Петар Петровић Његош, ПОЗДРАВ РОДУ НА НОВО ЉЕТО

Роде драги, витешко кољено,
поздрављам те са Новом годином!
Бог ти умне силе обновио,
да нпаредно к дичној цјели ступаш,
уминим в’јенцем да окитиш матер,
којега је досад попирала
мрачна глупост нечистим ногама.
Ђê  просвјета  —  ту су напредности,
ђê просвјета — ту народност цвјета;
ђê народност — живот је душевни,
ђê је није — без душе кипина.
Просвјете су отпрти храмови,
с крунама се вјенчала Минерва;
не смију се на св’јет показати
груби слуге бездне демонове
сл’јепи Омар и Теинзигоан.
Ко се стиди мајчина млијека,
нек се стиди људих и свијета,
нек се стиди сунца и мјесеца,
јер му их је мати даровала.
Родољубје што је? Електрика,
пречишћена искра божанствена
кроз пламове бесмртнога огња.
Храм нечисти она не полази,
ал’ у прса што су благородна —
ту се игра, ту је њено царство.
Које срце за својост не туче,
залуду се у прса будило,
само што се мртвом крвљу трује.
Липо, лјепо, лепо и лијепо,
било, бјело, бело и бијело —
листићу су једнога цвијета,
у пупуљ се један одњихали.
Ситнарије ђецу забављају,
трудностима људи надвладаше;
трудови су за род бесмртије —
благо роду а благо потомству!
Чист пут оста сили вјеровања;
пара ватром живом поћерата
и завјети душах небесима —
свак уз своју нека лети зраку;
простора је доста к жертвенику,
сви уз једну — не бива тјескоте,
преноси су лаки материје.
Не пита се ко се како крсти,
но чија му крије крвца душу,
чије га је мл’јеко задолјило.
То је вопрос светога символа.
Невјешта се уста скаменише
која свето јевангелско слово
химернијем пламом раздимаху,
под којијем грдно сазр’јеваше
адско сјеме братскога раздора.
Осахоше самоубиствене
неопитне руке слијепацах
те аманет и општу светињу,
језик славни и народност своју
раздираху и каменоваху.
Са којим су прса талисманом
тако горда, тако окићена
како што су с срцем ватренијем
у ком крвца родољубја кипи?
Ко је вјеран домаћој светињи,
полезан је власти, домовини;
ко л’на мајку своју родну хули,
на њега се у страшној љутости
ломи вјечна родитељска клетва;
прах ће његов буре хуленија
волновати вјечно у гробницу.

Петар Петровић Његош, ПЈЕСМЕ (стр. 173-175), Удружени издавачи, Београд, 1967.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s