Артур Шопенхауер, О ПИСАЊУ И ПИСЦИМА

Пре свега, постоје две врсте писаца: такви који пишу због саме ствари и они који пишу зато да би писали. Они први имали су мисли или су стекли искуство које им се чини вредним да буде саопштено. Другима је потребан новац, па стога и пишу за новац. Они мисле да због тога могу писати. Могу се познати по томе што своје мисли распредају колико год могу више, а изводе и полуистините, наопаке, претеране и колебљиве мисли, и обично воле полутаму да би изгледали оно што нису. Стога њиховом писању недостаје одређеност и потпуна разумљивост. Отуда се лако може приметити да они пишу само да би утрошили папир. Понекад се то може осетити и код наших најбољих писаца, на приер, местимице у Лесинговој Драматургији, па чак и у неким романима Жана Паула. Чим се то примети, књигу треба одбацити, јер је време скупо. Чим пише само да би утрошио папир, писац обмањује читаоца: у ствари, он се изговара да пише због тога што има нешто да саопшти. — Хонорар и забрана прештампавања представљају у основи упропашћавање књижевности. Дела од вредности пише само онај који пише искључиво ради саме ствари. Каква би то непроцењива корист била када би у сви гранама једне књижевности постојало само мало књига, али изврсних.

Али до тога никад неће доћи, све док треба зарађивати хонорар. Јер, у новцу као да постоји неко проклетство: сваки писац постаје рђав чим пише због некакве користи. Најбоља дела великих људи потичу из оног времена када су још морали да пишу бесплатно или за веома мали хонорар. Дакле, и овде се потврђује она шпанска пословица: „Част и новац не спадају у исту врећу„. — Сва беда данашње књижевности у Немачкој и ван ње потиче од тога што се књиге  пишу да би се зарађивао новац. Свако коме је потребан новац једноставно седне и пише књигу, а публика је толико глупа да је купује. Узгредна последица овога је упропашћивање језика. 

Велики број рђавих писаца живи исључиво од глупости публике, јер она неће ништа да чита осим онога што је данас штампано: — журналисте. Право име! У преводу би оно значило „надничари“. Оно што карактерише велике писце (виших врста), као и уметнике, и што им је, према томе, свима заједничко, то је да они озбиљно схватају своју ствар. Осталима, осим њихове користи и добити, ништа није озбиљно. 

Кад се неко прослави неком књигом, коју је написао према свом унутрашњем нагону и склоности, па због тога почне да пише много, онда је он своју славу продао за бедни новац. Чим неко пише да би на тај начин направио неки посао — то је рђаво. Професионални писци се јављају тек у овом веку. До тада је било писаца који су писали према својој склности.

Артур Шопенхауер, О ПИСАЊУ И СТИЛУ, Ars longa V.B., Београд, 1982.

Превео: Драгомир Петровић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s