У тој атмосфери бесконачних војних похода, насиља и освета, издаја и јунаштва, тврде вере и тешког сиромаштва, језовитих оскудица, с једне, и ексцеса који данас изгледају невероватни, с друге стране, настајале су оне приче о чудима са госпином сликом, из које крв цури кад је Турчин прободе, о гробовима мученика на које ноћу пада светлост с неба, или о „шехитима“ који павши у борби против хришћана, носе споствену главу на длану, итд. Ислам је код Турака био „Lebensinhalt u. Lebenszweck“. Код истурчених Бошњака новопримљена вера се такође претварала врло брзо у дубок и искрен фанатизам, тим лакше што се уз нову веру везао земаљски интерес и опстанак. Свој привилегисан положај муслиман је бранио не само оружјем и влашћу него је и с неба свлачио разлоге који су му помагали да га учврсти.
Коран му је што му срце жуди,
Што не жуди у Коран не пише.
Горски вијенац
Својим верским заносом он је освајао у исто време и своје место на небу и своје место на земљи.
Хришћани опет, пошто му је узето све што се човеку може узети, и остављено само толико колико је нужно да може за другога радити, лишен сваке сенке земаљских добара и права, он је, по нуждии неминовоној логици људског духа, морао да са земље која му није ништа пружала, дигне очи пут неба у ком је могао да види све но што му је требало и што је хтео.
Речи хришћанин и сиромах постале су синоними.
„Нема ништа до крста“, гласи једна раширена народна пословица босанска. И не имајући ништа до свога крста, разумљиво је су се крстом бранили и оржавали на животу.
У Овчареву крај Травника сам чуо причу о једној старици која је за једне гладне године, под Турцима, хранила своју унучад хлебом од јаворове коре. Деца су плакала и нису хтела да једу тај хлеб, али она би им га дробила на комадиће и кашиком гурала у чорбу и показивала: „Овако Турчин у пакô тоне. “ У тој забави деца би се одушевила и појела и онако тврд хлеб.
Кришћанство је за рају постало „Lebensinhalt u. Lebenszweck“.
Тако се десило да су обојица, и завојевач и поробљени, и роб и господар, што се више антагонизам заоштравао, све више грезнули сваки у свом мрачном и изобличеном верском животу. Јер, заиста, једино се с неба могла црпсти снага за онакве борбе и онакав живот.
У тој присилној симбиози ислама и хришћанства може се код бољег посматрања (ако се добро погледа) спазити како се развијају у исто време два супртна феномена: вере се све више зазиђују и ограђују једна од друге и у исто време подлежу, мање или више, упливу који врше једна на друге.
Хришћански верски елементи који су били везани са обичајима племенског и фамилирајног живота нису могли тако брзо да ишчезну ни код оних који су прешли на ислам.
Има интересантна легенда која тумачи постанак бојених (vielfärbigen) свијећа које босански муслимани обичају да праве о Бајраму (Потражи, Hoernes, Mitteilungen I). Према тој легенди, истурчени Бошњаци су од султана тражили нарочиту повластицу, да, у накнаду за шарена ускршња јаја која су некад као хришћани имали, смију о Бајраму правити шарене свијеће. Султан им је то одобрио и босански муслимани те свијеће и данас праве, док ни код једног исламаског наорда нема тога обичаја.
Муслимани су задржали, на пример, слављење неких хришћанских празника који су вероватно у везе са још паганским славенским веровањем. Они и данас славе Ђурђевдан и Илиндан и уверавају да је само „доподне Илија а отподне Алија“.
Они су задржали обичај шишаног кумства и побратимства. Османилијски путописац Евлија Челебија је овај последњи обичај забележиио као необичну и осталим мусиманима сасвим непознату ствар. („Има тако обичај међу муслиманима и хришћанимма, када се заволе и побрате, један другог мало нарезавши лазну један другом мало крви и зададу си вјеру да један другог ни смакнути ни издати неће, а ако којим случајем који запане сужањства, да ће један другог избавити.“
СВЕСКЕ Задужбине Иве Андрића, 1/1982, (стр. 252-255 одломак из Фрагментарне варијанте уз Андрићеву тезу (/докторску/) Београд
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 