Иван С. Тургењев, ПАС

У соби нас двоје: мој пас и ја. Напољу рида страшна, махнита олуја.
Пас седи испред мене — и гледа ме право у очи.
И ја њега гледам у очи.
А он, као да жели нешто да ми каже. Нем је, без речи, сам себе не разуме — али ја га разумем.
Схватам да у овом магновењу,  и у мени и у њему, живи једно исто осећање, да међу нама нема никакве разлике. Ми смо величанствени; у сваком од нас гори и светли исти треперави пламичак.
Долетеће смрт и махнуће ка њему својим хладним широким крилом…
И крај!
Ко ће потом тачно разбрати какав је пламичак горео у сваком од нас?
Не! то не размењују животиња и човек погледе.
То су два пара истих очију које стреме једне другима.
И у сваком од тих пари, у животињи и у човеку — један исти живот бојажљиво се припија уз други.
фебруар, 1878.

Иван С. Тургењев, Senilia, песме у прози

Превео: Александар Мирковић

 

Advertisements

Иво Андрић, ЈЕР, СВЕ ЈЕ ПРЕЛАЗ, МОСТ ЧИЈИ СЕ КРАЈЕВИ ГУБЕ У БЕСКОНАЧНОСТИ…

Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилази на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка. 

Тако исто у сновима и произвољној игри маште. Слушајући најгорчу и најлепшу музику коју сам икада чуо, одједном ми се указа камени мост пресечен по половни, а изломљене стране прекинутог лука болно теже једна ка другој, и пооследњим непором показују једину могућну линију лука који је нестао. То је верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање. 

Напослетку, све чим се овај наш живот казује — мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси — све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране. 

Иво Андрић, СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ (Мостови, стр. 213-214) Београд, Удружени издавачи, 1977.

Владимир Соловјов, У СЕБИ

Чекају ме дуге беле ноћи
Над тишином густих острва…
И опет гледају познате очи,
И прошлост блесне без иједног слова.

Не верујем у царство времена,
Свога срца још ја чувам снагу,
И не кријем да боли судбина,
Ал да кажем „заувек“ — не могу.

Док трепћући клоне светла зрака,
Дан док дремљив склапа тешке зене,
Да светлости нема његовој повратка,
Ове ноћи нећеш уверити мене.
јун, 1899.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, РЕЧ

Ћуте мумије, кости и гробнице —
Светлост живота речи је дана:
На светском гробљу, из древне тмице,
Одјекују једино Писмена.

Ми немамо другога имања!
Знајте да чувате, и уз крик,
Силама свим, у дане јада и страдања,
Наш бесмртни дар – језик.
Москва, 1915.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Стојан Новаковић, ЛЕГЕНДА О СВЕТОЈ СОФИЈИ

(…) Да се вратимо на горе поменуто предање из времена освојења Цариграда.

Кад су Турци продрли у Цариград кроз једну тајну капију, коју су Грци, из немарљивости, заборавили затворити, и кад је иза тога настао неред и пораз одбрамбене војске, народ се поплаши и збуни и почне се згртати ка светој Софији. Прост народ у опсађеном Цариграду веровао је у неко пророштво, да Турци неће даље продрети него до стуба Константиновог, који се пре Свете Софије Турцима на путу находио. Народ је веровао да ће на том месту пред Турке изаћи Божји анђео, да ће он предати мач у руке неком непознатом човеку из народа и да ће тај Турке одмах протерати из Цариграда и из Јевропе, и отерати их у унутрашњост Азије. Зато се све згртало ка Светој Софији; зато је све чекало час у ком ће се Анђео појавити; и у том очекивању сав се тај свет молио Богу. У својим свечаним црквеним хаљинама патријарх је служио службу међу запрепашћеним и поплашеним народом.

аја софија

У тај мах турске секире развалише врата и Турци нагрнуше у Свету Софију. Крв прсну по освештаним просторима Свете Софије, тога ненадмашно величанственог узор-дела старре архитетуре, и патријарх положи живот у храму Божјем у служби и молитви.

Тако каже историја.

Али народна прича говори како се у онај мах кад су неверници пошли на патријарха и на свету тајну, зид отворио пред патријархом и пред светом тајном, како је патријарх ушао са светом тајном у тај зид, и како се зид наново склопио за њим. А кад Турци буду прогнани из Цариграда, вели прича, тај ће се зид отворити, патријарх ће са светом тајном изаћи и довршћиће службу коју је пре више од четири века започео. Ову причу нам казује и Е. де Амичис у своме Constantinople, у глави о Светој Софији. „У онај мах — стоји тамо — кад су се показали освајачи у Светој Софији, један грчки владика, који је баш служио, изађе из олтара, попне се на велику галерију, и у који су се мах за њим залетели војници, он ишчезне кроз мала врата, која се за њим сама зазидају. Војници стану ударати у зид из све снаге, али се на зиду показивао само траг њихвог оружја. Дозову зидаре, али после читавог дана узалудне муке с пијуцима и ћускијама, и они не могоше ништа учитити. Затим се сви цариградски зидари изменише на томе послу, и сви попадаше малаксали од узалудна напрезања пред тим чудноватим зидом. Онога, пак, дана кад се оскрнављена црква опет поврати хришћанској служби, и тај ће се зид отворти, и онда ће грчки владика из њега изаћи у својим владичанским хаљинама, с путиром у руци, с веселим лицем, и ступајући у олтар, наставиће службу Божју на овом истом месту, на ком ју је прекинуо.“

СВ. СОФИЈА 3

Тако је народна прича на овоме крају и у престоници Баканског полуострва у своје поетично рухо оденула трагични свршетак Римског царства и хришћанске владе у Цариграду.

Ко да се при овим причама грчког народа не сети сличних прича у нашем народу?

Ко да се не сети Марка Краљевића, који нашој причи није умро него само заспао; ко да се не опомене Маркове сабље у стену забодене, Маркова Шарца, који маховину једе, и пророштва да ће се Марко пробудити, сабља из стене извући и Шарац маховину појести, и да ће се тада Срби ослободити и постати што су били? Ко да се не сети да се то исто прича у Црној Гори за Ивана Црнојевића? Ко да не помсили на приче о деспоту Стефану, о коме се казује да је један пут Турке преко мора претерао, за њима се топузом хитнуо и повикао: „Кад овај буздован изашао на сухо, онда се и Турци вратили амо!“, а топуз се сместа вратио? Ко да не помисли на приче о зидању Раванице и о Косовском Боју, у којима се такође износи судбинска одредба да неверници завладају.

СВ. СОФИЈА 4

Мисао је доиста једна, а облици су различити. Али у различитим облицима исте основе, која се развија из исте историје, има опет нешто разлике. Грчки облици везани више за религију, они су већма проникнути верозаконским дахом; наши су више национални, у њима се више виде народни политички чиниоци. Онамо црква има прво — овамо друго место: онде је она чист представини вере — овде је већ преображена у судбину. О јуначком отпору онде нема помена, у нас је, пак, он главна ствар. Рекао бих да те разлике у овај мах јасно искачу; али ако и изгледа да оне за тај мах собом казују може бити и дух онога времена, било би непромишљено ако бисмо исте знаке тражили и у потоњој нашој и грчкој историји. Као да је позније време изгладило разлике у схватању и у поетичком смишљању XV века.

света софија 2.jpg

Стојан Новаковић, БАЛКАНСКА ПИТАЊА, (Под зидинама Цариграда, стр. 107-109) Завод за уџбенике, Београд, 2000.

Владимир Соловјов, АКО ЖЕЉЕ КО СЕНЕ ОД НАС БЕЖЕ САМЕ…

Ако жеље ко сене од нас беже саме,
Обећања ако су  — само слова мртва, —
Вреди ли тад живети у заблуди таме,
Вреди ли живети кад истина је жртва?

Да л’ је вечност нужна за празна стремљења,
Да л’ је вечност нужна за лажљиве речи?
Јер за живот достојан треба поверења,
Не зна Сила највиша за оков што пречи.

Спознајући Силу ту сред својих дубина,
Што бих причао више о дечјим сновима?
Живот подвиг само је, — и жива истина
Светли бесмртношћу старим гробовима.

1893.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Иво Андрић, РЕЧИ ХРИШЋАНИН И СИРОМАХ ПОСТАЛЕ СУ СИНОНИМ

У тој атмосфери бесконачних војних похода, насиља и освета, издаја и јунаштва, тврде вере и тешког сиромаштва, језовитих оскудица, с једне, и ексцеса који данас изгледају невероватни, с друге стране, настајале су оне приче о чудима са госпином сликом, из које крв цури кад је Турчин прободе, о гробовима мученика на које ноћу пада светлост с неба, или о „шехитима“ који павши у борби против хришћана, носе споствену главу на длану, итд. Ислам је код Турака био „Lebensinhalt u. Lebenszweck“. Код истурчених Бошњака новопримљена вера се такође претварала врло брзо у дубок и искрен фанатизам, тим лакше што се уз нову веру везао земаљски интерес и опстанак. Свој привилегисан положај муслиман је бранио не само оружјем и влашћу него је и с неба свлачио разлоге који су му помагали да га учврсти. 

Коран му је што му срце жуди,
Што не жуди у Коран не пише.
Горски вијенац

Својим верским заносом он је освајао у исто време и своје место на небу и своје место на земљи.

Хришћани опет, пошто му је узето све што се човеку може узети, и остављено само толико колико је нужно да може за другога радити, лишен сваке сенке земаљских добара и права, он је, по нуждии неминовоној логици људског духа, морао да са земље која му није ништа пружала, дигне очи пут неба у ком је могао да види све но што му је требало и што је хтео. 

Речи хришћанин и сиромах постале су синоними. 

„Нема ништа до крста“, гласи једна раширена народна пословица босанска. И не имајући ништа до свога крста, разумљиво је су се крстом бранили и оржавали на животу.

У Овчареву крај Травника сам чуо причу о једној старици која је за једне гладне године, под Турцима, хранила своју унучад хлебом од јаворове коре. Деца су плакала и нису хтела  да једу тај хлеб, али она би им га дробила на комадиће и кашиком гурала у чорбу и показивала: „Овако Турчин у пакô тоне. “ У тој забави деца би се одушевила и појела и онако тврд хлеб.

Кришћанство је за рају постало „Lebensinhalt u. Lebenszweck“.

Тако се десило да су обојица, и завојевач и поробљени, и роб и господар, што се више антагонизам заоштравао, све више грезнули сваки у свом мрачном и изобличеном верском животу. Јер, заиста, једино се с неба могла црпсти снага за онакве борбе и онакав живот. 

У тој присилној симбиози ислама и хришћанства може се код бољег посматрања (ако се добро погледа) спазити како се развијају у исто време два супртна феномена: вере се све више зазиђују и ограђују једна од друге и у исто време подлежу, мање или више, упливу који врше једна на друге. 

Хришћански верски елементи који су били везани са обичајима племенског и фамилирајног живота нису могли тако брзо да ишчезну ни код оних који су прешли на ислам. 

Има интересантна легенда која тумачи постанак бојених (vielfärbigen) свијећа које босански муслимани обичају да праве о Бајраму (Потражи, Hoernes, Mitteilungen I). Према тој легенди, истурчени Бошњаци су од султана тражили нарочиту повластицу, да, у накнаду за шарена ускршња јаја која су некад као хришћани имали, смију о Бајраму правити шарене свијеће. Султан им је то одобрио и босански муслимани те свијеће и данас праве, док ни код једног исламаског наорда нема тога обичаја.

Муслимани су задржали, на пример, слављење неких хришћанских празника који су вероватно у везе са још паганским славенским веровањем. Они и данас славе Ђурђевдан и Илиндан и уверавају да је само „доподне Илија а отподне Алија“. 

Они су задржали обичај шишаног кумства и побратимства. Османилијски путописац Евлија Челебија је овај последњи обичај забележиио као необичну и осталим мусиманима сасвим непознату ствар. („Има тако обичај међу муслиманима  и хришћанимма, када се заволе и побрате, један другог мало нарезавши лазну један другом мало крви и зададу си вјеру да један другог ни смакнути ни издати неће, а ако којим случајем који запане сужањства, да ће један другог избавити.“

СВЕСКЕ Задужбине Иве Андрића, 1/1982, (стр. 252-255 одломак из Фрагментарне варијанте уз Андрићеву тезу (/докторску/) Београд

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВО ДЈЕЛО — КЉУЧ НАШЕ ПОВИЈЕСТИ

Историја је континуитет заједнице, тј. одржање заједнице у њеном континуитету упркос смрти која онемогућава континуитет. Континуитет историје је, дакле, духовни, идентитет „маштовни“ (тајни, завјетни), а не биолошки, јер биологија је реалност смрти, прекида континуитета:

само у машти можемо стећи и чувати идентитет са покољењем које је живјело г. 1389, или са покољењем из 1689, или са оним из 1804-1813, или из 1914-1918, или 1941, или са Његошем (1813-1851) итд.,

само са таквим идентитетом се чува континуитет заједнице,

само духовним („маштовним“, тајним, по Лучи) можемо сматрати такав континуитет,

само је личност — са свим својим моћима, суочена с истином битија и у својој свијести о слободи (према Гријеху страсти!) — способна за та поистовјећења,

само поезија чува у себи тајну завјетног поистовјећења.

Тако само заокружили цјелину која је (сва она, цјелина) обухваћена Његошевим дјелом као ниједним дјелом наше историје књижевности и културе.

Тај континуитет је национални, за ралику од племенског, јер овај други није духовна, него „крвна“ заједница, тј. магијска заједница која од својих чланова не тражи свијест о сопственој личности, него само страх од нестанка племена. Снага племена почива на безначјности човјека као личности. Снага завјетне нације (као историје) извире из моћи, значаја и достојанства личности. Солидарност племена (или племенски схваћене нације) је храњена страхом од другог племена (или друге нације схваћене племенски), па тако и мржњом и мобилизацијом против другог племена: солидарност у смрти и смртној опасности! солидарност у култу „Бога смрти“! А солидарност нације (као завјетне заједнице, духовне) храњена је поштовањем и достојанством сваке личности;  то је солидарност литургијска, евхаристијска солидарност у култу Бога Живога!

Ниједној реформи се не може приступити, ниједном преображају заједнице се не можемо надати ако нисмо свјесни да смо са Његошевим дјелом добили у руке кључ наше повијести, а тиме и моћ да увијек из саме историјске свијести процјењујемо сваку тренутну (политичку) ситуацију у коју смо доспјели! Нема те философије (или мисли револуције) која би могла да нам се понуди као кључ умјесто Његошевог дјела. Нема, уколико нам је стало да сачувамо идентитет и континуитет. Моћ постовјећења (моћ Луче!) са прошлим покољењима — да не буде „Са нама је њима угашено“ (Бећковић, Лелек мене) — је иста моћ и нераздвојна и од моћи поистовјећења с будућима. А та моћ је иста и нераздвојна и од моћи поистовјећења са живима: без те моћи нема ни солидарности, ни одбране права и достојанства, те нема ни опстанка у цивлилизацији. Питање, дакле, Његошеве поезије није само питање поезије (и личне естетске култивисаности), него и питање опстанка у цивилизацији!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 97-99),Филип Вишњић, Београд, 1989.

Василиј Кандински, НЕ ЗБЛИЖАВАЈУ СЕ УМОВИ ВЕЋ ЈЕДНОЗВУЧНА СРЦА

Све почиње од тачке.

***

Царство тачке је безгранично.

***

Тачка је у нашим представама најближа и једина у свом роду веза ћутања и
речи.

***

Нула — геометријска тачка — повезана је са највшим степеном самоограничња, то јест са величанственом суздржаношћу, која ипак говори.

***

Звук ћутања, уобичајено повезан са тачком, постао је толико гласан, да у
потпуности заглушује сва остала њена својства.

***

Свака боја живи својим тајанственим животом.

***

Боја је — дирка; око је — чекић; душа — клавир са много жица. Уметник је рука која посредством неке од дирки на одговарајући начин, сврсисходно, изазива  треперење људске душе.

***

Боја има  својство да емоционално делује на душу.

***

Свака боја изазива треперење у души и свако треперење обогаћује душу.

***

Неопходно је да уметник, осим очију, васпитава и своју душу.

***

Уметник мора да има нешто што ће да саопшти, тако да његов задатак није владање формом, већ прилагођавање форме садржини.

***

Коњ носи јахача брзо и снажно. Али јахач управља коњем. Таленат узноси
уметника до највећих висина брзо и снажно. Али уметник управља талентом.

***

Отворено око и отворено уво претварају безначајна узбуђења у велике догађаје.
Са свих страна се разлежу гласови и свет одјекује .

***

Не зближавају се умови, већ једнозвучна срца.

***

Када су уздрмани религија, наука и морал, и спољашњим стубовима прети пад,
човек окреће свој поглед од спољашњости ка унутрашњости, у себе самог.

***

Прекрасно је то што ниче из унутрашње душевне потребе. Прекрасно је то, што је прекрасно унутрашње.

***

Свако уметничко дело дете је свога времена; често и мајка наших осећања.

***

Сликарство је прасковити судар различитих светова, призваних уз помоћ борбе
и усред те борбе светова створен је нови свет који се зове уметничко дело.

***

Сликарство — то је језик који само њему својственим формама, говори нашој
души о њеном хлебу насушном.

***

Стварање уметничког дела је стварање света.

***

Разлика између природе и сликараства се не налази у основним законима, већ
у материјалу потчињеном тим законима.

***

Задатак уметности је да изазове радосну способност да се доживи духовна
суштина у материјалним и апстрактним стварима.

***

Нова наука о уметности може настати тек онда, када знаци постану симболи, и
када отворено око и ухо дозволе да се пробије пут од ћутања до речи.

***

Цео свемир можемо посматрати као затворену, заокружену космичку
композицију.

Василиј Кандински

Превео: Александар Мирковић

Арсеније Тарковски, ХВАЛА ШТО ВИСИНЕ ПРЕМЕРИХ…

Хвала што висине премерих
Небеских звезда и земних гора
Очима — за светлост и су̑за мора!

Рукама, радом преморених,
За то, што их као два крила,
Рукама ниси одбацила!

Грлу и уснама кажем хвала
За то, што ми је тешко певати,
Што ми је глас потмуо и груб,
Кад из дубина зденца полети
Бели голуб и ван излети
И разбије груди о оштри руб!

Не бели голуб — само име,
Живоме слуху туђи склад,
Што звучи ко крила твоја
Четрдесет лета уназад.
1969.

Арсеније Тарковски

Препевао: Александар Мирковић