Жарко Видовић, ЛИКОВИ ЊЕГОШЕВИХ ИГУМАНА — РЕШЕЊЕ ТАЈНЕ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА

Ако је Ње­гош за­и­ста „тра­гич­ни ју­нак Ко­сов­ске ми­сли“ – ка­ко је Ње­го­ша де­фи­ни­сао Иво Ан­дрић – он­да је у Ње­го­ше­вој три­ло­ги­ји при­сут­на три­ло­ги­ја Ко­сов­ског За­ве­та.

Али, то он­да зна­чи да ли­ко­ви Ње­го­ше­вих игу­ма­на пред­ста­вља­ју ре­ше­ње тај­не Ко­сов­ског За­ве­та?

У Ко­сов­ском За­ве­ту ја­вља се ди­ле­ма: или Цар­ство Не­бе­ско, или цар­ство зе­маљ­ско![1] Ко се опре­де­љу­је за цар­ство зе­маљ­ско, за свет као про­стор чо­ве­ко­вог иден­ти­те­та и са­мо­по­твр­ђи­ва­ња – тај се опре­де­љу­је и за „зе­маљ­ску му­дрост“, а она је исто што и философи­ја. Или обрат­но: философи­ја је пу­ка „зе­маљ­ска. му­дрост“. Она је све­тов­на, о све­ту, о зе­маљ­ском цар­ству, о вре­ме­ну.[2]

Хе­гел го­во­ри о „ра­ци­о­нал­ном“ ко­је је „исто­вет­но са ре­ал­но­шћу“ све­та вре­ме­на. Та исто­вет­ност је философи­ја или „зе­маљ­ска му­дрост“. Та­ко је опре­де­ље­ње за философи­ју исто што и на­пу­шта­ње Ко­сов­ског За­ве­та: вр­хун­цем или нај­ви­шим до­стиг­ну­ћем чо­ве­ко­вим  се од вре­ме­на про­све­ти­тељ­ства (по­себ­но од До­си­те­ја) у срп­ској кул­ту­ри сма­тра упра­во та „зе­маљ­ска му­дрост“ ко­ја ду­хов­но по­и­сто­ве­ћу­је са ра­ци­о­нал­ним (са ми­шље­њем), а ра­ци­о­нал­но са ре­ал­ним, са све­том вре­ме­на (про­ла­зно­сти, смр­ти). Та­ко чо­век има да се­бе „до­вр­ши“ и „пре­ва­зи­ђе“ у то­ме све­ту вре­ме­на, у све­ту ко­ји је ти­ра­нин, чак, и ти­ра­ни­ну, „а ка­мо­ли ду­ши бла­го­род­ној“.

Ње­гош, на­рав­но, неће ре­ћи да је то чо­ве­ко­во са­мо­пре­ва­зи­ла­же­ње у све­ту мо­гу­ће, јер док је све­та и док је у све­ту, чо­век је не­сре­ћан, „ме­та­фи­зич­ки“ не­сре­ћан (чак и он­да кад у сво­јој бе­сло­ве­сно­сти сво­ју не­сре­ћу не при­ме­ћу­је); свет је та­кав да у ње­му, у зе­маљ­ском цар­ству, ра­ту­ју ду­си про­тив не­бе­са (про­тив Не­бе­ског Цар­ства)…

Тје­ло сте­ње под си­лом ду­шев­ном,
Ко­ле­ба се ду­ша у ти­је­лу…
………………..

Ни­ко сре­ћан, а ни­ко до­во­љан,
(ни­ко до­вр­шен, за­до­во­љен, пун…)

Ни­ко ми­ран и ни­ко спо­ко­јан;
Све се чо­вјек бру­ка са чо­вје­ком
Гле­да мај­мун се­бе у зр­ца­ло!

 Јер, гле­да­ју­ћи се­бе и сво­је ме­сто у све­ту, све­тов­ни чо­век не мо­же, као ни мај­мун, да се уз­диг­не из­над све­та.

У зе­маљ­ском цар­ству не­ма оне чо­ве­ко­ве „пр­ве сла­ве“, пр­во­бит­не сла­ве ко­је се он се­ћа кад се се­ћа Цар­ства Не­бе­ског (ЛМ-П, 11). На­про­тив, чо­век се ту, у зе­маљ­ском цар­ству, са­мо бру­ка, јер не мо­же сво­ју Лу­чу (се­бе, у зва­ни­ју лич­но­сти) да ви­ди у све­ту, не­го са­мо у Не­бу. Тра­же­ћи се­бе и сво­ју су­шти­ну ту, у зе­маљ­ском цар­ству, на­ћи ће не чо­ве­ка не­го са­мо мај­му­на! јер чо­век, ње­гов ко­рен, ње­го­ва су­шти­на, ње­го­ва Лу­ча – не­бе­ски су, те са­мо у Не­бе­ском Цар­ству мо­же чо­век да на­ђе зр­ца­ло (огле­да­ло) у ко­јем ће ви­де­ти и се­бе и сво­ју сла­ву!

Ко се опре­де­љу­је за Не­бе­ско Цар­ство – то јест оста­је, упр­кос Про­све­ти­тељ­ству, ве­ран Ко­сов­ском За­ве­ту – он за све­до­ка по­зи­ва По­е­зи­ју:  са­мо „њом се сје­ћа шта је из­гу­био“ (ЛМ, I, 36), па се та­ко се­ћа и сво­је „пр­ве сла­ве“ (ЛМ-П, 11); са­мо њо­ме мо­же би­ти сли­чан Бо­гу (би­ти „ико­на Хри­сто­ва“ или хри­сто­лик), јер су­шти­на Бо­га је По­е­зи­ја (ра­дост ства­ра­ња из Љу­ба­ви), па та­ко и Ње­гош сла­ви Бо­га као По­е­ту (ЛМ-П, 171–180):

Шта је ску­па ово све­ко­ли­ко
До Оп­штега Оца по­е­зи­ја?[3]

(ЛМ-П, 175–176)

Ко­сов­ски За­вет, према томе, ни­је мо­гућ као вер­ност философи­ји, „зе­маљ­ској му­дро­сти“, не­го са­мо као По­е­зи­ја, ко­јом се чо­век уз­ди­же (као Ње­гош у Лу­чи Ми­кро­ко­зма) у  Цар­ство Не­бе­ско, до исто­вет­но­сти чо­ве­ка са бо­жан­стве­ним. Та исто­вет­ност ни­је, као у Ари­сто­те­ла, у мо­ћи ми­шље­ња, не­го (по Пла­то­ну) у мо­ћи по­ет­ског осе­ћа­ња.

Ду­хов­но ис­ку­ство је ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма: ис­ку­ство о уз­ди­за­њу, се­ћа­њу на По­е­зи­ју. Без то­га ис­ку­ства чо­век у се­би не на­ла­зи ни­ка­кву осно­ву за сво­је – чо­ве­ку нео­п­ход­но! – осе­ћа­ње људ­ског до­сто­јан­ства. Не мо­же ту осно­ву на­ћи ми­шље­њем о све­ту, не­го са­мо ми­шље­њем о Не­бе­ском Цар­ству!

***

Ње­го­ше­ви игу­мани – Сте­фан у Гор­ском ви­јен­цу и Те­о­до­си­је у дра­ми (тра­ги­ко­медији) Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли – го­во­ре из то­га ду­хов­ног иску­ства: ли­тур­гиј­ског, по­ет­ског, за­вет­ног ко­сов­ског. Тим ис­ку­ством они по­сма­тра­ју свет и та­ко ту­ма­че исто­ри­ју (као над­вре­ме). То ис­ку­ство им је ме­ри­ло за про­це­њи­ва­ње свег што љу­ди чи­не и тре­ба да чи­не да би би­ли у исто­ри­ји. Тим ис­ку­ством зна­ју сми­сао ко­ји се не гу­би, чак, ни у (ина­че бе­сми­сле­ном) све­ту. По то­ме ис­ку­ству и по­сту­па­ју.

До­ду­ше, то ис­ку­ство има и Вла­ди­ка Да­ни­ло: ка­ко би ина­че мо­гао да из­ра­зи сум­њу у вред­ност и сми­сао све­та? Ако од­ба­цу­је свет ка­кав он (тај свет) јест – а од­ба­цу­је га! – он­да мо­ра да му је по­зна­то не­што бо­ље од све­та? Мо­ра да о то­ме бо­љем има не­ка­кво, ако и не­све­сно (у за­бо­рав за­ту­ре­но) ис­ку­ство, онакво ка­кво чо­ве­ка ма­ми на уз­ди­за­ње. То је оно ис­ку­ство ко­је се чо­ве­ку „кри­је од по­гле­да“ (не ви­ди га по­твр­ђе­но у све­ту!):

Он сни­је­ва пре­срет­ње бла­жен­ство,
Ал ње­го­ви сно­ви и сје­ћа­ња
Кри­ју му се ја­ко од по­гле­да,

Бје­же хи­тро, у мрач­ним вр­ста­ма,
(ре­до­ви­ма, сти­хо­ви­ма)

У ље­то­пис оп­шир­ни вјеч­но­сти;
Са­мо што му там­ни­јем про­ла­ском
Траг жа­ло­сти на ду­шу оста­ве,
Те се тр­за ба­да­ва из лан­ца,
Да за со­бом про­ник­не мрач­но­сти.

 (ЛМ-П, 11–20)

Да­кле, и мла­ди Вла­ди­ка Да­ни­ло мо­ра да од­не­куд но­си у се­би ис­ку­ство о не­чем што јест вред­но, а од све­та (зе­маљ­ског цар­ства) раз­ли­чи­то. Он то­га ни­је све­стан, те то ис­ку­ство о Не­бе­ском Цар­ству – из Ко­сов­ског За­ве­та! – де­лу­је та­ман то­ли­ко ко­ли­ко је по­треб­но да се не­ги­ра и од­ба­ци зе­маљ­ско и свет. Та­ко мла­ди Вла­ди­ка зна из мут­ног се­ћа­ња и слут­ње о Не­бе­ском са­мо то­ли­ко да свет ни­је оно што он же­ли и хо­ће! А шта хо­ће, то он још не до­сти­же и не са­гле­да­ва. За­то му Игу­ман Сте­фан и ка­же: „тек ћеш са­зна­ти…!“

Али, то зна­ју игу­ма­ни Сте­фан и Те­о­до­си­је. Они су све­сни. Њи­хо­во ис­ку­ство о Не­бе­ском Цар­ству је све­сно и буд­но. Јер оно се стал­но об­на­вља: у мо­на­шком под­ви­гу уз­ди­за­ња до Не­бе­ске Ли­тур­ги­је. Кад Игу­ман Сте­фан ка­же:

Ја сам ви­ше у цар­ству ду­хо­ва,
(у Не­бе­ском Цар­ству)

Иако ми још ти­је­ло ду­шу
За­др­жа­је и кри­је у се­би
Ка­ко пла­мен под­зем­на пе­ште­ра,

  (ГВ, 2255–2258)

он­да го­во­ри као Пла­тон о Пе­ште­ри (Пе­ћи­ни), у сед­мој књи­зи ди­а­ло­га По­ли­те­иа. Игу­ман зна шта го­во­ри, а и Ње­гош зна да му је за та­кве ре­чи по­тре­бан лик Игу­ма­на Сте­фа­на (и не­до­во­љан лик мла­дог Вла­ди­ке Да­ни­ла).

Игу­ма­ни су, да­кле, осве­шће­ње и, са­мим тим, ре­ше­ње у Ње­го­ше­вој три­ло­ги­ји. Лик Игу­ма­на Сте­фа­на је ре­ше­ње су­ко­ба у Гор­ском ви­јен­цу, а лик Игу­ма­на Те­о­до­си­ја Мр­ко­је­ви­ћа ре­ше­ње је су­ко­ба­ у­ дра­ми (тра­ги­ко­ме­ди­ји) Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли.

НАПОМЕНЕ:

[1] „Сви­јет“ о ко­јем го­во­ри Игу­ман Сте­фан у Гор­ском ви­јен­цу (сти­хо­ви 2486–2520) уп­­ра­во је „цар­ство зе­маљ­ско“. Оно је „грд­ни сви­јет“, и сва зла што су „под не­бом“ – зе­маљ­ска су. То цар­ство зе­маљ­ско или свет ти­ран је чак и ти­ра­ни­ну, а ка­мо­ли ду­ши бла­го­род­ној. Оно – то зе­маљ­ско цар­ство, свет – јесте рат све­га про­тив све­га, сви­ју про­тив свих, а из­над све­га је то рат из­ме­ђу чо­ве­ко­ве ду­ше и те­ла, рат у са­мој чо­ве­ко­вој уну­тра­шњој при­ро­ди. Та­ко је „под не­бом“. То „под­не­бе­сно“, зе­маљ­ско цар­ство или свет је, ујед­но, вре­ме, „вре­ме­но“ или „бур­но“ жи­ли­ште (ме­сто жи­вље­ња – ЛМ-П, 91).

   У Лу­чи Ми­кро­ко­зма је сли­ка зе­маљ­ског цар­ства обо­га­ће­на и осве­тље­на мно­гим си­но­ни­ми­ма; то цар­ство је:

               „бур­на бре­жи­на“ (ЛМ-П, 7), на­су­прот Не­бе­ском Цар­ству као чо­ве­ко­вој „пр­вој сла­ви“ (ЛМ-П, 11);

               то је свет „под облач­ном сфе­ром“ (ЛМ-П, 21) или про­сто зе­мља (ЛМ-П, 24);

               вре­ме­на пи­та­тел­ни­ца (вре­ме­ном огра­ни­че­на хра­ни­тељ­ка) ко­ја је При­ро­да, ство­ре­на, ство­ре­ни свет (ЛМ-П, 3150);

               мрач­но цар­ство твр­дог сна, те­шког сна и сно­ви­ђе­ња (ЛМ-П, 71–80);

               бе­сми­сле­ни зе­маљ­ски са­јам (ме­теж, ва­шар), као у ЛМ-П, 83;

   „вре­ме­но и бур­но жи­ли­ште“ где је чо­ве­ку „сре­ћа не­по­зна­та“, јер „пра­ва сре­ћа“ је Не­бе­ско Цар­ство ко­је чо­век не по­зна­је (не зна му ме­ре ни гра­ни­це), у ЛМ-П, 91–100…

[2]  Кад је реч о чо­ве­ко­вом „са­мо­по­твр­ђи­ва­њу“ или „до­вр­ше­њу чо­ве­ка“ или оства­ре­њу „пу­не чо­веч­но­сти“ или чо­ве­ко­вом са­мо­пре­ва­зи­ла­же­њу, он­да су то са­мо раз­ли­чи­ти тер­ми­ни у ко­ји­ма се да­нас го­во­ри о чо­ве­ко­вом спа­се­њу. Под­ра­зу­ме­ва­на или тра­же­на, по­твр­ђи­ва­на или од­луч­но не­ги­ра­на, а у сва­ком слу­ча­ју ци­ља­на са­др­жи­на свих тих тер­ми­на иста је као и са­др­жи­на тер­ми­на спа­се­ње. А спа­се­ње је чо­ве­ков бо­ра­вак у Не­бе­ском Цар­ству, чо­ве­ко­ва упи­са­ност у Не­бе­ско Цар­ство, или чо­ве­ко­ва опре­де­ље­ност за Не­бе­ско Цар­ство.

[3]  По Ари­сто­те­лу, Бог је нај­ви­ше мо­гу­ће зна­ње и чо­век се са Бо­гом по­и­сто­ве­ћу­је кад ми­сли, ми­шље­њем, оном по­себ­ном „вр­ли­ном“ ко­ју Ари­сто­тел у Ни­ко­ма­хо­вој ети­ци опи­су­је као „ди­а-­но­и­тич­ку“, то јест ра­з-ум­ску! Чо­век сво­ју су­шти­ну до­вр­ша­ва и по­твр­ђу­је да­кле ми­шље­њем, а ујед­но се и по­и­сто­ве­ћу­је са бо­жан­ством као ми­шље­њем. То, по Ари­сто­те­лу, по­сти­жу упра­во „зе­маљ­ски му­дра­ци“, ко­је Со­крат исме­ва као со­фи­сте, а Ње­гош про­кли­ње већ у „По­све­ти“ Лу­че Ми­кро­ко­зма.

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА /стр. 103-106/ (у ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ, Лого Алтере, Београд, 2013.)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s