Исидора Секулић, СА ЈЕДНОГ ЈЕЗИКА НА ДРУГИ

Поведе ли се дискусија о превођењу, и стану ли се критиковати преводи, намеће се човеку импресија да је такво једно друштво много интересантније за неког експерименталног психолога него за стучњака компаративне лингивстике, компаративне метрике, уопште узето за човека компраративне књиге, ако се то може рећи.

Први тип — зато први што тај тип обухвата највећи број критичара  — то је критичар који није у довољно мери „књижеван“ ни у једном од два језика о којима је реч. Такав критичар не зна за методу рада; не зна за могућности и немогућности у језику као уметничком изразу; не зна за нарочите артистичке квалитете или артистичке недостатке једног језика у сравњењу у другим, итд. И како је писцу ових редова језик увек музика, слатка или горка, он ће узети слободу да се овако изрази: сасвим друкчије се исти преводилац мора наштимовати за превод на српски језик с рускога језика, а друкчије за превод на српски са енеглескога језика. Рус се ставом и језиком одаје, Енглез крије. Русу је визит-карта на џепу, енглезуу џепу. Рус је у поезији топао; Енглез, и кад је Шели, блистав је, али хладан… Малочас поменути примерак критичара износи мишљење: или на основу од њега уочених карактеристика преводиоца као писца; често на основу неке психолошке или друштвене марке преводиоца; или на основу онога што је у датом времену и случају у критичку колпортажу убачено од већине других критичара.   —  Има, затим, тип критичара који одлично зна језик превода, свој језик, а слабо, или једва, или никако не зна језик са којега је превођено. Тај критичар заузима обично врло одлучан став  — утолико одлучинији уколико му мање смета узимање у обзир оног другог језика  — удара без милости у име чистоће и духа и музике народног језика, уништава можда безмало докраја вредност преводу који можда није сасвим без вредности, и  — са свога је гледишта у праву.   — Има даље, тип критичара који туђ језик, кажемо због дугог живљења на страни плитко зна, не осећа га, муњевито, и ухом и мозгом. Тај критичар, пандан малочашњем, заузима одлучан став тачно на противној страни; утолико је одлучнији уколико је савршеније изашао из свог језика; свом силином заступа, брани и не да понижени текст туђе литературе, осуђује дрскост преводиоца, и,  са свога гледишта, има такође право.   —  Долази на ред специјални критичар, не хладан него врео критичар, не двостран и вишестран него убеђено једностран критичар поезије, песник. Он сече препирку оваком речју: Господо, када се у једној песми на место једне једите речи стави синоним, песма је и у оригиналном језику пострадала; а шта остаје да се каже за превод који је сав, по нужности, нека синонимика? Казавши то, критичар мал’те нема сасвим право.   — Јавља се затим специјални критичар драмских ствари; човек који те и те стихове не зна из књижевности, али их је слушао од генијалних глумаца на оригиналном језику, и који, без церемоније, сваки превод једноставно баца у ватру, и, са свога гледишта, има право.   —  Да узмемо још, уз изостављање множине варијаната, тип критичара који је литерарно и језички солидан на обе стране; или, у случају књижевних корифеја, јунак на обе стране. Какво становиште заузимају они према преводима? Већином стоје на једном од специјалних гледишта: песничком, професорском, уско језичком; и тада спадају у један или други од већ поменутих случајева; или, такав тип, на висини својој, узнемирен је, па и љут, свакако искључив, и зна само за један резултат којем поклања поверење, ако не одушевљење, то јест, свој властити превод. (Може у датом случају, и при датом избору, имати право, само што то такође није неко решење питања). Има још један екстреман тип, који, ожалошћен због уметничких недостижности, и због замршености начела и сврха при превођењу, бива огорчен, и каже: осредње не вреди преводити, велико се не да превести, читајте оно што можете читати непосредно, а за остало  — или обришите сузу, или учите језик.  Немојте ни час двоумити: вреди или не вреди научити француски Расина и Молијера ради, или енглески Шекспира ради. А где су сви остали и све остало што смо стекли кад смо један језик више стекли! Код нас, Срба, грчки јези, авај! давно „не важи“. Немамо грециста, немамо, ни до данас, ни честито започету културну своју историју из времена кад смо бар једно имали „високо културно“, икако се данас размећемо сваки час: фреске, па сликарство Војводине, па данас одличан пут сликарства…

Интересантно је горе истакнуто друштво разних критичара превода, интересанто за експерименаталног психолога. Утолико занимљивије што врло многи од споменутих типова и сами преводе, стално преводе. Дакако, занимљивост преводилачких напора држи се, и гони на рад, и после свега што је речено, богзна у име којих даљих, принципа.

Покојни књижевник и критичар, Богдан Поповић, негде је написао отприлике ово: „Начинити превод уметничког књижевног дела исто је што и начинити копију уметничке слике.“ Многима се међутим чини да је оно прво теже од другога. Копист сликар, каже се, мањи је духом и снагом од творца оригинала. Да, али он држи у рукама бар донекле сасвим исту материјалну могућност. Преводилац је не само мањи духом и снагом од творца оригинала, него има у рукама место белог црно, место плавог зелено. И то не само у случајевима великих култруних размакнутости у језицима  — француски и српски, рецимо; крст је преводити Пола Валерија на српски, рецимо;  — него и у случајевимо културно конформних језикâ. Сами елементи језика, а, б, ц, друкчије звуче, друго порекло носе, друкчију душу носе, другом нечему служе, друкчије људе служе, у француком, а друго и друкчије у другом, на пример, у енеглеском језику. Погледајте латински језик Цицерона: четири од пет разних стилова. И погледајте језик Тацита: један стил, који је спремио што треба да тај језик буде и данас жив; у дефиницијама, терминологијама, цитатима, десна рука и радост. И док Богдан Поповић сравњује превод с копијом слике, и истиче веровање да добар превод може далеко ићи, као што добра копија може далеко ићи, има, шта ћемо, других људи које ту буни околност да се једно суди оком а друго ухом. Ти други кажу: да им је ефекте од литерарних производа лакше сравњивати с музиком него са бојама; они се куну да нема под небом превода који би тако задовољио ухо као што нека копија слике може задовољити око. Ти људи воле рећи да је свако песничко дело једна једита партитура, и да нема, и не може бити нека друга партитура из које би се иста музика могла чути. И наводе примере: каква је српска народна песма у немачком преводу? Какав је В. Иго у енеглеском? Какав је Љермотовљев Демон на чешком? Какав би био Митров Љубиша на ма ком језику? И, ти људи чак и од такозваних одличних слободних препева (Змајеви препеви) заклњају рукама на уши, и кажу: Ла Фонтенове басне ми рецитуј на француском, или ћути; треће нема. Заступају такође гледиште да за генијална прозна дела (описи природе, дијалзи, нарочито) важи то исто.

На страни Богдана Поповића стоје људи многобројни; људи који имају и вере и ентузиазма за ваљаност превода, који виде у преводима, сем нужде, велики смисао, разумеју сваки напор око превођења. Но, бивало је, и бива, да и њих захвати хладан талас скепсе, или их узме нека охола борбеност за једно, неприступачно, недостижно. Сећам се сличног и личног доживљаја. Имала сам довног пријатеља Арабљанина, студента арапске, персиске и енеглеске литературе. Прошао је кроз живот као што прође лак ветрић што нас „руком помилује по глави“, и никад више. (Метафора, цивна и она од шпанског је песиника Висентеа Алиександра.) Запитах Арабљанина једном: какви су арапаски стихови и арапске бајке у преводима у којима их Запад чита, свет чита. Никада нећу заборавити горку, искривљену гримасу уста која су ћутала. Сигурно по утиском те гримасе, рекох:   — Машкаре, ваљда?   — Арабљанину одлакну, гримаса се прели у пристојно, али ипак презриво смејање. Ја, на то, због много чега и много кога, брзо сам се тргла, и стала разно набрајати, сравњивати, констатовати, признавати, чудити се, дивити се, али Арабљанин понајчешће отресаше главом: „Машкаре, машкаре…“ И други људи се туже да им у позитивне мисли о преводима пробијау дуге и тешке сумње. И збиља, шта и колико знамо о Песми на Песмама, о Тагореовим стиховима, (баш и кад их је сам преводио на енглески), о песмама Ли-Тај-Пеа? Ако су то све само лажне партитуре? А какви ли су онда, Боже, чар и грација оригинала!… Па онда, у живости сумњи и огорчења, дочепамо неки признат и хваљен превод, где смо у стању да ваљано сравнимо и осетимо; одгурнемо и тај превод: певаш, певаш,  а свака нота погрешна“! везеш, везеш, а сваки бод: те над, те под, те мимо.

Да, превођење је одиста чудан задатак и потреба, чудан проблем. Истина је да је право уметничко дело оно једно, и да за њега мора важити она Божанска „Ја сам који сам.“ Уметничком делу нема дупликата, нема варијанте, нема две могућности да оно буде и живи. Тако је; и тако се човек заплеће све даље у један од најзаноснијих ентузијазама, у ентузијазам за језик, и пита се: је ли онда превођење саблазан? је ли превод књигâ посао ван сваке уметности? је ли превод част за писца оригинала, или је просто паразит на лепоти његовог дела?… И онда још даље: је ли и преводу сврха лепота и емоција, или је превод само средство за зближавање народа, средсство за изучавање литература и култура? Ко ће, и где ће ко казати одлучно да, или одлучно не?

Али гле, преведених је књига више но оригиналних, и већина људи, вероватно, прочита више преведених него оригиналних дела. Шта су дакле, на крају крајева, ти преводи? Јесу ли то покушаји да нам преко припростих, слабих и трулих ћупријица дође гениј у госте? Јесу ли то милости, да великани наслуте, и дођу му ближе, мала његова браћа која говоре на стотину језика? Јесу ли то испаштања за неки велики грех, кад, ето, гениј човечанског рода говори и пиште онако како говори и пише, и разуме га и чује, шака сународника, а нем и глув чезне за њим сав остали људски род! У чудном једном укрштају великих загонетака стоје ти врашки и преко потребни преводи! Као што је оно некад Бог стоврио свет, а у том свету, кажу текстови, било ншето због чега га је неко морао исправљати, тако је Бог — да ли он — разделио језика да би створио чудесан многоструки инструмент човечјег говора и певања, али ето и у тој Божанској идеји несавршенство: да свако од нас буде немушт пред речју и песмом толиких најбољих међу људма. Мит о Вавилонској кули још није доста истумачен.

***

Питамо се, међутим, после свега што је речено: ко су ти који тако заплећу питања превода, који тако говоре и тако мисле? То су они малобројни који знају више језика и читају на више језика; они који, док су се машили за преводом, већ имају неки суд или предрасуду; који превод не читају да би читали, него га прелиставају да би му замерали; који, ако га по некој нужди и читају, стално сами себе драже сећањем на оно право, уздисањем за правим отискивањем сваког задовољства у име оног већег, правог задовољења. Можда је и природно што ти људи тако чине. Само, не би требало заборавити да то није једино становиште са којега се прилази преводу; да то, можда, од два становишта није неопходно прече, и неопходно, у рангу, више становиште, не би требало заборавити да се преводи не пишу за оне којима не требају, него за оне којима требају. И ваља се сетити с каквим задовољством, с каквом глађу чак, чита и неки осредње пажљиво рађен, и осредње књижевни превод онај читалац за кога је тај превод оригинал, онај ко не може да сравњује, ко не може да слути боље ни да жели више. А преводе пишу преводиоци, чак до најбољег и највишег превода, у првом реду за такве читаоце; а таквим смо читаоци сви ми од реда, цео свет, сваки при свом случају незнања или слабога знања.  Овде потписани писац и читалац бранио је једном лепоту преведене јапанске песме неким „јаким“ уображеним аргументима, а песма је била погрешно преведена! И зато ево овде сва своја pro и  contra сабирамо у следеће две поставке:

Прво. О преводима би морали писати, паралелно, с једне стране они који превод оцењују, с друге стране они који превод читају. Овако: човек од књиге и пера, и са знањем оба језика, имао би одредити да ли је превод употребљив; и оценити на којем степену књижевности стоји са свима особинама превода; или до којих степена књижевности је дошао с појединим особинама. А човек од пера и књиге и он, али који зна само језик превода, који дакле превод чита као врсту изворника, имао би изнети утиске од језика, јасноће, моћи израза и сугестивности онако како би то чинио с књигом која није секундарна. Такве пралелне критике, критике с два равноправна а разна гледишта, омогућиле би бољи претрес ствари, утврдиле тачније и стварније квалитет превода, и дале праведнију оцену преводиоца. Рецимо да је меродаван критичар са знањем оба језика, прогласо превод употребљивим и метнуо га, као преводну књижевност, на линију 5; (замишљамо, по Богдану Поповићу, 10 линија). Тај меродавни критчар дошао је до тог суда пошавши као судија од линије 10, спуштао се пет степена низ скалу, пет пута нешто писао, пет пута се нечег лишавао. Дакле, углавном је негативним поступком утврдио своју оцену. Но, зар није право да се сад чује и онај који, у неку руку, полази од линије 1, или 1,2, који се дакле пео уза скалу, који од степена до степена додаје, и теши се, који дакле позитивним поступком долази до свога суда?

Зналац туђег језика, можда и земље и целе културе, без бирања преврће по преводу, одобрава и замера, можда и учи на њему. А онај који не може знати оригинал дела, тај срче уметност, ужива, понекад се можда усхићава преводом. Правилно је дакле да преводиоца као преводиоца третирају обе стране. Онај коме је А. Франс, рецимо, синониман с француским језиком, с француским звуком, с француским слогом, тај, строго узевши, не може превод Епикурова врта ни конциповати као књигу и дело као такво; прими га само као превод. Дочим је за оног другог преведени Епикуров врт и књига и Франс. Правилно је дакле да о преводу каже своју реч он.

Друго. Док се не одомаћи код нас обичај да о преводима пишу обе стране, морали би се критичари из првог табора, док пишу критику, морали би се сећати да њима није баш сасвим туђе ни начело оних из другог табора. То јест, јасније речено, сви познаваоци једног или више страних језика који тако воле да пресеку: „Превод треба да је сасвим првокласан, нешто сасвим ретко, иначе не треба малтеретирати дело, и заводити оне који читају превод“ — ти људи смећу с ума да су на другом неком месту они исти такви сираци који морају да читају превод. И да се сете да су у таквом случају — кад гордости од праве и највеће насладе нема, кад су „суд и осужденије“, због властитог незнања, много тиши, — да су онда куд и камо скромнији. Срећни су од сваке пристојне могућности да упознају оно што желе, без великог истраживања првокласности. Бива чак да своју летиру, чисто на основу лектире, хвале и препоручују као одличан, као најбољи превод. Ако дакле пишемо оцену о једном секундарном и релативном раду, не бисмо смели никада сметнути с ума да је превод рад који чекају две сасвим различите психологије; и, да би се ситуација још више осложила, да је преводилац радио тај рад према једној трећој психлогији, трудио се да се приближи, да одано послужи, да се умили писцу чије је дело по љубави изабрао за превод.

Чудна ствар, остају ипак преводи уметничких дела! Треба за то сасвим необична и даровита смелост. Копија? Копија слике тежи да убде оно исто  по цртежу и боји — колико је игда могућно. Цртежа, рекох? Погреших. Нико не прави копије цртежа. Јесте ли кад видели копију Да Винчијева голога јахача на коњу у галопу? Цртеж, цртеж је скриптура, рукопис, сама рука уметника. Тајан испод боја. Превод, превод такође тражи тајну оригинала, и такође је никад не налази. Превод — то је нешто суштински друго но оригинал. Уметник (ликовни) ће одмах познати копију своје слике. Песник, писац, не може никада погодити, познати, одобрити у другом језику своју неову егзистенцију, сем да је и он од оних који познају оба језика. Остају преводиоцима мамац, такмичење, бескрајне могућности човекове. Па и могућност, рецимо, да нам наш човек, да на српском језику говори Вавилонску кулу. Врло је тешко бити човек и једаред, но ипак има мрва истине у познатој: колико језика, толико пута човек. Ако неко једно за другим говори, течно и тачно, разне језике, има у томе нешто комедијантско, мађионичарско, можда и сатанско. Ево једна у том смислу занимљива изрека. Ми лично, сматрамо да је изрека морала настати у годинама кад је Бајрон живео у Италији; али је теже домислити да ли су је Енглези или Италијани смислили. „Кад се Енглез поиталијанио, као да се у самог ђавола преобразио.“ Тврди се да је Бајрону врашки лепо стајало кад је сасвим течно и тачно говорио и псовао венецијанским дијалектом…

Исидора Секулић, ЈЕЗИК И КУЛТУРА (стр. 161-171), Stylos, Нови Сад, 2003.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s