Димитрије Богдановић, ЖИТИЈНА КЊИЖЕВНОСТ

...кајање треба принети Богу, кајање — не очајање.

(…) Новозаветна јеванђелска етика имала је смисла само ако се реализује у стварном животу, од стварних људи. Отуда потреба да се примери реализованог јеванђеља уоче, забележе и тако сачувају од заборава, да се стално обнавља успомена на њих. Живи примери религиозног савршенства били су најбоље средство ширења нове вере и најбољи начин да се утиче на понашање и моралну свест хришћана. Тако је настала хагиографска литература.

(…) Са развојем просветитељства и рационализма у XVIII веку, а поготову у светлу критичких историјских школа XIX столећа, као да се изгубила представа о томе шта житија стварно значе. Житијна литература је стављена под лупу строге историјске критике па није било тешко установити да у великој маси житија „беже“ из видног поља једне објективне, позитивне историје. Откривене су тако у овој литератури многе легендарне црте, анахронизми, материјалне неистине, погрешна традиција о познатим, из других и поузданих извора утврђеним историјским догађајима. Присуство чудеса и демона, у неким житијним текстовима нарочито јако, скандализовало је науку, која никакве метафизичке и мистичке појаве не сматра могућим. Са овог становишта, читава хагиографија би се морала сврстати у документе људске глупости и затуцаности, незнања и празноверице.

Ствари ипак не стоје тако, и житијна летература крије у себи не само важне поруке што нам долазе из једне већ далеке епохе него и праве хумане и уметничке квалитете какве уопште има свака права књижевност. Са данашњим развијеним чулом за симблично и преносно значење, за уопштавање и апстракцију у књижевност, сликарству и другим видовима уметности, стали смо у житијну књижевност гледати другим очима, почели смо је разумевати, поново, можда сада на други начин. Почели смо откривати у њој симболе, а иза понављања истоветних прича у безборј индивидуалних варијација − апстрактне истине и поруке. Откривени су у појединим свецима т и п о в и светости, типови религиозног мишљења и понашања, религиозног живота уопште, а тиме и људског живота, мишљења и понашања. Већ је од раније познато да хришћанска наука о свецима, хагиологија, сврстава све свете људе и жене у извесне категорије или „ликов“ (грчки − „хорове“), као што су на пример апостоли, мученици, преподобни итд. Сваки „лик“ је обележен неким заједничким цртама, сви поједини примери типа имају нешто истоветно у свом животу, управо нешто што их повезује у одређени тип. А тип увек садржи и једну поруку, и једну норму понашања у зависности од средине, психолошке мотивације и других разних околности. Понављајући ту основну норму у варијацијама кроз животопис многих светаца једног типа (рецимо − преподобних, или још речитије − мученика) лакше се да уочити оно што је битно у типу, она апстрактна истина о хуманизацији божанског закона, или обрнуто − деификацији, обожењу људског живљења. Отуда ништа погрешније него тражити у житијама обичну историју и биографију. Житија то не дају и неће да дају. Обичне овоземаљске околности важне су за писца житија само ако су одиграле неку улогу у формирању свеца. Штавише, слажући у мозаик једног житија, често, појединости разних епоха, са разних страна света, постиже хагиограф управо онај утисак неземаљског, ванвременог и ванпросторног који и јесте важан предуслов за примање духовне поруке житија. Заиста није важно за хагиографију, да ли је један монах могао за један дан превалити пешке пут из Свете Земље чак у Либију, или да ли је у доба Декијевог гоњења (250. год.) могло бити − монофизита који су се појавили, историјски, тек у петом веку, скоро двеста година касније. То је све аура једне приче која и није историјска мада је упућена историји и говори некаквим „историјским“ језиком. Понекад се збивања хагиографије одиграва као у неком издвојеном, затвореном простору и времену. Често нема чак ни неких општих елемената за одређивање времена или места где се светац појавио. Али то и нису ствари које би житије хтело да каже. Житије хоће да саопшти једну моралну поруку, да илуструје остваривљње јеванђелске вере. Оно је историја светости, не историја света.

Разуме се, има ту разних случајева. Наћиће се у житијама и стварна, из других извора позната историјска личност, и прича о стварним историјским догађајима. Али ће се наћи и чиста житијна легенда, истинита само по својој моралној или теолошкој идеји, а не и по историјској подлози. На пример: „Житије Варлаама и Јоасафа царевића индијског“: установљен је сасвим очигледан литерарни утицај легенде о Буди на постанак овог житија, историја не зна за Варлаама философа, још мање за Јоасафа „царевића индијског“. Међутим, и такво је житије на свој начин истинито, веома истинито. Оно такђе оставља једну поруку − ону о пролазности сујети живота на земљи, и о вечној вреднсти чежње за бесмртношћу и вере у један виши облик постојања. Саопштава ту поруку, само, у облику легенде. Тако и низ других житијних прича, нарочито оних ван сваког историјског времена и простора, као у бајкама.

Управо та сазнања почињу поново скретати нашу пажњу према житијама светих и откривати, поново, њихову велику духовну истину. Ако се одрекнемо тражења оног што је емпиријски могуће, оног што се искључиво чулима може осетити и опипати, само оног што улази у наше материјалне представе, − наћи ћемо ипак један прави људски свет, противречан, често необичан али истинит. Јер ништа необично и није туђе људском животу, никаква противречност није ван наше стварности.
….
(…) Чак и када занемарује историјску фактографију, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег столећа. Она нам сликају л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховим духоним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е  људског отимања ка светости. Веродостојност житија је баш у томе што ни свеци не буду увек само свети, што ни светост, дакле, зато што је људска, није имуна од људске грешности. Грех, за све време живота све до смрти, остаје увек једна могћност, или опасност која се може избежи само уз велику опрезност. И што је неко на већој висини, то више мора да бди. Светост је својеврсна еквилибристика: одржати се у равнотежи, не оклизнути са висине, то је изузетна вештина али и изузетно важан и тежак задатак који се поставља пред сваког подвижника.
…..

(…) Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена.

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (одломци, стр. 5-8, 49), Бард-фин Романов, Бања Лука, 2008.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s