Иво Андрић, ЈЕР, СВЕ ЈЕ ПРЕЛАЗ, МОСТ ЧИЈИ СЕ КРАЈЕВИ ГУБЕ У БЕСКОНАЧНОСТИ…

Тако, свуда на свету, где год се моја мисао крене или стане, наилази на верне и ћутљиве мостове као на вечиту и вечно незасићену људску жељу да се повеже, измири и споји све што искрсне пред нашим духом, очима и ногама, да не буде дељења, противности ни растанка. 

Тако исто у сновима и произвољној игри маште. Слушајући најгорчу и најлепшу музику коју сам икада чуо, одједном ми се указа камени мост пресечен по половни, а изломљене стране прекинутог лука болно теже једна ка другој, и последњим напором показују једину могућну линију лука који је нестао. То је верност и узвишена непомирљивост лепоте, која поред себе допушта једну једину могућност: непостојање. 

Напослетку, све чим се овај наш живот казује — мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси — све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу, и на којој тек добива свој прави смисао. Све то има нешто да савлада и премости: неред, смрт или несмисао. Јер, све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности, а према ком су сви земни мостови само дечије играчке, бледи симболи. А сва је наша нада с оне стране. 

Иво Андрић, СТАЗЕ, ЛИЦА, ПРЕДЕЛИ (Мостови, стр. 213-214) Београд, Удружени издавачи, 1977.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s