интелект кад је у питању опстанак заједнице. То данас зна коначно и метафизика Запада, јер њено основно питање гласи данас “Зашто и чему уопште ишта постоји? Зашто Нешто? Зашто Биће? Зашто не пре Ништа?” У питању је опстанак, јер је у питању смисао опстанка, а он је науци недоступан!

То је основно, судбоносно питање и последња реч метафизике, каже Мартин Хајдегер у свом “Уводу у метафизику”, 1935. и поново, 1958 године.

Историја заједнице је њено трајање снагом смисла — благодати Смисла — а не биолошком снагом, или снагом науке, мишљења и технике. Изван тога благодатног осећања смисла нема ни личности, ни историјске свести. Вера је то осећање. А оно је спремност на жртву! Никада наука није човеку откривала смисао нити веровала да има моћ да открије смисао. Веровало се да ту моћ има метафизика. Данас је метафизичар дошао себи и зна да ту моћ метафизика нема. Има је само вера коју човеку, заједно с осећањем смисла, даје Бог, и то само као награду за човекову спремност на жртву и покајање!

А историја је постојање омогућено и вођено смислом, осмишљено постојање заједнице. Па ако је оно објашњавано пореклом, то само отуд што је већ у пореклу (искону) дат и смисао. Омега и Алфа, јер “Ја сам Алфа и Омега” (Откр. 1, 8).

Живимо у тзв. Свету технике (то је назив епохе Запада, после Новог века и Модерне). Тај Свет технике нас гура и смешта у навику, стање у којем човеку није потребна ни свест ни осећање. Кад човек или неко друштво “живи у навикама”, онда се – али само у навикнутом амбијенту – понаша зналачки и савршено правилно (“функционално”, сврсисходно, корисно), а без потребе да то понашање (и самог себе) контролише свешћу, или да о томе свом понашању доноси некакве своје одлуке: све се одвија аутоматски, како је то припремила наука, примењена у техници живљења; она, наиме, друштво и човека не води у неки прогрес (поготово не у морални), нити у историју и заједницу, него у свет навика! Ту нема ни историјске свести, ни свести о томе шта то ја заправо чиним. У навици се све одвија аутоматски, то јест, несвесним (телесним) знањем које је садржано у самој навици. У томе земаљском “Рају” комотне навике и јест опасност греха који Црква зна и назива унинијем. И наш Владика његош каже: “Тако исто моја слаба душа – Занесена Творца чудесима – За границе воображенија – У дубоко падне униније – Крилатога лишена мечтања (маште) – Мрачне јој се отворе пропасти – Са ужасом да је гладне прождру.” (Луча М. И, 307–313). То нам се дешава кад утонемо у навику: тада више не примећујемо ни лепоту, нити смо свесни човека поред себе. Тако не примећујемо ни да нам прети пропаст, јер нас навика лишава и бриге за опстанак нације!

Време поста је време кад човек, у Цркви и у друштву, мора да се отме томе унинију навике, те да размишља о самим основама и смислу свог живота. Већ сама телесна страна поста – одлучивање о исхрани, поступцима, речима, раду, лењости, спавању, напорима – буди у човеку свест, и то најпре свест човека о његовој слободи. А то значи: о моћи одлучивања коју му је дао Бог, а коју – као и саму веру и свако осећање и свест – навика и Свет технике чине сувишнима! Може тако пилот да из авиона избаци бомбу која уништава читав град, а да се онда врати кући, на “заслужен одмор”, да косилицом “негује” траву у свом врту, очекујући да га жена позове на вечерњи чај. Свет технике тражи бесловесног човека.

А пост? Пост је жртва која враћа човека себи, заједници и Богу, те нам се не може догодити да постанемо свесни Зла и себе тек кад нас Зло изненада нападне.

Живимо у време кад је све у опасности, те је и љубав могућа само као страховање за све оне које волимо, па и за заједницу у коју смо, силом Логоса – Божанском силом сабрања – сабрани и везани. Наша љубав и наша вера је у Страховању и Бризи. Не у страху и бризи за себе, јер би то била себичност, навика, бесловесност, безбожно осећање, одбијање жртве, него у бризи за заједницу у коју смо сабрани благодатним осећањем, разумевањем жртве Христове.

У питању је опстанак народа који је помесној Српској Цркви дат на бригу и страховање. У питању је народ по којем, од времена Светог Саве, ова помесна Црква и сâм свој назив – Српска Православна Црква – носи као Богом дана терет, жртву и мисију.

“Народ овај љуто сагријеши, Господе, начинивши себи богове–идоле. Али им, Господе, опрости гријех: ако ли не- ћеш, избриши и мене из Књиге Своје у коју си ме записао” (2. Мојс., Излазак–Пасха 32, 31–32), јер није верник ни Хришћанин (поготову не свештеник) нико од нас ако не говоримо истину заједници којој припадамо, ако се не осећамо као неодвојиви чланови те заједнице, ако не страхујемо за историју и спасење те заједнице колико и за саме себе! А разлози за страховање су много дубљи и старији од оних који нам се тек сада, после НАТО- агресије, показују.

Кривица режима и политичких лидера је у томе што не желе да именују те дубље и старије разлоге страховања за наш опстанак. А не желе, јер су зашли у свет навике (идеолошке), па не страхују ни за опстанак српске нације (него за одређени режим)..

У Београду, април 2000.

Жарко Видовић, НАЦИЈА И ВЕРА, Светигора, Цетиње, 2008.

Душко Трифуновић, ЉУБАВНО ПРОСТРАНСТВО

Волим те само толико колико могу да те прежалим
Од тежине речи ваздух се сабија
и наша љубав се пуни екразитом

Што год си ти даље
то је већи простор што припада нама
и свет изгледа питом

Ако си ти крај мора
до мора све је наше

Ако си наврх планине
или на старом месту у алеји
или у прошлости с робљем у Мисиру
или у будућности на Касиопеји

Што год си даље
то је већи простор што припада нама

То је пространство оправдава постојање моје душе
међу другим светињама.

101 ЉУБАВНА, антологија срспке љубавне поезије, БЕО штампа, Београд, 2010.

Приредио: Милош Јанковић

Душан Батаковић, КОСОВО И МЕТОХИЈА: поглед у прошлост заветне земље

У хиљадугодишњој историји срспког народа Косово и Метогија су вековима били државно и верско средиште, жариште културе и исходиште његових историјских традиција. За народ који је више времена провео под туђинском влашћу него у сопственој држави Косово и Метохија симболизују темеље на којима је у вековима ропства очуван, а у доба постепеног ослобођања од стране доминације заснован модерни национални и државни континуитет. На традицији косовског страдања, у којој средишње место заузимају поруке Косовске битке (1389), изграђени су, упоредо, и модерна српска духовност и савремена национална идеологија — носећи стубови у великом здању које твори српски национални пантеон.

пећка

Када се и данас међу Србима често тврди да без Косова и Метохије нема и не може бити ни Србије, ни српског народа, онда то није само рецидив патетичног националног романтизма деветнаестовековног типа оживљен на измаку двадесетог века. Косово није само територија једне заветне земље, простор посебног историјског сећања (lieu de mémorie), нити, у процесу изградње нације (nation-building), само идеја-водиља у дугој борби за национално и државну независност. У косовском завету, као кључној одредници модерног српског идентитета, постоји један снажан метафизички набој у којем се с различитим интензитетом прожимају историјско сећање, верска традиција, национални идентитет, историјска права, морални кодекс изведен из верско-епског наслеђа и, разумљиво, промошљање државних интереса.

ВРЕМЕ

У доба националног препорода косовска идеја је ушла у основе државне идеологије Србије и Црне Горе: поетски узвишена у Горском вијенцу, у политичкој равни институционализована у „заветној мисли српској“, она је током XIX века кохезивно деловала на све слојеве друштва, а у неослобођеним подручјима, и под османском и под хабзбуршком влашћу, имала субверзивну снагу нарочитог интензитета. Своју кулминацију косовска идеја достигла је у Првом балканском рату (1912) када је, пет векова касније, узвратном победом код Куманова Турцима, „освећено Косово“ — када је скована крилатица „За Косово — Куманово“ — док је, надахнувши идејом херојског саможртвовања босанске атентаторе на аустроугарског престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву, на Видовдан 1914, најавила нестанак једне епохе.

кумановска битка

У југословенском раздобљу српске историје, косовска идеја се постепено утопила у општи стереотип националног васпитања, да би у комунистичкој епохи, после полувековне хибернације, опет у кризном тренутку, као одговор на експлозију сецесионистичког покрета Албанаца на Косову и Метохији, изронила из колективне подсвести. Показало се, за многе несумњиво, да је косовски завет — избор слободе у царству небеском уместо понижење и ропства у царсту земаљском — трајно везивно ткиво које српском народу даје осећање народне целине, а његовим заједничким прегнућима један виши смисао.  Упоредо с тим, покушају васпостављања косoвске вертикале у српској историји, после пола века насилног дисконтинуитета у епохи комунизма постају, управо због великог одјека у народу, предмет широке, често непатриотске и сасвим идеолошки мотивисане манипулације с дугорочним последицма.

свети сава српски и краљ милутин.jpg

 

Ако је за Србе Косово и Метохија зветна земља, она је за Албанце (Арбанаси у српској терминологији) већ више векова социјално и економски пожељан простор за насељавања и даљу демографску експанзију. Започета у XVII веку, три столећа касније, поткрај ХХ века, она ће, после читавог низа најпре верских, а затим национално и идеолошки мотивисаних сукоба резултирати њиховом неспорном демографском премоћи. Насељавање Арбанаса на просторе Косова и Метохије одузело је овим просторима доминантно српски карактер и отворило тровековну борбу за постпуну етничку доминацију.

У савременој националној идеологији Алабанаца, који су већ стварањем Албанске лиге 1878. у Призрену исказали недвосмислене претензије на пуну етничку доминацију на овим подручјима, Косово и Метохија је древна илирска земља, а они, као њихови наводни потомци, њени једини легитимни власници. Упркос обимнимм истраживањим, још нема ни довољних нити необоривих научних доказа да су Албанци заиста потомци Илира, штавише, постоји дуга празнина у историјским изворима од нестанка Илира до појаве Албанаца, од VI до  XI. У овој романтичарској, научним резултатима несагласној пројекцији о Албанцима као директним потомцима Илира, Срби су, као Словени насељени тек у VII столећу, већ тринаест векова ништа друго до непожељни уљези на наводно аутохтоној илирско/албанској земљи. Одсуство историјског утемељења теорије о илирском пореклу албанског народа није, међутим, битно утицала на њено израстање у главни конститутивни елемент савременог идентитета Албанаца, носећи стуб њиховог националног пантеона.

митровица.jpg

пећ ово.jpgЗапаљивом мешавином двају искључивих, колективистичких идологија, национализма и комунизма, оживљени су, у новом и идеолошком кључу, старе, недовољно превазиђене омразе, неповерења и супарништва. Сукоби и сеобе постају једно од трајних обележја косовске прошлости, у којој су периоди мира били тек кратка раздобља наметнутих примирја, пошто основна социјалан и политичка мотивација српско-албанског сукоба, заснована на покушајима потпуног етничког овладавања територијом, још није до краја исцрпљено.

Из судара двеју ривалских пројекција историје, у којој су провериви и уз непорециву документацију утемљни научни аргументи претежно на српској страни, настао је, као претећи феномен албанских претензија на Косово и Метохију, и велики спор, намењен међународној јавности: спор око „историјске припадности Косова“. Уследила су, уз свесрдну подршку режима Енвера Хоџе, дуготрајна, веома упорна и добро оркестрирана настојања, често увијена у ерудитску форму научних сутдија, да се прошлост Косова и Метохије подвргне коренитој ревизији, ккао би се временом оспорио, обеснажио и, на крају, сасвим промени њен српски карактер, као носећи етнички предзнак њене срењовековне, модерне и, већим делом, савремене историје.

Душан Батаковић, КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКО-АРБАНАШКИМ ОДНОСИМА (стр. 5-8), Чигоја штампа, Београд, 2006.

 

Петар Петровић Његош, МИСАО

Пламен божествени у ништавом храму,
каква ли те је судба у њему зажегла?
Али си ти т’јелу вјечно мученије
али т’јело теби времена тавница?
таинствени закон какав вас сједини?
Какво ли вам право ово својство даде?
То је смртну скрито, а ко знаде рашта?
Он таину ову никад прозрет неће.

Ако ми нијеси бесмртности свједок,
а ти бич си мени и тирјанин љути,
којега би само судба наопака
морала човјеку рад мучења дати,
да му кратки дани и ништавни живот
у проклетству грком и у плачу прођу.
Да, смртни би био најгрђе створење
ако му нијеси ти вјесница права
бесмртију душе вјечнога блаженства.

Електризма пламом ти човјека параш
Како муња св’јетла у мрачнојзи ноћи
што полетом својим градоносни облак
са љутошћу хитром беспрестано кроји
желећ своју свјетлост у мир усијати,
Ње је луча слаба када сунца није.

И ти тако исто усиљаваш чојка
да свјетило зажди у бездане чудесах,
да открије јасно смртнијем очима
сва чудеса Божја — таинствену књигу,
у кој би смртни могâ видијети
без конца планове по којим је рука
свемогућег творца у бескрајни простор
расула свјетове, кâ сиједа зима
кад насије воздух брилијантним прахом,
у коју би могâ право видијети
будућности своје каквост и судбину.
Но од ове тајне виђећемо нешто,
ал’ за гробом само!…
…………………………………..
Будућност је наша велика таина,
која се садржи у оним њедрима
из којих је наше проистекло биће.

Твојему полету, иако је кратак,
ум границу ставит никако не може;
он с великим трудом са тобом управља
кâ кормач сустали у буру са лађом;
ти границу моћи пређеш људске смјело.
Колико сам путах, твојим огњем светим
опит, тумарао по плавој пустињи
тражећ престол сјајни оца вјечитости.
У моме полету безбројна сам сунца,
њина созвјездија налазио свуда,
сва пространа поља ђе су засијана
св’јетлим шаровима како капља бистре
из тешка облака кад кроз луче сјајне
пред заходом сунца поспу сферу нашу.
У њихову свјетлост и у редну течност
читâ сам с внимањем таину чудесах,
свуд сам престол његов у свим свјетовима
уздигнут гледао, али ми се свијет,
од ког су сви други истекли свјетови,
што се више дизах, даље одмицаше.

Ти си ме водила у прелесна поља,
ђê смртнога биће произникло негда
од ништавог праха вољом свемогућом.
Прах сам такви исто ја тежио смјело
мојом руком смртном рад вишега чуда.
Душа ми је јако у груди стењала,
блаженство гледећи ради нас створено
те погрешком грдном вјечно изгубљено.
О каква ме жалост с ужасом морила
кад сам у повратку прешао границу
из бесмртног стана у предјеле смртне.

Ти си ме сводила у бездана Тартара;
с трепетом сам гледâ кипеће ријеке,
с трепетом сам гледâ мрачна чудовишта,
с трепетом сам гледâ ужасне картине,
са страшилом људским злијем напуњене,
с трепетом сам гледâ бездне таме густе,
које с јеком страшном бљуваху облаке
дима и пламена, црна и смрдљива,
из жедне утробе, којима се храни
царство вјечне ноћи под сводом Тартара.

О како сам тада биће наше клео
и са њиме исто душе бесмртије,
кад сам разгледао ови мрачни ужас,
који је сотоврен рад мучења вјечног,
рад мучења вјечног несретњијех тварих!
О жалосни смртни зар је наша судба
рад мучења вјечног нас створила да смо?

Ти си ме водила по земноме шару,
који држи петљу непретржну јако
од твојега ланца у ком си свезана.
Из једног твога славољубља само
сва си мени твоја казивала дјела.
Хиљаде сам гледâ олтарах твојијех,
с којијех се негда дим свештени дизâ,
на које се негда трон горди висио,
времени кумира, тобом порођени.
Све олтаре твоје, троне и кумире
у прах расијава време руком грозном.
Вријеме је теби враг заклети, вјечно
оно ти сљедује, оно твоја дјела
немилосно руши, оно тебе чини
те данашњу светост попљувајеш сјутра.
Но и твоја сила могућа је доста;
не гледајућ пустош што вријеме чини,
дижеш нове ствари на развале палих,
твом приправљаш врагу… да шта рушит има!

Кад ми заждиш душу ватром поезије,
Тад у гимне славе к своме створитељу
душа ми се топи и заигра лира;
тад ми се појаве гомиле чудесах,
међу њима станем и почнем их питат
откуд су постале и ђе им је конац.
Али све нијемо мимо мене иде,
твори свету вољу, не даје отвјета.
У нечем је збиља све нама подобно:
свјетови се крећу и свјетлости лију,
а не знаду начин којим се окрећу,
њин не знаду огањ како се заждио,
не знаду постања нити свога конца.
Зна ли сиње море што мàнита лудо?
Зна л’ вјетрина ишта шта безумно хучи?
Зна ли ишта смртни куд ће и откуд је?
Један знаде за све, он са знањем влада;
он причине знаде, ми их не иштимо!
Да му закон твори — пут је дао сваком,
свијетњаку исто кâ свијетлом сунцу.

Ах, мили свештена, слатка пишто душе,
ти ме увјераваш, увјераваш јако
да частица јеси огња бесмртнога
да имадеш својство са оцем свијетах.
Јер како он исто у бесконачностима
што свештеном мишљу скроји план битности
и рече јој: „Буди!“ и роди се биће,
тако и ти исто у маломе кругу,
подражајућ св’јету од ког си истекла,
идеално ствараш, јер не мож на дјело.
То једно у мене надежду порађа
да с бесмртни дусма хоћу уживати
блаженство вјечито у св’јетлому дому
вјечности, времена створитеља дивног.

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, Просвета, Београд, 1967.

Артур Шопенхауер, О ПИСАЊУ И ПИСЦИМА

Пре свега, постоје две врсте писаца: такви који пишу због саме ствари и они који пишу зато да би писали. Они први имали су мисли или су стекли искуство које им се чини вредним да буде саопштено. Другима је потребан новац, па стога и пишу за новац. Они мисле да због тога могу писати. Могу се познати по томе што своје мисли распредају колико год могу више, а изводе и полуистините, наопаке, претеране и колебљиве мисли, и обично воле полутаму да би изгледали оно што нису. Стога њиховом писању недостаје одређеност и потпуна разумљивост. Отуда се лако може приметити да они пишу само да би утрошили папир. Понекад се то може осетити и код наших најбољих писаца, на приер, местимице у Лесинговој Драматургији, па чак и у неким романима Жана Паула. Чим се то примети, књигу треба одбацити, јер је време скупо. Чим пише само да би утрошио папир, писац обмањује читаоца: у ствари, он се изговара да пише због тога што има нешто да саопшти. — Хонорар и забрана прештампавања представљају у основи упропашћавање књижевности. Дела од вредности пише само онај који пише искључиво ради саме ствари. Каква би то непроцењива корист била када би у сви гранама једне књижевности постојало само мало књига, али изврсних.

Али до тога никад неће доћи, све док треба зарађивати хонорар. Јер, у новцу као да постоји неко проклетство: сваки писац постаје рђав чим пише због некакве користи. Најбоља дела великих људи потичу из оног времена када су још морали да пишу бесплатно или за веома мали хонорар. Дакле, и овде се потврђује она шпанска пословица: „Част и новац не спадају у исту врећу„. — Сва беда данашње књижевности у Немачкој и ван ње потиче од тога што се књиге  пишу да би се зарађивао новац. Свако коме је потребан новац једноставно седне и пише књигу, а публика је толико глупа да је купује. Узгредна последица овога је упропашћивање језика. 

Велики број рђавих писаца живи исључиво од глупости публике, јер она неће ништа да чита осим онога што је данас штампано: — журналисте. Право име! У преводу би оно значило „надничари“. Оно што карактерише велике писце (виших врста), као и уметнике, и што им је, према томе, свима заједничко, то је да они озбиљно схватају своју ствар. Осталима, осим њихове користи и добити, ништа није озбиљно. 

Кад се неко прослави неком књигом, коју је написао према свом унутрашњем нагону и склоности, па због тога почне да пише много, онда је он своју славу продао за бедни новац. Чим неко пише да би на тај начин направио неки посао — то је рђаво. Професионални писци се јављају тек у овом веку. До тада је било писаца који су писали према својој склности.

Артур Шопенхауер, О ПИСАЊУ И СТИЛУ, Ars longa V.B., Београд, 1982.

Превео: Драгомир Петровић