Жарко Видовић, ДВИЈЕ КОСОВСКЕ КЛЕТВЕ: ЕПСКА И ЊЕГОШЕВА

Позната је кнез Лазарева клетва, изречена на Косовској вечери као пријетња (али магијска пријетња) издајницима и оним који не дођу у бој на Косово. Та клетва је епска и не може се сматрати завјетном. Завјетни Бог је Христос; он је Небеско царство. Епско схватање рачуна на Бога као савезника у свјетовним збивањима и борбама; такав свјетовни „Бог“ се не разликује од виле (свезнице Милоша Обилића или Краљевића Марка), као ни од „Змије“ која је заспала на срцу Мусе Кесеџије. На таквог, магисјко-епског „Бога“ рачуна клетва епска. Такво схватање Бога Његошу је познато и он га разумије много дубље него „слијепац“ гуслар, пророк епско-магијског „Бога“. Зато је Његош био у стању да оцрта лик Сердар Вукоте са његовом клетвом која је страшнија него све епске клетве заједно у било којој од народних пјесама или враџбина: права вјештичина клетва, магијска, епска у Горском вијенцу, стихови 2406-2438: ко изда, да му се скамене дјеца у утроби жене; да се од њега излегу само губавци; да нема мушке главе од пушке (главе која би носила пушку, ратовала); да буде по срамоти познатији од Бранковића; да часне посте испости (испашта) за пса; да му се не зна гроб; да пасју вјеру вјерује; да крвљу прелива бадњаке; да на празник дјецу своју једе печену; да се преобрати у наказан лик; да покајнице лажу кад за њим кукају… итд. Клетва не рачуна на достојанство личности, на завјетну свијест, на тежњу Луче ка небеском царству итд., него само на магијски страх од „божанства“ са којим се, рачунајући на тај исти страх, здружила и баба-вјештица (ГВ, 2045-2217) кад је, за рачун скадарског паше помутила (одузела им свијест) и закрвила Црногорце. Свакако да је и кнез Лазар који куне једна епска, а не завјетна појава у народној пјесми! Та епска Косовска клетва не освјешћује, него застрашује, тј. управо „мути“ људе! И зато је довољан пораз у бици, па да људи који у тој бици нису били прелазе на ислам, по заштиту „Пророковог барјака!“ не у промени вјере, него остајући у истој магијској вјери у којој су били и кад су се сматрали хришћанима, а да при томе у исламу нађу још и заштиту од оног истог магијског страха на који је рачунала епска клетва или пак клетва Сердар Вукоте (исто тако епско-магијска).

Његош зна да је та клетва из магијске сфере која је изван и противна завјетној сфери. Сердар Вукота није Његош, као што ни Селим везир (који пише писмо владици Данилу) није Његош. Они су израз Његошеве моћи да их разумије до оног степена разумијевања који се постиже само у поистовјећењу с њима: наравно, и у иронији, јер иронија је дистанција од лика са којим се пјесник (мудрац, пророк) поистовјећује — ако не дијели схватање тога лика! Те ироније има и у ставу Владике Данила према јунацима, па и према Вуку Мандушићу на крају Горског вијенца; па и према Попу Мићи (у епизоди са баба-вјештицом). Али нема ироније ни према Владици Данилу, ни према Игуману Стефану. Напротив, Његош је њихова иронија и према епском схватању, и према магијској вјери у томе схватању, па и прама магијском страху на који рачуна Сердар Вукотина (Косовска епско-магијска) клетва, као и према епском лику кнеза Лазара који изриче Косовску (епско-магијску) клетву.

Умјесто клетве Његош има далеко већу моћ потребну за чување завјета: има ту иронију, чак горчину хумора који освјешћује.  Његошевом схватању завјета није потребна клетва, него подстицај људима да се уздижу у завјет. Да би се тај подстицај јавио и дјеловао, потребно је да се обезвриједе и смијешнима учине страсти које човјека држе у приземљу свјетовности. Његош издајице не куне, него исмијава! Он исмијава бесловесност оних који су се повели за Шћепаном или (у Горском вијенцу) за баба-вјештицом. Игуман Теодосије оштро осуђује Шћепана и супротставља му се, али га и показује колико је смијешан и јадан и он и они који му вјерују. Његош не рачуна на страх, него на презир који би био изазван тим подсмијевањем које освјешћује. Он издајника завјета не куне, него га, на примјер, показује као свињу (у пјесми Орао и свиња или наша браћа подмићена од Турака, пјесма написана послије Горског вијенца, кад и Шћепан Мали, кад је скадарски паша искористио Његошев боравак у Бечу да митом наведе неке Црногорце на побуну против владике Његоша).

Та побуна пограничних племена црногорских, у савезу с Арнаутима и скадарским пашом, била је од септембра 1846. до октобра 1847. Његош се због те побуне вратио из Беча, те можда зато и није већ тада, кад и Горски вијенац, објављена, под Његошевим надзором, драма Шћепан Мали. О тој побуни и издаји пише Његош, види Целокупна дела П.П. Његоша, Београд, 1975, књига прва, Пјесме, Његошево писмо и комнтар, стр. 368-370.

Свиња прекоријева орла што се не покорава и не прима мито; свиња показује политичку „памет“ и препоручује свој приземни начин живота као најљепши: као Бећковићеви „горди конобари“! (Лелек мене, Просвета, Београд, 1978.), „издајници у народној ношњи… Преци за нас немају завјета… Са нама је њима угашено… Свак нам може бит отац и вођа.“

Његош приказује издају завјета не толико као кукавичлук (као одсуство епског јунаштва), колико као бесловесност, простачку самоувјереност, нитковлук, карактер свиње итд… све оно што ће онда Матија Бећковић у својој (његошевској) клетви (Леле и Куку) приказати као супротност завјету и завјетној свијести. Чминта у Бећковићевој великој поеми Кажа носи собом иронију и горчину хумора којим је Његош осуђивао сваки недостојан однос човејека према завјету. Шћепан Мали је Чминта живо и моћна у наше дане онолико колико је одсутна завјетна свијест! Бећковићева поезија извршава тако опоруку Његошеве драме („историческог збитија“) Шћепан Мали. 

Разлика између епске Косовске и завјетне Косовске клетве је значајна: епска рачуна на страх, чак на страх и за потомство (у заједници племенској, која не рачуна на бесмртност личности, него на бесмртност рода и крви); рачуна на магију којим се личност утапа у „цјелини“ племена. А завјетна  рачуна на лично достојанство. Епска клетва буди у човјеку страх за живот и опстанак, чак опстанак рода („Страх животу каља образ често“), а завјетна клетва буди у човјеку страх за своје достојанство!

Жарко Видовић, ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ, (стр. 92-97) Филип Вишњић, Београд, 1989.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s