Николај В. Гогољ, КАКО САВЕТОВАТИ ДРУГЕ…

(Писмо Ш – ву¹)

Учећи друге, учиш и себе.² У толиким мојим страдањима и тешкоћама, којима су придошле још и тешке душевне патње, био сам принуђен да водим тако интензивну преписку, какву никада до тада нисам водио. Као за инат, готово сви људи са којима сам близак имали су у то време унутрарње потресе и преживљавања. И сви су се, по неком инстинкту, обраћали мени за савет и помоћ. Ту сам упознао блиско сродство људских душа међу собом. Само треба сам добро да пострадаш, и сви страдалници ће ти постати блиски, и скоро да ћеш знати шта им треба рећи. И не само то; сам ум се избистри: постану ти позната до тада скривена стања и попришта борбе људске, и  буде ти јасно шта је коме од њих потребно. У последње време дешавало ми се чак да добијам писма од људи мени скоро потпуно непознатих, и да на њих одговарам онако како то раније нисам умео. А ја, уосталом, нимало нисам умнији од других људи. Познајем људе који су неколико пута умнији и образованији од мене, који су у стању да дају савете неупоредиво корисније од мојих; али они то не раде, чак ни не знају како то да чине. Велики је Бог који нас уразумљује! А чиме нас уразумљује? Па истим оним болом од којега ми бежимо и хоћемо да му умакнемо. Страдањем и болом одређено нам је да задобијемо зрна мудрости коју не можемо наћи у књигама. Ко је, међутим, већ задобио и једно од тих зрна, тај већ нема права да га крије од других. То зрно није твоје, него Божије власништво. Бог га је начинио у теби; сви дарови Божији дају нам се да бисмо ми помоћу њих служили браћи нашој: Бог је заповедио да сваког тренутка учимо један другог. И тако, не заустављај се, подучавај и пружај савете! Али ако хоћеш да ти то истовремено донесе неку корист, чини онако како ја мислим да треба, и како сам надаље одредио себи да чиним увек: сваки савет и поука, ма какве да некоме дам, макар и човеку на најнижем ступњу образовања, са којим ничега заједничког не можеш да имаш, примени у исто време и на себе, и исто то што си му посаветовао, посаветуј и себи самом; исти онај прекор који си упутио другоме, упути и себи самом. Веруј, све се враћа теби, и ја чак ни не знам постоји ли неки прекор којим не би требало себе да прекориш ако само пажљиво погледаш на себе. Сеци двосеклим мачем! Ако ти се деси да се расрдиш било на кога, расрди се истовремено и на себе самог, макар и зато што ти се десило да се расрдиш на другога. Чини то непрестано! Ни у ком случају не скидај поглед са себе сама. Увек има за предмет себе, пре свих других. У том случају буди егоиста! Егоизам такође није лоша особина; људима је било дозвољено да му придају такво скверно тумачење, а у темељима егоизма лежала је сушта истина. Позабави се најпре собом, а онда другима, буди најпре сам душом чист, а онда се већ старај да други буду чистији.
1846.

НАПОМЕНЕ: 1. Писмо је навероватније упућено Шевирјову.
                         2. Упор. Посланицу Св. Апостола Павла Римљанима, 2.21

 

Николај В. Гогољ, ПРЕПИСКА СА ПРИЈАТЕЉИМА, (стр. 114-116) Пролог, Београд, 2004.

Превели: др Ксенија Кончаревић и Дејан Лучић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s