АКО НАШ НАРОД ОДБАЦИ ХРИСТА НЕСТАЋЕ ИЗ КЊИГЕ ЖИВИХ НА НЕБУ И НА ЗЕМЉИ
Време у којем ћемо се родити и прилике у којима ћемо живети не зависе од нас. Но, ако схватимо да ми, људи треба да будемо сарадници или помоћници Божији, како у делу свог живота и спасења, тако и у делу живота и спасења ближњих, онда ће свако време, па и оно најтеже, постати могуће за спасење. Христос нас, уосталом, упућује: „Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ Само у тој светлости можемо сагледати, и ми и други, циљ којем треба ићи и пут којим се тај циљ може достићи. За нас хришћане се све то слива у једно — у богочовечанску личност Христову: Христос је наша светлост, наш циљ и наш пут.
***
Будућност српског народа — не само на Косову и Метохији него и свуда где се налази — зависиће од тога да ли се он одрећи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђељско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно прави Син човечји.
Конкретно, буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији; одбаци ли Христа, нестаће га из Књиге живих на небу и на земљи.
(Из интервјуа „Православљу“, 15. децембар 1990.)
ПРИВОЛЕТИ СЕ ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ
Зли људи су говорили за Сина Божијег да не зна шта говори, да је ђаво у њему итд. Шта онда можемо очекивати ми људи грешни да се говори о нама? Приволети се Царству небеском шта би могло друго значити него усвојити еванђељски циљ живота и његово остварење еванђељским путем и средствима? Како би то могло да значи позивање на освету, распиривање мржње, нетрпељивости, нечовечности? Приписивано ми је да сам поред других, разбијач јединства Југославије ради остварења велике Србије. А ја и данас кажем: кад би оснивање наше независне државе и њено одржавање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно. Ето, то за мене значи Косовски завет опредељења за Царство небеско.
(Из интервјуа за „Политику“ 1. и 2. новембар 1991.)
У ДУБИНИ НАРОДНЕ ДУШЕ ЈЕ ПРАВА ЉУБАВ ПРЕМА ДРУГОМ ЧОВЕКУ
У првом светском рату, за време пробоја Солунског фронта, био је рањен један прост човек, сељак, кога упуте у болницу. Предају му једног бугарског заробљеника да га спроведе до Команде у Солуну. Од дугог хода, и глади, бугарин онемоћа, а муче га и мисли хоће ли остати жив и видети своје. Српски војник, мада рањен, сиђе с коња и помогне Бугарину да се попне у седло, узме вођице и тако пође даље. Кад је видео зачуђеност српског генерала, војник рече: „Ја сам рањеник, а он заробљеник, ту више нема непријатељства; обојица смо без оружја и само смо људи. Он је занемогао и морам да му помогнем.“
То је оно што нас је као народ одржало, не само биолошки. У дубини народне душе није само витештво или отменост, већ нешто друго: права љубав према човеку.
(Из интервјуа „Победи“ 10. јануар 1992.)
ЈЕДИНСТВО СРПСКОГ НАРОДА
То јединство почива на Еванђелској науци. Примивши хришћанство из Цариграда, односно од свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика, и наш народ је дошао до свог писма, тако да је и он могао да остави трага о себи и о своме животу. Народ који нема писма још је у праисторји, јер о њему пишу само други. Оплеменивши хришћанством своје природне способности, дошао је у могућност да се покаже и у градитељству, сликарству, књижевнсоти и да општој ризници напретка и културе човечанства даде свој допринос.
Но више и важније од тога је то што је наш народ, оплеменивиши Еванђељем своју душу, био и остао народ Божји, онако како је кроз векове учен од својих мајки још у колевци, као што је Јевросима мајка учила свога сина Марка Краљевића: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубти главу, него своју огрешити душу.“
А на Косову је исто речено: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ Није Свети Кнез Лазар био против живота на земљи, против царства земаљског, јер људи нису само душе, него и тела. Али ако већ треба да се једно губи, боље је изгубти царство земљско, него оно Небеско. Боље је изгубти живот, него изгубти душу. То је оно што је дубоко усађено у нашем народу, што је остало и до дана данашњег.
(Из „Американског Србобрана“ 27. септембар 1993.)
ДА ЛИ ЈЕ СВЕ ПОЛИТИКА?
Према речима Христа, човек је тело и душа. Он каже да човек не живи само о хлебу већ и о Божјим речима. Не каже да му није потребан хлеб јер је тело и потребно му је да се храни; али, није само тело већ и душа, а души су храна Божје речи. Захваљујући овим речима, ми знамо ко смо, одакле смо, и смисао нашег постојања.
Често ми кажу: све је политика. Све што се чини, све што се каже, то је у корист или владајуће партије или у корист странке у опозицији. Ја одговорам да је тај принцип, да је све политика или економија преузак за нас хриишћане. За нас важи принцип Светог апостола Павла који каже: „Ако једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на слву Божију чините.“ Политика и економија могу се чинити у славу Бога, али и супротно. Не игноришемо ни политику ни економију, јер се оне налазе у сфери овог нашег земаљског живота, али постоји небеско царство где је душа вечна.
Ми верници знамо да се налазимо пред оком и умом Бога, који види сва наша дела и пред чији праведни суд ћемо доћи сви. Пред тим судом нико се неће моћи оправдати ни са неистинама, ни са неправдом ни са злочином.
Имајући ово у виду, ни на који начин не желим да српски народ или православну цркву представим бољом него што јесу. То нема никаквог смисла. Али исто тако не желим да у свету будемо представљени горима него што јесмо. У својству Божијег сарадника, према речима Апостола Павла, дужни смо да са своје стране чинимо што можемо. Али, оно што је изнад наших способности учиниће Бог. Он је рекао: „Нема ништа тајно што неће постати јавно, нити има ишта сакривено што неће бити откривено. “ То не значи да пасивно чекамо да то дође, него да чинимо, у својству сарадника Божјих, да дође.
(Из интервјуа мексичком листу „Excelsior“ 2. март 1994.)
ПОСТОЈИ ЛИ ПРАВЕДАН РАТ?
Мишљена сам да такав рат може да постоји и на земљи кад постоји и на небу. У Апокалипсису Св. Јована Богослова читамо: И наста рат на небу; Михаил и анђели његови завојштише на аждају, стару змију која је ђаво и сатана, и ратоваше аждаја и анђели њезини и не надвладаше, нити им се више нађе места на небу (Апокалипсис 12,7-9).
Зло увек напада и добро мора да се брани. Каин увек гледа да убије Авеља. Авељ мора да се брани. Одабрана, дакле, од насиља злих, одбрана свог живота од злочинаца, живота и мира својих ближњих — границе су које означавају праведан рат.
У Еванђељу Исус Христос каже: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот положи за пријатеље своје (Ј. 15,13). Онај који се из љубави према ближњима стави у заштиту њиховог мира, њихове слободе, против злочинаца, тај ставља живот свој на коцку са спремношћу да га изгуби.
Али у тој борби, да би она заиста била израз жртве из љубави према ближњима, мора се увек држати принципа који су у нашем народу исказани у две речи: „чојство и јунаштво“. Ни према непријатељу не смем поступати нечовечно. Ако он буде ухваћен, бездушно га мучити и масакрирати, то ни по коју цену. Поготову недужне жене, старце и децу. Онде где се тако не поступа, ту нема ни човека ни јунака. Ту је на делу злочинац који јунак никад није био нити ће бити. А злочинац и злочинство никада не могу донети добро никоме, ни себи, ни своме народу, него само бесконачну срамоту и несрећу.
(Из интервјуа за Аустријску телевизију)
***
Када би се поступало по азбуци хришћанској, када би човек чинио другоме оно што жели себи, а то је у основи хришћанства, не би ни било, мислим, овога рата. Дакле, кад бисмо били истински хришћани и ми Срби и Хрвати-римокатолици, када би се и муслимани држали божјих заповести — јер и они верују у бесмртност душе и треба да знају да ће свима нама на ономе свету бити онако како заслужимо на овоме — наша стварност не би била таква каква јесте. Рат би се, верујем, и ако би почео, брзо завршио.
(Из интервјуа НИН-у 27. јануар 1995.)
О КОСОВУ
Својим доласком на Косово, за епископа Рашко-Призренског (1957), видео сам и другу страну искушења српског народа. Пошто је од Старе Србије начињена аутономна област Косова и Метохије, Срби су одједном у својој земљи постали мањина као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима, указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово у ствари држе Шиптари. За време Другог светског рата њихов народ, највећим делом, дочекује италијанску окупацију као своје ослобођење, јер се први пут Шиптари из Албаније уједињују са онима на Косову, у Метохији, западној Македонији. Створена је Велика Шипнија, али без обзира што је она трајала колико и окупација као талијански протекторат, она је масама, опчињеним од њихових вођа, остала као једном већ задобијени нацонални циљ, који треба сачувати. Уверавани да ће се привремено измењене прилике променити, они су само чекали, а умногоме и дочекали, да се изгубљено врати. Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали насиље и лакомости да се дође до комшијске куће или земље. Међу тим светом било је људи који су знали за своје српско порекло и осећали да се спрема нешто што добру не води.
Познато је да је у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског, зарад својих невоља долазило много Шиптара, понекад чак и у већем броју него Срба. Десио сам се једном у порти манастира и чуо разговор када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: „Шта ти тражиш од нашег свеца?“ — „Ја нисам дошао ни вашем ни нашем сведцу“ — одговори Шиптар — „већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је он и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ја ни ти.“ Младић ућута, а Шиптар ми приђе да тражи благослов за дете.
На Косову се све чинило да народи живе затворено, свако у себе. Највише смо ми обмањивали сами себе. Омраза као да је била једина права истина о Косову коју сам, нажалост, увидео. Вековима васпитавани да живи племенским начином живота, у послушности и преданости онима који га воде, шиптарски народ је упућиван да му непријатљи буду сви они који говоре, верују и живе другачије. Као да је утицајнија на њихово великошиптарско самоуверење била идеологија, блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест, ма колико са њихови верски вођи приклањали захтеву за Косово-републику. Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981. изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени. Они аутономију нису изборили, него су је добили, иако је Велика Шипнија изгубила рат. Њима је наруку ишла политика федеративне Југославије и тога су били свесни они који су припремали немире и незадовољства косовско-метохијских Шиптара. …
По себи се разуме да за такво стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република бише заједничке државе, Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа.
….
Морамо истинама погледати право у очи. Шиптарске вође су искористиле прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према Србима огласе као угорженост од њих, а припреме за свршени чин отцепљења да представе као нужност насилне заштите од „насиља“. То је за мене једно од суштинских питања Косова.
….
Са своје стране, будимо оно што у својој основи јесмо: народ Јевросиме мајке, чојства и јунаштва, „јетрвице адамског колена“ — народ севапа, правичности, истинољубља, а не народ ината, љутих кавгаџија и хајдучија. Борбен, али никад ратоборан, да брани своје а не да осваја и освете чини. Мало који народ у свом језику има реч задужбина, која значи и рад, живот, заветовање, а не само прилог за душу. Светиње су наша светлост у којој видимо Васкрслог Спаситеља свог, али и Син Божји гледа нас. Многи данас хоће да буду Европа и добро је што хоће. Као светосавски народ ми смо у Еворпи већ вековима, и то у оној узвишене духовности која је од Истока ишла ка Западу. Ми смо у њој не само сазвежђима својих светиња, већ и са једном од првих европских законика, Душановим, као и са читавим нашим умотвором, од најстаријих до најновијих времена. Држало нас је то кроз дуго вековно живљење на нашим земљама и нашим огњиштима, днаас разореним управо онде где је било највише људске снаге и честитости.
(Из аутобиографског текста „Без осуда, отворено, очински“ зборник „Сербиа и коментари“, Задужбина Милоша Црњанског 1993-1995)
Извор: Патријарх Павле, КОСОВСКА ИСКУШЕЊА, Књига комерц, Београд, 2018. (Текстове изабрала и приредила НАЂА АНДРЕЈЕВИЋ)
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 