Николај Берђајев, САДА ЈЕ ВРЕМЕ ДА СЕ СЕТИМО ДА ЈЕ ЧОВЕК ДУХОВНО БИЋЕ ПРЕДОДРЕЂЕНО ЗА ВЕЧНОСТ

(…)Руска револуција донела је људима небројене патње, она је велико искушавање духа. И ево, да би се та искушења издржала, треба знати да оно што се догађа има некакав смисао, да није бесмислица и губитак. Неправилан однос према револуцији као према чистој бесмислици, као потпуно спољној несрећи која је ударила на људске животе, као случајној појави групице злотвора, води у духовно декадентна расположења у емиграцији, води осећању потпуне бесмислености живота и гура у насилно прекраћивање живота. Али такво гледање на несреће револуције сасвим је спољашње, није духовно, није религиозно, материјалистичко је и малограђанско. У стварности, револуција је веома озбиљан и трагичан унутрашњи моменат у судбини народа, у судбини сваког од нас. Револуција је историјски догађај који се одиграва у нама и са нама, ма како се према њој односили, ма колико негодовали због њене зле стране, она за нас никако није нешто спољашње, није нешто бесмислено за наш живот. Бесмислено је оно што за нас остаје потпуно споља и што никако не представља унутрашњу повезаност с нашим животом. Јер, и несреће и искушења у личном животу — смрт ближњих, болест, сиромаштво, разочарање у људе, за које смо мислили да су нам пријатељи, а који су нас издали, треба сматрати нечим што има смисао за нашу личну судбину, што представља унутрашње а не спољашње догађаје, тј. према њима се треба односити духовно. То заправо и јесте религиозни став према животу. Такође, мора се нешто рећи и о историјским несрећама, о ратовима, револуцијама, губитку домовине, социјалној деградацији… Револуција  увек означава да се силе добра у животу нису разоткриле стваралачки, да се накупило много зла и отрова, да је потребно обнављање кроз катастрофу и да је неопходно деловање сила зла, уколико се обнова не извршава кроз духовну снагу добра. …. (човек) мора бити свестан тога да је револуција унутрашњи догађај који се одвија у њему и с њим, и да њен смисао за историјску судбину народа може бити огроман, иако је потпуно неупоредив са оним у чему је виде сами револуционари. 

(…) Вера, нада и љубав претварају инстинкт смрти и самоуништења у ношење Крста живота. Све нас уверава у то да личност може достојно да постоји и да сачува себе од жудње за самоуништењем уколико има надлични садржај, уколико не живи само за себе и у име себе. Не сме се живети само ради одржавања живота и ради наслађивањем животом. То је животињска, а не људска егзистенција. Живот доноси небројене патње и разочарава у могућност да се у животу оствари лични циљ и да се живот искористи за лично задовољство. Показује се да негирање надличног садржаја живота представља негирање личности. Личност постоји само у случају када постоји надлично, иначе се расплињава у ономе што је ниже од ње. Не треба тражити једино самога себе, нити тежити једино себи, може се тражити само оно што је изнад мене самога и тежити њему. Живот постаје потпуно раван од момента када самога себе поставиш изнад свега, на сам врх бића. Тада се заиста може извршити самоубиство од туге и жалости. Потребно је да имамо где да се успињемо, да постоје планине, тек тада живот добија смисао. Када човек схвати у себи надлични садржај живота, он схвата своју припадност великој целини и најмање у животу повезује са великим. Ма колико човеку изгледао мали његов живот, он може бити свестан своје припадности Цркви, Русији, великим надличним организмима, великим вредностима које се остварују у историји. 

У епохама историјских процеса и ломова, када се читави социјални слојеви откидају од историјских тела у којима су рођени и живели, самоубиство може изгледати као социјални феномен. И управо тада је посебно важна свест о надличним садржајима и вредностима живота. То претпоставља буђење духовног живота и његов посебан интензитет. У мирним, стабилним временима, људи природно живе у свакодневници, повезани с надличним организмама, с родовима и породицама, са сталежима, с традиционалним националним културама. У таквим временима религија често постаје искључиво свакодневна, наследна, традиционална и не захтева изгарање духа, личне духовне напоре; патриотизам такође може бити уобичајен, традиционалан, одређен спољашњим човековим положајем. Није таква за Русе епоха у којој живимо. Сва историјска тела се распадају, свакодневни живот је изгубио сваку стабилност и све се налази у бурном кретању. Живот захтева огромне духовне напоре. Потребна је велика духовна снага да би се веровало како су живи Русија и руски народ коме и сам припадаш, иако си бачен у Африку или у Аустралију. Потребно је изгарање духа да би се поверовало како се Православна Црква, прогањана и гушена, ослабљена у својој организацији, преживљавајући смутње и свађе у стварности препорађа и просветљује, да постаје духовно изнад цркве која је била победничка, владајућа, споља блистава, у брокату и злату. Потребни су лични духовни напори да се човек одржи у бури, да га ветар не однесе. Постоје споља срећне епохе, када у времену постоји стабилност и у њему свако природно заузима стабилан положај. Али постоје епохе катастрофа, када у времену нема стабилности и сигурности, када човека нема на шта да се ослони, када му тло измиче испод ногу. И управо у таквим епохама, значајнијим од епоха спокојних, отпорност и чврстину човекову одређује једино његова духовна укорењеност у вечности. Човек схвата да припада не само времену, већ и вечности, не само свету, већ и Богу. У таквим епохама разоткривање духовног живота у себи јесте питање живота или смрти, питање спасења од пропасти. Опстаће само они који у себи открију велику духовност. 

И сама вера у такве епохе претпоставља велике напоре личног духа и зато је квалитативно изнад обичне, свакодневне, наследне вере. У таквим епохама је сулудо мислити само о себи и о својим личним циљевима. То је пут самоуништења. Свако носи страшну одговорност, свако потврђује живот, препород, наду или, пак, смрт, распадање, очајање. Сада сваки Рус у неупоредиво већој мери носи у себи Русију, него што ју је носио онда када је мирно жиоео у њој. Тада му је Русија давана бадава, сада је, пак, стиче изгарањем духа. Исто тако, сваки православац сада неупоредиво више одговара за Цркву и носи у себи судбину Цркве, него док је мирно живео у Цркви, заштићеној од стране државе и традиционалног живота.Свакоме се сада постављају неупоредиво већи духовни захтеви него пре. Не може се више бити топло-хладни, обични хришћанин, полухришћанин, полупаганин, треба бирати, показивати способност за жртвовање, бити духовно врео. У свету се одвија огромна борба сила, хришћанских и антихришћанских, и нико не може да избегне учешће у њој. Живимо у веома тешком, али и много занимљивијем времену него што су то биле претходне епохе. Много тога старог је преживљено и неповратно прошло, стари живот се никада неће вратити и не треба то ни желети. Али буди се ново занимање за светски и људски живот, занимање с висине и из дубине, из Бога и кроз Бога. Ми добијамо могућност да из вечности посматрамо време и да вечност у времену утврђујемо. Сада није време за опуштање, расипање, препуштање очајању, сада је време за уздизање, истезање, време да се верује и нада, време да се сетимо да је човек духовно биће предодређено за вечност. 

Николај Берђајев, О САМОУБИСТВУ, (стр. 37-40), Логос, Београд, 2011.

Превела: Мирјана Грбић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s