Вид се очни гаси — моја сила,
Два алмазна копља невидљива,
Слух замире, пун негдањег грома,
И дисања очевога дома,
Ослабили мишица чворови,
Као седи на паши волови;
И не светле више у ноћима
Моја бела крила на плећима.
Ја сам свећа, изгорех на пиру.
Мој восак скупите у јутарњем миру,
И страница та ће вам шапнути,
Чиме се гордити, зашто плакати,
Трећину среће последњу како —
Поклонити и умрети лако.
И у сенци случајнога крова
После смрти планути, ко слова.
Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић
