Петар Петровић Његош, АЛ’ ЈЕ ЂАВО, АЛИ СУ МАЂИЈЕ АЛИ НЕШТО ТЕЖЕ ОД ОБОЈЕ…

Вук Мандушић

Ал’ је ђаво али су мађије
али нешто теже од обоје:
кад је виђу ђе се смије млада,
свијет ми се око главе врти.
Па све мòгах с јадом прегорети,
но ме ђаво једну вечер нагна,
у колибу ноћих Милоњића.
Кад пред зору, и ноћ је мејсечна,
ватра гори насред сјенокоса,
а она ти однекуда дође,
украј ватре сједе да се грије.
Чује да свак спава у колибе;
тада она вијенац расплете,
паде коса до ниже појаса;
поче косу низ прса чешљати,
а танкијем гласом нарицати
како славља са дубове гране.
Тужи млада ђевера Андрију,
мила сина Милоњића бана
који му је ланих погинуо
од Тураках у Дугу крваву;
па се снахи не дао острићи:
жалије му снахин в’јенац било
него главу свог сина Андрије.
Тужи млада, за срце уједа,
очи гòрê живје од пламена,
чело јој је љепше од мјесеца —
и ја плачем ка мало дијете.
Благо Àндри ђе је погинуо
дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише!

Петар Петровић Његош, ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ (стр. 63-64), Просвета, Београд, 1967.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s