Павле Флоренски, ДОДИР ГОЛЕ ДУШЕ СА ГОЛОМ ДУШОМ

„Много пута сам почињао да Вам пишем и исто толико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтело да будем у општењу са Вама, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтео), јер је мојим животом завладала — нека неизрецивост, и то до те мере да чак ни за самог себе не налазим речи, да у њих сместим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу нећеш отворити.

Од НАУКЕ И ФИЛОСОФИЈЕ, и њима сличних ствари, ВЕЋ ОДАВНО САМ ДИГАО РУКЕ, и престао да сматрам да су оне „све“. УПРАВО ТАДА САМ ПОЧЕО ДА НАЗИРЕМ, ДА ЈЕ СМИСАО И ЦИЉ НАШЕГ ПОДВИГА И ТРУДА — ОПШТЕЊЕ СА ЛИЧНОШЋУ: не у „делатној љубави“ и не у „служењу ближњем“ (ни на то нисам гледао и не гледам као на „све“), него У ДОДИРУ ГОЛЕ ДУШЕ СА ГОЛОМ ДУШОМ. АКО ПОСТОЈИ МОГУЋНОСТ ДА ЧОВЕК ПОСТИГНЕ НЕШТО ПОЗИТИВНО, ТО СЕ МОЖЕ ДЕСИТИ САМО У ТАКВОМ ДОДИРУ И КРОЗ ТАКВО СЈЕДИЊЕЊЕ, У КОМЕ БИ ДВА ЧОВЕКА СХВАТИЛИ ЈЕДАН ДРУГОГА НА СВАГДА И ДО КРАЈА. САМО У ТАКВОМ ДОДИРУ ОНИ СЕ МОГУ ЈЕДАН ДРУГОМ ОТКРИТИ КАО БЕСКРАЈНОСТ. Увидео сам да је такво јединство – основа свега, и да је оно постулат целокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? — То је за мене судбинско питање. И, премда у извесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет — оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука… ЧОВЕКУ није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему ЈЕ ПОТРЕБАН ЈЕДНОСТАВНО ДРУГ, И ТОПЛИ, ЦЕЛОСНО ЉУДСКИ ОДНОСИ, ТАКВИ ОДНОСИ, КАДА ДАЈУ СЕБЕ, А НЕ СВОЈЕ, И УЗИМАЈУ МЕНЕ, А НЕ МОЈЕ. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обавија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и делатност. Јер „дела“ сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва „дела“ имају за мене само символичку вредност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.

Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човеку није до „дубина“, и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу. Ја не желим „дубине“, не треба ми књижевност, не требају ми „дела“ и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално. АПСЛОЛУТНА ВРЕДНОСТ, ПОЗНАЊЕ БОГА, НЕ ЗАВИСИ ОД НАС, оно се не среће „кроз огледало у загонетки“ — у немирном коловрату символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмеси Мудрости, но — све или ништа! ДОДИРУНУТИ БОГА РУКОМ, АКО ЈЕ ТО МОГУЋЕ, — МИСЛИМ ДА ЈЕ МОГУЋЕ САМО КРОЗ ДУШУ ДРУГОГА, ДРУГА; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се руком за „мишицу Силнога“ … Остало ће све бити благословено, свето, добро, али не сада него тада…“

Павле Флоренски (из писма пријатељу, 1905.)

(Наведено према: Митрополит Амфилохије, Основни православног васпитања

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s