Душан Батаковић, ОСНОВЕ АРБАНАШКЕ ПРЕВЛАСТИ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Српско-арбанашки односи на Косову и Метохији, у раздобљу од велике источне кризе до Балканских ратова протицали су у знаку новог продубљивања дуготрајних, вишевековних сукобљавања: у свим равнима живљења — верским, националним, политичким, привредним и културним  — био је то кобан судар опречних концепата друштва и окршај двају националних интереса коЈи су се међусобно искључивали. (Сукобљеност интереса Срба и Арбанаса била је вишеструка: „Арбанаси на Косову, који су у већини били муслимани, верски су се идентификовали са Турцима, а преко њих и са Царством. Хришћане, као непријатеље Турске, тако су и они (Арбанаси) сматрали своЈим непријатљима. Међутим, што се тиче Словена, мржња косовских Арбанаса није била заснована на религији, иако је религија њу појачала, већ на етничкој разлици: они су се борили против странаца (Шкија — Словена) који су жудели за њиховом земљом“ (S. Skendi)).

У средишњим областима Старе Србије (Косовског вилајета) арбанашко-српско непријатељство није почивало на равноправном односу снага. Срби су већ вековима били ненаоружана раја, а Арбанаси наоружани и господарећи муслимански слој. У условима сталног слабљења ауторитета турске администрације, јачања племенске анархије и политичког положаја Арбанаса у друштвеној хијерархији, тај однос исказивао се посредством зулума — једностраног арбанашког насиља над српским живљем.

Живот српског народа на Косову, највећим делом чифчија (закупаца туђе земље који су локалном феудалцу — бегу, давали четвртину, а султану десетину прихода), затим ситних занатлија и средњостојећих трговаца по метохијским и косовским варошицама и малог броја слободних сељака са властитим поседима (Доња и Горња Гуштерица), био је изузетно тежак. Одржање голог живота зависило је од непостојане заштите поткупљивх чиновника локалне турске администрације, глобљења закупаца пореза, од воље велепоседника и мноштва арбанашких одметника (качака). Без сигурне правне и економске заштите, без народне цркве и националне организације, у условима све веће дезинтеграције турског управног система, положај српског живља драматично се погоршавао, да би од почетка источне кризе постао несносан. У једној жалби руском цару 1877, Срби из Пећи и околине жалили су се да турске власти с њима поступају као са робовима.

Положај Арбанаса који су, уз Србе, били најјача етничка групација на Косову и Метохији битно се разликовао. Са изузетком малих католичких оаза око Пећи и Ђаковице, већина арбанашког живља у овим областима била је муслиманске вероисповести. Упркос сукобима с турским властима против мера султана реформатора у првој половини XIX века, арбанашки елемент муслиманске вере био је чврсто везан за исламске темеље османског друштва. У теократској структури Османског царства није било знатне разлике између „дина“ (религије) и „милета“ (нације).

Арбанаси су, како је приметио Стојан Новаковић, „без већег узнемирења живели по својим народним аутономним установама још од средњег века“, али су кроз припадност исламској религији, у равни политичких опредељења, остали најконзервативнији муслимански елемент на Балкану, одан шеријату и Курану. Предвођени племенским главарима (кренама) и феудалним великашима, непросвећени арбанашки пук се, без праве националне свести, према својим суседима, православним хришћанима, одређивао као правоверани муслиман, представник повлашћеног слоја у држави, док је колоквијални израз Шки (Шкија) — Словен, стар већ неколико векова, означавао расну разлику. Међутим, таква расна нетрпељивост, сачувана као ехо историјског памћења, претопила се, у темељној исламизацији, у типичан муслимански појам — каурин (ђаурин), који је наглашавао верски принцип друштвене неједнакости.

Припадност повлашћеном муслиманском слоју изражавала се непрестанимм економским и политичким притиском, чији је најекстремнији израз био зулум над хришћанском рајом — широка листа сваковрсних насиља: уцене, глобљења, крађа стоке, отмица и турчења девојака, узурпирање или преотимање имања, а после источне кризе снажног притиска срачунатог да изазове масовно исељавање. Зулуми су имали двојако својство. Пре свега, снажили су арбанашка осећања припадности исламској заједници, а на хришћанске утицали да примају ислам. Отмица и турчење хришћанске девојке рачунало се као двоструки чин херојства: турчењем Српскиње Арбанас је у свом роду стицао углед јунака, а отети и преверити хришћанку значило је „учинити богоугодно дело пророку Мухамеду“. Затим, пљачкашке навике Арбанаса са малисорских и мирдитских висоравни, које су као масивни бедем опасивале Метохију са запада и Косово с југа прерастале су, временом, у својеврсну пљачкашку привреду. Спуштајући се у плодне равнице Метохије и Косова, Арбанаси су пљачком и насиљем осигуравали сталан приход, а када би се нека српска пародица због несносног зулума иселила у Србију, стицали и земљу за трајно насељавање. Али, малисорски горштаци су се тешко привикавали на живот земљорадника. Било је готово немогуће укметити „правоверног“ Арбанаса свиклог на пушку и насилништво. Халил-паша Махмудбеговиш (Begoli) арбанашки великаш из Пећи, пожалио се српском конзулу да „још док имамо Србе чивчије, можемо се рачунати за господара чивлика, а кад се они раселе и на њихова места населе Арнауташи, онда и нисмо више господари чивлика. Кад се Аранауташ насели у чивлик, он је само 2-3 године миран и даје четвртину господару; али чим начини кулу, он постаје већи господар од правог господара.“ На напуштена имања Срба чифчија бегови су почели да насељавају Арбанасе католике, тзв. Фанде из Мирдитије, чије се број, премда занемарљив у укупоном збиру становништва, за два десетлећа после источне кризе удвостручио на простору између Пећи и Ђаковице.

Арбанашка превласт на Косову и Метохији се огледала се и у процесу преверавања, које је, иако знатно мањег обима него у претходном раздобљу, и даље било пуздан показатељ степена верске нетрпељивости. Срби који су прелазили у ислам да би сачували голи живот постајали су, у снажном арбанашком окружењу, Арнауташи, и постепено су се претапали у Арбанасе — најпре — по ношњи, првом знаку социјалне мимикрије, затим по језику и обичајима, а женидбом с арбанашким девојкама постајали су пуноправни чланови фиса. Арнауташи су се од осталих Арбанаса дуго разликовали по обичајима — од обележавања Божића, Ускрса и крсне славе (обично паљењем велике свеће у цркви) до разних породичних светковина попут шишаног кумства. Број поарбанашених Срба, према истраживањима Јована Цвијића, Бранислава Нушића, Тодора П. Станковића и других, чинио је најмање трећину укупног арбнашког живља Косова и Метохије крајем XIX и у првој деценији XX века.

Осећање припадности арбанашком народу очувано племенском традицијом и специфичним обчајним правом (Канон Леке Дукађина), утапало се, у теократском исламском друштву, у конфесионално опредељење. Све до источне кризе, када настаје арбнашки национални покрет, сукоби између Арбанаса католика и Арбанаса муслимана на конфесионалној основи нису били ретка појава. Крвава разрачунавања завађених фисова показивала су висок степен немилосрдности и анахроног поимања заједнице својствена заосталим племенским друштвима.

Душан Батаковић, КОСОВО И МЕТОХИЈА У СРПСКО-АРБАНАШКИМ ОДНОСИМА, (стр. 97-101),Чигоја штампа, Београд, 2009.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s