Иван Буњин, РУЖА ЈЕРИХОНА

Као знак вере у живот вечни, у васкрсење из мртвих, полагали су на Истоку, у древно доба, Ружу Јерихона у мртвачке ковчеге, у гробнице.

Чудно, назвали су ружом, да, још Ружом Јерихона, то клупко сувих, бодљикавих стабљика, сличних нашем ветроваљу, те сурове пустињске изданке, који се сусрећу само у шљунковитом песку ниже Мртвог мора, на пустим обронцима синајских планина. Но, постоји предање да ју је тако прозвао сам преподобни Сава, који је за свој манастир одабрао страшну Огњену долину, голи мртви теснац у Јудејској пустињи. Симбол васкрсења који му да дат у облику дивље пустињске биљке, украсио је најлепшим од њему познатих земаљских поређења.

Јер он, тај коров, уистину је чудесан. Отргнут и однет од путника, хиљадама врста од своје родне земље, годинама може лежати сув, сив, мртав. Но, када се спусти у воду, истог трена почиње да се расцветава, да шири меке листиће и ружичасти цвет. И јадно човеково срце се обрадује, утеши: нема у свету смрти, не умире оно што је било, што је некада живело! Нема растанка и губитка докле год је жива моја душа, моја Љубав, Сећање!

Тако се тешим и ја, васкрсавајући у себи те светлоносне древне земље, по којима је некада ходила и моја нога, те благословене дане, када је у зениту стајало сунце мога живота, када сам, у цвету снаге и нада, руку под руку са оном којој је Бог одредио да буде моја сапутница до гроба, пошао на своје прво далеко странствовање, брачно путовање, уједно и ходочашће у свету земљу господа нашега Исуса Христа. У дубоком покоју вековне тишине и заборава, лежала је пред нама она, Палестина — долине Галилеје, брда јудејска, со и страшило Содома и Гомора. Али било је пролеће, и на свим путевима нашим весело су и мирно цвале исте анемоне и макови, који су цвали и пред Рахелом, исти љиљани  красили су поља и исте птице небесне песму појале блаженој безбрижности којој их је учила јеванђеоска прича…

Ружа Јерихона. У живу воду срца, у чист извор љубави, туге и нежности урањам корен и стабло своје прошлости — и ево, опет, опет чудесно оживи моја заветна биљка…. Одступи часу неумитни, кад  влага ова пресуши, осиромаши и усахне срце — и навек покрије прах заборава Ружу мога Јерихона.

1924.

Иван Буњин

Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s