Стеван Раичковић, НИТИ

Једном нас ту, где нас има,
Неће бити.
Ми смо нити
Које вежу нерођене са мртвима.

Нема краја.
Прислонимо на зрак ува:
Кроз шупљине између нас ветар дува
Што времена по два спаја.

Леже испод мрачне сене
Мртви, а још нерођене
Слути ваздух који крај нас засветлуца.

Ми се кобно лелујамо
И слушамо ветар само
И нит по нит како пуца.

Стеван Раичковић, НИТИ (Песници у Жичи, НБ СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ, Краљево

Владимир Соловјов, САФО

Сад се бајке мирис рашири поново…
Анђео ил демон у срцу ми стоји?
Форму да поприми чувство ми се боји…
О, како је немоћно хладно слово!
3. јануар 1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, СМИСАО ЉУБАВИ

Мисао и вредност љубави као осећања састоји се у томе што нас она приморава да истински, свим својим бићем признамо другоме онај апсолутни, централни значај, који, због егоизма, призанајемо само себи. Љубав је важна не као једно од наших осећања, већ као преношење целокупног нашег животног интересовања са себе на другога, као премештање самог средишта нашег личног живота. То је својствено свакој љубави, а пре свега полној. ¹ Она се разликује од других врста љубави: и већим интензитетом, већом посесивношћу и могућносшћу потпуније и свестраније узајамности; само таква љубав може водити стварном и нераскидивом сједињењу два живота у један, само је за њу и у речи Божјој речено: биће двоје у плоти једној, тј. постаће једно стварно биће.

Осећање тражи такву пуноћу сједињења, унутрашњег и коначног, међутим, ствар обично не иде даље од овог субјективног захтева и тежње, а и то се показује само као пролазно. У ствари, уместо поезије вечног и дубинског сједињења, долази само до мање или више трајног, али ипак привременог, мање или више инитмног, али ипак спољашњег, површног зближења два ограничена бића у уским оквирима животне прозе. Предмет љубави нема у стварности онај апсолутни значај који му даје машта заљубљеног. За онога који посматра са стране, то је јасно од самог почетка; међутим, и најмањи нехотичан подсмех, који нужно прати туђ однос према заљубљенимма, само је увод у њихово властитио разчарање. Наједном или постепено, патос љубавног заноса пролази и добро је још ако енергија алтруистичких осећања, која се испољила у њему, не пропада узалуд, већ се, изгубивши своју усредсређеност и узвишени полет, преноси, у разбијеном и ослабљеном виду, на децу која се рађају и васпитавају, да би прошла кроз исту обману. Кажем обману — с гледишта индивидуалног живота и безусловног значаја људске личности, признавајући у потпуности неопходност и сврсисходност рађања деце и смене поколења ради прогреса човечанства у његовом заједничком животу. Али, у ствари, љубав ту није крива. Подударност између јаке љубавне страсти успешног рађања деце је само случајност и при томе доста ретка; историјско и свакодневно искуство бесумње показује да се деца могу успешно рађати, бити јако вољена и дивно васпитавана од својих родитеља и кад ови уопште нису били заљубљени једно у друго. Дакле, друштвени и васељенски интереси човечанства, повезани са сменом поколења, уопште не траже виши патос љубави. А, у индивидуалном животу, међутим, овај најпотпунији процват остаје без плода. Првобитна снага љубави губи овде сав свој смисао када се њен предмет са висине апсолутног средишта овековечене индивидуалности спушта на степен случајног и лако заменљивог средства за произвођење новог, можда нешто бољег а можда и горег, али у сваком случају релативног и пролазног поколења људи.

Дакле, ако гледамо само на оно што се обично догађа, на фактички исход љубави, онда морамо признати да је она машта која на одређено време овладава нашим бићем и ишчезава, а да при том не даје неки резултат (јер рађање деце није, у ствари, чин љубави). Али, ако признајемо због очигледности да се идеални смисао љубави не остварује у животу, да ли то значи да мроамо признати да је она неостварив?
…………………………….

Задатак љубави се састоји у томе да оправда на делу онај смисао љубави који је у почетку дат само у осећању; тражи се такав спој два дата ограничена бића, који би од њих створио једну апсолутну идеалну личност. — Овај задатак не само да не садржи у себи никакаву унутрашњу противуречност, нити несклад са васељенским смислом, већ је директно одређен нашом духовном природом, чија је особеност управо у томе што човек може, остајући оно што јесте, у свом сопственом облику да прими апсолутни садржај, да постане апсолутна личност. Али, да би се испунио апсолутним садржајем (који се на језику религије назива вечним животом или Царством Божијим), сам човечији облик мора да буде васпостављен у свој својој целости (интегрисан). У емпиријској стварности човека као таквог уопште нема — он постоји само у одређеној једностраности и ограничености као мушка или женска индивидуалност (и тек се на тој основи развијају све остале разлике). Али, истински човек у пуноћи своје индивидуалне личности, очигледно не може да буде само мушкарац, или само жена, већ мора да буде више јединство обоје. Остварити то јединство или створити истинског човека као слободно јединство мушког и женског начела, која чувају своју посебност облика, али су превладала свој суштински антагонизам и расцепљеност, и јесте прави и непосредни задатак љубави. Кад будемо разматрали услове који су потребни за њено реално остварење, уверићемо се да само неиспуњавање тих услова довди љубав до сталних трагедија и приморава нас да је сматрамо илузијом.

Напомене: 1. Ја називам полном љубављу (у недостатку бољег назива) изузетну љубав (како обострану тако и једнострану) између особа различитог пола, које могу да буду у однсу мужа и жене, а да при том ни у ком случају не прејудицирају питање значаја физиолошке стране ствари.

Владимир Соловјов, СВЕТЛОСТ СА ИСТОКА (Смисао љубави, стр. 25-27), Логос, Београд, 2006.

Превели: Марија и Бранислав Марковић

Владимир Соловјов, МИЛА МОЈА, ОСЕЋАШ ЛИ…

Мила моја, зар не видиш,
Да је све што поглед плени —
Само одсев, само сена
Невидљивог нашој зени?

Мила моја, зар не чујеш,
Свакодневља да је бука —
Само одјек искривљени
Победничких труба звука?

Мила моја, осећаш ли
Да је све на овом свету —
Само то што срце срцу
Збори немо у сусрету?
1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, БЛИСТАВА ЋУ ЗВЕЗДА БИТИ И НАД ТОБОМ ГОРЕТИ…

Одавно нема питања,  речи нужне нису,
Ја теби само стремим, ко подножје вису,
Без сумње и без мисли твој мили лик ловим,
И само једно знам — да безумно те волим.

У пурпурном сјају зоре тебе препознајем,
У небеској светлости осмех ти разазнајем,
И ако ми је суђено без тебе умрети,
Блистава ћу звезда бити и над тобом горети.

17. јун 1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, КАКО ЈЕ ЉУБАВ СЛОБОДНА И ЧИСТА

Мила моја, не верујем ја нимало
Твојим речима, чувствима, ни очима,
Ни себи не верујем, верујем само
У висинама блиставим звездама.

Са звезда се мени овом стазом млечном
Цветна машта спушта, истинити снови,
И посвуда расту, пустињом бескрајном,
За мене само, неземни цветови.

И међу цветовима у  вечном ле̏ту,
Док сребрни азур сав по теби блиста
Како си прекрасна,  у звезданом свету
Како је љубав, мила, слободна и чиста!

1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић

Петар Петровић Његош, ЦРНОГОРАЦ К СВЕМОГУЋЕМ БОГУ

О ти бићем бесконачни
без почетка и без краја!
Почетак си сам основа
и крај свега у тебе је.
Ти, дубино неизмјерна,
ти, висото недолећна,
ти си сјајност своју скрио
млогостручним покривалом
величанства и пространства,

те се не даш да те види
око душе најумније,
нит’ ум себе вообрази,
но тек почне о теб’ мислит,
занесе се у бескрајност
све с вишега к вишем одећ,
летећ желно да те види
или сјенку барем твоју.

Ал’ залуду њему мука,
по простору тумарање,
када си га ти створио
кратковидно и слијепо,
да у тебе не погледа,
но се натраг мора вратит
у ћескотном своме храму
занешено, утруђено.
величином зачуђено.

Погледам ли течност стварих,
погледам ли свјетлост сунца,
погледам ли сјајност, хитрост
милионах горњег свода, –
све то мене удивљава,
тебе каже свемогућа,
и душа ме твоја мала
више свега узвишава,
тебе што си више свијех
и те р’јечу сву ствар крећеш, –
бог си ума, душе моје.

Колико је даљност твоја
од краткога ума људског,
свеколике умне главе
што су досад на св’јет биле
и посада те се роде
да у једно перо слију
силу мислих највишијех,
не би знале черте повућ
нити р’јечи уписати
о твојему величаству.

Ах, ти ствари превисока,
јер си мене таквог дала
кратковидна и малена?
И чему сам ја подобан?
Ја се надам нешто твоје
да у душу моју сјаје;
неизвјестан, ал’ се гордим
што са тобом својство имам.

Но и било штогођ мало,
то се може уподобит,
спрам сјајности твоје веље,
премалојзи искри огња
која пође тамом лећет
од огњеног океана,
док се опет к њему врати.

Ти с’ океан бесконечни,
а ја пловац без весалах.
Мисли су ми бура јака;
са мном чине валовање,
нагоне ме напр’јед пливат,
желе штогођ видијети.
Но како ћу водом одит
кад у руке весла нејмам,
већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чамцу малом
на средину окејана
док с’ преврати чамац исти
и окејан мене прождре?

Ја се земље цар називам,
ја се гордим и поносим
јер врх свега земног владам;
ја с природом често ратим,
побјеђавам треск громовах,
побјеђавам зук вјетровах
и сињега љутост мора.
Ја умнима летим крилма
око сунца и планетах,
знадем њину величину,
знадем њина круг течења,
њину свјетлост и бистроту;
ја над љутим лафом, тигром
и над свијем животнима
мора, земље и воздуха
владам умом и царујем, –
све с’ то мене покорава,
све ми с’ клања и служи ме.

Куд года се ја обратим,
величаство свуд ти видим;
погледам ли кита, слона,
погледам ли мравца, муху,
погледам ли равна поља,
разним цв’јећем накићена,
погледам ли горде горе
у зеленост обучене
или цв’јетак једва видни, –
свуд те видим свемогућа.
Најмањи те цв’јетак слави
ка највишег свјетлост сунца.

Но, ах, творче, што сам смртни
ја у сравност твоје силе,
твог могућства, величаства?
Могу ли се жив показат,
спрама твоје величине?
Ти, који си премудрошћу
у пространству воздушноме
созда св’јетах милионе
и све једног с другим свеза
твојим ланцем невидимим
и свакоме живот дао,
те уредно свој ток чине,
један другом свјетлост дају, —
ко се равнит с тобом може?
Ја ли смртни да се равним
спрама творца бесмертнога?
Ја ли тебе да с’ подобим,
теб’, који си сама вјечност,
спрам које се једва могу
ја показат да сам био
и на св’јет се појављао?

Ти, божество превисоко,
које живиш у простору,
над простором, под простором,
у свијетлим планетама,
у зракама сјајна сунца
и у сваку малу стварцу
нам видиму, невидиму,
ти свачему живот дајеш
невидимом твојом силом.

Но ко ће те описати,
ко ли умом обузети?
Ум си кратак дало чојку,
не може те ни назрети,
акамоли видијети,
већ ум лети чојка слијеп
по простору бескрајноме
тражећ св’јетло по тавнини
како сова у мрак ноћни.

Ал’ ја више силе немам
да изближе тебе видим,
већ из стварих видимијех
своритеља њина славит
и с чудењем великијем
душом, срцем тебе викат:
„Ти си цар мој и свег другог,
којега је рука вргла
темељ свему видимоме
и у кога руку стоји
конац исте величине!
Тебе слава бесконачна,
тебе части прековјечне,
тебе фала, ка свемоћну,
нека буде и бити ће
док је св’јета и народа!“

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, Просвета, Београд, 1967.

Петар Петровић Његош, ОРАО И СВИЊА

Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
ка умије, по свињски локаше.
Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
„Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито.“
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
„Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш.
То ти сада дају и госте те,
ал’ не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.
То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу символ земног величаства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне.“
То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.
Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.

1852.

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ, Просвета, Београд, 1967.

Јеромонах Роман, БЕЗ БОГА ЈЕ НАЦИЈА — ГОМИЛА

Без Бога је нација — гомила,
Пороцима само сједињена,
Или глупа или ослепела,
Ил горе — сурова је душа њена.
И свакога га је на трон попела
Који глагоља у високом слогу.
Гомила ће остати гомила,
Док се не окрене Богу!

8. август 1990.
Јеромонах Роман

Препевао: Александар Мирковић

Владимир Соловјов, ТРИ ДАНА ТЕ НЕ ВИДЕХ АНЂЕЛЕ МИЛИ…

Три дана те не видех анђеле мили, —
Три вечности преда мном у мукама!
Васелена ко гроб нада мном се крили
И живот се гаси у болним грудима.

А ја, лудак, певах да најгоре прођох,
И да љубав позна има цветне боје…
А у души мртвој усахло пронађох,
Потргана беху крила маште моје.

О мила! Сво моје поносито знање,
Све горде речи даћу срца лака,
За једног сусрета кратко магновење,
За само један звук вољених корака.

31. јануар 1892.

Владимир Соловјов

Препевао: Александар Мирковић