Исидора Секулић, МАРАН АТХА! (Господ ће доћи!)

(…) Данас једна велика, велика маса разноразних, иначе обичних и свакидашњих људи, одређено и тачно осећа, да ће цело ово наше велико и славно и заслужно време просто однети ђаво. Баш као што руска мисао већ одавно осећа да ће целу цивилизацију европског Запада — политику, економију, и морал — просто однети ђаво.

Странац студент у великом енглеском граду писао је своме оцу: „седим овде, у својој соби или огромној вароши, и нигде никог не познајем до једнога Бога.“ Ми сви, данас, слично студенту, нити имамо чему да се веселимо, нити чиме да се одушевљавамо, нити коме да се поверимо, нити смо ико, нити смо ичији, него очекујемо долазак оног што је савршено, и знамо да ће пред савршеним морати проћи и пропасти све оно што је делимично. Руска мисао, загледна у једно, већ одавно тако чека. Запад је међутим растао, и успео се на пирамиду еволуције и револуције; а онда му је дошла декаденца. Руска основна мисао, мисао о Богу, нема декаденце. Та мисао обухвата нас данас све. Из те мисли, оком и душом, обухватамо и ми све. 

Легло је толико и толико милиона мртвих, склопила се над њима земља, а на земљиној површини нема ништа. Ништа. Велико време и велике генерације не могу да роде, не могу да избаце ниједног великог политичара, ни економиста, ни филантропа, ни калуђера, ни новинара, ни учитеља, ни идиота. Уметност се замрсила, наука се гуши. Трчкају неки људи, криче, возикају се у неким интеранционалним колицима одавде онамо, оданде овамо, праве неке ситуације, пењу се по неким бригма и клизе опет доле, благосиљају неке савезе и шибају неке народе — али, нико, па ни сами комедијанти, не верују у драму, смеју се и писцу и режији. То јест, засад се још смеју, али спод тога смеја ћути озбиљна и тешка руска мисао: све је ђаво однео, купите дроњке и отпатке, јер иде време да дође оно што је савршено!… Парламенти, владе, митинзи, конференције, конгреси, демонстрације, револуције, ко је то и шта је то пред оним што је савршено?! Досада су управљачи имали бар једну половину човечанства од добре воље да верује и да се диви, имали су жене и децу. Свршено је и с тим. И жене и деца виде луткама у трбух и звечкама у шупљину! Версаљски мир, уговори Тријанонски и Рапалски, комунизам, неокатолицизам, релативитети, репарацијее и реорганизације, чудотворне жлезде, езотерика, авиони без мотора, антихрист, трокатнице, новинарски трустови, милијарде, суфражетке, скаути, скаквци, шибери — све ће то ђаво однети, и однеће уз то још неколико уоквирених позлаћених прошлих векова. Јер, све је то било лепо и красно, и раскошна једна поворка у којој су важност имали и рангови, и костими, и кесе, и имена, али је све то делимично, и мора пропасти кад дође време савршеном. Све оно што нам је улазило у душу у детаљу, мора нам ући у душу са једноставним великим својим идентитетом. Онако као што мајка улази у душу детињу, као што Бог улази у душу руску. 

Без талента, без достојанства, без религије, не можемо се надати пустињаку са таблицом: покајте се; не можемо очекивати ни судбину малог белог миша, који, бачен у акваријум као храна змији, човечански разумно и трагично дрхће, пред аждајом. Не. И за кајање се мора имати достојанства! И ожаљено може бити само достојанство! „Има небеских тела, и има земаљских тела, и друга је слава оних првих, а друга оних других“ — забележио је апостол Павле. Наше ће дакле време, просто, без сјаја и без катастрофе однети ђаво. 

Окрећемо се по белом свету, и узалуд, узалуд авај, тражимо оног човека пред којим ћемо до земље погнути главу. Нема човека! И нема ниједног града у коме се може становати! Свако је од нас у својој ћелији сам, и не познаје никога до једног Бога!

„Маран атха“ („Господ ће доћи“) — поздрављали су се стари Сирци у време првог хришћанства. „Маран атха!“ — поздравља руска мисао културу Западне Европе. 

Исидора Секулић, МАРАН АТХА¹ (стр. 5-7,), предговор у књизи: Васијлиј Зењковски, РУСКИ МИСЛИОЦИ И ЕВРОПА, Логос, Београд, 2012., превели: Марија и Бранислав Марковић

  1. Године 1922. наиницијативу наше књижевнице Исидоре Секулић, Василиј Зењковски је у часопису Нова Европа објавио низ огледа по насловм Критика европске културе код руских мислиоца. Крајем године исти издавач је објавио те огледе у виду посебне књиге под називом Руски мислиоци и Европа. Књига која је пред читаоцем представља превод друго, измењеног париског издања из 1955. године, с тим што јој је додата уводна реч Исидоре Секулић из првог издања. (Прим. прев.)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s