Иво Андрић, „ВОЛЕЛА МЕ ЈЕ ВЕЛИЧАЈНО МНОГО А ЈА НЕ МАЊЕ ВОЛЕО САМ ЊУ“

КЊИГА¹

„Mi voleva grandissimo bene  e io non meno à lei.“²

Сад видим — наша је судбина да сагоримо. Увек сам тако осећао свет и себе у њему, иако нисам увек имао снаге ни могућности да тој истини погледам у очи и да је мирно прихватим. Сад, кад је све добро моје у једном трену изгорело, видим јасно: све што се на земљи рађа и под сунцем живи иде тим путем. И томе не треба тражити разлога, смисла ни објашњења.
28. март 1968. г.

иво и милица 2
_________________________________________
Не бих могао рећи да нисам и раније, па често, помишљао на смрт и покушавао да бар нешто назрем у њеним тамним вировима. Не. Смрт је била за мене увек помешана са многим видовима живота, уплетена у њих.

На пример, кад год сам се налазио далеко од Тебе и гледао лепоту брзих облака или слушао савршену музику, ја сам — знајући да ништа од тога пролазног а лепог тренутка нећеш моћи видети  ни чути, имао осећај да сам Те већ изгубио и да је смрт то што нас дели. Али то је била само помисао, пролазан облак. Већ за који сат или који дан ми смо опет били заједно, радосни што смо живи и што смо заједно.

Али сада.
________________________________________
1914
1941
1968
Кад год сам се…
Нешто ме је ударало, заустављало у ходу, и враћало на полазну тачку. Требало би примити то као поуку и не тражити више те путове, не ићи њима; али, ја их у ствари нисам ни до сада тражио, само са ишао њима, јер су се сами отварали преда мном.
________________________________________
Сад видим: док је живела ту поред мене, требало је да будем не, можда, више срећан, јер то није било могућно, него више свестан своје среће. То је могло и морало да буде. 

милица.jpg_________________________________________
„Et j’ai fidèlmaent aimé ta bell tête
Sous des cheveux châtains, et sous des cheveux gris.“
François Maniard (1582-1646)

„И волео сам верно твоју лепу главу
И под тамном и под седом косом“
(Из чувене Менареве песме „La belle vieille“)
_________________________________________
У ствари, не тугујем ја што је умрла, него што је била смртна, а по свему је заслуживала више и боље од тога.
_________________________________________
Не бих могао рећи да нисам и раније, пре овога, повремено, па и често, помишљао на смрт и покушавао да бар нешто назрем у њеним тамним вировима. Али!…
_________________________________________
Где су сада они којих више нема? Бесмислено питање, али тежина нашег положаја и јесте у томе што га, тако бесмислено какво је, врло често себи постављамо.
_________________________________________
У болници војне Академије, где су ме прегледали неколико дана, легао сам јутрос под великим рентгенски апарат. Лекар који је руковао справом спуштао ми је узглавље и тихо говорио:
— Ниже, молим ниже, још ниже.

У тако неприродном положају, са главом пуном крви, било ми је у том тренутку одједном посве јасно да сам врло ниско.

Сад сам се вратио кући. А ову забелешку не уносим случајно и нехотице у ову књигу; ту јој је место.
________________________________________
Није да нисам и раније помишљао на неминовност смрти, али сам се притом заваравао, непрестано и сваки пут поновно, као дете које учествује у тој игри жмурке, коју ми сматрамо животом. Све тако, док се једног трена нисам нашао пред непојамном чињеницом твога нестанка; исто као да те није никад било, исто као што те неће никад више бити, исто као што ћу и ја једног дана нестати, заједно са свим што осећам, знам, видим и имам, заједно са мојим непреболним жаљењем због твога нестанка. 

иво и милица 1_______________________________________
Сваки онај који је у свом веку гледао смрти у лице и у највећој могућој мери осетио шта смрт значи у животу људском, друг је мој, сапутник и сапатник.
_______________________________________
Већ месецима ништа овде није забележно, а није ни могло да буде, јер сам то време провео у пределима где се ништа не бележи, у свету без знака, трага, без имена, без варке, без обмане и самообмане. Па и ово што блележим сада, овде, не казује ништа.
19. новембар 1973 год.
______________________________________

Напомене: 1. Ове Андрићеве забелешке из рукописне заоставштине (Архив САНУ, ИА 420), под заједничким именом Књига, овде објављујемо као својеврсну допуну његовим писмима Милици Бабић; почео је да их води непосредно по Миличиној смрти (Милица Бабић је рођена 2. септембра 1909. у Босанском Шамцу, а умрла у Херцег Новом 24. марта 1968.)
2. „Волела ме је величајно много а ја не мање волео сам њу“ (из писма Микенанђела Буонаротија Биторији Колона).

Извор: СВЕСКЕ Задужбине Иве Андрића 6/1989, година VIII, свеска 6, Београд, октобар 1989. (стр. 85-87)

Вито Марковић, НЕЖНОСТ ЈЕ ХИГИЈЕНА ДУШЕ

Душа је сестра духу. Дух и душа су близанци по рођењу. Колико су они сагласнији у бићу човека, толико су поступци уравнотеженији напољу.

Дух је хладан. Он рачуна. Душа је топла. Она игра и пева.

На првом спрату тела, у тамним пределима утробе, смештена је похота. На другом спрату, у плавим пределима груди, станује душа. На трећем спрату, у светлим пределима главе, у вечном блеску светлости, настањен је дух. Он је, горе, проницљив и хладан, као чувар целине постојања.

Разиђе ли се похота са духом и душом, тело слаби, а дух и душа постају унезверени и под собом немају ослонца. Разиђе ли се душа са похотом и духом, долази до усијања тела и похота расте, а дух, у страху, бежећи у висине, постаје мањи и долази до лудила. Разиђе ли се дух са похотом и душом, долази до наглог хлађења тела, до замрзавања душе, а са замрзавањем душе, у тоталном мраку, расте похота и нагон за злочинима. Тада, у немоћи, душа плаче, а дух је безосећајан, »неживотан«.

Отуда, мало нежности није на одмет. То песник зна. Нежност је хигијена душе. Из хигијене душе пониче поезија као изненадна хистерија бића.

В. Марковић, Поезија и метафизика, „Графос“, Београд, 1988. стр. 28-29.

Вито Марковић, ПОЕЗИЈА И МЕТАФИЗИКА

Песник из себе ниче, из душе човечанства расте. Пред тајанствима материје и постранства, његова унутрашња логика, зачуђена и згранута, никада не пита: чему певање? Да по нечему пита, и много премишља, саму себе би довела у питање.

Са гледишта песника, поезија је највећи људски изум и једина уме вечно да траје. Очима пророка, у понор загледана, помоћу магичне снаге трајања, снажно ждере пролазност.

У поређењу са пролазним стварима, она је велика и у њу се не може прстом упирати.

По пустошима нимало насмејане стварности: песник, њен творац, та добронамерна »авет«, ако се догоди, лута, трага за коренима новог певања и мишљења, за новом свежином воље за постојањем, да би спречио укидање лепоте сањајућег.

Укидање лепоте сањајућег догађа се сваког тренутка, на свим меридијанима, свуда, истовремено, без кајања и гриже савести. Наметнула нам се немилосрдна филозофија силе и ништавности, коју, од постанка света, племенити песник, трагач, несебично одгонета, да би је, у име воље за постојањем, сузбио и снагом духа надвладао.

Воља за постојањем највећа је сила песниковог бића, он је има и носи према мери своје природе.

Он пише и трага, декартовслаи постоји, јер мисли и похлепно сања. Своју стварност, у надахнућу, припрема само за своје биће. Тиме хоће да предухитри властиту коб бачености у немило ждрело стварности, да ублажи бол егзистенције, између метафизике и науке, загонетношћу и чарима саме метафизике. Чежња за самозаборавом, за надвладавањем патње и бола, за утапањем у космичку целину, песничка је нирвана. Отуда, песник, док чезне са увећавањем и уздизањем своје песничке моћи, док има чежњу и вољу за моћ (као чежњу и вољу за надвладавањем других), он је у времену и стварности, ту, конкретан, изван стваралачке нирване, као и сви други, обични људи. Чим размени вољу за моћ (као вољу за надвладавањем других) за самозабарав и тишину, за стваралачку нирвану, он добија властиту метафизику. Његова се воља, одједном, усмерава на метафизичко разликовање битног од небитног, на докучивање загонетне силе живота и смрти. У том докучивању речи му постају простране, свеобухватне, као чисто, плаво, бесконачно небо. Њима не додирује детаље, ситнице, већ само језгро језгра, суштину.

Њему је потребно узвишено уздизање до свеобухватног мишљења, до нове божанске метафизике чарања. Зашто? Он, као истинско биће слободног избора, да се послужимо филозофском фразом, да би остварио задовољавајућу осећајност певања и мишљења, мора обезбедити довољно »хтења себе самог« (Хајдегер) за себе самог, то јест довољно воље за надвладавање пролазности, смрти и ништавности. Зато, повремено, призива метафизику.

Метафизика, као магична, ирационална форма свести успостављања односа са истином, даје поезији чар неодољивог. Њој припада игра с оне стране игре, зев тишине с друге стране опажајног света.

Она поручује, наравно, кад је читљива: немогуће је одсањати, а камоли описати, осећање несигурности у реалном свету. Мора се доживети удар поноћног сунца по очима или досегнути сјај поноћи у подне, па да се буде сањајућа снага у времену.

Поезија и метафизика, у крилу могућег, имају невину чежњу за немогућим. У тој чежњи једна другу заозбиљно узимају. Обе, помоћу својих знакова, чарајући, докучују загонетну страну добра и зла. Ти знакови су различити и у својој различитости се надопуњују. Они се нижу, и повремено показују, као звездани знаци у тами тајновитости, да би остали у вечном, загонетном сјају.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 9–11.

Вито Марковић, БИРАЊЕ СУШТИНЕ

Кад се песник роди, све се песме заједно са њим »роде«. У његовом бићу је језгро бића, глас сазнања, суштина. Дубока, скривена. Она је, одједном, смештена и у прошлом и у садашњем, и у будућем и у вечном, и не ишчезава. Важно је у њу ући, на време је разоткрити и за себе присвојити. У њој је снага певања и мишљења, чин унутрашњег догађања, метафизика бића.

Пропада певање и мишљење многих песника, јер не чују и не примећују гласове суштине у себи и изван себе. Глуви су и слепи због пустоши у себи, због лажног бацања себе-од-сјаја.

Оно што види и чује, песник носи у себи.

Он је огледало кретања и мировања, јер све држи насупрот себи. Његова свест доводи све у питање појмовно и садржински. Она узима и оставља, убија и заборавља, унутар себе прераспоређује »постојеће стање ствари и појава«.

У несвесности је извор песничке храбрости, чин случајности је мајка његових песама. У свету релативне стварности, она га најверније приближава чину апсолутног. Зато приближавање није и дотицање апсолутног. То је само тренутни одјек подсвесне воље његовога бића.

Подсвесна воља метафизичка је воља. Она је најприближнија космичкој вољи постојања. Зато што је унутра, у неиспитаној тами, без историје је. Њу једино песник, кроз себе, повремено докучује, али јој лице никада не сагледава.

Ипак, и у тами, зрно светлости себе проказује. Проказујући себе, своју истину саопштава. Потреба за истином, за оним што јесте, не искључује филозофски привид постојања. То песник снажније од других уочава. Путем поезије себе као биће потврђује. Зато њему и припада надмоћност у вечности. У њој је он заиста он, леп и узвишен човек, а не привид.

Стваралачки случај и суштина долазе само једном. Једно у једном је драгоцено и ретко. Ваља доћи до тог једног, једноставно и спонтано, једно у једном открити и показати. То се не може умом, свесно, прорачунато, плански, него несвесно, случајно, кожом. Ум је само сведок трагања за суштином, споредно помагало хода до себе.

Отуда песник само себе хоће и једино себе бира, кроз себе, за себе, скроз-наскроз све до будућности. Његова будућност је озвучена; он је чује унапред, пре свих, на свој чудан начин, изнутра.

Он себе хоће и бира, кроз себе, нехотично. Има се онолико колико има интуиције. Његова интуиција није туђом вољом «изабрана». Њу краси космички карактер његове слободне природе.

Његов космички карактер има снагу свеобухвата. Он доводи све у питање. Доводећи све, па и сама себе, у питање, сеје семе слатке неизвесности. Из семена неизвесности, лутајући, почиње себе да тражи кроз време, најпре нехотично, затим покушава да мисли себе скроз–наскроз за себе сама. За мишљење себе до краја потребне су му речи за тајанствену употребу себе. Он има само себе и другог оружја осим себе нема. Себе даје и узима, све друго именује. Оно што именује радо усваја, одређујући му место и време постојања. Између себе и именованог укида празнину. Себе ставља у позицију активног субјекта трагача, а све остало у позицију пасивног објекта. Похлепан на улогу трагача, као лав међу јеленима, наглашава своју субјективност у свакој прилици. Што је субјективнији, тим је субверзивнији, већи, ближи моћи постојања. Њега и лава, истом меном несуђених владара, природа штити. На сваком месту и у свако доба има потребу да јесте и изван граница свога бића. Чезне за свеобухватним у свакој прилици, јер се види и осећа и лево и десно, и доле и горе, свуда истовремено. Слично богу нема коначног циља, бесконачан је као космичко кретање. Шири се и никада не скупља, напредује и никада се не стрмоглављује. На себе је упућен, јер је самом себи изум. Има се, увек, подједнако, с ове и с оне стране и не мирује. У свему живо учествује, јер чезне за целином бивствовања. Кад каже: »Ја сам космичка авет« то је најлепши пир његовог духа, јер се шири, од земље до звезда, далеко, све до свеобухвата. Он је оно стварно које уме, понекад, бити нестварно, сањајуће, на посебан начин. Та његова способност даје му могућност издвајања из ланца пристајања на пролазност и смрт. Чува га чудесна похлепа за бесмртношћу, за себе – увећавањем у духу, јер се хоће стално да је већи и другачији, да није оно што се једном заувек може именовати. У том хтењу речи су његов основни материјал помоћу којег се зида у себи не рушећи се. Оне му испуњавају унутрашњу празнину чудесним спојевима сна и звукова. Чак и несвест, унутар тока његовог бића, постаје тад производна. Из ње извире подсвесна лепота случајности, унутрашња ватра, сањајућа светлост-луталица. Она се појављује и нестаје као звезда-ругалица на небу немогућег. А немогуће је немогуће контролисати, јер не припада просторима једнообразности. Отуда се у њему, у сваком датом тренутку, одвијају ратови између могућег и немогућег. Хтео не хтео, он је увек на страни немогућег. Јер немогућност је његова могућност, једини избор, поезија.

Њему је, још пре рођења, у пројекцији будућности, било загарантовано певање и мишљење да би могао после, у конкретном времену и простору, певати и мислити на зачуђујући начин. Између корисног и бескорисног, увек се окреће бескорисном, ослобађајућем чину, игри. Кроз игру, расипајући енергију, иде ка зачуђујућем чину, ка себе–давању. Себе–дајући, мање осећа себе као власништво. Своје биће, у младости, обавезно, уграђује у космичку целину, више себе–дајући, а мање себи-узимајући, затим, у зрелости, више себи–узимајући, а мање себе–дајући, јер, најзад, постаје космички мајстор којега се мора поштовати. Све што види, сматра, сам је собом направио. Кад зажмури, све што је направио, одједном, може поништити. У њему је моћ, није у другоме. Зато што је у њему моћ, он не уме бити слуга. Речима, очима, кожом, као космички владар, појаве и догађаје себи призива. Узима их као материјал за своје песме. Оно што је далеко, а суштинско, себи приближава у облику језика. Језик га даје и самом показујући, у симбиози. Две енергије, бића и језика, из стања кретања прелазе у стање мировања, у вечност. Ту је његов прави сев, песма. Вечни призив себе вечног, кроз себе остављеног у језику, у песми. Јер умирање је апсолутно умарање кретања у бићу, а кретање је апсолутна похлепа за постојањем. Између једног и другог, као између неба и земље, егзистира човек. Међутим, песник хоће више, апсолутно, наднебесно. Његова суштина је у спору са временом и простором. Ње је мало, а времена и простора много, чак бесконачно. Она (суштина) вапи да буде откривена, тражи свога откривача. Песник је тај. Он чује плач суштине, њену чежњу за идентитетом, за конкретном славом постојања. Отуда плач суштине прелази у пев песника. У том певу појављује се снага суштине, дискретни плес песничке дијалектике. Песничка дијалектика плеше уз музику суштине на песнички начин, без заморног система певања и мишљења. При плесу она прстом указује на језгро језгра, на ужарени сјај суштине. Њен плес, сталан и бесконачан, припрема суштину за суштину, за оглашавање истине певања и мишљења, на штету својој ствари. Она се привремено повлачи. Саму себе заборавља у корист метафизике. Метафизика свој чин прихвата. Између трајања и престајања, онемогућује једнообразни начин мишљења. Улази у поезију, а поезија у њу у свој својој пуноћи. Једна другу бирају и дискретно допуњују, прожимајући се. Поезија хоће метафизику као загонетку, а метафизика поезију као игру. У игри је кретање, дијалектика поезије и поезија поезије, суштина сећања Та дефиниција и једну и другу задовољава, јер обе долазе од праве речи, од себе – усвајања.

Реч нуди знаке воље, ума, славе и достојанства, јер жели у целини да има себе за себе. Песник је прима, као своју ознаку постојања, помоћу ње себе показује. Она је Спољашња ознака његовог унутрашњег бића. Бела боја (чиста светлост) долази из ума (главе), плава долази из душе (груди), црвена из утробе (стомака), црна из средишта страсти (споловила).

Реч извире из свих тих одредишта. Она носи своју снагу, боју, звук, унутрашњу светлост бића. Та унутрашња светлост бића показује и саопштава биће као биће у смислу изражајности. Саопштавајући га, кроз оно што је суштинско, брани га од заборава.

Суштина бића, у чар речи утемељена, налази себе у вечном сјају поетске грађе. Унутар звука, метафора и симбола »живи« вечна светлост, као нешто што само себе хоће и сања, као космички пев »грешне« материје, као највиши разлог славе постојања.

Почетак пева »грешне« материје улази у метафизички ток себе–тражења, у мисаоно поље једино песницима доступно. Судбина тог пева, у ствари, судбина је »грешног« бића, јер га од рођења, сем смрти, нико не може спасити од понављања, а од смрти и заборава, сем поезије, нико не може излечити. Шта се тиме хоће досегнути? Очито је – знакови. Песник стављајући на папир своје знакове, најпре спасава себе, затим и оно што је опевао, од пролазности и заборава. Песма је, дакле, несвесни (случајни) рат против пролазности и заборава. Чин писања песме је потчињавање себе »случајном« изливу речи. Речи су испред, песник их следи. Он је »дело« речи, а песма његов производ. Она је увек у првом плану, јер изражава суштину унутрашњег кретања песниковог бића. У њој су његови знакови суштине и себе-сазнавања, у низу речи, ту стављена, заувек. Отуда вечита похлепа за себе-сазнавањем, за својим ја.

Ја је основна, космичка моћ за себе-издвајање и усвајање за биће. Оно је ум тренутка и никада се не подудара са другима.

У њему је сан и стварност, унутрашњи и спољашњи живот, лаж и истина, у вечној равнотежи постојања.

Спојити Једно једино Ја са много других помоћу метафизичких чари, у једну савршену космичку целину, сан је песника. Отуда његово Ја, чудећи се снази неизвесности, са бескрајном похлепом за постојањем, далеко одјекује. Његове речи су, у просторима глувонемих светова, још једина космичка звона чији звон додирује зачарану дубину постојања.

У дубини је чар, тама, загонетка. Слично бисерима и суштина је у дубини таме, ствари и појава. Њу изриче песник, који има себе за себе, као сан о могућности у крилу немогућности, помоћу интуиције и метафизичких знакова.

Ја је печат себе. Оно, најпре, идентификује себе за себе, па кроз себе и друге одсликава. Кроз реч, кроз мисао, кроз сан, исказује своју властиту снагу и друге њоме збуњује или очарава. Оно што није у њему, у његовом духовном видокругу, не прихвата, пориче. Држи га на раздаљини као печат празнине, као ништавило.

Оно што није идентификовано, као нешто што јесте, није ни релано, нема објективну моћ.

Ја је печат себе–сазнавања. Оно она своју боју,  свој мирис, своје име. Помоћу чинова и »мисли« себе одређује. У корену има прошлост, у стаблу садашњост, у крошњи будућност. Његово постојање је једно и увек даје једно за једно. Зато је и драгоцено.

Кроз изненадно и случајно, из семена интуиције, пониче непосредно, суштинско, судбинско. У суштинском је истинито, пречица до себе – спознавања.

У себе – спознавању је немир, снопев, самопрогон.

Ја је снага одупирања себе – замрачивању, последња побуна против снаге смрти. Оно »пројектује« (и осмишљава) себе за себе помоћу себе у времену и простору. Ствара себе за себе (и друге) у смислу освајања светлости за себе (и друге) на природи властитих стваралачких поступака. Тим стваралачким поступцма спаја себе са временом и простором, сад и после, производећи глас о себи певом суштине и светлости. Колико запева суштине и светлости, у његовим знаковима, толико има снаге одупирања себе – замрачивању и смрти.

Ја је сила бирања и чувања себе за себе. Собом упија време, суштину, светлост. Поставља знакове распознавања. Ти знакови су једино видело у садашњости. Помоћу њих ће се видети и у будућности.

Отуда присуство знакова (правих и изабраних) чини се важним. Песник то зна. Користи их за своје »догађање« и појављивање. Њима одређује суштину певања и мишљења, једину своју наднаравну моћ.

Суштина певања јесте могућност бирања. Само ако песник правилно бира знакове за знакове, може певати и суштину исказивати. Јер: певање је основна потреба песниковог бића, сходно њој он себе остварује и певајући показује.

У оскудном времену слободе бирања, у свакодневним унутрашњим и спољашњим ратовима песник себе зове у »окршаје« ради слободног чина певања и постојања. Он, у оквирима свога песничког заноса, показује свему што га окружује да је ништавно у успоредби са поезијом као поезијом наднебесних могућности. Испред поезије, као певања и мишљења, као дестилисане снаге ума и осећања, неће да види ништа. Она је испред свега, брза као мисао, јер је и сама мисао, бржа од науке. У њено име, Жил Верн је одавно докучио месечево »ткиво«. Сад се у другим звезданим просторима поезија појављује као занос, као илузија. Она, с човекове стране, најбрже попуњава празнину између човека и свари. Не подноси раздаљину између човечанства и космичких тела. Сјајне «очи» тајанствених бескраја је голицају.

Отуд песников космички немир. Он је космичка пчела. Његов мед је суштина. За њом трага, скупља је. И ставља у песме.

В. Марковић, Поезија и метафизика, «Графос», Београд, 1988, стр. 12–22.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Жарко Видовић, О СУШТИНИ ТРАГЕДИЈСКОГ ИСКУСТВА

..још Платон говорио о уздизању, о трима хипостасама душе (суштог) човека: о души телесној, о души распетој између два света (управо трагичној) и о души духовној.

То уздизање се осећа као реална могућност човека. Она се чак као реалност и доказује: у празничним моментима мистерије (и свештене поезије и уметности), али као могућност релна само за трагедијску природу искуства човека. Па и поред те непосредне реланости, „на дохват руке“, човек се мучи као Тантал коме плод и напитак (вода) стално измиче, што не би ни било мучно кад он не би осећао потребу за њима и кад му они ипак не би били „на дохват руке“ тј. ушију и очију. Уздизање је човеку у трагедијском (искуству неопходно, а онемогућено – неком кривицом (одвојености од Бога) која је трагична. Човекова племенитост (божанственост) – без које не би била могућа трагедија – несумњива је. Али и кривица која онемогућује остварење и коначни доказ племенитости (божанствености) несумњиво је: трагична кривица, која је управо Грех (…): кидање заједнице са Богом.

Дакле, искуство је ту – не да се човек њиме користи као пројектом за остварење неких својих снова! не, мада је истинито! – него је ту само да га подсећа на изгубљено, да га жалости! Управо таква природа је трагедијског искуства. Шта је то чега се човек тако живо сећа, а што – и поред прецизног духовног искуства о томе – не може постићи?

…Исконска трагедија – од које је у литерарној трагедији могућ само одјек – је испаштање трагичне кривице човекове.

Сама реч „трагедија“ означава и то испаштање и слављење трагичне жртве (или трагичног јунака), оног који испашта.

То слављење може да буде општенародно славље, јер жртва испашта кривицу читавог народа, те народ има и разлога да жртву слави, у трагедији, као општенародном слављу.

Мит каже да се Егеј убио, бацивши се са стене у море, кад је на лађама које су долазиле с Крита видео црна једра. Дејством клетве коју је напуштена и издана Аријадна бацила на Тезеја, овај је заборавио да стави бела једра на лађу и да тако означи и слави победу над Минотауром. То значи да су благослов и благодет потребни не само за победу над злом, за успешно испаштање кривице, него и за слављење те жртве. Јер, трагедија је и славље, како то и сама реч каже. Божанство мора да буде подједнако и са жртвом, и са онима који приносе жртву, и са онима који се успеху и дејству жртве радују. То је опет јединство: испаштања, жртве која представља народ и, треће, самог народа – са божанством. Трагедија је, дакле, општенародно славље или, што је исто, преображај страдања у славље и празник. Без тога преображаја страдање би било само страдање, само зло, док је трагедија преображај којим се постиже победа над злом (уз жртву) и слављење те победе.

Жарко Видовић, Трагедија и литургија: есеј о духовној судбини Европе, „Визанстијско огледало“, Ниш, 1996, стр. 53-56.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Вилхелм Дилтај, ПОЕЗИЈА И ЖИВОТ

Поезија је приказивање и израз живота. Она изражава доживљај и приказује спољашњу стварност живота. Покушаћу да у сећање читалаца призовем црте живота. У животу ми је дато моје сопство у свом миљеу, осећање мога постојања, држање и заузимање става према људима и стварима око мене; они врше притисак на мене или ми доносе снагу и радост постојања, постављају ми захтеве и заузимају простор у мојој егзистенцији. Тако свака особа и свака ствар прима из мојих животних односа особену снагу и боју. Коначност постојања уоквиреног рођењем и смрћу и ограниченог притиском стварности, буди у мени чежњу за нечим трајним, непроменљивим, што не подлеже притиску ствари, и звезде које посматрам постају ми знамен једног таквог вечног, недодирљивог света. У свему што ме окружује накнадно доживљавам оно што сам сам искусио. Гледам доле под ногама мирни град у вечемјем сутону; светла која се једна за другим пале у кућама, за мене су израз заштићеног, мирног постојања. Тај садржај живота у мом сопству, мојим стањима, људима и стварима око мене, чини њихову животну вредност, за разлику од вредности које им придолазе њиховим делањем. И то је, ништа друго, оно што на првом месту песништво даје да се види. Његов предмет није стварност каква постоји за неки дух који спознаје, него својство мене самог и ствари, које наступа у животним односима. Одатле постаје јасно шта нам даје да видимо нека лирска песмна или нека приповетка – и шта за њих не постоји. Али животне вредности стоје у међусобним односима који су утемељени у повезаностл самог живота, и они дају значај личностима, стварима, ситуацијама, догађајима. Тако се песник окреће оном значајном. И ако сад сећање, животно искуство и његов мисаони садржај уздижу тај спој живота, вредности и значаја у оно типично, ако догађај постаје носилац и симбол нечег општег, а циљеви и добра идеали, онда у том општем садржају песништва до израза не долази неко сазнање стварности, него најживотније искуство о повезаности наших односа постојања у смислу живота. Изван њега не постоји никаква идеја о песничком делу, нити естетска вредност коју би песништво требало да реализује.

То је основни однос између живота и песништва, од кога зависи сваки историјски лик поезије.

Прва и одлучујућа особина Гетеовог песништва јесте да оно нараста из изванредне енергије доживљаја. Он ступа у песништво просветитељства као један сасвим страни елемент, тако да ни Лесинг није могао да га цени. Његова расположења преиначују све стварно, његове страсти незамисливо подижу значај и лик ситуација и ствари, а његова неуморна тежња за уобличавањем све око себе преображава ли форму и слику. Његов живот и његово песништво се у томе не разликују, његова писма показују ту особину као и његове песме, и та разлика мора постати јасна свакоме ко упореди та писма са Шилеровим. Тако се већ овде Гетеова поезија у потпуности одваја од песништва просветитељ ства.
У животу постоје снаге које делују само у фантазији.

В. Дилтај, Доживљај и песништво (Лесинг – Гете – Новалис – Хелделлин), превео Саша Радојчић, „Орфеус“, Нови Сад, 2004, стр. 141-142.

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Михаил Ј. Љермонтов, МОЛИТВА

У животном тешком трену
Кад је срцу живот пуст,
Ја молитву једну чудну
Изговарам наизуст.

Сила жива благодатна
У сазвучју живих речи,
Из њих дише непојамна
И лепота свéта, лечи.

И са душе скотрља се
Бреме сумње далеко —
Верује се, и плаче се,
И тако је лако, лако…

1839.

М. Ј. Љермонтов

Препевао: Александар Мирковић

Растко Петровић, РУКЕ КОЈЕ СУ ЉУБИЛЕ

Кад човек умре руке прве занеме;
Рука умрлог ко ноћно воће зри,
Ко успаване тице чија срца још стреме
Тако ћуте те руке, док огањ под њима ври.

Беље, но тешки месец ког више неће да носе,
Оне се разлиставају већ у иструлело цвеће;
Нити ће провући прсте кроз сунца зрачне косе,
Тако супуштене мирно на груди — брежуљак среће.

Испод ливада влажних, и свежих црних кора,
Ове руке оживе преображењем у звезде;
И пробијају се кроз земљу у правцу далеких мора;
Измеђ’ вулкана и неба руке умрлог језде.

И провлаче се лагано, фосфорне понорне руке,
Танким млазима сјаја, руке које су љубиле,
Кроз тамну поноћ земље, између жилца смреке,
Испод толико биља кога су свуд садиле.

А те сам руке негда толико љубио,
Осетио им тад свежину да спира главобољу;
Траг дивних руку по књигама се изгубио
но пређоше одједном саме у тајну животност бољу.

Одједном у свом току, пробивши бок планина,
Избију те светле руке ко зрачни извори;
Ко огањ даљни крај ког спавају пси чобавнина,
Та прва пламена звезда, на мрачном небу, гори.

Растко Петровић

(Из антологије српске поезије инспирисане фрескама, Зоран Глушчевић, У ВРЕМЕ НЕСИГУРНО, Ревија, Београд,

Светислав Мандић, РАШКИ СЛИКАР

Пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим,
да л умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил прастар као Тицијан?

Можда га заволела немањићка, висока и млада,
обесна и мудра попут очева,
и рекла му једне ноћи борове,
понеко дивно слово љубве, велмошко.

И после он преточио њене очи, и руке,
у богородичин лик,
нежан, и помало љубичаст, и као пролећан,
па се једној људској љубави
клањали старовлашки чобани
и часни јереји златних одежди.

А он дуго носио
царским путевима од Ибра до Солуна
један мили лик, ко амајлију.
Сад, кад све је прах, и све је тако свето,
пред цркву и реку станем, па заћутим,
и мислим
да л умре млад тај човек, ко Ђорђоне,
ил стар и грешан
као Тицијан?

(Из антологије српске поезије инспирисане фрескама, Зоран Глушчевић, У ВРЕМЕ НЕСИГУРНО, Ревија, Београд,

Владимир Соловјов, БИО САМ ВЕЛИКИ, ЗЕМНА ГРОМАДА…

Био сам велики. Земна громада
Пузећи негде доле по праху,
Сâм сам на врху стајао тада,
Ја и Бог неба и земље у даху.

И где су сада врхови гора?
И где су светлосне луче и гром?
Ја овде лежим, ко на дну мора,
Опхрван тугом великом .

О, како љубав промени све.
Лежим и чекам сâм у прашини
Да нечија ножица здроби ме,
Мене у свој мојој величини.
1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић