Исидора Секулић, ВЛАДИКА ЈЕ БИО МИСЛИЛАЦ, АЛИ ЈЕ ИЗНАД ТОГА БИО МУДРАЦ…

(…) Владика је био мислилац, али је изнад тога био мудрац. То су разни духовни комплекси. Мисао је резултат проницања и сумњи разума, и запетог држања те две акције. Мудрост је дар, чисто духовни дар чији се темељи не виде, чије се ход и раст не може контролисати. Мудрост је врста Божанског знања, она не еволуира, она ј е с т е. Нешто је ипак истакла историја човечанста: да мудрост силази на људе жртвоване по позиву, и преображене још за живота. Владика Раде је био спремљен да прими велики дар мудрости. Он је био жртвован косовској идеји, и то онаквој какву је сам исхранио у себи, да постане већа но што је на Косову била. И био је Владика жртвован монаштву, жртвован и као човек, али нарочито као стваралац и писац. (Шта би било од Луче, од дела зрелости Владичине, да није сметао монах!) Био је жртвован безљудној пустињи: очи његове су добиле поглед сфиникса. Био је жртвован робијашкој самоћи без културне светлости. Био је жртвован пустим верама у Али-пашу, у Милоша Обреновића, у бана Јелачића. Био је жртвован нерадосноном књижевном раду. Сими Сарајлији је писао: „Печатајте Лучу како хоћете, старим или новим правописом, и пошаљите мени тоико и -толико примерака, а са осталима чините што знате“… А од 1847-ме па до смрти своје, дакле за четири године дана нерадост је само расла: не доживе Владика, не прочита једну једиту студију или оцену од какве-такве вредности о делу као што је Горски вијенац, ни врелу ни хладну, ни од песника ни од учењака. „Племе моје сном мртвијем спава“. Владика није знао ни дознао шта је створио кад је Вијенац написао. Смртно болестан, 1850, у Бечу говорио је Ђорђу Стратимировићу: „Ах, Ђоко, Ђоко, не бојим се смрти, али сам се надао… исписати можда неумрле спевове“. И тако даље, и горе. Ето тај човек и писац, тај жртвовани човек по опредељењу пео се постепено, па и попео на висину преображености још за живота. И са те висине је говорио не мисли, него мудрости, оно што има надмоћ над сваком мишљу и над сваким правом. Казивао је Владика о стварима последње стварности и увек коначним изразом. Што стари Грци учинише с једном епиникијом Пиндаревом — урезаше је у мрамор — ми бислмо морали учинити с целим Горским вијенцем. 

Исидора Секулић, ЈЕЗИК И КУЛТУРА,(одломак из есеја „ЈЕЗИК ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА“, стр. 225-226) Stylos, Нови Сад, 2003.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s