Бела Хамваш, ДНЕВНИК

11.сеpтембар 1943.

Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца.”

12.децембар 1943.

Прекјуче и јуче враћала ми се мисао Хофманстала: bereitet euch auf ungeheures Licht! – Колико год пута сам окретао леђа спољњем свету, поглед према унутра пратила је ова мисао попут неког кликтаја. Иначе ме ждере рад. Онај рад који не допушта ништа изван њега самог. О, волео бих да се задубим, волео бих да се цео дан молим и да медитирам и да служим Њему, и да будем у Његовој близини.

Од 1939. године Господ ми се више пута појављивао у сно­вима. Седмицама сам стално у себи чувао деловање објављења. За време последње подруг године није, мада сам често веома јако желео. Данима сам мислио: Господ се увек другачије поја­вљује. Најпримитивнијој души у виду слике. Касније већ у ду­ховном виду. Лане у Русији као „присуство”… Живео сам пред његовим светим лицем. Септембра 11. јавио се у мени као Жива Реч када ми је рекао: „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао ако ми се обраћаш из дубине срца…” Каква је то ве­лика милост била! И каква велика милост ако сам је поврх тога још и разумео јасном свешћу. Сада већ знам шта је објављење, и како се догађа.

Не треба за то магија, трик. О, не. Чисто срце, ништа друго – и Његова милост.

19.децембар 1943.

Калемљен неспокојем. Нестрпљење. Оно што се у овоме жи­воту објављује само је копија и касна последица онога што се већ збило у мом вишем бивству. Усхићена пажња према мојој вишој ег­зистенцији. Нестрпљива радозналост како би мој нижи живот био потпуно истоветан с вишим. Жудња и страст реализације. Јер је више реалније. – Поподне сам помислио: каква је незнатна разлика између мог садашњег живота и онога од пре десет година – споља. Каква је огромна разлика – изнутра. Каква је пак незнатна истинска реализација што се споља не види оно што се налази изнутра – или споља се не налази оно што се изнутра види. Како то уме да ме мучи! Да ли је заблуда све – што све (себе) видим измењеним – мада су ми се изменили само поглед и схватање?

Сјесени сам се запутио у продубљавање. Али тиме што се Като вратила кући, ја сам био поремећен. Не могу да медитирам, увече се у постељи површно молим. И тиме што је овај живот олабављен, олабављено је и све остало. Мили, Драги, Добри Оче мој! Помози. Каква је дубока и чиста радост била јесенас хитати увече у твој загрљај – и сада чезнем за њим, о једна кап Твога присуства! Једна кап! Жедан сам.

Тада сам почео да докучујем мистерију реализације. Сакрал­ност. Светлост која дремље у човеку – (Рукоpис се овде прекида.)

22–23.фебруар 1945.
СентандрејаБудимpешта (Стари Будим, Вихор улица 29)

Пред Богом нико не може рећи за себе да је добар. Пред њим нема заслуге. Свака наша велика особина његов је дар. И сада, када данима осећам у себи да се упалио подстицајни плам, го­рим у специфичној ватри: када Његово име у себи изустим, па­дам готово у извансебност, јер знам, то није доброта, није заслуга, није велика особина, него Његов дар. У себи то називам ватра Молитве. Упалила се коначно, после дугог преклињања, мучења, и још дуже немоћи. Када га моја мисао досегне, Њему се примак­не, усмери се, Њега призива, гледа према Њему, пипка, кличе му, моли, захваљује – толико пута колико само уздахне или се помо­ли, мили топли план се разлива у мени, из мога срца – или из Ње­говог срца? – не знам, јер тада је моје срце такво као да је Његово. Ватра љубави. Господе мој, драги добри Оче. Драги Христе. Дуго као да сам узалуд звао. Као да ми је окренуо леђа. Можда баш у оним мојим најтежим данима, најмрачнијим данима мога живота. А ови дани су били тако тамни и тешки због тога што ме Он није саслушао, и момој поклик није стизао до Њега. А потом одједном, као када кроз дим изненада сукне плам, мој поклик је доспео до Њега. Обратно? Његова реч је доспела до мене? Како је чудно што се не сећам којега дана се то збило. Али знам, пак, да је то оно време када је требало да се подухватим описа свога обрачуна.

Нарочит обрачун! Не обрачунавам ја. Са мном се обрачуна­ва. Обрачун не обављам ја, него сам ја онај с којим се обрачунава. Пресуда – пресуда нада мном. Немам никаквог удела, нисам ни имао и нисам ни могао имати. Моја једина делатност: схватити шта ми се догађа и шта ми се догодило. Какав је смисао онога што ми се догађа и што се догодило? Оно о чему је реч: живот једног човека. Мојих четрдесет осам година, то је мој живот који сам живео и за који сам осећао да ћу живети до краја, доспео је на теразије, под суд, и осуђен је а да га сам човек ни дотакао није. Човеку је поверено да чини што хоће. Услед неизбежне принуде судбине савршена и потпуна измена смера. Једино слично томе: апокалипса, или суд другога света. Преживети Артака Вираза, Бардо Тодол и Перт ем Херу. Иступање из дана.

Већ ме је месецима раније обузимала дубока натмуреност. Крајем фебруара довршио сам велики рад који је трајао подруг године, потом сам зготовио мања дела када су Немци окупирали земљу. Почев од тог тренутка као да сам био ишчупан из сопстве­ног живота. После две седмице започело је бомбардовање Будим­пеште. После месец дана добио сам позив у војску, и отишао сам у Сокоју. Покушао сам, глупо, да се извучем, али без успеха. Једва и да сам имао два-три уравнотежена дана. Срећан ниједан. Сре­дином октобра сам се вратио, и тада је започео потпуни сумрак.

Свакодневно сам у Буђеном преклињао да одем кући, и приспевши кући готово исти дан сам осетио и знао и разумео: ни­сам смео да мољакам, јер ако се моја молба и остварила, уопште нисам напредовао. Али оно што сам доживео, то је било необич­није чак и од тога. Желео сам из „лоше” ситуације у „бољу” и када сам то досегао, видео сам да је то било још „горе” него „лоше”. Моја свест је осетљива на степенице: приметио сам то у тренутку повратка из Русије. Међутим, нисам знао да онај ко жели да скра­ти време одређено за судбину своје станице, он нужно призива на себе умножене тежине станице. На свакој се станици треба за-држати онолико времена колико је одређено, нико некажњено ово време не може да скрати. Била је иронија мога дајмона што ме је пре времена пропустио у следеће време, али се морало показати да сам ја још за то био непогодан. И пошто сам био непогодан, нисам могао то да поднесем. И пошто нисам могао да поднесем, стадијум је био „лош”. Чак је био „лошији”.

Требало је да останем у Буђеном. Као што касније нисам смео од бомбардовања да бежим у Сокоју. Као што још касније, у доба Божића, није требало да бежим из стана у подрум замка Кишцели.

Подрум замка Кишцели био је поуздана заштита од бомбардовања према људском рачунању. Када сам ушао, обузела ме је пријатна смиреност, а када смо други дан Божића дошли с нашим коферима и ћебадима, одахнуо сам. Претходни дани су протица­ли усред готово непрекидних ваздушних напада и гранатирања. На брду је било више немачких тешких батерија, и повремено су отварале ватру. Прозори су подрхтавали. И ми смо дрхтали. Већ смо седмицама смели да се разодевамо тек после поноћи. Радио се једва чуо.

Живео сам под непрекидном грижом савести. У таквој де­пресији какву нисам могао ни да замислим. И ако сада запитам зашто сам имао грижу савести, могао бих да одговорим само сле­деће: од Буђена, приликом сваког обрта моје судбине сам сâм хтео да одредим ток свога живота. Ја сам сâм хтео да будем сопствена промисао. Нисам се поуздавао у то да ће Он усмеравати судбину боље него ја. Нисам веровао. Био сам неповерљив према Проми­сли и мислио сам да сам сигурнији у својој, него у Његовој руци. Због тога сам веровао да сâм треба да усмеравам своју судбину и зато сам молио Њега да ме пре времена уздигне преко степе­ника. Резултат је да сам доспевао у све тежи и тежи положај. На крају је уследио слом. Вративши се кући из Сокоје испоставило се да ни то нисам смео да тражим ни да изнудим. Боље би било да сам тамо остао? Боље би било да сам с осталима побегао у шуме Зале? Сада то више не знам. У сваком случају требало је препу-стити Промисли да се испољи и није требало веровати да ја знам боље од Њега каква да буде моја судбина.

Грижа савести ми није давала мира. Свакодневно ме је обу­зимало ридање. Ужасно сам се плашио. Најпре од ваздушних на­пада. Касније од артиљеријске ватре и од легитимисања и депор­товања, и од тога да треба да одем у Залу. Тако је стигао Божић. Спремили смо се. Један кофер и један завежљај одеће. Један ко­фер животних намирница. Четири ћебета. Две баштенске столи­це. Повукли смо се у подрум, и веровали смо да ће вихор минути за неколико дана. Долазе Руси и успоставиће се мир.

Сви, сви без и једног изузетка, сви су веровали у ово лудило. И када су пете седмице Руси заиста стигли, још и онда су сви у то веровали. Казујем само зато како бих означио основу заједничког расположења. Нико није унапред видео оно што је уследило. Чак ни сан. У подруму су многи сањали и најчешћи сан је био: пролеће, цвеће, светлост. Често сам и ја исто то сањао. Свако је то сматрао за охрабрујући предзнак. Ко зна, можда је то и био охрабрујући предзнак с неког сасвим другог гледишта него са ста­новишта људског живота на земљи. И једино што ме од подрума до данашњег дана теши и што одржава у мени веру јесте: све ово горко, ужасно, грозно, незамисливо тешко време и ова неизмер­на патња има неки друgи смисао, не земни него небески смисао. Данас већ мислим да ме смисо земних ствари готово уопште не интересује, само оних других. Наравно, само у најређим случаје­вима видим овај небески смисао.

Оно што је земно, досадно ми је. Бескрајно досадно. Ништа ме више не мучи и више не понижава као моје телесне потре­бе: топла соба, одећа, храна, нарочито храна, глад. Тешка робија. Бити роб тела. Али изгледа да још није дошло време да се тога ослободим. Још нисам за то зрео и нисам достојан. Можда ника­да нећу ни бити, и имаћу тешку смрт, јер се тешко ослобађам од телесних потреба и отуда и од самог телесног бића. Господе, буди са мном.

27.фебруар 1945.

Ујутру опет стрепња. Молим се да ме Господ ослободи и молим га да данас не морам да будем грешан. Само сам делимично успео. Даље се разгранава пролеће. Рад у кухињи, у подруму, крижам дуван, чистим лампу у соби. Ципелу нисам успео да за­шијем. Два пута долазе Руси да потраже смештај. Вест о томе да су Немци продрли назад до Тиње. Много мислим на Сентандреју. Като хоће да оде до лекара. Јако пати од осипа и црева. Више пута ми се јављају напади глади. Јошка жели да оде у Пешту, али се враћа. Купе људе и одводе на принудни рад. Поподне миран час. Пишем апокалиптички дневник. Снажна одлука да ћу живети чистим животом. Драги Христе, помози да не укаљам себе.

2.март 1945.

Мили драги вољени добри Оче мој, драги Христе мој, хвала Теби што си ме сачувао у тешком времену мога живота, и пазио си на чистоту моје душе. Молим те да ме сачуваш од великих грехова мојих, од похлепе и грамзивости. Дај ми снаге да могу да владам својим телесним страстима и жудњама, дај ми од твоје снаге како бих могао да се уздигнем изнад оних дивљих и прождрљивих телесних патњи које данас овде муче људе. Баци поглед на ме с љубављу, и допусти ми да ходим путем истине и мира. Ви­диш, Господе, патим од тога што ме подземни инстинкти препла­вљују, више патим него од телесне глади. Драги Христе мој, дај ми снаге да победим подземне грехове и да не паднем у грешке и да се не удаљим од Тебе. Сачувај ме од жеље за туђим иметком, од жудње утробе. Пружи ми задовољство, спокој, мир, дај ми задовољство у Теби, дај ми надмоћ и перспективу над мојим телесним страстима, и допусти ми да ме Твој дух сачува од греха, и да се наситим Твојим хлебом. Драги Христе мој, дај ми од твога хлеба како бих чист био пред Тобом и да не будем понижен мојим калним гресима и жељама. Господе, саслушај моју молбу, моја сопствена је недовољна, узалудна и грешна. Пружи своју руку према мени како бих је ухватио и похрлио ка Теби – Амин.

4. март 1945.

Тако ми пролазе дани овде у Вихор улици, у бездомном, бескућном ропству. Не помињем као тужбу ово ропство. Ако не друго, онда то у каквој сам спољној ситуацији, научио сам да са стрпљењем подносим. Ујутру се будим у соби хладној као лед, поред Като која је болесна и која ми прича своје снове. Покаткада и ја сањам. Ујутру ме мучи „тескоба” и „страх” и „грч”. Бојим се дана и судбине. Одлажем устајање. Волео бих да тога дана останем чист. У мени лебди клица дубоких молитви. Подижем ролетне. Пушим. Потом се одевам у своје крпе, у суседној топлој соби доручкујем чорбу. Рад. Прљав рад, кућни сам слуга, сечем дрва, износим ђубре, усред кала. Данас имам први светао дан, мој ум и дух оживљују. Стално сам гладан. Волео бих да једем нешто од чега бих био сит. Шта? Слатко тесто: ташке с пекмезом и маком, добро замашћене. Каква срамотна жеља. Ручак. Каткада крадом мало читања, читам Платона: Парменид, Хармид.

9. март 1945.

Хвала Теби, мили драги добри Оче мој, Теби Христе мој, што си ми дао светлост и учинио да разумем извор својих грехова и грешака. Јутрос сам постао свестан тога колико је у мојој судбини била и јесте огромна улога страха, и тога да ни моја пожуда и псеудоглад нису ништа друго до страх од глади, и моја нарав ме је зато притискала и зато патим што се бојим, и што не верујем у Тебе и Теби, и не верујем у усмеравање Твога Ума Провиђења. Знам да је од овога разумевања још далеко пут до савладавања страха, али данас, мада је минуло само пола дана, већ нисам починио грех пожуде. Међутим, догодило се више и већа ствар. Промена се догодила унутра у мојој души. Унутра се догодила одлука и супротстављање страху, и одлучан приступ Теби, драги, љубљени Господе, драги Христе мој. Није тешко пропатити телесне муке ако Ти помогнеш. Помози, драги Христе мој. Још жалим за уништеним својим домом, за мојим прикупљеним добрима. Срце ми плаче шта је све пропало у маленом стану на Реметехеђи путу.

Али је страх све то био прибрао и грчевито држао. Грч мора да попусти. Допустићеш ми да под светлошћу Твоје светлости уви­дим најтеже питање своје судбине. Хвала Теби, Господе, хвала. Буди добронамеран према мени у мојим биткама, у томе да свој пут усмерим према Теби и да приспем у Твоју близину. Осећам, драги Оче мој, да сам духовно спреман, а с Твојом помоћи мно­го је постигао овај човек у којем наставам, али сам у карактеру и егзистенцији остао бескрајно јадан. Морам то да примим на знање, јер од детињства запажам какав је тај пут који сам већ пре­валио према савршенству и шта још треба да учиним. Рачунам на оно што сам држао и држим за резултат свога живота. Није то истакнутост изнад другога човека, него приближавање Теби и рашчишћавање односа према Теби. Сада, у овом тешком раз­добљу мога живота, усред ужасних патњи присиљен сам на језгро тешкоће своје егзистенције: на страх. То треба сада да победим. Ти који си ми показао језгро даћеш ми снагу да победим тамног демона Страх. Волео бих да будем Твој светац, хоћу да будем Твој чисти Син и савршено чедо. Већ си ми давно указао да је у нашем људском животу једино важно: да пред Тобом и Теби и за Тебе, у вековечности будемо неко. То је моја жудња и једина жеља сада када сам изгубио готово све у свом земном животу. Драги, драги Исусе мој – сада осећам у себи први пут да ми је лакнуло, и ја сам као богати младић: остављам све и следим Тебе. Оче мој, Христе мој, драги Господе, буди са мном у мојим жељама: дај ми снаге, светлости, дај ми твога духа. Нека ништа друго не буде за мене важно, само Ти. Нека ми ништа друго не буде лепо, само Ти. Нек ми ништа не буде истина, ни задовољавајуће, ни утешно, ни мир­но, ни ведро, ни коначно, само Ти, само Ти. Не остављај ме ни за трен – ни у сну, ни у будности – Амин.

11.март 1945, понедељак
Сентандреја

Драги добри небески Христе мој, чувам за себе још мно­ге горчине, свуда где год ступим кварим ваздух себи и око себе. И овде кварим, чак и све оно што се могло покварити, мада је било довољно лоше и без мене. Инферно, инферно, свуда, праве га људи, Руси, Немци, њилаши, суседи, рођаци, браћа и сестре. Шест дана (пети дан) овде сам у веома тешкој ситуацији коју сам и сâм отежао, и стално је отежавам, из минута у минут. Оче мој, драги Учитељу мој, када ћу заслужити да будем чист? Када ћеш ми допустити да не грешим у греху утробе и страха који су сада највећи грех. Молим Те, добри Христе мој, погледај ме благо­словеним очима, смилуј ми се и не допусти ми, када се вратим код Като, да више грешим. Господе, Господе мој, саслушај ме, молим Ти се, не допусти да залутам, не допусти мојој руци да се маши забрањених ствари. Ослободи ме стрепње од ужасног демона смрти од глади. Раскини тамни облак који ме покрива и који ме одваја од Твога духа. Господе мој, буди са мном, буди са мном, кличем Ти, свом снагом својом кличем и преклињем, из своје патње коју сам сам призвао и призивам на себе. Буди до­бар према мени, Христе мој, драги Спаситељу мој. У Твоје руке препоручујем душу своју, у Твоје свете руке, учини са мном шта Ти хоћеш, Промисли моја. Нека се збуде воља Твоја, а не моја, на веке векова – Амин.

13.март 1945.
Сентандреја

Данас одавде одлазим кући, драги Оче, Створитељу мој, дра­ги Христе мој, одавде где исто као и свуда влада нељубав, не­захвалност према родитељима, мржња, завист, страх, жудња за влашћу, хистерија, лудило, збрка. О драги добри Исусе мој, драги Учитељу, Љубави, свако мора да има удела у патњи? Јадни моји стари родитељи! Јадна моја добра мајка, како пати због зала зета и кћери! Благослови је, драги Христе мој, благослови је да у твом духу може да поднесе патње. Благослови овај дом који за мене ни Инферно није могао сасвим да поквари. Преживео сам овде толико срећних и великих тренутака да опет одлазим тешка срца. Господе мој, драги Христе мој, одведи ме кући код Като. То је моја молба Теби, Љубљени Господе мој: одведи ме до куће без невоље, заштити овај дом и буди са мном како бих могао одржати Твој закон и заповести. Чист живот, без прикривања, без кала, без лажи – то нека ми сада буде циљ: то нека се оствари. Помози ми, добри Христе мој, како би нам живот постао чвршћи. Води ме куда год ти видиш да је добро. У твоје руке препоручујем душу Като и моју душу. Не остављај ме, никада, ни за трен. Не допусти да ослабим, да потамним, да се изгубим, да се помрачим. Немој ме препустити греху, драги добри Оче мој. Допусти ми да са стр­пљењем поднесемо тешке дане понижења и нужде. Мојој драгој малој Като дај снаге, здравља, увиђавности, светлости и срце које љуби. Да се волимо у име Твоје. У Твојим рукама да будемо сви – Амин.

16.март 1945.

Драги вољени добри Христе мој, прекјуче, када сам долазио из Сентандреје, током пута сам се гласно молио Теби да ми даш снаге, и да више не морам да се машам туђег, потом готово да сам потонуо у овај грех. Затим сам овде код куће за то добио освету демона. Драга моја Като, једино моје мало срце платила је за то: за мој грех њу је сустигао напад демона. А поред тога укинута нам је и исхрана, и сада треба да живимо сами од свога. Јучера­шњи дан је протекао с горчинама. Ноћу и ујутру усред ужасних болова срца плач и очај. Умрећемо од глади? Потресна је хаброст Като. Предузимљива. Хоће да прода свој сат за пола џака брашна. Ја сам данас радио у башти. Топло је, право пролеће. Гладан сам. Почињем да се привикавам на мисао о смрти од глади. Ноћас и ујутру налет самоубиства. Ужас. Оче мој, драги Христе мој, данас сам опет починио грех. Опет грех. Господе мој, драги Христе мој, заштити ме, одбрани од овога демона – од демона смрти од глади! Свети Оче мој, свети Оче мој! Хвала ти за снагу и светлост које си ми дао, јер данас више нисам тако нејак и таман као што сам био минулих дана. Помози да живим и умрем у Твом духу и према твојим заповестима, и да могу да поднесем ону судбину коју си ми одмерио. Драги Христе мој, благослови моју драгу малу Като, благослови Сентандрејце. Допусти да пут Като буде успешан, да њена јуначка душа не доживи слом. Воли је, Господе мој, воли и благослови, драгог свог слугу и кћер своју – буди с нама, Господе Христе, буди с нама – Амин.

Превео с мађарског
Сава Бабић

ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, год. 187, јун 2011., књ. 487, св. 6 (стр. 1013-1021), МАТИЦА СРПСКА, Н. Сад, 2011.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s