Владимир Соловјов, EX ORIENTE LUX

„Са Истока светлост, са Истока силе!“
И, спреман да светом вечно влада,
Цар је Ирана под Термопиле
Нагнао своја робовска стада.

Али Прометеј није узалуд
Донео небески дар Хелади.
Гомила робова бежи залуд,
За њима јуре грађани храбри.

И ко је до Инда и до Ганга
Стазама славним прошао?
То је македонска фаланга,
То је римски царски орао.

И силама разума и права —
И свечовечанских начела —
Западна се подигла држава,
Јединство свету Римом донела.

И шта је још недостајало?
Зашто свет опет плива у крви? —
Душа васелене је жудела
За духом вере и љубави!

И реч пророчка није лажна,
Светлост са Истока!, сину Срећа!,
И што је било немогуће
Он свима објави и обећа.
.
И, разливајући се, широка,
Знамењем препуна, та сила,
Та је Светлост са Истока
С Истоком Запад помирила.

О, Русијо! у пророштву високом
Поносном мишљу ти си занета;
Каквим желиш бити Истоком:
Истоком Ксеркса или Христа?
1890.

Владимир Соловјов
Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Зинаида Хипиус, СЛОБОДА

Не могу се покорити људима. 
     Ко може ропство да жели?
Целог живота судимо другима, — 
     Да би на крају — умрли . 

Не могу се покорити ни Богу, 
     Ако ја Бога волим. 
Указао ми је на пут којим могу, 
     Напустити га не желим! 

Ја људске мреже тргам, просецам — 
     Срећу, очајање, ово сна. 
Ми нисмо робови — већ Божја деца, 
     Деца као Он — слободна. 

Ја само позивам именом Сина, 
     К Богу, Творцу Битија: 
Оче, сад и навек нек буде једна 
     Воља Твоја и воља моја! 
1904. 

Зинаида Хипиус 
Препевао: Александар Мирковић 

Павле Флоренски, КРОЗ ПУКОТИНЕ ЉУДСКОГ РАЗУМА ПОСТАЈЕ ВИДЉИВА ПЛАВЕТ ВЕЧНОСТИ

Да би се стигло до Истине, треба се ослободити своје самости, треба изаћи из себе; а то за нас дефинитивно није могуће, јер — ми смо тело. Али, понављам, па како се заправо, у том случају домоћи Стуба Истине? Не знамо, и не можемо знати. Знамо само да кроз зјапеће пукотине људског разума постаје видљива плавет Вечности. То је несхватљиво, али то је тако. И знамо да нам „Бог Авраама, Исака, Јакова, а не Бог философа и научника“ долази, прилази одру у ноћи, узима нас за руку и води онако како ми не бисмо могли ни да помислимо. Људима је то „немогуће, а Богу је све могуће“ (Мт 19,26; Мт 10,27). И тако, „Сама Истина побуђује човека да тражи истину“. Сама Троједна Истина чини оно што је нама немогуће. Сама Триипостасна Истина привлачи нас Себи. Слава јој во вјеки.

Павле Флоренски, СТУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ, (стр. 349-350), Логос, Београд, 1997.

Превели: Људимила Јоксимовић и Небојша Ковачевић

Апостол Павле, ДУХОВНО ДУХОВНИМ ДОКАЗУЈУЋИ

Поглавље 1.  …. 17. Јер ме Христос не посла да крштавам, него да проповедам јеванђеље, не мудрим речима, да се не обеснажи крст Христов. 18. Јер је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божија нама који се спасавамо. 19. Јер је написано: „Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу.” 20. Где је мудрац? Где књижевник? Где истраживач овога века? Зар не претвори Бог мудрост овога света у лудост? 21. Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују. 22. Јер и Јудејци ишту знаке, и Јелини траже мудрост. 23. А ми проповедамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; 24. Онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост. 25. Јер је лудост Божија мудрија од људи, и слабост је Божија јача од људи. 26. Јер гледајте, браћо, на вас позване: нема ту ни много мудрих по телу, ни много моћних, ни много племенита рода; 27. него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јаке; 28. И што је неплеменито пред светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, 29. да се не похвали ни једно тело пред Богом. 30. Из Њега сте и ви у Христу Исусу, који нам постаде премудрост од Бога и праведност и освећење и избављење. 31. Да буде као што је написано: „Ко се хвали нека се Господом хвали.”

Поглавље 2. 1. И ја дошавши к вама, браћо, не дођох с високом речи или мудрошћу да вам јавим сведочанство Божије. 2. Јер расудих да не знам међу вама ишта сем Исуса Христа, и то распетога. 3. И ја бејах међу вама у слабости и у страху и у великом трепету, 4. И реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе. 5. Да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој. 6. А мудрост говоримо међу савршенима, али не мудрост овога века, ни кнезова овога века који су пролазни; 7. него говоримо премудрост Божију у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу, 8. коју ни један од кнезова овога века није познао; јер да су је познали не би Господа славе разапели. 9. Него као што је написано: Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе. 10. А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије. 11. Јер ко од људи зна шта је у човеку осим духа човекова који је у њему? Тако и шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. 12. А ми не примисмо духа овога света, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; 13. Што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог; духовно духовним доказујући. 14. А телесни човек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује духовно. 15. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује. 16. Јер ко познаде ум Господњи да би га поучио? А ми имамо ум Христов.

Поглавље 3. 1. И ја, браћо, не могох вам говорити као духовнима него као телеснима, као малој деци у Христу. 2. Млеком вас напојих а не јелом, јер још не могосте. Али ни сад још не можете, 3. Пошто сте још телесни. Јер све док је међу вама завист и неслога и раздори, зар нисте телесни и зар се не владате по човеку? 4. Јер кад неко говори: Ја сам Павлов, а други ја сам Аполов, зар нисте телесни? 5. Ко је, дакле, Павле, а ко Аполос, до служитељи кроз које поверовасте, и то како Господ свакоме даде? 6. Ја посадих, Аполос зали, али Бог учини да узрасте. 7. Тако нити је што онај који сади, ни онај који залева, него Бог који чини да расте. 8. А онај који сади и онај који залева једно су, и сваки ће примити своју плату према своме труду.
….
18. Нико нека се не вара: ако неко међу вама мисли да је мудар у овоме веку, нека буде луд да би био мудар. 19. Јер је мудрост овога света лудост пред Богом; јер је написано: „Он хвата мудре у њиховом лукавству.“ 20. И опет: „Господ зна помисли мудрих да су ништавне.“ 21. Зато нека се нико не поноси људима, јер све је ваше: 22. био Павле, или Аполос, или Кифа, или свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, 23. А ви сте Христови, а Христос Божији.

БИБЛИЈА СВЕТО ПИСМО СТАРОГ И НОВОГ ЗАВЕТА, Глас Цркве, 2007

Превод: СТАРИ ЗАВЕТ по преводу Ђуре Даничића
НОВИ ЗАВЕТ по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског синода, по исправкама и преводима Светог Владике Николаја

Ф. М. Достојевски, КУПИТЕ ТЕЛЕСКОП ИВАНЕ СЕРГЕЈЕВИЧУ…

(…) Гончаров ми је стално причао о Тургењеву тако да сам, иако сам одлагао посету Тургењеву, најзад одлучио да одем до њега. Пошао сам раније, у 12 сати, и затекао сам га за доручком. Рећи ћу Вам отворено: ја ни раније нисам волео овог човека. Најружније је то што сам му још од 1867. године, од Визбадена, дужан 50 талира (и све до сада му их нисам вратио!) Такође не волим његов аристократско-лакрдијашки загрљај и љубљење, али он подмеће свој образ. Страшно се прави важан, а што је главно — његов роман Дим ме је разбеснео. Он ми је стално говорио да се главна мисао, полазна тачка његове књиге садржи у реченици: „Кад би Русија пропала, човечанство не би ништа изгубило нити би се узбудило.“ Рекао ми је да је то његово мишљење о Русији. Затекао сам га страшно љутог због неуспеха Дима. А ја, признајем, нисам ни знао све појединости овог неуспеха. Ви сте ми писали о Страховљевом чланку у Отаџбинским записима, али нисам знао да су га свуда ишибали и да су у Москви, чини ми се у клубу, скупљали потписе у знак протеста против његово Дима. Он ми је ово сам причао. Право да Вам кажем, никако нисам могао замислити да се тако наивно и нескривено може показати сва рањивост свог самољубља као што је то показао Тургењев.  И ови људи се, између осталог, хвалишу тиме што су атеисти! Рекао ми је да је он дефинитивно атеиста. Али, Боже мој: деизам нам је дао Христа, тј. тако високу представу о човеку да се он не може појмити без дубоког поштовања нити посумњати у то да је овај идеал човечанства вечан! Уместо највише лепоте Божије, на коју они пљују, сви су они тако одвратно самољубиви, тако бестидно, осетљиви, лакомислено охоли да је просто несхватљиво чему се надају и ко  ће за њима поћи? Грдио је Русију и Русе гадно, ужасно. А ево шта сам ја приметио: за све ове либералчиће и прогресивце, углавном још из школе Белинског, представља највеће задовољство и уживање да нападају Русију. Разлика је у томе што следбеници Чернишевског просто нападају Русију и отворено желе да пропадне (пре свега да пропадне), а ови, потомци Белинског, додају да они воле Русију... Међутим, не само да им је мрско све што је у Русији иоле изворно, па га негирају и одмах са задовољством претварају у карикатуру, већ, кад би им се стварно изнела чињеница коју не би могли да оповргну или карикирају па би се морали сложити са њом, чини ми се да би било бескрајно, до бола, до очајања несрећни. Друго, приметио сам да Тургењев, као и сви они који дуго нису били у Русији, апсолутно не познају чињенице (иако читају новине) и тако су потпуно изгубили свако осећање Русије, не схватају тако обичне чињенице које више ни наш руски нихилист не пориче, већ их само карикира на свој начин. Тургењев ми је, између осталог, говорио да ми треба да пузимо пред Немцима, да за све постоји један заједнички и неминован пут — то је цивилизација, и да су сви покушаји руског пута и самосталности свињарија и глупост. Рекао ми је да пише велики чланак о свим русофилима и словенофилима. Посаветовао сам му да из Париза поручи телескоп. Због чега? — упитао ме је. — Одавде је далеко — одговорих му — усмерите телескоп према Русији и разгледајте нас; иначе нас је заиста тешко видети. Страшно се разљутио. Видећи га тако љутог, ја сам му са добро намештеном наивношћу рекао: „Нисам очекивао да ће вас све ове критике и неуспех Дима тако разљутити; богами, не вреди, брига вас за све.“ „Та ја уопште нисам љут!“ рече и поцрвене. Ја прекинух разговор, пређосмо на домаће и личне ствари, узех капу и некако, без икакве намере, уз реч, рекох о Немцима све што ми се за ова три месеца било накупило у души: 

Знате ли каквих овде варалица и хуља има? Овде је прост свет заиста много гори и непоштенији од нашег, а да је глупљи, то је ван сваке сумње. Ево, ви споменусте цивилизацију; шта је њима донела цивилизација и чиме се то они могу пред нама похвалити?“

Он побледе (буквално, ја ништа, ама баш ништа, не преувеличавам!) и рече ми: „Говорећи тако, ви мене лично вређате. Знајте да сам се ја овде дефинитивно настанио, да себе сматрам Немцем а не Русом, и поносим се тиме!“ Ја му одвратих: „Иако сам читао Дим и разговарао са Вама сада читав сат, ипак нисам могао очекивати да ћете ово рећи, те зато извините што сам вас увредио.“ — Затим се веома учтиво опростисмо и ја дадох себи реч да моја нога више никад неће крочити код Тургењева. Сутрадан је Тургењев тачно у 10 сати пре подне свраћао код мене и оставио визит-карту да ми је уруче. А пошто сам му сам претходног дана рекао да га пре дванаест не могу примити и да спаваом до једанаест, његов долазак у 10 сати схватио сам као отворену алузију да не жели да се види са мном; посетио ме је у 10 сати управо зато да бих ја ово схватио. За свих седам недеља срео сам се с њим само једном у касини. Погледали смо се, али ни он ни ја нисмо хтели да се поздравимо.

Можда ће Вам изгледати непријатна, драги Аполоне Николајевичу, ова злурадост са којом Вам описујем Тургењева и то како смо се међусогно вређали. Али, богами, не могу дургачије; он ме је сувише увредио својим уверењима. Мени је лично свеједно, иако ми он није много симпатичан због своје надмености, али не могу слушати такве грдње упућене Русији од руског издајника који би могао бити користан. Његово пужење пред Немцима и мржњу према Русима приметио сам одавно, још пре четири године. Али овај његов бес и запенушаност против Русије долазе искључиво због неуспеха Дима и зато што се Русија усудила да га не призна за генија.

Ту је само самољубље у питању, и утолико је све одвратније. Али нека их ђаво све носи! ….

(Одломак из писма упућеног А.Н. Мајкову, Женева, 16/28 августа 1867.)

Ф.М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881, (Том 2, 1865-1873, стр. 103-105), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2017.

Превела: Вера Вулетић

 

Зинаида Хипиус, ОНА

А.А. Блоку

Ко је њу видео, Јутарњу, Белу
Сред расцветалих небеса, —
Заборавити неће тајну смелу,
И обећање чудеса.

О, душо, душо, не бој се студени!
Јутарњи мраз — близу је дан!
Ал јутро је живо, јутро зелени
И дише у њему — огањ.

О душо моја, о душо слободна!
Чистија од воде док сања,
Ти  — свод си зелени да засја она —
Блистава Звезда Јутарња.

1905.
Зинаида Хипиус

Препевао: Александар Мирковић

Фјодор М. Достојевски, ПЕСНИК У НАПОНУ НАДАХНУЋА ОДГОНЕТА БОГА

М. М. Достојевском

Петербург, 31. октобар 1838.

(…) Пријатељу, ти философираш као песник. И као што душа не може да се не узбурка на сваки степен надахнућа, тако је узбуркана и нетачна твоја философија. Да би се више знало, ваља мање осећати и обрнуто — то ти је правило врло лако оборити, то је бунцање срца. Шта подразумеваш под појмом знати?  Спознати природу, душу, Бога, љубав… То се спознаје срцем, а не умом. Кад бисмо ми били духови, живели бисмо лебдећи у сфери оне мисли над коју се надноси душа наша кад хоће да је одгонетне. Али ми смо прах, људи, треба да се одгонетне, али се испоставља да ни сама мисао не може да се обујми. Ум је онај који кроз наш смртни омотач спроводи мисли у састав душе… При томе (други став), кад се човеков ум занесе у области знања, он дејствује независно од осећања, дакле, независно од срца. А ако је циљ сазнања љубав и природа, онда изравно пуца отворен простор за срце… Нећу с тобом да се препирем, али хоћу да ти кажем да се не слажем с тобом у мишљењу о поезији и философији… Философија се не сме замишљати као једноставан математички задатак у коме је непознаница природа… Имај у виду да песник у напону надахнућа одгонета Бога, дакле, обавља философску мисију. То значи да песничко узбуђење има философски карактер. Или, другим речима, философија је исто тако поезија само подигнута на виши степен!... Чудно је да и ти размишљаш у духу савремене философије. Колико се неразумних систем њених родило у главама умним и пламеним. Да би се из те разнородне гомиле добио прави резултат, треба изнаћи математичку формулу, — то су правила савремене философије. Но, куд ја одох за тобом?… Супротстављајући се твјој отрцаној философији, ја ипак признајем да постоји њен отрцани израз, којим ја нећу да те замарам.

Брате, тужно је живети без наде… Гледам испред себе и будућност ме ужасава… Лебдим у некој хладној поларној атмосфери у коју никад није продро сунчев зрак… Одавно нисам осетио ерупцију надахнућа… зато често бивам у оном стању у коме је, сећаш се, заробљеник из Шиноја после смрти браће у тамници… Неће к мени долетети рајска птица поезије и неће огрејати моју охладнелу душу… Кажеш да сам интровертан, али ево ме напуштају и негдашње маштарије моје и са чудних арабесака које сам негде стварао спада позлата. Оне мисли које су зрацима својим разгарале душу и срце сада су изгубиле пламен и топлину; или се моје срце скаменило, или… Страх ме је да и даље говорим… Страшно ми је и да изговорим помисао да је сва прошлост моја била један златни сан, кудраво прамење привиђења….

************************************************************************************

М.М. Достојевском

Петербург, 16. августа 1839.

(…) Шта да ти кажем о себи… Одавно с тобом нисам отворено разговарао. Не знам јесам ли сад у стању о томе да разговарам. Не знам, али сада много чешће посматрам свет око себе са потпуном безосећајношћу. Зато се јаче и отрежњујем. Мој једини циљ је да будем на слободи. Том циљу ћу све принети на жртву. Али често, често мислим о томе шта ће ми пружити слобода…. Шта ће бити са мном кад останем сам у непознатој гомили? Ја ћу смоћи снаге да раскрстим са свим овим; али признајем да је потребна јака вера у будућност, чврста самосвест како би се могло живети од садашњих ми надања; али шта? Свеједно хоће ли се она икада остварити или не; ја ћу своје учинити. Благосиљам тренутке у којима се мирим са садашњошћу (а ти тренуци су почели сада све чешће да ме посећују). У тим тренуцима постајем јасније свестан свога положаја и уверен сам да ће се моје свете наде остварити… сада нисам спокојан; али у оваквој борби духа обично сазревају јаки карактер; замагљени поглед постаје све бистрији и вера у живот добија чистији и узвишенији извор. Мојој души нису доступни више негдашњи бурни узлети. Све је у њој тихо, као у срцу човека који је дубоко у себи сакрио тајну; учити (шта значи човек и живот) — у том учењу ја имам прилично успеха; карактерима се могу учити од писаца са којима слободно и радосно протиче најбољи део мога живота; више ништа нећу рећи о себи. Ја сам уверен у себе. Човек је тајна. Њу треба одгонетати и ако је будеш одгонетао целог живота немој рећи да си изгубио време. Ја се бавим том тајном јер хоћу да будем човек. Збогом. Твој пријатељ и брат.

Ф. Достојевски

…омиљеним идејама сваког тренутка.. маштањима и размишљањима живот је неприметнији. Још нешто… ја сам у стању да волим и да будем пријатељ. Ја сам недавно… Како је много светог и великог, чистог… на овом свету. Мојсије и Шекспир све… само напола.

Љубав! Љубав. Ти кажеш да береш њено цвеће. Мени се чини да на свету нема светлијег самоодрицања од песничког. Како је могуће свој занос делити са хартијом.  Душа ће увек затајити више него што ће моћи да изрази речима, бојама или звуцима. Зато је тешко остварити идеју стваралаштва.

Кад љубав повезује два срца. Од (тога)… и тим пре не показује своје сузе… само у грудима. Плакати се може кад је човек самтреба имати поноса и вере хришћанске…

Ф.М. Достојевски, ПИСМА 1832-1881, (Том 1, 1832-1864, стр. 59-60, 69), Логос, Графичар, Београд-Ужице, 2017.

Превела: Мила Стојнић

Бела Хамваш, „НЕ ПРЕСУЂУЈЕ СТВАРНИ САДРЖАЈ ДЕЛА, НЕГО ПОСВЕЋЕНА СУШТИНА ДЕЛАТНОСТИ“

(…) Сваки чин има универзално значење и последицу. Из невидљивог царства доноси нешто не само проналазак парне машине, не само проналазак великих мисли, не само плетење корпе. To су пресудна остварења достојна да се забележе. Сваки чин преноси нешто из невидљивог царства, јер je сваки чин остварење нечега, и сваки чин je реализација и сваки чин je проналазак — сродан je с проналаском машина, с изрицањем истане и с плетењем корпе. Нема тако безначајног покрета и мисли чије се деловање не би осетило и у најудаљенијем делу свемира. Свако дело има своје универзално значење за свет. Један једини облутак бачен у море одређује савршено нов смер живота света, и сваким дахом се мења нешто у животу света, ма колико то било мало. Свако дело je реализација неке духовне истине и доноси оно чега пре тога није било, само je лебдело као жеља и могућност. Сагоревање једне једине шибице се збива „за индијанско племе“ Велика дела су једном и заувек учињена за цело човечанство; али свако дело, na било оно и сасвим малено, има светски значај.

2

„Сасвим je довољно“. каже Климент Александријски. „што je један једини човек био чуо песму сирена, и сасвим je довољно што je био један једини човек који je одговорио Сфинги.“ Вивекананда каже, ако неко у усамљеним планинама, зазидан у пећини, замисли велику истину и у следећем тренутку умре, истина излази из главе умрлога, излази из зазидане пећине, напушта усамљене планине и шири се целим светом.
….
Постоје велика дела као што су проналазак камене секире, парне машине, плетење прве корпе. Постоје мала дела као што су изградња једне куће, прављење једне свирале; постоје нехотична испољавања као узимање даха и оно када човек отера комарца који му ноћу зуји око ушију. Постоје лагана и безбрижна дела, ако човек баци облутак у море или звизне или убере струк цвећа. Али нема ни једног јединог маленог дела које се не збива у име целог човечанства, за сва времена, једном и заувек и ради целог човечанства. Свако дело изазива одјек у свету и овај одјек се хиљадама година чује у васиони и никада не замире.

Смисао приче je следећи: човек ни у сну не може да замисли ни једну једину слику, жељу или циљ на које цео свет не би забрујао; не може да прекрсти руке и не може да одломи гранчицу са жбуна a да се нс умеша у обликовање света. Дело у сваком случају доноси нешто сасвим ново, нешто невидљиво чини видљивим, нешто неодређено чини приметним. Свака делатност je продор у свет духа и убацивање неке истине из света духа у материјални свет. Праслика и прасмисао дела јесте делатност Прометеја који с неба доноси ватру. Свака делатност доноси на земљу бар малену искру од небеске ватре. Метафизички смисао делатности јесте да свако дело ствара нови однос између света духа и материјалне природе, отвара нову везу, пружа нову могућност и поставља основу за нова повезивања.

3

Међутим, прича се овде не завршава. Она зна да je плетење корпе такво дело које непролазно живи даље у име безброј жена које плету безброј корпи, којима пада на ум ова прва корпа када се јави праскозорје. Прича зна да je свака делатност реализација духовне стварности, и свако дело подсећа на прво, на дело Прометеја, који je с неба донео ватру. Од тада свет гори у ватри делатности, јер делатност није ништа друго до поновно и поновно отварање пута ватри духа како би стигла на земљу и прожела материјалну природу.

Међутим, постоји у причи чудна мисао: „Али нико нека не поверује да сам ja то учинила за све. Не! Само за веште жене које ће живети у будућности.“ У првом трену изгледа као да je у питању басма: жена клечи испред корпе и изговара чаролију. Своју корпу je исплела само за спретне жене. Овакве речи збуњују. Kao да жена плреполовљује човечанство: на оне којима поверава корпу и на оне којима ускраћује корпу. Добри и зли, спретни и неспретни, лепи и ружни.

Корак пo корак и мисао треба овако схватити: прва реч у свету припада духу, јер je дух речју створио свет; у материјалном свету пак прва реч не припада духу, него делатности. „Материјализовани човек прво треба да чини добро и добро треба да чини, тек потом се у њему може пробудити жеља за добрим; и тек посредством добрих дела може се пробуђена жеља за добрим уздићи у духу и у знању.“ Ово схватање je дијаметрално супротно убеђењу рационалистичког човечанства. Историјски човек сматра да најпре треба знати и припремити се у духу; затим следи добра намера и из ње извире добро дело. To je сократовска грешка која обрће ред ствари и не схвата зашто добра намера не следи своје добро знањс и зашто добро знање не следи добро дело. Просто не следи зато што гa и не може следити. У материјалној природи мора се започети делом. Дело развија добру намеру и њено добро познавање и добро знање. Нико никада није прво замислио корпу и парну машину и истину. Прво je начинио и створио и пронашао. И пошто je начинио и пронашао, открио je значај онога што je учинио.
Други корак je следећи: ,.Зато дакле као што за гријех једнога дође осуђење на све људе, тако и правдом једнога дође на све људе оправдање живота. Јер као што непослушањем једног човјека посташе многи гријешни, тако ће и послушањем једнога бити многи праведни.“ Ови стихови из Посланице Римљанима светог Павла уче да треба започети од делатности. Делатност није приватна лична ствар, ствар изолованог Ja; то je неизбрисив и вечни печат на лицу света: због једног случаја излило се проклетство, због једног случаја излило се ослобођење. Једно једино дело ослободило je духовне силе које су укупно човечанство повукле неопозиво у проклетство, и једно једино дело ослободило je силе, које изводе целокупан свет према оправдању. Било je то једно једино дело, и оно, ма колико да je и могло бити скривено, као у усамљеним планинама последња мисао умирућег у зазиданој пећини: ово једно једино дело било je преседан и судбоносан корак или према греху или према истини.

У Индијанкиним речима, када каже да своју корпу није исплела за све, него само за спретне жене, крије се некакво разликовање. Разлика се не односи на то да je свет подељен на спретне и неспретне жене и да она своју корпу оставља само спретним женама. Учење Посланице Римљанима могло нас je довољно убедити у то колики значај посвећује архаички човек делатности. „Не пресуђује стварни садржај дела, него посвећена суштина делатности.“ И тиме цела ситуација постаје јасна за један једини трен. Није реч о корпи, као што никада није реч о корпи, ни о парној машини. ни о чизмама, ни о истини, нити о откривеним мислима. Оно о чему je увек и у сваком случају реч, то je посвећена суштина делатности. Није то бесмислена продуктивност: нагомилавати предмете, преплавити свет проналасцима. Предметни садржај делатности не значи ништа, као што с гледишта човека ништа не значи предимензионирана предметна култура, каква je ова савремена, ако je делатност која ствара предмете истовремено није посветила. Стварање може бити „као што за гријех једнога дође осуђење на све људе“. И заиста: инстинкт слепе, глупе делатности захватио je човека и неосвешћено ослободио такву духовну снагу која га je повукла у судбоносну ситуацију. Када je Индијанка исплела своју корпу, клекла je пред њу, молила joj се као да je Бог и рекла: „Нисам учинила то за све жене, само за спретне.“ Не за завидљиве, за тамне, за зле, за осветољубиве, него je учинила за нежне, за насмешене, за добродушне, за чисте. Индијанка je знала да није пресудна стварна садржина делатности, него њена посвећена суштина. И јер зна да je свако дело неопозиво вечни печат, она пада ничице пред сопственим делом и каже: „Када сам плела ову прву корпу, руке су ми водиле свете силе, и нека ова света сила живи у свакој корпи до краја времена; жене, само je дотичите светим рукама. A чија je рука зла, протерујем je сада у тренутку рађања корпе: не сме je ни такнути!“ „Нико нека не поверује да сам ja то учинила за све! Не! Само за веште жене које ће живети у будућности.“

Бела Хамваш, SCIENTIA SACRA I, ДУХОВНА БАШТИНА ДРЕВНОГ ЧОВЕЧАНСТВА 1, Дерета, Београд, 1999. (стр. 181-186)

Превео: Сава Бабић

Фјодор И. Тјутчев, НАД ОВОМ ГОМИЛОМ ТАМНОМ…

Над гомилом овом утуљеном,
Над дубоко уснулим народом
Хоћеш ли сванути, о Слободо!,
И блеснути лу̏чом својом златном?…

Засијаће твоја лу̏ча ми̑ља,
И растерати све магле и сне…
Али ране старе, ране гнојне,
Ожиљке боли и насиља,

Разблудне ду̑ше, пуне отрова
Што ум изједа, по срцу рије. —
Ко ће да вида, ко да умије?
Ти, пречиста ризо Христова…

1857.

Фјодор И. Тјутчев

Препевао: Александар Мирковић

Патријарх Павле, ШТА ЗНАЧИ КОСОВСКИ ЗАВЕТ или АКО НАШ НАРОД ОДБАЦИ ХРИСТА НЕСТАЋЕ ИЗ КЊИГЕ ЖИВИХ НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ

АКО НАШ НАРОД ОДБАЦИ ХРИСТА НЕСТАЋЕ ИЗ КЊИГЕ ЖИВИХ НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ

Време у којем ћемо се родити и прилике у којима ћемо живети не зависе од нас. Но, ако схватимо да ми, људи треба да будемо сарадници или помоћници Божији, како у делу свог живота и спасења, тако и у делу живота и спасења ближњих, онда ће свако време, па и оно најтеже, постати могуће за спасење. Христос нас, уосталом, упућује: „Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ Само у тој светлости можемо сагледати, и ми и други, циљ којем треба ићи и пут којим се тај циљ може достићи. За нас хришћане се све то слива у једно — у богочовечанску личност Христову: Христос је наша светлост, наш циљ и наш пут.

***

Будућност српског народа — не само на Косову и Метохији него и свуда где се налази — зависиће од тога да ли се он одрећи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђељско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно прави Син човечји. 

Конкретно, буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији; одбаци ли Христа, нестаће га из Књиге живих на небу и на земљи. 
(Из интервјуа „Православљу“, 15. децембар 1990.)

ПРИВОЛЕТИ СЕ ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ

Зли људи су говорили за Сина Божијег да не зна шта говори, да је ђаво у њему итд. Шта онда можемо очекивати ми људи грешни да се говори о нама? Приволети се Царству небеском шта би могло друго значити него усвојити еванђељски циљ живота и његово остварење еванђељским путем и средствима? Како би то могло да значи позивање на освету, распиривање мржње, нетрпељивости, нечовечности? Приписивано ми је да сам поред других, разбијач јединства Југославије ради остварења велике Србије. А ја и данас кажем: кад би оснивање наше независне државе и њено одржавање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно. Ето, то за мене значи Косовски завет опредељења за Царство небеско. 
(Из интервјуа за „Политику“ 1. и 2. новембар 1991.)

У ДУБИНИ НАРОДНЕ ДУШЕ ЈЕ ПРАВА ЉУБАВ ПРЕМА ДРУГОМ ЧОВЕКУ

У првом светском рату, за време пробоја Солунског фронта, био је рањен један прост човек, сељак, кога упуте у болницу. Предају му једног бугарског заробљеника да га спроведе до Команде у Солуну. Од дугог хода, и глади, бугарин онемоћа, а муче га и мисли хоће ли остати жив и видети своје. Српски војник, мада рањен, сиђе с коња и помогне Бугарину да се попне у седло, узме вођице и тако пође даље. Кад је видео зачуђеност српског генерала, војник рече: „Ја сам рањеник, а он заробљеник, ту више нема непријатељства; обојица смо без оружја и само смо људи. Он је занемогао и морам да му помогнем.“

То је оно што нас је као народ одржало, не само биолошки. У дубини народне душе није само витештво или отменост, већ нешто друго: права љубав према човеку. 

(Из интервјуа „Победи“ 10. јануар 1992.)

ЈЕДИНСТВО СРПСКОГ НАРОДА

То јединство почива на Еванђелској науци. Примивши хришћанство из Цариграда, односно од свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика, и наш народ је дошао до свог писма, тако да је и он могао да остави трага о себи и о своме животу. Народ који нема писма још је у праисторји, јер о њему пишу само други. Оплеменивши хришћанством своје природне способности, дошао је у могућност да се покаже и у градитељству, сликарству, књижевнсоти и да општој ризници напретка и културе човечанства даде свој допринос. 

Но више и важније од тога је то што је наш народ, оплеменивиши Еванђељем своју душу, био и остао народ Божји, онако како је кроз векове учен од својих мајки још у колевци, као што је Јевросима мајка учила свога сина Марка Краљевића: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубти главу, него своју огрешити душу.“ 

А на Косову је исто речено: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ Није Свети Кнез Лазар био против живота на земљи, против царства земаљског, јер људи нису само душе, него и тела. Али ако већ треба да се једно губи, боље је изгубти царство земљско, него оно Небеско. Боље је изгубти живот, него изгубти душу. То је оно што је дубоко усађено у нашем народу, што је остало и до дана данашњег. 

(Из „Американског Србобрана“ 27. септембар 1993.)

ДА ЛИ ЈЕ СВЕ ПОЛИТИКА?

Према речима Христа, човек је тело и душа. Он каже да човек не живи само о хлебу већ и о Божјим речима. Не каже да му није потребан хлеб јер је тело и потребно му је да се храни; али, није само тело већ и душа, а души су храна Божје речи. Захваљујући овим речима, ми знамо ко смо, одакле смо, и смисао нашег постојања. 

Често ми кажу: све је политика. Све што се чини, све што се каже, то је у корист или владајуће партије или у корист странке у опозицији. Ја одговорам да је тај принцип, да је све политика или економија преузак за нас хриишћане. За нас важи принцип Светог апостола Павла који каже: „Ако једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на слву Божију чините.“ Политика и економија могу се чинити у славу Бога, али и супротно. Не игноришемо ни политику ни економију, јер се оне налазе у сфери овог нашег земаљског живота, али постоји небеско царство где је душа вечна.

Ми верници знамо да се налазимо пред оком и умом Бога, који види сва наша дела и пред чији праведни суд ћемо доћи сви. Пред тим судом нико се неће моћи оправдати ни са неистинама, ни са неправдом ни са злочином.

Имајући ово у виду, ни на који начин не желим да српски народ или православну цркву представим бољом него што јесу. То нема никаквог смисла. Али исто тако не желим да у свету будемо представљени горима него што јесмо. У својству Божијег сарадника, према речима Апостола Павла, дужни смо да са своје стране чинимо што можемо. Али, оно што је изнад наших способности учиниће Бог. Он је рекао: „Нема ништа тајно што неће постати јавно, нити има ишта сакривено што неће бити откривено. “ То не значи да пасивно чекамо да то дође, него да чинимо, у својству сарадника Божјих, да дође. 

(Из интервјуа мексичком листу „Excelsior“ 2. март 1994.)

ПОСТОЈИ ЛИ ПРАВЕДАН РАТ?

Мишљена сам да такав рат може да постоји и на земљи кад постоји и на небу. У Апокалипсису Св. Јована Богослова читамо: И наста рат на небу; Михаил и анђели његови завојштише на аждају, стару змију која је ђаво и сатана, и ратоваше аждаја и анђели њезини и не надвладаше, нити им се више нађе места на небу (Апокалипсис 12,7-9).

Зло увек напада и добро мора да се брани. Каин увек гледа да убије Авеља. Авељ мора да се брани. Одабрана, дакле, од насиља злих, одбрана свог живота од злочинаца, живота и мира својих ближњих — границе су које означавају праведан рат. 

У Еванђељу Исус Христос каже: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот положи за пријатеље своје (Ј. 15,13). Онај који се из љубави према ближњима стави у заштиту њиховог мира, њихове слободе, против злочинаца, тај ставља живот свој на коцку са спремношћу да га изгуби. 

Али у тој борби, да би она заиста била израз жртве из љубави према ближњима, мора се увек држати принципа који су у нашем народу исказани у две речи: „чојство и јунаштво“. Ни према непријатељу не смем поступати нечовечно. Ако он буде ухваћен, бездушно га мучити и масакрирати, то ни по коју цену. Поготову недужне жене, старце и децу. Онде где се тако не поступа, ту нема ни човека ни јунака. Ту је на делу злочинац  који јунак никад није био нити ће бити. А злочинац и злочинство никада не могу донети добро никоме, ни себи,  ни своме народу, него само бесконачну срамоту и несрећу. 
(Из интервјуа за Аустријску телевизију)

***

Када би се поступало по азбуци хришћанској, када би човек чинио другоме оно што жели себи, а то је у основи хришћанства, не би ни било, мислим, овога рата. Дакле, кад бисмо били истински хришћани и ми Срби и Хрвати-римокатолици, када би се и муслимани држали божјих заповести — јер и они верују у бесмртност душе и треба да знају да ће свима нама на ономе свету бити онако како заслужимо на овоме — наша стварност не би била таква каква јесте. Рат би се, верујем, и ако би почео, брзо завршио.
(Из интервјуа НИН-у 27. јануар 1995.)

О КОСОВУ

Својим доласком на Косово, за епископа Рашко-Призренског (1957), видео сам и другу страну искушења српског народа. Пошто је од Старе Србије начињена аутономна област Косова и Метохије, Срби су одједном у својој земљи постали мањина као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима, указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари. За време Другог светског рата њихов народ, највећим делом, дочекује италијанску окупацију као своје ослобођење, јер се први пут Шиптари из Албаније уједињују са онима на Косову, у Метохији, западној Македонији. Створена је Велика Шипнија, али без обзира што је она трајала колико и окупација као талијански протекторат, она је масама, опчињеним од њихових вођа, остала као једном већ задобијени нацонални циљ, који треба сачувати. Уверавани да ће се привремено измењене прилике променити, они су само чекали, а умногоме и дочекали, да се изгубљено врати. Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали насиље и лакомости да се дође до комшијске куће или земље. Међу тим светом било је  људи који су знали за своје српско порекло и осећали да се спрема нешто што добру не води. 

Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Шиптара, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: „Шта ти тражиш од нашег свеца?“ — „Ја нисам дошао ни вашем ни нашем сведцу“ — одговори Шиптар — „већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја ни ти.“ Младић ућута, а Шиптар ми приђе да тражи благослов за дете. 

На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе. Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитавани да живи племенским начином живота, у послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је упућиван да му непријатљи буду сви они који говоре, верују и живе другачије. Као да је утицајнија на њихово великошиптарско самоуверење била идеологија, блиска  владајућој Албанији, него исламска вероисповест, ма колико са њихови верски вођи приклањали захтеву за Косово-републику. Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981. изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су је добили, иако је Велика Шипнија изгубила рат. Њима је наруку ишла политика федеративне Југославије и тога су били свесни они који су припремали немире и незадовољства косовско-метохијских Шиптара. …

По себи се разуме да за такво стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република бише заједничке државе, Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа.
….
Морамо истинама погледати право у очи. Шиптарске вође су искористиле прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према Србима огласе као угорженост од њих, а припреме за свршени чин отцепљења да представе као нужност насилне заштите од „насиља“. То је за мене једно од суштинских питања Косова. 
….
Са своје стране, будимо оно што у својој основи јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, „јетрвице адамског колена“ — народ севапа, правичности, истинољубља, а не народ ината, љутих кавгаџија и хајдучија. Борбен, али никад ратоборан, да брани своје а не да осваја и освете чини. Мало који народ у свом језику има реч задужбина, која значи и рад, живот, заветовање, а не само прилог за душу. Светиње су наша светлост у којој видимо Васкрслог Спаситеља свог, али и Син Божји гледа нас. Многи данас хоће да буду Европа и добро је што хоће. Као светосавски народ ми смо у Еворпи већ вековима, и то у оној узвишене духовности која је од Истока ишла ка Западу. Ми смо у њој не само сазвежђима својих светиња, већ и са једном од првих европских законика, Душановим, као и са читавим нашим умотвором, од најстаријих до најновијих времена. Држало нас је то кроз дуго вековно живљење на нашим земљама и нашим огњиштима, днаас разореним управо онде где је било највише људске снаге и честитости.
(Из аутобиографског текста „Без осуда, отворено, очински“ зборник „Сербиа и коментари“, Задужбина Милоша Црњанског 1993-1995)

Извор: Патријарх Павле, КОСОВСКА ИСКУШЕЊА, Књига комерц, Београд, 2018. (Текстове изабрала и приредила НАЂА АНДРЕЈЕВИЋ)