Душан Батаковић, УЈЕДИЊЕНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ: ОД СНОВА ПРЕДАКА ДО КОШМАРА САВРЕМЕНИКА

(…) Србија и Црна Гора, две зависне српске кнежевине у оквирима Османског Царства (у том статусу, Црна гора је кроз дуже раздобље, била више формално него реално зависна), међународно признање независности добиле су, с благословом великих сила, на Берлинском конгресу у јулу 1878, у време када је на нашој планети укупно било мање од тридесет независних држава.

(…) Међусобне односе између народа Србије и Црне Горе, веома срдачне и братске без остатка, повремено је нарушавала само и једино династичка суревњивост, као резултат борбе око првенства за уједињење Српства. Док су владика Петар I Петровић Његош (потоњи Св. Петар Цетињски) и Карађорђе, затим Петар II (владика Раде) и књаз Милош Обреновић, а посебно кнез Александар Карађорђевић и Илија Гарашанин у братској сарадњи са Његошем чинили све да се српске снаге саберу око светог циља националног уједињења, није, у том раздобљу било спора да ће, кад се сједињење спроведе, династија из Србије имати световну власт, а цетињски владика духовну власт српскога патријарха на пећком трону. Наследник првога црногорскога књаза, Данила, кнез Никола био је, премда световни владар, спреман да се одрекне првенства на српски престо у корист кнеза Михаила Обреновића. Српска младеж из Новога Сада, „Српске Атине“ и дргуих градова у Војводини, удружена око „Уједињене омладине српске“, заносила се, касних шездесетиих година XIX века „Српском Спартом“ на Цетињу, где су се рађали беспрекорни јунаци, опробани борци с Турцима у Херцеговини, надахнути чојством и јунаштвом. Срб-јунаци били су Новица Церовић и многи други херцеговачки устаници, који су, с Брдима, Зетом и приморјем, уз вођство старе Црне Горе окупљене у шест нахија око Цетиња, размицали границе кнежевине о чијим су ратницима живо и са занимањем разговарали дипломати широм Европе.

Тек су односи са два последња Обреновића, из побочне гране династије, Миланом и Александром, у кнезу Николи Петровићу Његошу пробудили жељу да се, као представник старије српске династије, сам стави на чело српског покрета и будуће уједињене српске државе. Династичко ривалство стално је тровало међудржавне односе, а страни посланици, пре свих аустријски, непрестано су настојали да, продубљивањем размирица, спрече образовање јединствног српског фронта који би се усредсредио на Босну и Херцеговину, на Стару Србију, на Војводину; књаз Никола је ипак, за владе краља Александра Обреновића, после међусобног помирења, био у Београду дочекан као нови Обилић, уз помпу какву престоница Србије никада касније није приредила ниједној другој, ни домаћој ни страној, крунисаној глави.

Све су српске династије, заиста, биле црногорске, или црногорског порекла — од Немање, родом из Рибнице код данашње Подгорице, до Петровића-Његоша, преко Карађорђевића (пореклом из племена Васојевића) и Обреновића (пореклом из племена Братоножића) — народ је у обе државе био за политичко јединство и народну слогу, али су династичке омразе, сасвим личне, остале, на несрећу, непревазиђене. Када је 1903, погибијом последњег краљевског пара из дома Обреновића у официрској завери престо у Београду изненада остао упражњен, књаз Никола се, узалууд, понадао да ће један од његових синова (као руски кандидат) засести на престо у Београду и ујединити две државе. Трон Србије је, међутим, вољом завереничке групе, припао Николином зету, кнезу Петру Карађорђевићу, унуку Вождовом, а престолонаслеђе Николиним унуцима од кћери Зорке, најпре Ђорђу па Александру, обојици рођеним на Цетињу — краљвићима које су у Боегрду, због њихових навика и карактеристичних особина, углавном и доживљавали као аутентичне Црногорце.

Сједињење две српске краљевине — једне у Подунављу, а друге у Приморју — како их је, у прогласу црногорске краљевине 1910. назвао Никола I — било је, у форми реалне уније, предвиђено 1914, када су започети први преговори. Остварење тога плана спречило је изненадно избијање „Великог рата“, провог војног окршаја светских размера. Заједничка војна и политичка сарадња Србије и Црне Горе у Првом светском рату, све до заједничког слома крајем 1915. и почетком 1916, показала је да снага српског оружја, упркос почетним неспоразумима, у сукобу с вишеструко надмоћним непријатељем, може да пружи задивљујуће резултате. Битке на Церу, Колубари и на Мојковцу, стале су у ред великих победа у претходним столећима, на Мартинићима и Крусима, на Мишару и Иванковцу, на Грахову и Шуматовцу, све до битке на Куманову 1912, када је коначно, како се свуда сматрало, било „освећено Косово.“

Херојски отпор, у одсуству спољне помоћи, завршо се окупацијом Србије, падом Ловћена, црногорском капитулацијом и „албанском голготом“ српске војске. Она је преживела само захваљујући дивовској борби Црногораца који су на Мојковцу, на Божић 1916, створили штит за одступање србијанских трупа ка Јадрану. Старо династичко ривалство је, у општем расулу, добило на тежини; стари краљ Никола је, неочекивано, напустивши народ и војску прешао у Италију, а затим и у Француску, док је такође стар и изнемогао његово најстарији зет, краљ Петар, невољан да сретне таста, прешао у посебним колима снегом завејану Албанију да би се, с преосталом восјкком, уз савезничку помоћ, сместио на Крфу, а војску под заповедништвом престолонаследникаАлександра, распоредио на Солунском фронту. Тамо су им се придружиле и многобројне црногорске снаге, састављене од оних који су или прешли Албанију са српским трупама или пристигли из Америке да помогну ослобођењу поробљене отаџбине.

Комитски покрет у окупираној Црној Гори, све снажнији после првих месеци окупације, растао је сваком данаом, спирајући жиг капитулације с храбре црногорске војске. Комитски покрет, све успешнији у сукобу с аустријским окупаторима, тежио је, по сваку цену, сједињењу са Србијом, знајући да ће по окончању сукоба, само заједница Србије и Црне Горе омогућити „српском племену“ да се достојно ухвати у коштац са будућим непријатељима.

Уједињење је спроведено, после победоносног продора савезничких снага, у чијем су саставу, као војници у српским трупама, били и многобројни црногорски добровољци, од бивших војника краља Николе до добровољаца из Јужне и Северне Америке. Црна Гора је, заједно са Србијом, била васпостављена као држава, а на таласу општег одушевљења, кренуо је, науспрот очекивањима и упутствима краља Николе, забринутог пре свега за опстанак династије, политички покрет за уједињење са Србијом.

Премда се данас пренаглашавају многе непревилности приликом припрема велике Народне скупштине у Подгорици, уз истицање да је присуство српских трупа било коришћено као нека врста притисака, чињеница је, ван сваког спора, да је већина народа у Црној Гори, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма 26. новембра 1918. изгласала безусловно сједињење са Србијом. Свргавање династије Петровић-Његош, које је претходило чину уједињења под династијом Карађорђевића имало је, међтуим, значајније последице: краљеве присталице су, уз финансијску помоћ италијанских официра покушали да оружјем оспоре ново стање, и најстаријег српског краља Николу Петровића Његоша врате на престо Црне Горе. Брзо и брутално скршена Божићна побуна, оставила је, бар у локалном предању, ако не и у проверивим историјским изворима, горак укус међусрпског сукоба, који се данас, из сасвим других разлога, намерно, тј. ненаучно, преувеличава.

Утопљене у Краљевство Срба,Хрвата и Слвенаца (од 1929. Краљевина Југославија), образовано под скиптром краљевског дома Карађорђевића, Србија и Црна Гора нашле су се, први пут после доба деспота Ђурђа Бранковића у XV веку, у заједничкој слободној држави. Снови предака били су остварени. Краљ Александар је од црногорских ујединитеља био оптуживан да упркос одлукама подгоричке скупштине одржава везу са изгнаним краљем Николом; Александар им је, охол, одговорио да он одржава везу са својим рођеним ђедом.

Да у Црној Гори живи исти народ није било никаквог спора све до 1941: због државних традиција Црне Горе у некадашњој српској краљевини нарастао је, временом федералистички покрет, али је краљ Александар, унук Николе I, стварањем Зетске бановине практично обновио Црну Гору, и то у грницама значајно већим од оних из 1918, додавши јој део приморја с Дубровником, значајан део Херцеговине и највећи део Метохије. Када је, једном приликом, зетски бан Ново Шћеповић од краља затражио да се седиште бановине премести са Цетиња у Подгорицу, краљ Александар је, наљућен, подвикну да седиште мора да остане у Цетињу, његовом родном месту.

Црногорски сепаратисти, појавили су се у крилу две најопасније идеолошке куге XX века: фашизма и комунизма; оспоравајући сваку везу Црне Горе са Српством, једни су Црногорце проглашавали „Црвеним Хрватима“, а други посебном нацијом, најпре срспког, а на крају, какве ли ироније, влашког и по потреби илирског порекла. Тако је, заслугом комуниста, у Црној Гори постало много важније шта о њеном етничком идентитету мисле Ј. В. Стаљин, А. Павелић, Е. Кардељ, Ј. Броз, Митар Бакић и М. Ђилас, него сви њени велики владари, писци, духовници и јунаци од владике Данила и војводе Мирка до борислава Пекића. У затирању Српства у Црној Гори ишло се чак тако далеко, да је 1971. срушена капела на Ловћену, „најљепши гроб на свијету“, да би се његошу подигла нова раскошнија гробница, по давно одбаченом „вавилонском“ пројекту Ивана Мештровића, по свему супротном последњој, предсмртној жељи песника Горског вијенца, владике Рада. Поштовалац бесмртног дела највећег српског песника, пустињака цетињског, такође песник и мислилац Душан Радовић је тада, огорчен, записао да комунистички властодршци Његошу нуде нови гроб и нову смрт, као да није мислио оно што је мислио него да је одувек мислио само оно што они мисле.

Расрбљавање Црне Горе, започето 1945, настојало је да обесмисли и историјским фалсификатима поништи и традицију борбе коју су с окупатором у Другом светском рату повели, а затим, борећи се упорно и с Италијанима и Немцима и с Титовим снагама, водили официри ђенерала Драже Михаиловћа, пре свих Павле Ђуришић и Бајо Станишић, идеолошки противници комунизма, и да се насилно наметне регионални као национални карактер. Грађански рат у Црној Гори био је братоубилачки до бесмисла, по наредбама комуниста који су злу крв распиривали чак унутар исте породице, окрећући брата на брата, оца на сина итд.

Најмање успеха у послератном раздобљу имали су покушаји да се створи некаква посебна црногорска црква којом би се, као касније у Македонији, партијским декретом, а супротно освештаним канонима, издвајањем из састав Српске цркве створила једна нова верско-национална организација. Црногорску митрополију, заборављали су њени оспораватељи, створио је Сава Немањић, а њена „аутокефалност“ у време када није било Пећке патријаршије, односила се, несумњиво, само на њену канонску независност од тадашњег средишта православља, Васељенске патријаршије у Цариграду. Све донедавно, покушаји стварања посебне цркве, по македонском моделу, нису имали никаквог одјека, а свечани пренос мошитју краља Николе у цетиње (1989), требало је, како су се сви надали, да означи закопавање идеолошки изазваних међусрпских сукоба који су, у Црној Гори, увек имали страшне последице.

У зиму 1999, навршила се педесет пета година од како се, с неком демонским енергијом, ради на ископавању јазова између Србијанаца и Црногораца, и сада је сасвим близу могућност да се, сукоб две комунистичке фракције, бивше СКЈ у Црној Гори, уз садејство режима из Србије, оконча, по АВНОЈ-ском сценарију, насилним раздвајањем Србије и Црне Горе. Ако је црногорска нација реалност коју треба сви да уваже, јер је право свакога да се изјашњава како се осећа, онда је исто тако реалност и чињеница да се, по свим сондажама јавног мњења, управо овај црногорски део увек изјашњава да се, у виду синонима, ради о народу истог етничког порекла који је, посредством једног тоталитарног режима, раздвојен именом али не и суштинском културном и политичком традицијом.

Душан Батаковић, ЗЛАНТА НИТ ПОСТОЈАЊА (одломак из беседе на Дан уједињења, пролава Српске народне одбране у Америци 26.11.1999. у Чикагу, стр. 320-325), Catena mundi, Београд, 2018.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s