Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА

За не­што ма­ње од две и по го­ди­не (од мар­та 1845. до је­се­ни 1847. го­ди­не Ње­гош је на­пи­сао:

Лу­чу Ми­кро­ко­зма (обе­ле­жа­ва­ће­мо је скра­ће­но са ЛМ),
Гор­ски ви­је­нац (ГВ) и
Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли (ШМ).

Пр­ва два ру­ко­пи­са је и у штам­пу пре­дао од­мах, а тре­ћи (ШМ) пре­дао је пу­не три го­ди­не ка­сни­је, 1850, те се он из штам­пе по­ја­ви­ло и јав­но­сти би­ло пред­ста­вљен тек по­сле Ње­го­ше­ве смр­ти или не­ка­ко у то вре­ме, 1851. го­ди­не.

За­што је Ње­гош окле­вао да ру­ко­пис Шће­па­на Ма­лог пре­да у штам­пу, то је по­себ­но и ве­о­ма за­ни­мљи­во пи­та­ње. Мо­жда из оних истих раз­ло­га из ко­јих је и Вук Ка­ра­џић окле­вао и ко­ле­бао се да у штам­пу да­де спев мла­дог (де­вет­на­е­сто­го­ди­шњег) Ње­го­ша, Глас Ка­мен­шта­ка: тај спев је, баш као и Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли, из­ра­жа­вао ду­бо­ку сум­њу у на­ме­ре и по­ли­ти­ку Ру­си­је, те ни за та­да­њу Ср­би­ју ни за Цр­ну Го­ру не би би­ло ко­ри­сно да пред­став­ник или, чак, вла­дар јед­не или дру­ге од тих две­ју ма­лих др­жа­ва та­ко отво­ре­но сум­ња, па чак и оп­ту­жу­је моћ­ну Ру­си­ју. На то Ње­гош ни­је по­ми­шљао кад му је би­ло де­вет­на­ест го­ди­на (кад је на­пи­сао Глас Ка­мен­шта­ка), али је по­ми­шљао кад су му би­ле три­де­сет и че­ти­ри го­ди­не, кад је на­пи­сао Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли.

Али нас не за­ни­ма кад су по­ме­ну­та три де­ла штам­па­на, не­го кад су на­пи­са­на. Кад је на­пи­сао Лу­чу Ми­кро­ко­зма, Ње­го­шу су би­ле три­де­сет и две го­ди­не; кад је пи­сао Гор­ски ви­је­нац, три­де­сет и три го­ди­не; кад је пи­сао Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли, три­де­сет и че­ти­ри го­ди­не. Три нај­ми­са­о­ни­ја де­ла срп­ске књи­жев­но­сти на­пи­сао је, да­кле, за на­ша да­на­шња ме­ри­ла је­дан „мла­ди књи­жев­ник“.

За нас је зна­чај­но да је Ње­гош тих го­ди­на свог жи­во­та био об­у­зет не­чим што је у сва три ње­го­ва по­ме­ну­та де­ла исто. То исто по­ве­зу­је та три де­ла у јед­ну це­ли­ну, та­ко да ни­јед­но од та три де­ла не мо­же­мо ни по­сма­тра­ти, ни до­жи­вља­ва­ти из­дво­је­но ако…

…ако же­ли­мо да про­ник­не­мо у ду­би­ну Ње­го­ше­ве ми­сли, до са­мог ње­ног ко­ре­на!

Та це­ли­на чи­ни Ње­го­ше­ва три за­вр­ше­на де­ла јед­ном три­ло­ги­јом или, што је исто, да­је три­ло­гиј­ски ка­рак­тер сва­ком од та три де­ла, то јест сва­ко од та три де­ла је схва­тљи­во тек као део три­ло­ги­је.

На тај на­чин се у Ње­го­ше­вом де­лу ја­вља не­што што је би­ло ка­рак­те­ри­стич­но за ан­тич­ке грч­ке тра­ге­ди­је.¹

У че­му кон­крет­ном се огле­да тај три­ло­гиј­ски ка­рак­тер сва­ког од три Ње­го­ше­ва за­вр­ше­на де­ла?

Лик из Гор­ског ви­јен­ца, Игу­ман Сте­фан, ни­је ни­шта дру­го до при­су­ство и го­вор Лу­че Ми­кро­ко­зма у Гор­ском ви­јен­цу; Игу­ман Сте­фан је оте­ло­вље­ње Лу­че Ми­кро­ко­зма, те је на тај на­чин Лу­ча Ми­кро­ко­зма угра­ђе­на у Гор­ски ви­је­нац; Игу­ман Сте­фан се у Гор­ском ви­јен­цу ја­вља као лик ко­ји со­бом но­си ис­ку­ство, на­рав­но пе­снич­ко и ми­сте­риј­ско ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма, те тим ис­ку­ством осве­тља­ва сва зби­ва­ња и све оста­ле ли­ко­ве Гор­ског ви­јен­ца; Игу­ман Сте­фан је вр­ху­нац ми­сли Гор­ског ви­јен­ца, те он с до­брим раз­ло­зи­ма ка­же чак и ум­ном Вла­ди­ци Да­ни­лу:

Ти си млад  још и не­вјешт, вла­ди­ко!
(ГВ, 2495)

О, да зна­деш шта те јо­ште че­ка!
 (ГВ, 2498)

Игу­ман Сте­фан има јед­но ис­ку­ство ко­је Вла­ди­ка Да­ни­ло још не­ма: мо­на­шко иси­ха­стич­ко ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма, уз­ди­за­ња у Не­бе­ско Цар­ство! За­то он, Игу­ман Сте­фан, су­ди дру­га­чи­је и о све­ту (о зе­маљ­ском цар­ству), јер гле­да свет (зе­маљ­ско цар­ство) ис­ку­ством ко­је има о Не­бе­ском Цар­ству. А Вла­ди­ка Да­ни­ло је још су­ви­ше млад и „не­вјешт“ („не­вје­жа“, ко­ји не зна, ни­је упу­ћен, на­и­ван је), те не мо­же о све­ту су­ди­ти са ста­но­ви­шта ви­шег, над­све­тов­ног.

Вла­ди­ци Да­ни­лу не­до­ста­је до­вр­ше­но ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма (о уз­ди­за­њу у Не­бе­ско Цар­ство), а Игу­ман Сте­фан је упра­во то и та­кво ис­ку­ство: Лу­ча Ми­кро­ко­зма у Гор­ском ви­јен­цу. На тај на­чин, ми тек у Игу­ма­ну Сте­фа­ну има­мо и кључ за раз­у­ме­ва­ње и це­ло­ви­то зре­ло до­жи­вља­ва­ње Гор­ског ви­јен­ца. Али, то зна­чи да ми не мо­же­мо оче­ки­ва­ти од не­ког да схва­ти Гор­ски ви­је­нац ако ни­је схва­тио Лу­чу Ми­кро­ко­зма, то јест ако у ли­ку Игу­ма­на Сте­фа­на не пре­по­зна исти­ну Лу­че Ми­кро­ко­зма. Тек са њим ми уоча­ва­мо три ступ­ња уз­ди­за­ња (и уз­диг­ну­то­сти) у Гор­ском ви­јен­цу:

– сту­пањ ју­на­ка, у са­гла­сно­сти с гу­сла­ри­ма;

– сту­пањ Ко­ла у са­гла­сно­сти с Вла­ди­ком Да­ни­лом и

– сту­пањ Игу­ма­на Сте­фа­на.

Ње­гош, на­и­ме, ни­је на­пи­сао те­му уз­ди­за­ња (те­му Лу­че Ми­кро­ко­зма) кад је из ми­сли о Не­бе­ском Цар­ству (у ЛМ) пре­шао на ми­сао о све­ту (зе­маљ­ском цар­ству или исто­ри­ји) у Гор­ском ви­јен­цу. Те­ма уз­ди­за­ња (у Не­бе­ско Цар­ство) оста­ла је нај­ва­жни­ја и нај­у­зви­ше­ни­ја и у Гор­ском ви­јен­цу – где, на пр­ви по­глед, Ње­гош у том „исто­ри­че­ском со­би­ти­ју“ го­во­ри са­мо о зби­ва­њу у све­ту или зе­маљ­ском цар­ству. Да, али о зби­ва­њу исто­риј­ском (ко­је ни­је све­тов­но).

Оно што је Игу­ман Сте­фан у Гор­ском ви­јен­цу, то је – опет је­дан игу­ман (игу­ман Це­тињ­ског ма­на­сти­ра) – Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић у Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли. И он је ис­ку­ство, при­су­ство, го­вор и оте­ло­вље­ње Лу­че Ми­кро­ко­зма; он је Лу­ча у дра­ми Шће­пан Ма­ли!

О ступ­ње­ви­ма је мо­гу­ће го­во­ри­ти раз­ли­чи­то: јед­но је кад су нам раз­ли­чи­ти ступ­ње­ви зна­ња (или ис­ку­ства) о истом, а дру­го је кад су раз­ли­чи­ти ступ­ње­ви ствар­но­сти, на при­мер сту­пањ биљ­ни, сту­пањ жи­во­тињ­ски, сту­пањ људ­ски (о бо­жан­ском се ви­ше не мо­же го­во­ри­ти као о ступ­њу исте ствар­но­сти), та­ко да су раз­ли­чи­ти ступ­ње­ви оног о че­му је (мо­гу­ће или не) на­ше зна­ње или на­ше ис­ку­ство.

Сте­пе­ну­ју се и зна­ња ме­ђу Тур­ци­ма, у пе­том чи­ну (деј­стви­ју) Шће­па­на Ма­лог, Ка­ди-аскјер ка­же мла­дом Ка­ра­ман-па­ши Мах­муд­бе­го­ви­ћу:

Млад си, па­шо Мах­муд­бе­го­ви­ћу,
Сви­је­том се не по­зна­јеш до­бро!
По­ши­ри је но Ти ми­слиш сви­јет!
(М, В, 585–587)

Ре­кло би се да је си­ту­а­ци­ја иста као кад у Гор­ском ви­јен­цу ка­же Игу­ман Сте­фан мла­дом Вла­ди­ци Да­ни­лу да је млад и не­ис­ку­сан. Али, ни­је иста си­ту­а­ци­ја, јер Ка­ди-аскјер го­во­ри о све­ту из ис­ку­ства све­тов­ног, а Игу­ман Сте­фан из ис­ку­ства над­све­тов­ног. Ка­ди-аскјер ка­же мла­дом Ка­ра­ман-па­ши да још не­ма до­вољ­но ис­ку­ства о све­ту, а Игу­ман Сте­фан мла­дом Вла­ди­ци Да­ни­лу да још ни­је спо­со­бан за то да о све­ту су­ди из ис­ку­ства над­све­тов­ног (из ис­ку­ства о уз­ди­за­њу у Не­бе­ско Цар­ство, у „цар­ство ду­ха“, ГВ, 22–55). Јер Вла­ди­ка Да­ни­ло има ис­ку­ство о све­ту, и то огром­но. То ис­ку­ство и чи­ни Вла­ди­ку Да­ни­ла очај­ним. Он ни­је оп­ти­мист као не­ис­ку­сни Ка­ра­ман-па­ша кад упо­ре­ђу­је цар­ство тур­ско с цар­ством ру­ским (ШМ, V, 572–576). Игу­ман Сте­фан не­ће да опо­врг­не Вла­ди­чи­на ис­ку­ства о све­ту, не­го да Вла­ди­ци ука­же на ви­ши, над­све­тов­ни кри­те­риј, та­ко да Вла­ди­ка тре­ба да стек­не и Игу­ма­но­во ис­ку­ство о све­ту (Цар­ству) Не­бе­ском, ис­ку­ство уз­ди­за­ња, ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма. Тек тим ис­ку­ством мо­гу­ће је из­ди­ћи се из­над сва­ког оп­ти­ми­зма и пе­си­ми­зма.

Исто се та­ко уз­ди­же и Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић. Сво­јим ис­ку­ством – ми­сте­риј­ским ис­ку­ством уз­ди­за­ња, ис­ку­ством Лу­че Ми­кро­ко­зма о Не­бе­ском Цар­ству као све­ту чо­ве­ко­ве Лу­че! – Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић пре­ва­зи­ла­зи јед­на­ко и Тур­ке и Ру­се (ру­ску чи­нов­нич­ку де­ле­га­ци­ју са кња­зом Дол­го­ру­ко­вим) и сво­је су­на­род­ни­ке. Јер он је је­ди­ни ко­ји у Шће­па­ну Ма­лом го­во­ри ис­ку­ством и осе­ћа­њем Лу­че Ми­кро­ко­зма (а то је ис­ку­ство о Не­бе­ском Цар­ству).

Књаз Дол­го­ру­ков оче­ку­је да је­дан игу­ман – а то је Игу­ман Те­о­до­си­је, ста­ре­ши­на Це­тињ­ског ма­на­сти­ра – има уни­вер­зи­тет­ско обра­зо­ва­ње. Књаз Дол­го­ру­ков ра­су­ђу­је сти­лом ко­ји је и у Ру­си­ји уоби­ча­јен од до­ба Пе­тра Ве­ли­ког: на но­во­ве­ков­ни на­чин. Сва му­дрост је све­тов­на, јер у Но­вом ве­ку је чак и све­ште­нич­ко зва­ње, баш као и сва­ко дру­го зва­ње, све­тов­ног ка­рак­те­ра. Ње­му Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић од­го­ва­ра:

Ве­о­ма сам ма­ло пу­то­вао,
Са­мо­ук сам, ако што­год зна­дем:
По бу­кви­ци учио сам књи­гу,
По љу­ди­ма учио сам сви­јет,
По звје­зда­ма и бо­го­сло­ви­ју.
Што ми дру­га тре­бу­је на­у­ка
Ка­ко ов­дје у на­ше кра­је­ве.
(ШМ, IV, 8591)

На­рав­но, „зве­зде“ о ко­ји­ма ов­де го­во­ри Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић оне су исте зве­зде ко­ји­ма се и Ње­гош ди­ви у Лу­чи Ми­кро­ко­зма, па се чо­ве­ко­ва уз­диг­ну­тост (у сту­пањ чи­сте Лу­че, сту­пањ По­е­зи­је као чо­ве­ко­ве слич­но­сти Бо­гу) и са­сто­ји упра­во у то­ме ди­вље­њу зве­зда­ма, не­бу, бес­ко­нач­но­сти – од ко­је је чо­век, ина­че, кад ни­је уз­диг­нут, са­мо упла­шен и оча­јан! „Бо­го­сло­ви­ја“, као ди­вље­ње Бо­гу и сла­вље­ње Бо­га, до­ла­зи до из­ра­за тек у  то­ме чо­ве­ко­вом од­но­су пре­ма смр­ти, Вас­кр­се­њу, бес­кра­ју и зве­зда­ма: ако се ни при по­гле­ду на њих чо­век не осе­ти ма­лен и бе­зна­ча­јан, не­го, на­про­тив, сла­ви Бо­га и за­хва­љу­је (осе­ћа­ју­ћи да је и чо­век не­што ве­ли­ко, Лу­ча!), он­да је чо­век по­сти­гао сту­пањ бо­го­слов­ске му­дро­сти ка­ква се не по­сти­же на уни­вер­зи­те­ти­ма (ви­со­ким те­о­ло­шким шко­ла­ма)… Игу­ман је из­у­чио књи­гу тек то­ли­ко да мо­же да чи­та, не­ка­ко као Поп Ми­ћо из Гор­ског ви­јен­ца или као Про­та Ма­ти­ја Не­на­до­вић. Зна о све­ту ко­ли­ко и о љу­ди­ма, јер свет је и ва­жан као свет чо­ве­ков, а не као пред­мет струч­них сту­ди­ја. Игу­ман Те­о­до­си­је го­во­ри Кња­зу Дол­го­ру­ко­ву за­пра­во о на­у­ци ка­ква је по­треб­на „ов­де“, у „на­шим кра­је­ви­ма“. Та на­у­ка је – о Не­бе­ском Цар­ству, да­кле на­у­ка о Ко­сов­ском за­ве­ту. На­у­ка о уз­ди­за­њу чо­ве­ка „до зве­зда“, као у Лу­чи Ми­кро­ко­зма. Све дру­ге на­у­ке и зна­ња, као што су зна­ња и иде­о­ло­ги­ја Но­вог ве­ка, не­по­треб­ни су Ко­сов­ском За­ве­ту (Не­бе­ском Цар­ству, уз­ди­за­њу чо­ве­ка, ње­го­вој лу­чи), па мо­жда и опа­сни:

Мно­го ог­ња под ма­ли­јем лон­цем,
Ил’ ће пр­снут ил про­лит мли­је­ко.
 (ШМ, IV, 9293)

На­рав­но, зна­ње о ко­јем го­во­ре Књаз Дол­го­ру­ков и, он­да, Игу­ман Те­о­до­си­је је­сте зна­ње о све­ту, све­тов­но зна­ње: оно је не­по­треб­но уз­ди­за­њу (Лу­чи, Не­бе­ском Цар­ству, Ко­сов­ском За­ве­ту). Оно је по­треб­но све­ту, све­тов­но­сти, све­му што је све­тов­но, па и чо­ве­ку ко­ји се опре­де­лио за свет (за цар­ство зе­маљ­ско). Та­ко је по­треб­но и Кња­зу Дол­го­ру­ко­ву. И ру­ској др­жа­ви. Али ни­је по­треб­но све­штен­ству, јер све­штен­ство не тре­ба да слу­жи др­жа­ви (зе­маљ­ском цар­ству). Или тач­ни­је: ни­је по­треб­но све­ште­ној слу­жби чо­ве­ко­вој.

До­ду­ше, Игу­ман Те­о­до­си­је има и та све­тов­на зна­ња, па га баш за­то и ша­љу на пре­го­во­ре с Тур­ци­ма; баш за­то он је­ди­ни сво­јим све­тов­ним зна­њи­ма из­над зна­ња свих оста­лих (зна­њи­ма о љу­ди­ма!) за­па­жа пре­ва­ру Шће­па­на Ма­лог, за­па­жа по­ли­тич­ке на­ме­ре и ра­чу­не ру­ских по­сла­ни­ка, упо­зо­ра­ва свој на­род на мо­гу­ћу из­да­ју или пре­ва­ру, или бар рав­но­ду­шност ру­ских са­ве­зни­ка итд. Али, Игу­ман исто та­ко зна и то да сва та све­тов­на зна­ња не до­при­но­се ни­чим све­ште­ној слу­жби, уз­ди­за­њу, Лу­чи, Не­бе­ском Цар­ству, Ко­сов­ском За­ве­ту, одр­жа­њу ду­хов­не за­јед­ни­це. Игу­ман Те­о­до­си­је, као ни сам Ње­гош, не га­ји ни­ка­кве илу­зи­је о ка­рак­те­ру но­во­ве­ков­них зна­ња: та зна­ња су све­тов­на и ни­чим не до­при­но­се ду­хов­но­сти. Кад се узме у об­зир ка­ко је Ње­гош оштро устао про­тив До­си­те­је­вих де­ла и ње­го­вих но­во­ве­ков­них илу­зи­ја, он­да је нео­спор­но да је Ње­гош у по­е­зи­ји (у ли­ко­ви­ма Игу­ма­на Сте­фа­на и Игу­ма­на Те­о­до­си­ја) ми­слио исто што и у жи­во­ту, то јест да су за Ње­го­ша по­е­зи­ја и чо­ве­ков жи­вот раз­ли­чи­ти до­ка­зи исте исти­не.

У Игу­ма­ну Те­о­до­си­ју Мр­ко­је­ви­ћу не са­мо да је оте­ло­вље­на, да го­во­ри, не­го се и су­прот­ста­ви­ла Лу­ча Ми­кро­ко­зма свим оста­лим ли­ко­ви­ма дра­ме Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли.[2]

Да­кле, у дра­ми Ла­жни цар Шће­пан Ма­ли Игу­ман Те­о­до­си­је, а у ње­му и Лу­ча Ми­кро­ко­зма, су­прот­ста­вио се свим ли­ко­ви­ма те дра­ме! Али сви­ма: и Шће­па­ну Ма­лом, и Тур­ци­ма, и Ру­си­ма (ру­ским по­сла­ни­ци­ма, Кња­зу Дол­го­ру­ко­ву), и Па­три­јар­ху Ва­си­ли­ју Јо­ва­но­ви­ћу Бр­ки­ћу, и Па­три­јар­ху ва­се­љен­ском Еспе­ри­ју (и фа­на­ри­о­ти­ма, Фа­на­ру ца­ри­град­ском), и до­ма­ћем По­пу Ан­дри­ји Ђу­ра­шко­ви­ћу, и оно­ме мо­на­ху ко­ји Шће­па­ну до­но­си тај­ну по­ру­ку и пи­смо, и мле­тач­ким по­сла­ни­ци­ма, и „па­три­о­ти­ма“ из При­мор­ја (Де­бе­љи, би­ску­пу Ср­би­ну), и сер­да­ри­ма, вој­во­да­ма и гла­ва­ри­ма Цр­не Го­ре и Бр­да, па чак и са­мом на­ро­ду и на­род­ном Ко­лу!

То исто Ко­ло ко­је је она­ко до­сто­јан­стве­но и уз­не­се­но у Гор­ском ви­јен­цу, где је у са­гла­сно­сти с Вла­ди­ком Да­ни­лом и где те­жи уз­ди­за­њу као и Вла­ди­ка Да­ни­ло, ов­де у дра­ми Шће­пан Ма­ли то на­род­но Ко­ло по­ста­је ка­ри­ка­ту­ра и па­ро­ди­ја Ко­ла. Сам Ње­гош ов­де са­да па­ро­ди­ра то Ко­ло, јер је оно у су­ко­бу са Лу­чом Ми­кро­ко­зма, са Игу­ма­ном Те­о­до­си­јем Мр­ко­је­ви­ћем, а у са­гла­сности је са Шће­па­ном Ма­лим!

Ко­ја је он­да то иде­ја и ко­је схва­та­ње Игу­ма­но­во (Игу­ма­на Те­о­до­си­ја) кад га Ње­гош ста­вља из­над, па ако тре­ба и про­тив свих оста­лих, чак и про­тив на­ро­да и Ко­ла?

То је иде­ја Лу­че Ми­кро­ко­зма. Она је у су­ко­бу са чи­та­вом ем­пи­риј­ском исто­риј­ском ствар­но­шћу, то јест са по­ја­вом Но­вог ве­ка у Цр­ној Го­ри, по­ја­вом но­ве епо­хе, са оним што се у Ко­сов­ском За­ве­ту и у мо­но­ло­гу Игу­ма­на Сте­фа­на у Гор­ском ви­јен­цу на­зи­ва „сви­јет“, „со­став па­кле­не не­сло­ге“ су­прот­но­сти.

Лу­ча Ми­кро­ко­зма, то јест Игу­ман Те­о­до­си­је Мр­ко­је­вић ни­је у су­ко­бу је­ди­но са Вла­ди­ком Са­вом и Це­тињ­ским ма­на­сти­ром!

Је­ди­на сре­ди­на ко­ја реч Лу­че Ми­кро­ко­зма и ње­но оте­ло­вље­ње, Игу­ма­на Те­о­до­си­ја Мр­ко­је­ви­ћа, при­ма као сво­је је­сте сре­ди­на мо­на­шка, у Шће­па­ну Ма­лом Це­тињ­ски ма­на­стир. Али о то­ме ка­сни­је.

[1]  Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да су ан­тич­ки ве­ли­ки пи­сци тра­ге­ди­ја пи­са­ли три­ло­ги­је, те да су по­је­ди­не од тих тра­ге­ди­ја очу­ва­не до да­нас би­ле та­да де­ло­ви три­ло­ги­је. За­то би­смо мо­гли ре­ћи да је до нас до­шла и са­чу­ва­на нео­кр­ње­на це­ли­на са­мо он­да кад би­смо има­ли чи­та­ву не­ку три­ло­ги­ју, а не са­мо јед­ну од тра­ге­ди­ја из три­ло­ги­је. 

[2]  До­ду­ше, ни­је се су­прот­ста­ви­ла је­ди­но Вла­ди­ци Са­ви, јер ов­де је Вла­ди­ка Са­ва не­ка вр­ста ду­хов­не се­не и ду­хов­ног пра­ти­о­ца Игу­ма­на Те­о­до­си­ја. Или ја­сни­је: Игу­ман Те­о­до­си­је бра­ни на­че­ло ко­је би ина­че, исто­риј­ски и у ре­ал­ном жи­во­ту, тре­ба­ло да бра­ни сам Вла­ди­ка Са­ва на­че­ло вла­ди­чан­ства и цр­кве­не ауто­ке­фа­ли­је (пра­во­слав­не). Да ли ће се не­ко уз­ди­ћи у Не­бе­ско Цар­ство, по­сти­ћи чи­сто­ту Лу­че и он­да има­ти ис­ку­ство о то­ме уз­ди­за­њу, то не за­ви­си од ње­го­вог ме­ста у хи­је­рар­хи­ји цр­кве­ној, јер то уз­ди­за­ње Ње­гош опи­су­је као По­е­зи­ју, и то све­ште­ну. Све­ште­на је у вла­ди­ке по­е­зи­ја (и Ли­тур­ги­ја), а не сам ње­гов чин и одо­ра! Игу­ман има ис­ку­ство Лу­че Ми­кро­ко­зма, а Вла­ди­ка Са­ва не­ма. Исто та­ко и у Гор­ском ви­јен­цу: Игу­ман (Сте­фан) има, а вла­ди­ка (Вла­ди­ка Да­ни­ло) не­ма!

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА, (у „Његош – песник српске слободе“, CATENA MUNDI, Београд, 2014. ), /одломак, стр. 115-122/

Жарко Видовић, СЕЋАЊЕ НА ПРЕОБРАЖЕНОСТ

Чо­ве­ку ни­је по­треб­но да ње­го­во ис­ку­ство ду­хов­но­сти бу­де све­сно: он то ис­ку­ство има и кад је оно не­све­сно, то јест кад ни­је све­стан свог се­ћа­ња на мо­мен­те соп­стве­не ду­хов­но­сти.[1]

На­по­ми­њем: ми ов­де не го­во­ри­мо о са­мој ду­хов­но­сти (пре­о­бра­же­но­сти, Лу­чи, иде­ји итд.), не­го о се­ћа­њу на ду­хов­ност (на пре­о­бра­же­ност, Лу­чу, иде­ју итд.). А то се­ћа­ње је ис­ку­ство: по­себ­но, ду­хов­но ис­ку­ство. То ис­ку­ство је, као и сва дру­га ис­ку­ства чо­ве­ко­ва, по­хра­ње­но у ње­му као не­све­сно ис­ку­ство, не­све­сно се­ћа­ње! Кад се чо­век он­да не­чег „се­ти“ или „до­се­ти“, или кад гa не­што „под­се­ти“ – он­да је ис­ку­ство из­ро­ни­ло из не­све­сног и по­ја­ви­ло се или ис­кр­сло у свест. Али не­све­сно (не-­свест, „под-­свест“) је – не про­тив­ник пам­ће­ња, не­го – нај­си­гур­ни­ји чу­вар ис­ку­ства (се­ћа­ња), ма­да је на­ма на­пор­но, те­шко, а по­не­кад („без го­ле­ма ја­да“ и смрт­не опа­сно­сти) и не­мо­гу­ће да то (ду­хов­но) ис­ку­ство из­ма­ми­мо из не­све­сног у свест.[2]

Упра­во за­то што је ду­хов­ном ис­ку­ству нај­у­год­ни­је кад је чу­ва­но и скри­ве­но у не­све­сном, чо­ве­ку ни­је по­треб­но да има и свест о ду­хов­ном ис­ку­ству, то јест да му то ис­ку­ство бу­де све­сно: оно де­лу­је и кад је не­све­сно, те се чо­век и по­на­ша но­шен по­бу­да­ма ко­јих ни­је све­стан. Та­да он у све­ту (у овом, зе­маљ­ском цар­ству, у вре­ме­ну, у тро­ди­мен­зи­о­нал­ном) тра­жи исто­ри­ју, тј. пре­о­бра­же­ност зе­маљ­ског све­та; тра­жи Не­бе­ско Цар­ство на зе­мљи, али се по­на­ша као да је већ са­да ме­ђу са­мим не­бе­ским (рај­ским) ли­ко­ви­ма, или је као Игу­ман Сте­фан у свом чу­ве­ном мо­но­ло­гу о све­ту („Ја сам про­ша си­то и ре­ше­то… // Св’јет је овај ти­ран ти­ра­ни­ну“, чак и ти­ра­ни­ну, „а ка­мо­ли ду­ши бла­го­род­ној!“ – ГВ, 2486–2520) – све­стан раз­ли­ке из­ме­ђу све­та и Не­бе­ског Цар­ства упра­во за­то што је све­стан Не­бе­ског Цар­ства!

Али чо­век мо­же би­ти све­стан свог се­ћа­ња на Не­бе­ско Цар­ство (свог ис­ку­ства о Не­бе­ском Цар­ству) – а не би­ти све­стан свог се­ћа­ња (ис­ку­ства) о оној сво­јој пре­о­бра­же­но­сти или Лу­чи без ко­је не би ви­део Не­бе­ско Цар­ство и без ко­је, шта­ви­ше, Не­бе­ског Цар­ства не би ни би­ло! Упра­во за­то што ње­го­во ис­ку­ство о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти ни­је све­сно, чо­век го­во­ри о Не­бе­ском Цар­ству, а исто­вре­ме­но се­бе – чак и оног се­бе из то­га мо­мен­та кад је гле­дао Не­бе­ско Цар­ство (као Ње­гош у ЛМ) – на­зи­ва и сма­тра гре­шним, то јест не­пре­о­бра­же­ним![3]

Чо­век се, да­кле се­ћа ка­ко „но­и­то­на“ (Не­бе­ског Цар­ства), та­ко и „νοϋς-a“ (сво­је соп­стве­не пре­о­бра­же­но­сти без ко­је не би ви­део „но­и­тон“). Али, ње­го­во се­ћа­ње на „νοϋς“ (на сво­ју пре­о­бра­же­ност) не мо­ра да бу­де све­сно; отуд он и не го­во­ри у сво­јој соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти („νοϋς“ иде­ји, Лу­чи, По­е­зи­ји) не­го са­мо о Не­бе­ском Цар­ству (о „но­и­тон“).

Упра­во за­то – због те не­по­треб­но­сти да ду­хов­но ис­ку­ство бу­де све­сно, због не­по­треб­но­сти да све­сно бу­де ис­ку­ство чо­ве­ка о сво­јој соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти! – ја­вља­ју се у мо­дер­но до­ба те­о­ри­је ко­је у пот­пу­но­сти не­ги­ра­ју са­му осно­ву (ду­хов­ну осно­ву) људ­ске лич­но­сти. Та осно­ва је: се­ћа­ње на соп­стве­ну пре­о­бра­же­ност, се­ћа­ње ко­је се у чо­ве­ку чу­ва као не­све­сно ис­ку­ство. Ње­гош, ме­ђу­тим, у Лу­чи Ми­кро­ко­зма од­мах по­чи­ње са том осно­вом лич­но­сти, са тим се­ћа­њем чо­ве­ка (са ду­хов­ним ис­ку­ством):

Чо­вјек, из­гнат за вра­та чу­де­ствах,
Он сам со­бом чу­до со­чи­ња­ва:
(тј. сам со­бом је он чу­до)
Чо­вјек, ба­чен на бур­ну бре­жи­ну…

………………..

Он се сје­ћа сво­је пр­ве сла­ве,
Он сни­је­ва пре­срет­ње бла­жен­ство,
Ал, ње­го­ви сно­ви и сје­ћа­ња
кри­ју му се ја­ко од по­гле­да…

………………..

Те се тр­за ба­да­ва из лан­ца,
Да за со­бом про­ник­не мрач­но­сти.
(ЛМ-П, 520)

Осно­ва чо­ве­ко­ва по­сто­ја­ња (би­ти­ја) ни­је Не­бе­ско Цар­ство. То би, уоста­лом, зна­чи­ло по­ни­зи­ти Не­бе­ско Цар­ство на функ­ци­ју, на пу­ку осно­ву по­сто­ја­ња (би­ти­ја) чо­ве­ка. Осно­ва по­сто­ја­ња (би­ти­ја) ни­је чак ни чо­ве­ко­во се­ћа­ње на Не­бе­ско Цар­ство (чо­ве­ко­во ду­хов­но ис­ку­ство). Осно­ва би­ти­ја чо­ве­ка као лич­но­сти јесте се­ћа­ње на сво­ју соп­стве­ну „ста­ру сла­ву“, на соп­стве­ну пре­о­бра­же­ност, на иде­ју (ко­ја је Лу­ча чо­ве­ко­ва). То се­ћа­ње је не­све­сно („кри­је се од по­гле­да“), а осно­ва је у се­ћа­њу на Не­бе­ско Цар­ство. Се­ћа­ње на Не­бе­ско Цар­ство ни­је угро­же­но ате­и­стич­ким на­па­ди­ма и на­сто­ја­њи­ма да се сли­ка Не­бе­ског Цар­ства збри­ше, ни­је угро­же­но на­па­ди­ма на са­мо Не­бе­ско Цар­ство (на Бо­га!), не­го тек на­па­ди­ма на осно­ву чо­ве­ко­ве лич­но­сти: на ону пре­о­бра­же­ност ко­ја је „ко­ре­ла­тив­на“ и исто­вет­на са Не­бе­ским Цар­ством (ду­хов­ним све­том, „но­и­то­ном“). Осно­ва чо­ве­ко­ве лич­но­сти и чо­ве­ко­ва би­ти­ја јесте то се­ћа­ње на соп­стве­ну пре­о­бра­же­ност.[4]

Не­бе­ско Цар­ство ни­је мо­гу­ће уни­шти­ти (ни се­ћа­ње на њ уни­шти­ти) на­па­дом на са­мо то Цар­ство, не­го тек ду­хов­ним са­мо­у­би­ством: на­па­дом на ону пре­о­бра­же­ност (на ис­ку­ство пре­о­бра­же­но­сти, на се­ћа­ње) без ко­је (пре­о­бра­же­но­сти) не би би­ло Не­бе­ског Цар­ства, и без ко­јег ис­ку­ства (о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти) не би би­ло ни се­ћа­ња на Не­бе­ско Цар­ство. „Про­стор“ ду­хов­ног све­та, да­кле, ни­је „тро­ди­мен­зи­о­на­лан“, не­го че­тво­ро­ди­мен­зи­о­на­лан, јер „че­твр­та“ и од­лу­чу­ју­ћа „ди­мен­зи­ја“ Не­бе­ског Цар­ства јесте исто­вре­ме­но и кључ то­га Цар­ства: чо­ве­ко­ва пре­о­бра­же­ност о ко­јој мо­же да све­до­чи са­мо над­вре­ме­на По­е­зи­ја, и то да ве­ро­до­сто­јан све­док бу­де са­мо „све­ште­на по­е­зи­ја“ (ЛМ-П, 177, а у стро­фи 171–180), док „смрт­не по­е­те“ (све­до­ци вре­ме­на, тј. про­ла­зно­сти све­га по­сто­је­ћег), чак и кад су нај­сјај­ни­ји, кад до­спе­ва­ју до са­мих не­бе­ских вра­та – па­да­ју ода­тле „у про­паст“ (ЛM, I, 341–350).

А у све­ште­ну по­е­зи­ју до­спе­ва „иде­ја, искра бе­са­мрт­на“ (ЛМ, II, 11) тек кад се при­че­сти, кад се на­пи­је с Не­бе­ског из­во­ра (ЛМ, II, 301–310 и 316–320) над­вре­ме­но­сти.

Ко­ри­сте­ћи, да­кле, чи­ње­ни­цу да чо­ве­ко­вом ис­ку­ству о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти (иде­ји пла­тон­ској) ни­је по­треб­на свест, те да то ис­ку­ство де­лу­је нај­си­гур­ни­је упра­во кад је не­све­сно, но­во­ве­ков­не те­о­ри­је о лич­но­сти „ус­ка­чу“ у ту пра­зни­ну у све­сти, за­у­зи­ма­ју у све­сти ме­сто ко­је би при­па­да­ло ис­ку­ству чо­ве­ка о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти (кад би то­ме ис­ку­ству би­ло по­треб­но да бу­де све­сно).

Но­во­ве­ков­не те­о­ри­је зло­у­по­тре­бља­ва­ју то од­су­ство чо­ве­ко­ве по­тре­бе за све­шћу ис­ку­ства о ду­ху (о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти) чо­ве­ка![5]

Што се ти­че са­мог ис­ку­ства о ду­ху, ње­му ни­кад та свест не би ни би­ла по­треб­на да ни­је по­себ­них, агре­сив­них – у ис­точ­ном хри­шћан­ску се ка­же: гре­шних, чак са­тан­ских (ме­фи­стов­ских, но­во­ве­ков­них) – философ­ских те­о­ри­ја и иде­о­ло­ги­ја ко­је се ви­ше не за­до­во­ља­ва­ју ти­ме да не­ги­ра­ју ис­ку­ство о „но­и­то­ну“ (о Не­бе­ском Цар­ству), не­го на­па­да­ју са­му осно­ву: дух, „но­ус“, чо­ве­ко­ву пре­о­бра­же­ност, то јест се­ћа­ње на ту пре­о­бра­же­ност (чо­ве­ко­ву), без ко­је не би би­ло ни „но­и­то­на“ (Не­бе­ског Цар­ства).

Лу­чом Ми­кро­ко­зма Ње­гош се – пре До­сто­јев­ског и ду­бље од ње­га! – су­прот­ста­вља упра­во то­ме но­во­ве­ков­ном на­па­ду на са­му осно­ву, на са­мо би­ти­је чо­ве­ко­ве лич­но­сти.[6]

Не угро­жа­ва чо­ве­ка на­у­ка. Она ис­пи­ту­је свет и до­ка­зу­је да Не­бе­ског Цар­ства не­ма – не са­мо да га не­ма у све­ту, не­го да га не­ма ни за чо­ве­ка у ста­њу ис­ку­ства (пу­ког се­ћа­ња). Но тим сво­јим ис­пи­ти­ва­њи­ма и ста­во­ви­ма на­у­ка не угро­жа­ва чо­ве­ка. Чо­век је угро­жен тек кад му се од­у­зи­ма кључ Не­бе­ског Цар­ства, „че­твр­та ди­мен­зи­ја“, лич­ност – то јест, се­ћа­ње на соп­стве­ну пре­о­бра­же­ност чо­ве­ка.

Пла­тон­ска ми­сао (о исто­вет­но­сти „но­и­тон“ са „но­ус“) ја­вља се и би­ва ак­ту­ел­на тек кад ожи­ви агре­си­ја на сам кључ. Ту агре­си­ју во­ди философи­ја. Ње­гош је та­ко ка­рак­те­ри­ше већ у „По­све­ти“ Лу­че Ми­кро­ко­зма: она је „жед­но ту­ма­ра­ње“ философа („зе­маљ­ских“, то јест све­тов­них, не не­бе­сних му­дра­ца), а они ту­ма­ра­ју „кроз мрак“ (ЛМ-П, 61–70). Пи­та­го­ра и Епи­кур, то јест философи, опа­сни су ти­ме што не­ги­ра­ју бе­смрт­ну ду­шу „и зва­ни­је чо­вје­ка пред Бо­гом“ (ЛМ-П, 156), то јест лич­ност, по­ло­жај и ме­сто чо­ве­ка у Цар­ству Не­бе­ском. Та­ко је чо­век у по­гле­ди­ма „зе­маљ­ских му­дра­ца“ (философа, све­тов­не му­дро­сти) исто што и „бе­сло­ве­сност“ (ЛМ-П, 157) и „скот­ско мр­тви­ло“ (ЛМ-П, 160), јер у философи­ји је не­мо­гу­ће – у са­мој философи­ји не­мо­гу­ће – на­ћи ије­дан раз­лог ве­ре у чо­ве­ко­во до­сто­јан­ство, у „сло­ве­сност“ (ло­гос/ност) ње­го­ве лич­но­сти (се­ћа­ња ума).[7]

Ако философи­ја („зе­маљ­ска му­дрост“, све­тов­на му­дрост, му­дрост „овог све­та“) не­ги­ра са­му осно­ву чо­ве­ко­вог се­ћа­ња на Не­бе­ско Цар­ство – а та осно­ва је чо­ве­ко­во се­ћа­ње на соп­стве­ну пр­во­бит­ну сла­ву, на соп­стве­ни сјај са­мог се­бе као Лу­че (ЛМ-П, 120: „Он се сје­ћа пр­ве сво­је сла­ве“) – он­да се не мо­же оче­ки­ва­ти да свест о Не­бе­ском Цар­ству (па ни Ко­сов­ски За­вет) одр­жи или, чак, иза­зо­ве у чо­ве­ку философи­ја.

Ту свест – али као фе­но­мен осе­ћа­ња, ма­ште! – мо­же у чо­ве­ку да одр­жи са­мо пе­сник, те се Ње­гош за­то обра­ћа пе­сни­ку, то јест пе­снич­ком осе­ћа­њу (а не ап­стракт­ном ми­шље­њу):

Див­ни пјев­че срп­ске на­род­но­сти…

………………..

Ја­ од­ те­бе ­јо­ште м­но­го ­и­штем…
(ЛМ-П, 181–200)

јер­ за­нос и пре­о­бра­же­ност – она пре­о­бра­же­ност ко­ја је осно­ва и кључ Небес­ког Цар­ства – исто­вет­на је са по­е­зи­јом.

А По­е­зи­ја је ви­ше од ис­ку­ства: ис­ку­ство је пу­ко се­ћа­ње на пре­о­бра­же­но­сти, а По­е­зи­ја је осе­ћа­ње (чув­ство) са­ме те пре­о­бра­же­но­сти.

Философи­ја је ми­шље­ње. Ми­шље­ње мо­же да ми­сли са­мо о ис­ку­ству. Да би оно ми­сли­ло, по­треб­но је да се пре то­га ја­ви ис­ку­ство као „пред­мет“ ми­шље­ња. Нај­ви­ши мо­гу­ћи пред­мет ми­шље­ња (философ­ског или фи­ло­зоф­ског) ја­вља се као плод По­е­зи­је, те ми­шље­ње мо­же да на­сту­пи тек по­што је По­е­зи­ја већ оба­ви­ла „свој по­сао“ ства­ра­ња. (По­е­зи­ја је ства­ра­ње. Ми­шље­ње је ми­шље­ње о ство­ре­ном!)

НАПОМЕНЕ:

[1] „Ду­хов­ност“ о ко­јој је реч ­у­пра­во је она пре­о­бра­же­ност о ко­јој го­во­ри Пла­тон, а пе­ва Ње­гош кад Не­бе­ско Цар­ство и ви­ђе­ње то­га Цар­ства и спо­соб­ност ви­ђе­ња при­пи­су­је Лу­чи. „Ду­хов­ност“ је, да­кле, Лу­ча Ми­кро­ко­зма. То је оно што Пла­тон на­зи­ва „иде­јом“, а та­ко по­вре­ме­но и Ње­гош, у са­мој Лу­чи Ми­кро­ко­зма, на­зи­ва Лу­чу; она је:

• час „ду­ша пла­ме­на по­е­те“ (ЛМ-П, 170),
• час „лу­ча сви­је­тла“ (ЛМ, II, 179),
• час „зра­ка сјај­на ог­ња бе­смрт­но­га“ (ЛМ, I, 34),
• „искра у смрт­ну пра­ши­ну“ (ЛМ-П, 139),
•  „лу­ча та­мом об­у­зе­та“ (ЛМ, II, 140),
•  „искра бо­жен­стве­на“ (ЛМ, I, 61),
•  „сви­је­тла иде­ја“ ко­ја са­ма за се ка­же да је она пе­сни­ко­ва „искра бе­са­мрт­на“ (ЛМ, I, 91–92),
•  „кћи не­бе­ска“ (ЛМ, 1,147), итд.,

 а стал­но је реч о оној пре­о­бра­же­но­сти чо­ве­ка (ње­го­ве ду­ше, ње­го­ва ис­ку­ства, ње­го­вих опа­жа­ја) ко­ја је исто­вре­ме­на са по­ја­вом Не­бе­ског Цар­ства и гле­да­њем то­га Цар­ства. Ње­гош чак ту пре­о­бра­же­ност ду­ше, оспо­со­бље­не да бо­ра­ви и ви­ди Не­бе­ско Цар­ство, на­зи­ва „кри­ла­тим меч­та­њем“ (кри­ла­том ма­штом – ЛМ, I, 311), а у „По­све­ти“ је на­зи­ва и „по­е­зи­јом“ (ЛМ-П, 161–200).

[2] Та­кво из­ма­мљи­ва­ње је под­виг ко­јим је чо­век знао и жи­вот да ста­ви на коц­ку или да се из­ло­жи ра­зним опа­сно­сти­ма од ко­јих је она да ис­пад­не луд – нај­ма­ња опа­сност.

   Ње­гош не за­бо­ра­вља ни на ту опа­сност, кад ка­же:

Бу­да­ла­ма кад би вје­ро­ва­ли,
По­е­те су по­ко­ле­ње лу­до!
(ЛМ-П, 161–162)

   Тим из­ма­мљи­ва­њем ду­хов­ног ис­ку­ства (се­ћа­ња на пре­о­бра­же­ност) у свест на­сто­ји чо­век да по­све­до­чи исти­ну то­га ис­ку­ства, ма­да је то све­до­че­ње (грч­ки: „мар­ти­ри­он“!) рав­но му­че­њу, па је та реч (грч­ка реч „мар­ти­ри­он“) до­би­ла то­ком вре­ме­на и зна­че­ње му­ке или му­че­ни­штва за ве­ру. Ни­је то слу­чај­но: у обо­га­ћи­ва­њу зна­че­ња те ре­чи то­ком исто­ри­је огле­да се и суд­би­на чо­ве­ка ко­ји на­сто­ји да ду­хов­но ис­ку­ство из­ма­ми из не­све­сног у свест. Ни­је ла­ко и без­о­па­сно под­се­ћа­ти љу­де на њи­хо­во ду­хов­но ис­ку­ство: због то­га су стра­да­ли и Со­крат и Хри­стос, а он­да сви хри­шћан­ски мар­ти­ри (то јест му­че­ни­ци­-све­до­ци).

[3]  Ми сад ов­де го­во­ри­мо о не­че­му што су­ још Пар­ме­нид, Пла­тон и Пло­тин озна­чи­ли чу­ве­ном фор­му­лом у ко­јој су „νοϋς“ – „нус“ (то јест дух, чо­ве­ко­ва пре­о­бра­же­ност, иде­ја), и „но­и­тон“ јед­но исто; „но­и­тон“ је, на­и­ме, оно што чо­век ви­ди кад је дух (νοϋς); „но­и­тон“ је „ви­ђе­но“, али ду­хом ви­ђе­но, а то је: Не­бе­ско Цар­ство. Не­бе­ско Цар­ство – као ду­хов­ни свет („но­и­тон“) – мо­же би­ти пред­мет ви­ђе­ња (ду­хов­ног) са­мо оно­ме ко је дух или ду­хо­ван. Или ка­ко Ње­гош ка­же:

   Све­мо­гућ­ство све­том тај­ном шап­ти
(то јест от­крива Не­бе­ско Цар­ство)
Са­мо ду­ши пла­ме­на по­е­те!

             (ЛМ-П, 169–170)

   Све­та тај­на, или Не­бе­ско Цар­ство, или ду­хов­ни све­т, ­свет ви­ђен ду­хом, с јед­не стра­не, и По­е­зи­ја или сам дух као чо­ве­ко­ва пре­о­бра­же­ност, или ду­хов­ност, иде­ја, Лу­ча, с дру­ге стра­не, јед­но су исто. Баш она­ко ка­ко Пар­ме­нид, Пла­тон и Пло­тин уче да су исто и исто­време­ни „νοϋς“ (дух) и „но­и­тон“ (ду­хом ви­ђен свет). У ово­ме је са­ма су­шти­на пла­то­ни­зма.

[4]  У то­ме је су­шти­на по­ру­ке и Лу­че Ми­кро­ко­зма и це­лог ме­ди­те­ран­ског („ис­точ­ног“) Хри­шћан­ства (за раз­ли­ку од За­па­да). Ту је и сре­ди­ште свих тра­же­ња у де­ли­ма До­сто­јев­ског. И код ње­га ту свест чо­ве­ка, свест о ис­ку­ству или се­ћа­њу на пре­о­бра­же­ност, но­се мо­на­си, а не све­тов­на („гра­ђан­ска“) ли­ца. Баш као и игу­ма­ни у Ње­го­ша (ви­д. у До­сто­јев­ског, Бра­ћа Ка­ра­ма­зо­ви, књ. ше­ста, „Ру­ски мо­нах“).

[5]  Ми го­во­ри­мо – као што се и пр­сти­ма при пи­са­њу или при св­и­ра­њу слу­жи­мо – без све­сти о то­ме. Ни­је нам по­треб­на свест о ис­ку­ству ко­је има­мо, а то ис­ку­ство је ис­ку­ство о го­вор­ним ор­га­ни­ма и о њи­хо­вом ра­ду. То ис­ку­ство је са­вр­ше­но. Оно де­лу­је са­вр­ше­но кад је не­све­сно. Та­да чо­век из­го­ва­ра ре­чи без гре­шке у из­го­во­ру, сви­ра без гре­шке, јер му ни­је по­треб­но да ис­ку­ство о ра­ду пр­сти­ју бу­де све­сно! Свест за то вре­ме мо­же би­ти усме­ре­на на не­што дру­го: на оно о че­му го­во­ри­мо или, кад је већ реч о ду­ху, на „но­и­тон“, на „пред­мет“ ду­ха! – јер ни ра­ду го­вор­них ор­га­на, тј. пра­вил­ном из­го­ва­ра­њу ре­чи ни­је по­треб­на свест (о то­ме ра­ду)! Ис­ку­ству ни­је по­треб­на свест: оно је ефи­ка­сно и кад је не­све­сно.

[6]  То не­ги­ра­ње осно­ве је на­слу­ће­но ка­ко у Ње­го­ше­вој Лу­чи Ми­кро­ко­зма, та­ко и у До­сто­јев­ског (Бра­ћа Ка­ра­ма­зо­ви, књ. пе­та, по­себ­но по­гла­вља „По­бу­на“ и „Ве­ли­ки ин­кви­зи­тор“). По­бу­на про­тив Бо­га, али Ива­но­ва по­бу­на про­тив Бо­га, ефи­ка­сна је тек као по­бу­на про­тив осно­ве чо­ве­ко­ве лич­но­сти, про­тив то­га ис­ку­ства о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти чо­ве­ка… Упра­во на ту по­бу­ну од­го­ва­ра ше­ста књи­га Браће Карамазова – „Ру­ски мо­нах“.

   Ме­ђу­тим, Ње­гош ви­ди ја­сни­је од До­сто­јев­ског. До­сто­јев­ском се чи­ни да је са­ма срж у чо­ве­ко­вој сло­бо­ди и да Са­та­на не­ги­ра сло­бо­ду. Али не, не­го са­му пре­о­бра­же­ност, то јест чо­ве­ко­во ис­ку­ство о соп­стве­ној пре­о­бра­же­но­сти. У Ње­го­ша се Са­та­на се­ћа ­те пре­о­бра­же­но­сти и баш за­то мо­же да је не­ги­ра, да ­је све­сно не­ги­ра. Чо­век се не се­ћа (све­сно) сво­је пре­о­бра­же­но­сти, не­го се (све­сно) се­ћа оног што је ви­део кад је био пре­о­бра­жен…

[7]  Реч о чо­ве­ко­вом до­сто­јан­ству или ча­сти реч је о чо­ве­ко­вом ме­сту (ча­сти, че­сти, де­лу, уде­лу, уче­шћу, при­че­шћу) у Цар­ству не­бе­ском. То је оно исто што се у философи­ји под­ра­зу­ме­ва или прет­по­ста­вља када је реч о тран­сцен­ден­ци­ји, то јест над­све­тов­но­сти.

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА, (у „Његош – песник српске слободе“, CATENA MUNDI, Београд, 2014. ), /стр. 135-142/

Иван Буњин, ЗАШТО И О ЧЕМУ ГОВОРИТИ?

…Зашто и о чему говорити?
Сву душу, с љубављу и сновима,
Цело срце покушати отворити —
И то чиме? — само речима!

И као да у  људским речима
Није већ све тако банално!
Значење нећете наћи у њима,
Значење им је заборављено!

Да, уз то, и коме причати?
И уз искрене жеље и знања
Нико неће успети да схвати
Сву величину туђег страдања!
1890.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Душан Батаковић, УЈЕДИЊЕНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ: ОД СНОВА ПРЕДАКА ДО КОШМАРА САВРЕМЕНИКА

(…) Србија и Црна Гора, две зависне српске кнежевине у оквирима Османског Царства (у том статусу, Црна гора је кроз дуже раздобље, била више формално него реално зависна), међународно признање независности добиле су, с благословом великих сила, на Берлинском конгресу у јулу 1878, у време када је на нашој планети укупно било мање од тридесет независних држава.

(…) Међусобне односе између народа Србије и Црне Горе, веома срдачне и братске без остатка, повремено је нарушавала само и једино династичка суревњивост, као резултат борбе око првенства за уједињење Српства. Док су владика Петар I Петровић Његош (потоњи Св. Петар Цетињски) и Карађорђе, затим Петар II (владика Раде) и књаз Милош Обреновић, а посебно кнез Александар Карађорђевић и Илија Гарашанин у братској сарадњи са Његошем чинили све да се српске снаге саберу око светог циља националног уједињења, није, у том раздобљу било спора да ће, кад се сједињење спроведе, династија из Србије имати световну власт, а цетињски владика духовну власт српскога патријарха на пећком трону. Наследник првога црногорскога књаза, Данила, кнез Никола био је, премда световни владар, спреман да се одрекне првенства на српски престо у корист кнеза Михаила Обреновића. Српска младеж из Новога Сада, „Српске Атине“ и дргуих градова у Војводини, удружена око „Уједињене омладине српске“, заносила се, касних шездесетиих година XIX века „Српском Спартом“ на Цетињу, где су се рађали беспрекорни јунаци, опробани борци с Турцима у Херцеговини, надахнути чојством и јунаштвом. Срб-јунаци били су Новица Церовић и многи други херцеговачки устаници, који су, с Брдима, Зетом и приморјем, уз вођство старе Црне Горе окупљене у шест нахија око Цетиња, размицали границе кнежевине о чијим су ратницима живо и са занимањем разговарали дипломати широм Европе.

Тек су односи са два последња Обреновића, из побочне гране династије, Миланом и Александром, у кнезу Николи Петровићу Његошу пробудили жељу да се, као представник старије српске династије, сам стави на чело српског покрета и будуће уједињене српске државе. Династичко ривалство стално је тровало међудржавне односе, а страни посланици, пре свих аустријски, непрестано су настојали да, продубљивањем размирица, спрече образовање јединствног српског фронта који би се усредсредио на Босну и Херцеговину, на Стару Србију, на Војводину; књаз Никола је ипак, за владе краља Александра Обреновића, после међусобног помирења, био у Београду дочекан као нови Обилић, уз помпу какву престоница Србије никада касније није приредила ниједној другој, ни домаћој ни страној, крунисаној глави.

Све су српске династије, заиста, биле црногорске, или црногорског порекла — од Немање, родом из Рибнице код данашње Подгорице, до Петровића-Његоша, преко Карађорђевића (пореклом из племена Васојевића) и Обреновића (пореклом из племена Братоножића) — народ је у обе државе био за политичко јединство и народну слогу, али су династичке омразе, сасвим личне, остале, на несрећу, непревазиђене. Када је 1903, погибијом последњег краљевског пара из дома Обреновића у официрској завери престо у Београду изненада остао упражњен, књаз Никола се, узалууд, понадао да ће један од његових синова (као руски кандидат) засести на престо у Београду и ујединити две државе. Трон Србије је, међутим, вољом завереничке групе, припао Николином зету, кнезу Петру Карађорђевићу, унуку Вождовом, а престолонаслеђе Николиним унуцима од кћери Зорке, најпре Ђорђу па Александру, обојици рођеним на Цетињу — краљвићима које су у Боегрду, због њихових навика и карактеристичних особина, углавном и доживљавали као аутентичне Црногорце.

Сједињење две српске краљевине — једне у Подунављу, а друге у Приморју — како их је, у прогласу црногорске краљевине 1910. назвао Никола I — било је, у форми реалне уније, предвиђено 1914, када су започети први преговори. Остварење тога плана спречило је изненадно избијање „Великог рата“, провог војног окршаја светских размера. Заједничка војна и политичка сарадња Србије и Црне Горе у Првом светском рату, све до заједничког слома крајем 1915. и почетком 1916, показала је да снага српског оружја, упркос почетним неспоразумима, у сукобу с вишеструко надмоћним непријатељем, може да пружи задивљујуће резултате. Битке на Церу, Колубари и на Мојковцу, стале су у ред великих победа у претходним столећима, на Мартинићима и Крусима, на Мишару и Иванковцу, на Грахову и Шуматовцу, све до битке на Куманову 1912, када је коначно, како се свуда сматрало, било „освећено Косово.“

Херојски отпор, у одсуству спољне помоћи, завршо се окупацијом Србије, падом Ловћена, црногорском капитулацијом и „албанском голготом“ српске војске. Она је преживела само захваљујући дивовској борби Црногораца који су на Мојковцу, на Божић 1916, створили штит за одступање србијанских трупа ка Јадрану. Старо династичко ривалство је, у општем расулу, добило на тежини; стари краљ Никола је, неочекивано, напустивши народ и војску прешао у Италију, а затим и у Француску, док је такође стар и изнемогао његово најстарији зет, краљ Петар, невољан да сретне таста, прешао у посебним колима снегом завејану Албанију да би се, с преосталом восјкком, уз савезничку помоћ, сместио на Крфу, а војску под заповедништвом престолонаследникаАлександра, распоредио на Солунском фронту. Тамо су им се придружиле и многобројне црногорске снаге, састављене од оних који су или прешли Албанију са српским трупама или пристигли из Америке да помогну ослобођењу поробљене отаџбине.

Комитски покрет у окупираној Црној Гори, све снажнији после првих месеци окупације, растао је сваком данаом, спирајући жиг капитулације с храбре црногорске војске. Комитски покрет, све успешнији у сукобу с аустријским окупаторима, тежио је, по сваку цену, сједињењу са Србијом, знајући да ће по окончању сукоба, само заједница Србије и Црне Горе омогућити „српском племену“ да се достојно ухвати у коштац са будућим непријатељима.

Уједињење је спроведено, после победоносног продора савезничких снага, у чијем су саставу, као војници у српским трупама, били и многобројни црногорски добровољци, од бивших војника краља Николе до добровољаца из Јужне и Северне Америке. Црна Гора је, заједно са Србијом, била васпостављена као држава, а на таласу општег одушевљења, кренуо је, науспрот очекивањима и упутствима краља Николе, забринутог пре свега за опстанак династије, политички покрет за уједињење са Србијом.

Премда се данас пренаглашавају многе непревилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притисака, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међтуим, значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријег српског краља Николу Петровића Његоша врате на престо Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.

Утопљене у Краљевство Срба,Хрвата и Слвенаца (од 1929. Краљевина Југославија), образовано под скиптром краљевског дома Карађорђевића, Србија и Црна Гора нашле су се, први пут после доба деспота Ђурђа Бранковића у XV веку, у заједничкој слободној држави. Снови предака били су остварени. Краљ Александар је од црногорских ујединитеља био оптуживан да упркос одлукама подгоричке скупштине одржава везу са изгнаним краљем Николом; Александар им је, охол, одговорио да он одржава везу са својим рођеним ђедом.

Да у Црној Гори живи исти народ није било никаквог спора све до 1941: због државних традиција Црне Горе у некадашњој српској краљевини нарастао је, временом федералистички покрет, али је краљ Александар, унук Николе I, стварањем Зетске бановине практично обновио Црну Гору, и то у грницама значајно већим од оних из 1918, додавши јој део приморја с Дубровником, значајан део Херцеговине и највећи део Метохије. Када је, једном приликом, зетски бан Ново Шћеповић од краља затражио да се седиште бановине премести са Цетиња у Подгорицу, краљ Александар је, наљућен, подвикну да седиште мора да остане у Цетињу, његовом родном месту.

Црногорски сепаратисти, појавили су се у крилу две најопасније идеолошке куге XX века: фашизма и комунизма; оспоравајући сваку везу Црне Горе са Српством, једни су Црногорце проглашавали „Црвеним Хрватима“, а други посебном нацијом, најпре срспког, а на крају, какве ли ироније, влашког и по потреби илирског порекла. Тако је, заслугом комуниста, у Црној Гори постало много важније шта о њеном етничком идентитету мисле Ј. В. Стаљин, А. Павелић, Е. Кардељ, Ј. Броз, Митар Бакић и М. Ђилас, него сви њени велики владари, писци, духовници и јунаци од владике Данила и војводе Мирка до борислава Пекића. У затирању Српства у Црној Гори ишло се чак тако далеко, да је 1971. срушена капела на Ловћену, „најљепши гроб на свијету“, да би се његошу подигла нова раскошнија гробница, по давно одбаченом „вавилонском“ пројекту Ивана Мештровића, по свему супротном последњој, предсмртној жељи песника Горског вијенца, владике Рада. Поштовалац бесмртног дела највећег српског песника, пустињака цетињског, такође песник и мислилац Душан Радовић је тада, огорчен, записао да комунистички властодршци Његошу нуде нови гроб и нову смрт, као да није мислио оно што је мислио него да је одувек мислио само оно што они мисле.

Расрбљавање Црне Горе, започето 1945, настојало је да обесмисли и историјским фалсификатима поништи и традицију борбе коју су с окупатором у Другом светском рату повели, а затим, борећи се упорно и с Италијанима и Немцима и с Титовим снагама, водили официри ђенерала Драже Михаиловћа, пре свих Павле Ђуришић и Бајо Станишић, идеолошки противници комунизма, и да се насилно наметне регионални као национални карактер. Грађански рат у Црној Гори био је братоубилачки до бесмисла, по наредбама комуниста који су злу крв распиривали чак унутар исте породице, окрећући брата на брата, оца на сина итд.

Најмање успеха у послератном раздобљу имали су покушаји да се створи некаква посебна црногорска црква којом би се, као касније у Македонији, партијским декретом, а супротно освештаним канонима, издвајањем из састав Српске цркве створила једна нова верско-национална организација. Црногорску митрополију, заборављали су њени оспораватељи, створио је Сава Немањић, а њена „аутокефалност“ у време када није било Пећке патријаршије, односила се, несумњиво, само на њену канонску независност од тадашњег средишта православља, Васељенске патријаршије у Цариграду. Све донедавно, покушаји стварања посебне цркве, по македонском моделу, нису имали никаквог одјека, а свечани пренос мошитју краља Николе у цетиње (1989), требало је, како су се сви надали, да означи закопавање идеолошки изазваних међусрпских сукоба који су, у Црној Гори, увек имали страшне последице.

У зиму 1999, навршила се педесет пета година од како се, с неком демонским енергијом, ради на ископавању јазова између Србијанаца и Црногораца, и сада је сасвим близу могућност да се, сукоб две комунистичке фракције, бивше СКЈ у Црној Гори, уз садејство режима из Србије, оконча, по АВНОЈ-ском сценарију, насилним раздвајањем Србије и Црне Горе. Ако је црногорска нација реалност коју треба сви да уваже, јер је право свакога да се изјашњава како се осећа, онда је исто тако реалност и чињеница да се, по свим сондажама јавног мњења, управо овај црногорски део увек изјашњава да се, у виду синонима, ради о народу истог етничког порекла који је, посредством једног тоталитарног режима, раздвојен именом али не и суштинском културном и политичком традицијом.

Душан Батаковић, ЗЛАНТА НИТ ПОСТОЈАЊА (одломак из беседе на Дан уједињења, пролава Српске народне одбране у Америци 26.11.1999. у Чикагу, стр. 320-325), Catena mundi, Београд, 2018.

Николај Велимировић, СИМВОЛИ И СИГНАЛИ

СТВАРНОСТ И ЊЕНИ СИМВОЛИ

1. Док дете учи азбуку, за њега су слова сама по себи нека врста идола. Слова су за њега материјална стварност. Сричући дете гледа свом пажњом у слова, и свим умом мисли само о словима. Кад прочита једну реч, слово по слово, питаш га шта је прочитало, а оно не зна. И чуди се шта га то питаш. Оно не слути о смислу прочитаних слова. Облик, величина и боја исписаних слова – то је једино учинило утисак на душу његову; и то је све што оно тренутно зна о словима. Слова су за њ материјална стварност, исто што и идоли за идолопоклоника. Отуда и букварац и идолопоклоник гледају у своје идоле са страхом и поштовањем.

2. Слични су букварцима и многи одрасли људи, па чак и многи који се називају философима и научницима. Великим трудом и знојем они једва достижу до срицања слова природних, али никако и до њиховог смисла и значења. А писмен човек чита слова и не мислећи о словима; чита их хватајући хитро њихов смисао. Дуго се мора учитељ да мучи док научи ђака да „чита по смислу“. То што важи у погледу књиге, важи и у погледу природе. Обожаваоци природе исто су што и обожаваоци слова. Обожаваоци природе јесу одрасла али недорасла деца. Упитате ли их, шта означавају ствари и догађаји, они вас гледају исто онако зачуђено као букварац упитан о значењу онога што је прочитао.

3. И тако може се рећи: неписмени су сви поклоници идола, а писмени су само поклоници духа. За оне прве, створења у природи представљају материјалну стварност, која је изражена у њиховим облицима, величинама, бојама, разним функцијама и односима. За оне друге, пак створења су символи, а духовна стварност јесте смисао и живот и оправдање постојања тих символа.

4. О томе дивно говори Симеон Нови Богослов: „Онај ко је просвећен Духом Светим, који све обнавља, стиче нове очи и нове уши, и више не гледа просто као човек, то јест чулно на чулно, но као стојећи изнад човека посматра чулне и телесне ствари духовно, као символе ствари невидљивих“ (Симеон Н. Б. Слово 65). Такав и јесте духовно писмен човек. Он не сриче слова природе као почетник у писмености, као букварац, него иде за смислом, хвата смисао, и објашњава смисао.

5. Свети Максим Исповедник изражава се слично говорећи: „Сав мисаони (духовни) свет представљен је тајанствено у символичним сликама у свету чувственом за оне који имају очи да виде; и сав свет чувствени закључен је у свету мисаоном“. (М. Исповедник: Тајноводство, глава II). То виде они који имају очи да виде, што значи: који су писмени те знају да читају по смислу, или, другим речима: којима је духовни вид отворен те могу да гледају духом духовно, а не само телесним очима телесно.

6. И апостол Павле говори о том овим речима: Слово убија, а дух оживљује (II Кор. 3, 6). И још: сад видимо као кроз огледало у загонетки, а онда ћемо лицем к лицу (I Кор. 13, 12). И опет даље још изразитије: ми не гледамо на ово што се види него на оно што се не види; јер ово што се види, за вријеме је, а оно што се не види је вјечно (II Кор. 4, 18).

7. Јасно је из овога, да ко без духа и без смисла чита природу, тај чита смрт, гледа смрт, прима смрт. И ко видљиву природу гледа као материјалну стварност, а не као загонетку у огледалу духа, тај не види ништа више него букварац, који није одмакао од срицања слова. И ко гледа у ово што се очима види као у нешто вечито, као што су гледали неки философи, почев од старих јелинских природњака до најновијих тевтонско-латинских једномишљеника њихових, тај је заиста неписмен идолопоклоник, чије је све знање у срицању и обожавању бесмислених слова. Вечности припада духовна стварност, а времену символи те стварности.

8. И старозаветна скинија, коју начини богомудри уметник Велесеил према слици, коју показа Бог Мојсеју на Синају, служила је обличју и сјену небескијех ствари (Јевр. 8, 5). Но скинија је ишчезла с доласком Христовим, као што се губе из вида слова када се позна смисао. Кад се стварност појавила, символ те стварности је ишчезао. Дошавши Господ проширио је символику духовне стварности на сву васиону. Не само скинија, која је служила, него сва васиона представља обличје и сјен небеских ствари.

9. Христос је тако рећи оберучке узимао символе природе за објашњење духовне стварности, коју је Он јављао свету. Кад се сабираху множине људи око Њега Он им казиваше много у причама. Словенска реч „прича“ или грчка реч „паравола“, означава неку драматичну радњу, или обичан догађај, или однос ствари према човеку, но тако, да то има, истина, и неки очигледан чувствени смисао, али прави и главни смисао тога налази се само у области духовних стварности, у царству духовном. Зато им говорим у причама, рече Господ, јер гледајући не виде и слушајући не чују нити разумеју. Зашто дакле? Јер је одебљало срце овијех људи (Мат. 13, 11-15). Одебљало срце означава затворен и заслепљен духовни вид, који је у срцу. А тај духовни вид, који је у срцу, обухвата све оно што се од научника нејасно назива: подсвест, интуиција и т. д. и још више.

10. Вама је дано да знате тајне (мистерије) царства небескога, а њима није дано. Тако је говорио Христос својим ближим ученицима. Од кога им је то дано? Од Њега самога. Он је скинуо са њихових срца тамна наслагања, и њихов духовни вид се отворио, те су могли гледати духовне стварности непосредно, слично Адаму пре греха, без прича и символа. Јер безгрешни Адам у Рају био је савршено писмен у читању смисла и значења свих створених бића и ствари. Због тога је Адам и могао наденути свакој твари име, које је одговарало духовној суштини или смислу, који је та твар символично представљала. Јер не нарече Створитељ имена животињама, него приведе их к Адаму да види, како ће коју назвати. А Адам не погреши него правилно надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звјери пољској (Мојс. 2, 19-25).

11. Материјалистичким мислиоцима, људима одебљала срца, то изгледа ситна ствар – наденути имена животињама. Наравно, то је сасвим ситна и ништавна ствар, ако се претпостави, да је Адам надевао имена животињама онако узгредно и бесмислено како материјалисти надевају сада имена својим коњима и псима, више издевајући него надевајући. Но Адам то није чинио узгредно и бесмислено него са дубоком и тачном визијом духовне реалности, коју су дотичне животиње собом представљале. Тај посао, бескрајно тежак за грешника, Адам је свршио и брзо и лако. Он је лако читао све символе стварности зато што му је било дано да познаје стварности и без символа; да их гледа кристално прозрачним срцем у Створитељу и кроз Створитеља. То визионарско знање, проницање, реализовање, обновио је Спаситељ код присних ученика Својих. Обновио је, али не брзо и одједанпут но лагано и постепено, дугим уразумљивањем и очишћењем, и најзад просвећењем од Духа Божјега Светога.

12. То гледање стварности без прича, без паравола, које је Адам имао па изгубио и које су апостоли изгубивши поново добили, намењено је свима нама хришћанима. И сви би ми имали ту чудесну адамску и апостолску способност, то чуло за непосредно опажање истине, да смо после крштења остали ненагрижени и непомрачени грехом. Али сваки грех обара наш поглед од небеса к земљи и од Створитеља к бездани. После сваког греха ми се сакривамо од Бога као што се и Адам сагрешивши сакрио међу дрвета у Рају (I Мојс. 3, 8). И скривамо се и сакривамо, грешећи и грешећи, док најзад спољашња природа, наш безвољни јатак, не постане нам бог место Бога, то јест док истина потпуно не ишчезне испред нашег вида, а символи истине не замене сву истину, сву стварност. Или још другим речима: док вид срца потпуно не ослепи и ми се потпуно не предамо животињском чулном виду, да нас води. И тада бива с нама оно што је казано: слепац слепца води.

13. Још је Христос рекао: Дух је оно што оживљава, тијело не користи ништа (Јов. 6, 63). Не само човечје тело него ниједно тело у васиони не користи ништа само по себи. Оно може користити нешто у овом животу само тако, ако га дух употреби за своје оруђе, за свој символ. Дух је стварност, тело је символ духа. Цар је цар, а грб царев је грб. Неурачунљив би био онај ко би одрекао биће царево, а признавао грб царев за цара. На жалост таквих бедних душа има и у нашој хришћанској епохи, и у наше дане. Као да живимо у време цара Навуходоносора толико и толико хиљада дана и ноћи пре Христа, а не у време крштених царева двадесет и пет столећа после идолопоклоника Навуходоносора! Но ви, хришћани, не треба да се обазирете на неписмене идолопоклонике нашег времена, били они под царском круном или докторском тогом. Ви треба да сте свесни, да је вама откривена истина, и да је ви знате. Али – трудите се непрестано, да је баш знате.

(одломак)

САБРАНА ДЕЛА СВ. НИКОЛАЈА СРПСКОГ, (књига V, стр. 117-119), Православна црквена општина Линц, Линц, 2001.

Зинаида Хипиус, ПОСВЕТА

Небеса су мрачна и ниска, 
         Али — дух је мој висок — знам. 
С тобом сам тако чудно блиска, 
         И сваки од нас је сâм. 

Мој пут је тежак, препун боли, 
         И у смрт ће ме одвести. 
Но себе као Бога волим, —
         Љубав ће ми душу спасти. 

Ако на путу посустанем, 
         Малодушна се сневеселим,
Ако ли од себе одустанем 
         И срећу смело пожелим, — 

Не затварај заувек врата, 
         Мутни су и тешки дани.                 
Преклињем свог слабог брата —
         Теши ме, жали, обмани. 

Са тобом сам  једино блиска, 
          И обоје идемо на исток. 
Небеса су злурада, ниска, 
         Ал верујем — наш дух је висок.  
1894.
Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић

Амфилохије (Радовић),О РАТУ КОЈИ ПРИВОДИ МИРУ И „ТРУЛОМЕ“ МИРУ

(…) На богословско-философском симпосиону, посвећеном философији рата, који смо ратног 1996. љета Господњег, одржали на Цетињу епископ Будимљански Јоаникије (Мићовић), поставио је и изванредно формулисао кључно питање, које бих овде навео:

„Ми знамо да онај ко пролије крв, ко убије, мора бити на одређено вријеме одлучен од Св. Причешћа. Међутим, у појединим моментима у историји догађа се обрнуто: управо онај ко напусти борбу, ко је избјегне, бива на неки начин одлучен од литургијског памћења. То и јесте питање: ми литургијски прослављамо Свете ратнике, они су ушли у вјечно памћење, у вјечну литургијску заједницу, као, на примјер, Свети Георгије, Свети Димитрије, Свети цар Лазар и косовски ратници Свети Александар Невски и Свети Петар Цетињски са својим ратницима и други, којима се врши литургијски помен. Међутим, може да се врши помен и Вуку Бранковићу и другим људима који су крштени и имају све предуслове за то, али се у Цркви то много не истиче. Дакле, питање је парадоксално: на који начин ратник, који ће свакако у конкретном догађају да пролије људску крв, постаје зајединчар у вјечној Литургији, а онај који то одбије на неки начин остаје изван памћења?“

У житију Светог Ћирила Равноапостолног, словенског просвјетитеља, званог и Константин Философ Старији, наилазимо на повијест о Светитељевој одбрани вјере хришћанске у разговору са најученијим мухамеданицима који су је нападали. Једно од питања које су му поставили „Агарјани, звани Сарацени“, а та прича са Сараценима продужава се до данас, било је: „Ако је Христос ваш Бог, зашто не творите оно што Он каже? Та, у вашим Књигама инџијелама (Јеванђељима) пише: Молите се за непријатеље и добро чините онима који вас мрзе и прогоне и онима који вас ударе по једном образу окрените и други. А ви не чините тако но оштирте оружје против оних који тако чине!“ Свети Кирило на то одговори: „Ако у једноме закону постоје двије заповијести, ко испуњава закон — онај ко одржи једну или ко одржи обје заповијести? Они одговорише: „Онај ко их одржи обје!“ А Кирило ће: „Бог је рекао — молите се за оне који вас нападају, али Он је такође рекао: У овом животу нема веће љубави од оне да ко положи живот свој за пријатеље своје (Јн. 15,13). Ради пријатеља својих и ми тако поступамо (ступамо у рат), да са поробљења тијела не би и душа њихова у ропство пала!“ Ми, дакле, као хришаћни подносимо увреде, које непријатељи чине нама појединачно, и молимо се Богу за њих, али као заједница ми се залажемо једни за друге и полажемо животе своје да не би како непријатељ, плијенећи браћу нашу, заплијенио са тијелима и душе њихове, и погубио их тиме не само тјелесно, него и духовно.“

Овако постављено питање рата је питање не само тјелесне погибије, и тјелесног губитка, него и вјечне погибије човјекове. Зато Свети Григорије Богослов каже веома карактеристично на једном мјесту да је „бољи и рат од мира који одваја од Бога.“ Постоји рат који приводи Богу, и то је један велики парадокс и рата и саме философије и богословља рата, а постоји и „трули мир“. Овај народски израз изузетно је значајан.

Постоји, дакле, мир и такав начин нашег постојања, живљења који је — труо, осмрћен и мртав. То је начин живота који одјељује и раздваја, суштински и егзистенцијално, нас људе како једне од других, тако и од смисла живота, одвајајући нас, по ријечима Григорија Богослова — од Бога, као Дародавца вјечне заједничности, смисла и живота.

Онај, дакле, ко напусти борбу или је избјегне ради неке земаљске користи или из голог страха за сопствену главу и неспремности да се ичему и у најмањој мјери жртвује своје сопствено благостање, на који се притом сасвим лако може навући рационална образина хришћанске исправности, ко, дакле, изда општу сабраност око заједничког, саборно опредијељеног и задатог, а често и светим Тајнама благословеног и укријепљеног прегнућа, тај је сам себе прије свега одвојио од заједнице. Литургија је сама по себи заједница. Одвојивши се од те заједнице, он је сам себе већ осудио на заборав, на безименост. Он самога себе брише из памћења те заједнице. Уколико је издаја дубља, уколико је лишена покајања, уколико представља и издају Самог Бога, светиње, вјере своје и крштене своје душе, уколико такав издајник једноставно себе претвара већ овдје на земљи у живога мртваца, па није ни чудо што га и људи заборављају, није онда чудо шта га ни Бог не уписује у Своју Књигу живота (Откр. 21,27).
…
Носиоци те издаје, то у овом тренутку морамо признати, добрим дијелом јесу наши интелектуалци. То је нешто најтрагичније: ако упоредите наше интелектуалце сада, савремену српску интелигенцију са оном из 1914. године или нешто раније, то као да су два свијета.

А преко умртвљења интелигенције, дошло је до умртвљења нерва, оног животног исконског нерва, у ширим слојевима друштва. Уз помоћ књига, идеја, и нарочито уз помоћ несрећних масмедија данас могу да се на најстравичнији начин отуђе људи од себе самих. Како само савремени човјек може да постане распамећен, отуђен од самога свог бића, од своје суштине, изманипулисан на најмрачнији начин, и то све у име демократије, правде и људских права! Ми данас живимо у орвеловским временима.

Бојим се да смо, духовно посматрано, у овом тренутку, на свим нивоима свога постојања много угроженији неголи што смо то били јуче и да су манипулације нама много дубље. Најгоре од свега је што прихватамо ту манипулацију као нешто такорећи природно, или јој се приклањамо у неком страху — био он билошки или духовни — који се заснива на великој, дубокој и колективној раслабљености једног народа.

Ми смо данас очевидно један раслабљен народ. И такви народи у тренуцима кад су раслабљани било шта да раде, ништа им не иде од руке. И када ратују, „побркају ствари“, па не умију ни да ратују како се на прави начин и витешки ратује. Овај наш рат је био крвави рат. Има у њему много нечаснога, нечистога, несвојственог овом народу.

Али да вам наведем један примјер дугачијег ратовања и ратног морала. Један Јевтић, сељак, рођак садашњег епископа Херцеговачког и солунски борац, причао ми је: „Дете, само што ме змија није јела и воденица млела (то сам први пут чуо од њега, ту пословицу) све сам прошао, идући кроз живот. У првом рату прошао сам од Ниша, и до Пећи, и преко Албаније до Крфа, глед’о сам Плаву гробницу, све сам видео, али сам се увек држао онога што ми је моја мајка при испраћају у рат рекла (пазите то је исто оно Јевросиме мајке: „Немој сине огријешити душу“): „Немој дете да се огрешиш ни о кога. Ни о непријатеља. Немој случајно нешто са њега да узмеш“. И каже: „Послушао сам мајку, и гледао сам својим очима: полакоми се човек на сат онога кога је убио или на нешто друго, скине ципеле или нешто друго са њега, и гледам — идућег дана зрно погоди њега. А мене? Пролазио сам кроз кише куршума, и вратио се својој мајци здрав.“ Тада кад ми је ово говорио већ је имао осамдесет и више година.

Ових дана ми неко исприча потресну причу о Пребиловцима. Усташе су извршиле један од најстрашнијих злочина овога вијека, баш тамо. Сви други злочини, а било их је то ће тек историја да покаже све каквих, неупоредиви су по суровости са оним што је почињено у Пребиловцима. Хиљаду и сто невино побијених стараца, жена и дјеце и у јаму бачених 1941. године. Комунисти послије рата убијали су њих мртве тиме што су их бетонском плочом сакрили — то је страшније убиство од оног усташког! Тек су деведесетих година извађени ови Новомученици, њихове кости изнијете су на свјетлост дана, похрањене у заједничку капелу, уз намјеру да се за њих подигне храм. И шта се догодило? Те мученичке кости, које су већ два пута убијане, коначно су уништене од хрватске војске на почетку овог рата да не остане трага од њих!

Тим поводом неко ми је испричао да су те новоусташе, који су починиле тај злочин 1992. године, истога дана сви погинули сем једног који их је одвраћао да то не раде! Кажу, уз то, да Хрватице долазе на то мученичко мјесто да пале свијеће. Већ је то нешто утјешно, та свијећа, ако ју је запалила побожна Хрватица, даје наду у побједу у хрватском народу над геноцидним духом који као да се зацарио у њему у овом вијеку. То је истовремено и показтељ да и у овом рату има правде Божије.

Стари су знали, па и кад су рат водили, да испоштују непријатеља. Узмите рецимо Црногорце, када им је од стране Турака био предаван град Никшић, у прошлом вијеку. Црногорска команда поручује труској команди у Никшићу „Имамо топове, уништићемо и вас и град. Није добро да рушимо град, и да убијамо нејач. Ево вам ријеч — три хиљаде ваших војника колико имате, са оружјем нека прође, нећемо вас понизити, ни оружје нећемо узети. Идите преко Дрине, нека вам је срећан пут.“ Сви су изашли до једнога и отишли у Босну. Тако ниједно ђуле није пало на Никшић.

Сада ви упоредите, прошли вијек и данашње ратовање гдје се не оставља камен на камену. Пројавило се у овом рату нешто нихилистичко, самоубилачко, стравично се нешто пројавило. Ја то једино могу да објасним дубоким моралним опустошењем народа. То морално опустошење је посљедица комунистичке безбожне идеологије, која се дотакла читавих слојева друштва. Ту нема више моралне вертикале, нема принципа, нема истинске мјере људског понашања. Ту немаш никога пред кога би стао да се покајеш: ти си бог, ти си господар смрти и живота. Једино што одређује понашање, то је твоја воља, или твоја самовоља, твоја злоба и твој интерес. Нема другог принципа којим се руководиш. А такви ратови, засновани на таквом моралном беспаритету су најстрашнији ратови.

Нажалост, ратови који се данас воде, не само овај који се водио код нас (који се и даље води, и који се продужује и ко зна гдје ће се зауставити), сви ратови који су вођени у новије вријеме, рецимо амерички ратови и други, све су више без истинске правде и морала. Тако се за овај рат, грађански, установљују Хашки суд, а питамо се кога ли су извели на суд за Вијетнам, за Камбоџу, за индијанске ратове, за Ирак?

Причао ми је француски генерал Пјер Галоа, свједочећи ми као непосредни свједок: Двије стотине хиљада Ирачана су Американци живе затрпали у пијесак, а да ни трепнули нијесу! Наравно, ни Њујорк тајмс, нити било које друге америчке новине то нијесу забиљежиле. А чим није забиљежено, значи није тога ни било, а као такво не подлијеже ничијем суду! То је исто оно што су наши злочинци, домаћи марксистички револуционари радили у Другом свјетском рату и послје њега: не да ти име, не да ти спомен, не да ти гроб. А то значи: чим немаш гроба, имена, спомена — значи нијесам убио никога. Отукуд код нас још увијек та ирационална борба око гробова? Управо стога. Нема злочина, ако нема гроба и биљега да га је било.

Сви злочинци па и ови модерни, свуда у свијету, па и на просторима Босне и Херцеговине имају потребу да затру трагове својих злочина. Нема злочина, ако нема трагова онога што је учињено. То је нарочито својствено модерним ратовима, и модерном свијету, чему умногоме доприносе и стравична средства масовних уништења људи. Све то дјелује застрашујуће у односу на све ратове који су до сада вођени у историји.

Трули мир, труло људско постојање овдје на земљи, тј. живљење које отуђује од Бога, управо и јесте суштина цјелокупног новог свјетског поретка, савременог секуларизованог усмјерења евроамеричке цивлизације — она је на томе саграђена, а тиме на огромној лажи о човеку. Такав мир уствари није мир већ привид мира, заснован на отуђењу од извора мира и правде. Као такав он ће бити увијек изнова узрок стравичних крвопролића. Зашто? Зато што онај ко има Бога у себи, као вјечно и непролазно имање, он ће се непрекидно борити, то је Солжењицин тако генијално примијетио — не за освајање спољашњих него за освајање унутрашњих простора. Није брига таквога човјека за куле и за градове, за злато и за уживања, тј. за пролазно земаљско царство. Он своди своје потребе на минимум, ове земаљске потребе, зато што нема разлога ни од кога ништа да тражи и да отима, него једино ако може нешто некоме да придода. Јер он зна истинитост ријечи Христове: Не сабирајте себи блага где мољац нагирза и рђа квари (Мт. 6,19). Немојте се тиме богатити! Немојте се тиме богатити! То је хтио блудни син, тиме да се обогати, да иде у свијет, па је на крају и оно што је имао прожердао, истрошио и вратио се потпуно опустошен своме оцу.

У положају блуднога сина је савремено човјечанство. Оно је све опустошеније и опустошеније, све је плиткоумније, све је површније. Устројава живот само на нивоу хоризонтале, без вертикале. А људска душа је дубока, дубока је и људска глад! Зато, с обзиром да нема у себи пробуђену жеђ за вертикалом, за имањем непролазним, онда човјек неминовно, по самим законима свога устројства, мора да граби око себе, да би се бар нечега дочепао, ради опстанка и лажне сигурности. Велике империје то показују;  такође и римокатолицизам је примиио тај отров у себе. Чињеница да има у себи тај империјалистички дух, жељу да господари овим свијетом, показује да има у себи неку унутарњу несигурност, која настаје кад се прекине веза са живим Богом.

Вјероватно да, једним добрим дијелом, овај „јуриш“ на православне земље, које не траје од јуче, него негдје дубље и даље — од Монгола и Турске империје, а нарочито од почетка двадесетог вијека — има за свјесну или несвјесну основу сазнање да се ту негдје чува некакво бесцјен благо, неко надубље памћење, па то памћење треба збрисати, да би онда људи мирно и неузнемиравано могли овдје да живе у овом трулом сивјету, без гриже савјести, задојени духом  некрофилије, у мртвачници земљској, да живе без мириса небеског, без дубљег циља и смисла постојања. У једном таквом свијету једино што нама људима преостаје јесте да се отимамо, да отимамо једни од других земљу, славу, власт и част, у којима мислимо да налазимо своју срећу.

У томе се и састоји трагика оваквих ратова. А ратови нијесу само они ратови који се воде оружјем. Постоје много врста ратова: оних у друштву, оних у економији. Ево данас овдје код нас „— води се читав један тих рат, рат отимачине, најчешће људи обезбожених. Јуче је сабирао и отимао „у име народа“ и „за народ“, стварао заједничко друштвно богатство. А данас то „подруштвљено“ богатство — у духу нове приватизације, но на начелима истог вучјег самољубља — присваја себи.
….
И ово је опет пројекција ратова који се воде у нама и око нас. А сви ратови, на крају крајева, почињу и завршавају се као рат у људском срцу и око људског срца. Ту се пресијепа граница између добра и зла, мржње и љубави; свака борба се ту започиње и прво се води на нивоу људског срца, па тек онда транспонује и шири даље. 
…..
Све ово о чему говоримо, све то негдје започиње на нивоу срца. Ако се ту, у срцу, не извојује она најбитнија битка, витешка битка против зла, против гријеха, против неправде, ако се човјек ту, у сопственом срцу, до крви не супротстави, борећи се против гријеха, и имајући пред очима Христа Господа, који је од грешника поднио толико противљење против Себе и тиме се тјешећи и кријепећи (Јевр. 12,3-4), онда се та побједа нигдје другдје извојевати неће. Ту се највеће битке одвијају. Зато је Свети Петар Цетињски тако велики, што је ту битку извојевао; све друго што је дјелао, сагласно је са оним што је он био у свом бићу и што је практично остварио у себи, својим животним подвигом. 

Е кад би нам Бог дао таквих ратника и у ово наше вријеме, какав је био овај витез Божји без страха и мане!

Митрополит Амфилохије, ЧАСНИ КРСТ ХРИСТОВ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ (одломак из есеја „О рату који приводи Богу и „труломе“ миру“ стр. 249-260), Светигора, Цетиње, 2010.

Зинаида Хипиус, ЊЕМУ

Радосни, бели, бели цветови…
Срце наше. Господе, срце наше знаш Ти.

У срце наше јадно, у срце погледај…
Ближње наше, Господе, ближње сачувај.

1915.

Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић

Зинаида Хипиус, БОЖЈА ТВАР

За Ђавола Тебе молим,
         Господе! И он је — Твоје саздање.
Ја Ђавола зато љубим,
         Јер у њему видим — своје страдање. 

Упорно, кроз борбу и дим,
         Он брижно тка своју мрежу ја̏да...
И не могу да не жалим
         Онога што, као и ја — страда. 

Када наша плот васкрсне 
                   У Твоме Суду, као признање, 
О, опрости му, Господе, 
                   Безумље његово — за страдање.
 1902.

Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић

Предраг Пипер, ЉУБАВ ПРЕМА СВОМ ЈЕЗИКУ САМО ЈЕ ЈЕДНО ОД ЛИЦА ЉУБАВИ…

ПИТАЊЕ: Са чиме бисмо могли упоредити љубав према свом језику? Чини се да је попут већине љубави у савременој цивилизацији и ова врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима.

 

ПРЕДРАГ ПИПЕР: Могли бисмо поћи од онога што је добро познато: ЉУБАВ ИМА МНОГО ЛИЦА. ЉУБАВ ПРЕМА СВОМ ЈЕЗИКУ ЈЕДНО ЈЕ ЛИЦЕ ЉУБАВИ ПРЕМА СВОМ НАРОДУ, А ЉУБАВ ПРЕМА СВОМ НАРОДУ ЈЕДНО ЈЕ ОД ЛИЦА ЉУБАВИ ПРЕМА СВОМ БЛИЖЊЕМ, НА ЧЕМУ СТОЈИ НАЈВЕЋА ОД ЗАПОВЕСТИ ГОСПОДЊИХ. Али љубав према свом језику такође стоји на поштовању Језика с великим почетним словом, Језика који је човек благодатно добио од Бога да може Бога и језиком неуморно славити, Њему се захваљивати и Њега молити за благодатну помоћ и подршку. СЛОВЕСНО ОПШТЕЊЕ СА БОГОМ ЈЕ ОСНОВНА СЛУЖБА ЈЕЗИКА, ИЗ ЧЕГА СУ ИЗВЕДЕНЕ СВЕ ДРУГЕ ТЗВ. ЈЕЗИЧКЕ ФУНКЦИЈЕ па и она комуникативна, у уобичајеном, школском смислу.

Међутим, УПОТРЕБА ЈЕЗИКА ИМА ОПРАВДАЊЕ И СМИСАО САМО ОНОЛИКО КОЛИКО ЈЕ БОГОНАДАХНУТ, МА О ЧЕМУ ГОВОРИЛИ. Ако у говору нема бар малог одсјаја богопоштовања, а поготову ако је говор загађен рђавим мислима, речима и намерама, то је заправо скрнављење и злоупотреба језика, чега је данас трагично много, и све више.

ОСНОВНА ФУНКЦИЈА ЈЕЗИКА НИЈЕ ДАКЛЕ КОМУНИКАТИВНА НЕГО КРЕАТИВНА, СТВАРАЛАЧКА. Бог је Речју створио свет и даривао човека језиком да даље ствара словесне светове на славу Божју, а не да богохули, дволичи, обмањује, празнослови, да се хвалише, да осуђује итд. – себи на пропаст.

Кажете да се чини да је у савременој цивилизацији и та врста љубави у кризи, макар на овим нашим просторима. С првим делом Ваше констатације лакше бих се сложио. Заиста, као да је све више људи чија су срца охладнела па расте отуђеност од Бога, од ближњих, од свог народа, од свог језика па и од самог себе све до самоуништења. Не бих рекао да је тога више међу Србима или, шире, међу православнима него међу другим народима. ПРАВОСЛАВНО ХРИШЋАНСТВО ЈЕ, ПРЕ СВЕГА, РЕЛИГИЈА ЉУБАВИ И ПРАШТАЊА (а не страха и казне, нирване и сл., као неке друге религије). Зато би се могло рећи да, упркос томе што се појачава утисак да је љубави међу људима у целом свету све мање, она међу православнима ипак претеже и чини суштину њиховог живота у мери у којoj су достојни да се назову православним хришћанима.

 

ПИТАЊЕ: „У почетку беше Реч“ записује Свети апостол Јован на почетку Јеванђеља. Професоре, да ли је и рад на очувању језика на неки начин исповједање вјере? Може ли појединац који не вјерује у Бога имати правилну свијест о језику?

 

ПРЕДРАГ ПИПЕР: На Ваше питање чини ми се да је у овом тренутку најпримереније одговорити узимајући за пример расправе које се у Србији сада воде против ћирилице под видом борбе за заштиту латинице. Пре свега, ДОБРО БИ БИЛО ПОДСЕТИТИ СЕ ЧИЊЕНИЦЕ ДА СУ ЋИРИЛИЦУ СТВОРИЛИ СВЕТИ ЉУДИ, највероватније непосредни ученици Светих равноапостолних Ћирила и Методија. Ниједно данашње писмо не може се нечим сличним похвалити. То нас веома обавезује. Разуме се, они нису створили ову данашњу ћирилицу, која је директна наследнице оне прве, системски скоро у свему једнаке глагољици осим у облику слова, а глагољицу Свети Ћирило није измислио, него ју је благодатно добио пошто се Богу помолио. У основи савремене српске ћирилице је руска грађанска ћирилица (a то је одлуком Петра Великог модернизована верзија црквенословенске ћирилице), из које је Вук Караџић нека слова изоставио, а шест слова додао, од којих је он само два смислио спајањем суседних слова у Љ и Њ).

Однос према језику и писму често се види као однос према типу културе, али проблем онда може бити и у томе што се данас појмом културе обухватају и многе појаве с мање или више негативним предзнаком (субкултура, кич-култура, контракултура, панк-култура, пинк-култура, треш-култура, све до некултуре), а писмо треба да нас води узвишеном.

У елитистичком схватању културе том речју се означавају само најквалитетнија дела људског ума и духа. Ако се пође од чињенице да културе нема без култа, као највиших вредности, којима треба тежити, и без култивисања као неговања тих вредности и узрастања ка њима, онда широко схватање културе непотребно релативизује суштину тога појма (а данас су покушаји релативизовање темељних вредности, нпр. хришћанског учења, једна од најчешћих болести глобализације). Концепција културе усмерена ка афирмисању најбољег у нацији и друштву увек има не само етичку него и религиозну димензију. Руски академик Димитрије С. Лихачов о томе каже „КУЛТУРА ЈЕ ОНО ШТО У НАЈВЕЋОЈ МЕРИ ОПРАВДАВА ПРЕД БОГОМ ПОСТОЈАЊЕ ЈЕДНОГ НАРОДА.“ КУЛТУРА ЈЕ, ДАКЛЕ, МНОГО ВИШЕ ОД УЉУЂЕНОСТИ, ОНА СЕ МЕРИ ОБОЖЕНОШЋУ.

Уосталом, на поштовање језика и писма веома нас обавезује и чињеница да без језика и писма нема књиге, а знамо да је у руци самог Сина Божјег изображеног на многим фрескама и иконама – књига, и то Књига с великим почетним словом, пред којом се устаје и која се целива, као што исту књигу држе и многи његови свети. ВРЕДНОСТ СВАКЕ КЊИГЕ НАЈВИШЕ СЕ МЕРИ ЊЕНОМ БЛИЗИНОМ ТОЈ Књизи.

ПИТАЊЕ: Да ли је данашњи човјек који се национално одређује као Србин или Српкиња довољно свјестан шта је примио у наслијеђе (у смислу језичког идентитета) и како се треба старати о томе да то наслијеђе пренесе на будуће генерације. Од чега то зависи?

 

ПРЕДРАГ ПИПЕР: Још нисам срео православног хришћанина који живи делатним верским животом (моли се, исповеда, причешћује, редовно учествује на богослужењима…), а који би био за то да латиница буде водеће или једино српско писмо (не искључујем да можда има и таквих). То значи да је у основи односа и наших предака и данашњих Срба према ћирилици, а и према српском језику у целини, као нашој словесној отаџбини, у којој смо заједно са својим прецима и потомцима, духовна димензија животно важна (поред културне, образовне, филолошке, законске и др.). Ћирилица је била и остала писмо Српске православне цркве и спона црквеног живота српског народа са културом изван цркве. У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 19. ВЕКА КРАЈЊЕ РАДИКАЛНОМ РЕФОРМОМ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ПИСМА ИЗ СРПСКЕ КУЛТУРЕ ИЗБАЧЕН ЈЕ СЛАВЕНОСРПСКИ ЈЕЗИК (близак црквенословенском) ЗАРАД ТЗВ. ПРОСТОНАРОДНОГ ЈЕЗИКА, УМЕСТО ДА СЕ ОНИ СПОЈЕ У ЈЕДАН И ЈЕДИНСТВЕН КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК КАО ШТО ЈЕ УЧИЊЕНО У РУСКОМ КЊИЖЕВНОМ ЈЕЗИКУ.

Затим је ново, реформисано писмо прихваћено и у Цркви. Данас реформисани језик све више потискује црквенословенски у богослужењима. Премоћ латинице у српској култури још би више удаљила народ од Цркве или би латиница могла почети да продире и у Цркву. Већ има српских православних сајтова који нуде могућност читања текстова и на латиници (с неубедљивим образложењем да су тако приступачнији и онима који слабо владају ћирилицом, као да је ћирилицу тешко научити). Ту се отвара старо питање да ли и колико Црква треба да снисходи, а колико да помаже верујућима у духовном узрастању, за шта је потребно да уложи напор и онај који узраста и онај ко му у томе помаже. НАПОР УЗРАСТАЊА ЈЕ ЖРТВА, КОЈОМ СЕ ЗАРАД МАЊЕГ УЛАЗИ У РАДОСТ ВЕЋЕГ.

Веза између привржености ћирилици и припадности Српској православној цркви јесте и у томе што су то две битне компоненте српског националног и културног идентитета, па слабљење једног оставља последице на другом.

Не само да су свети људи створили ћирилицу, него су они са својим Учитељима утемељили и словенску филологију, којој припада српска филологија. Стварање писма, стварање на том писму, превођење, наставни рад, све су то били, а и данас су, основни филололошки послови, тако да су данашњи слависти настављачи високе мисије својих светих претходника. То је такође чињеница која изузетно обавезује на чување, проучавање и развијање наслеђене духовне па утолико и културне баштине. Као и у много чему другом, и ту се морамо чешће запитати да ли смо и колико смо достојни оних чије смо велике тековина баштинили. Јер они нису били само просветитељи, него пре свега равноапостолни светитељи па кроз то и просветитељи. Много касније појавили су се просветитељи без светости (атеисти, агностици, богоборци и сл.), који мисле да могу ширити светлост без светости, луциферску „светлост“ знања без светости богопознања. Таквих је и данас много.

Разуме се, постоје и многе друге стране питања односа према језику, као и српској ћирилици и српскохрватској латиници, наслеђеној из времена Југославије – образовни, издавачки, законодавни и др. Овом приликом о томе не могу говорити, јер опширност сада није могућа.

ПИТАЊЕ: Могло би се рећи да елементарна писменост нашег народа тренутно није на завидном нивоу, без обзира на све доступне – обавезне и необавезне образовне институције у којима се образујемо током живота. Зашто је то тако?

 

ПРЕДРАГ ПИПЕР: Одговор на Ваше питање зависио би на првом месту од тога шта ко сматра елементарном писменошћу и да ли су обављена ваљана истраживања која би потврђивала тезу да елементарна писменост српског народа није на завидном нивоу. ЧОВЕК КОЈИ СВАКОДНЕВНО ЧИТА СВЕТО ПИСМО НЕСУМЊИВО ИМА ТЕМЕЉЕ ПИСМЕНОСТИ, ЧАК И АКО НЕ МУМЕ ДА НАПИШЕ ДОБАР ЕСЕЈ, ГОВОР, ЖАЛБУ и сл. СВЕ ШТО ЈЕ НАЈВАЖНИЈЕ У ЖИВОТУ ЧОВЕК СТИЧЕ, ПРЕ СВЕГА, У ПОРОДИЦИ, ЗАТИМ У ШКОЛИ И ЦРКВИ, АКО ИДЕ У ЦРКВУ, КАО И ОД ЉУДИ КОЈИ СУ МУ БЛИСКИ,МАДА И САМОВАСПИТАЊЕЕМ И САМОВАСПИТАЊЕМ И САМООБРАЗОВАЊЕМ. Али, као што знамо, у данашњем друштву породица се на наше очи распада (уз све ређе добре изузетке), школски систем се урушава, а питање колико се клир бави образовањем верујућих и њиховом писменошћу овом приликом морам оставити без одговора.

С друге стране, одговоран је и свако од нас. Било би природно да сваки човек за живота поклони некоме бар један примерак Новог Завета, васпита бар једно дете, посади бар једно дрво, описмени бар једног појединца…, да сваки верујући професор српског језика, или било ког другог језик, предложи свештенику у својој парохији да се при парохијском дому организује настава српског језика за оне који то желе. То, разуме се, није све.

Школски систем је, нажалост, тако реформисан да не обезбеђује довољно напредак писмености. Истини за вољу ни претходни школски систем није у том погледу био много бољи.

 

ПИТАЊЕ: Као неко ко има вишедеценијско искуство универзитетског професора, мислите ли да би квалитетна језичка политика државе допринијела побољшању опште писмености? Које и какве активности би држава требала да преузме?

 

ПРЕДРАГ ПИПЕР: Језичка политика бави се у првом реду статусом језика и писма (нпр. путем језичког законодавства), а језичко планирање треба да обезбеди да се утврђена језичка политика у датој држави на најбољи начин спроводи (кроз научноистраживачки рад, образовни систем, издавачку делатност итд.). За језичку политику одговорна је, пре свега, држава (али се у утврђивању те политике мора тражити мишљење стручњака, лингвиста), а за језичко планирање, одговорни су, пре свега, стручњаци, али они не могу деловати без ослонца на државу. Широке су могућности деловања и у области језичке политике и у области језичког планирања, нпр. добро и правично законски заштитити језик и писмо већинског народа и мањинских народа и настојати да се усвојено поштује и спроводи.

Али не смемо одговорност за унапређивање језика и писма остављати само држави и лингвистима. СВАКО ОД НАС ЈЕ, У ВЕЋОЈ ИЛИ МАЊОЈ МЕРИ, ОДГОВОРАН ЗА СВОЈ ЈЕЗИК И ПИСМО, АЛИ И ЗА ДРУГЕ ЈЕЗИКЕ И ПИСМА КОЈИ ПОСТОЈЕ ПОРЕД НАС ИЛИ МЕЂУ НАМА – ДА СЕ РАЗВИЈУ У СКЛАДУ И ЉУБАВИ, СВИМА НА КОРИСТ, НИКОМЕ НА ШТЕТУ.

 

Професор др Предраг Пипер је слависта, професор Филолошког факултета Универзитета у Београду, редовни члан САНУ и стални члан Матице српске.

Његова предавања слушали су студенти на унивезитетима у Новом Саду, Београду, Нишу, Москви, Петрограду, Вороњежу, Иванову, Сеулу, Сапору, Задру, Љубљани и Скопљу. Добитник је многих домаћих и међународних признања. Богата библиографија са око двије стотине посебних издања и готово четири стотине библиографских јединица свједочи о професоровој посвећености научном раду и љубави према словенским језицима.

Разговор водила: Оливера Балабан

Извори: http://borbazaveru.info/content/view/10918/1/

https://stanjestvari.com/2018/08/22/piper-cirilicu-stvorili-sveti-ljudi/