Растко Петровић, РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ

Кад човек умре руке прве занеме;
Рука умрлог ко ноћно воће зри,
Ко успаване тице чија срца још стреме
Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.

Беље, но тешки месец ког више неће да носе,
Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
Тако супуштене мирно на груди — брежуљак среће.

Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
Ове руке оживе преображењем у звезде;
И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
Измеђ’ вулкана и неба руке умрлог језде.

И провлаче се лагано, фосфорне понорне руке,
Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
Кроз тамну поноћ земље, између жилца смреке,
Испод толико биља кога су свуд садиле.

А те сам руке негда толико љубио,
Осетио им тад свежину да спира главобољу;
Траг дивних руку по књигама се изгубио
но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.

Одједном у свом току, пробивши бок планина,
Избију те светле руке ко зрачни извори;
Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобавнина,
Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори.

Растко Петровић

(Из антологије српске поезије инспирисане фрескама, Зоран Глушчевић, У ВРЕМЕ НЕСИГУРНО, Ревија, Београд,

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s