Марина Цветајева, ЈА ВАС ВОЛИМ ЖИВОТ ЦЕО И ДАН СВАКИ…

Ја Вас волим  цео живот и дан сваки,
Нада мном сте као сенка велики,
Из села поларних  дим древни, меки.

Ја Вас волим  цео живот и сваки час.
Ал не требају ми Ваше усне, очи, глас.
Све је почело — и свршило се — без Вас.

Нечега се сећам: отвореног свода,
Огромне капије, чистије од снега,
Нанизаних звездама врхова рога…

И од рогова — на пола неба — сен…
И древни дим поларних села слеђен… —
И схватих најзад: Ви сте северни јелен.
1918.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Димитрије Богдановић, ЖИТИЈНА КЊИЖЕВНОСТ

...кајање треба принети Богу, кајање — не очајање.

(…) Новозаветна јеванђелска етика имала је смисла само ако се реализује у стварном животу, од стварних људи. Отуда потреба да се примери реализованог јеванђеља уоче, забележе и тако сачувају од заборава, да се стално обнавља успомена на њих. Живи примери религиозног савршенства били су најбоље средство ширења нове вере и најбољи начин да се утиче на понашање и моралну свест хришћана. Тако је настала хагиографска литература.

(…) Са развојем просветитељства и рационализма у XVIII веку, а поготову у светлу критичких историјских школа XIX столећа, као да се изгубила представа о томе шта житија стварно значе. Житијна литература је стављена под лупу строге историјске критике па није било тешко установити да у великој маси житија „беже“ из видног поља једне објективне, позитивне историје. Откривене су тако у овој литератури многе легендарне црте, анахронизми, материјалне неистине, погрешна традиција о познатим, из других и поузданих извора утврђеним историјским догађајима. Присуство чудеса и демона, у неким житијним текстовима нарочито јако, скандализовало је науку, која никакве метафизичке и мистичке појаве не сматра могућим. Са овог становишта, читава хагиографија би се морала сврстати у документе људске глупости и затуцаности, незнања и празноверице.

Ствари ипак не стоје тако, и житијна летература крије у себи не само важне поруке што нам долазе из једне већ далеке епохе него и праве хумане и уметничке квалитете какве уопште има свака права књижевност. Са данашњим развијеним чулом за симблично и преносно значење, за уопштавање и апстракцију у књижевност, сликарству и другим видовима уметности, стали смо у житијну књижевност гледати другим очима, почели смо је разумевати, поново, можда сада на други начин. Почели смо откривати у њој симболе, а иза понављања истоветних прича у безборј индивидуалних варијација − апстрактне истине и поруке. Откривени су у појединим свецима т и п о в и светости, типови религиозног мишљења и понашања, религиозног живота уопште, а тиме и људског живота, мишљења и понашања. Већ је од раније познато да хришћанска наука о свецима, хагиологија, сврстава све свете људе и жене у извесне категорије или „ликов“ (грчки − „хорове“), као што су на пример апостоли, мученици, преподобни итд. Сваки „лик“ је обележен неким заједничким цртама, сви поједини примери типа имају нешто истоветно у свом животу, управо нешто што их повезује у одређени тип. А тип увек садржи и једну поруку, и једну норму понашања у зависности од средине, психолошке мотивације и других разних околности. Понављајући ту основну норму у варијацијама кроз животопис многих светаца једног типа (рецимо − преподобних, или још речитије − мученика) лакше се да уочити оно што је битно у типу, она апстрактна истина о хуманизацији божанског закона, или обрнуто − деификацији, обожењу људског живљења. Отуда ништа погрешније него тражити у житијама обичну историју и биографију. Житија то не дају и неће да дају. Обичне овоземаљске околности важне су за писца житија само ако су одиграле неку улогу у формирању свеца. Штавише, слажући у мозаик једног житија, често, појединости разних епоха, са разних страна света, постиже хагиограф управо онај утисак неземаљског, ванвременог и ванпросторног који и јесте важан предуслов за примање духовне поруке житија. Заиста није важно за хагиографију, да ли је један монах могао за један дан превалити пешке пут из Свете Земље чак у Либију, или да ли је у доба Декијевог гоњења (250. год.) могло бити − монофизита који су се појавили, историјски, тек у петом веку, скоро двеста година касније. То је све аура једне приче која и није историјска мада је упућена историји и говори некаквим „историјским“ језиком. Понекад се збивања хагиографије одиграва као у неком издвојеном, затвореном простору и времену. Често нема чак ни неких општих елемената за одређивање времена или места где се светац појавио. Али то и нису ствари које би житије хтело да каже. Житије хоће да саопшти једну моралну поруку, да илуструје остваривљње јеванђелске вере. Оно је историја светости, не историја света.

Разуме се, има ту разних случајева. Наћиће се у житијама и стварна, из других извора позната историјска личност, и прича о стварним историјским догађајима. Али ће се наћи и чиста житијна легенда, истинита само по својој моралној или теолошкој идеји, а не и по историјској подлози. На пример: „Житије Варлаама и Јоасафа царевића индијског“: установљен је сасвим очигледан литерарни утицај легенде о Буди на постанак овог житија, историја не зна за Варлаама философа, још мање за Јоасафа „царевића индијског“. Међутим, и такво је житије на свој начин истинито, веома истинито. Оно такђе оставља једну поруку − ону о пролазности сујети живота на земљи, и о вечној вреднсти чежње за бесмртношћу и вере у један виши облик постојања. Саопштава ту поруку, само, у облику легенде. Тако и низ других житијних прича, нарочито оних ван сваког историјског времена и простора, као у бајкама.

Управо та сазнања почињу поново скретати нашу пажњу према житијама светих и откривати, поново, њихову велику духовну истину. Ако се одрекнемо тражења оног што је емпиријски могуће, оног што се искључиво чулима може осетити и опипати, само оног што улази у наше материјалне представе, − наћи ћемо ипак један прави људски свет, противречан, често необичан али истинит. Јер ништа необично и није туђе људском животу, никаква противречност није ван наше стварности.
….
(…) Чак и када занемарује историјску фактографију, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег столећа. Она нам сликају л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховим духоним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е  људског отимања ка светости. Веродостојност житија је баш у томе што ни свеци не буду увек само свети, што ни светост, дакле, зато што је људска, није имуна од људске грешности. Грех, за све време живота све до смрти, остаје увек једна могћност, или опасност која се може избежи само уз велику опрезност. И што је неко на већој висини, то више мора да бди. Светост је својеврсна еквилибристика: одржати се у равнотежи, не оклизнути са висине, то је изузетна вештина али и изузетно важан и тежак задатак који се поставља пред сваког подвижника.
…..

(…) Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена.

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (одломци, стр. 5-8, 49), Бард-фин Романов, Бања Лука, 2008.

Марина Цветајева, ИДЕ ПО ПОЉИМА ЛИТИЈА…

Иде по пољима литија.
Тајанствена књига битија
Руског — где је судба света скривена —
Прочитана и чврсто склопљена.

И лута ветар, лута степом широком:
— Русијо! — Мученице! — Спавај — с миром!
30. март 1918.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Марина Цветајева, ЕПИТАФ

Оном, што ту лежи под травком пролећном,
Опрости, Господе, злу мисао и грех!
Био је болестан, странац себи самом,
Ал анђеле је волео и детињи смех.

Није газио јоргован белоснежни,
Иако је желео Владику да свлада…
У свим гресима је био — малишан нежни
И зато му  Господе, — опрости сада!

1910.

Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић

Димитрије Богдановић, ИСТОРИЧНОСТ ЈЕ У ДУХОВНОЈ ЕГЗИСТЕНЦИЈИ ЛИЧНОСТИ…

Историјска веродостојност, историчност једне личности није само у њеном стварном, материјалном постојању, није у томе што је тих и тих година живео такав и такав човек, и умро без икакве сумње. Историчност је у духовној егзистенцији једне личности: личност постоји у свести људи, у историјској свести народа. Она је присутна и дејствена, и то је чињеница, историјска чињеница сама по себи… Ваљда се сва синтетичка свест народа о једном типу или идеалу понашања сабере око једног лица и тада то лице постане симбол, духовна стварност стварнија од саме биографске подлоге на којој је саграђена.

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (цитирано према: Ђуро Шушњић, Жетва значења, стр. 11, Чигоја штампа, Београд 2005.)

Димитрије Богдановић, СВЕТИ ОЦИ — ПЕСНИЦИ

Откуда међу великим светим оцима толики број песника? Отуда што је песништво у природи сваког дубоког религиозног осећања. Однос према Богу је емотиван однос, и душа која воли Христовом љубављу, као и сваком великом љубављу, лако се распева. Емоција љубави увек је покретач песничког стварања. Велика, узбудљива сазнања исто тако. Спој осећања љубави и лепоте у религиозном доживљају света јесте, заправо, његов песнички тренутак. Зато разговор са Богом постаје кроз мољење — песма, и свака надахнута молитва — химна певање. Уосталом, религиозном сећању одувек је била потребна музика. Како да не буде изражено и стихом, музиком говора?

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА (Свети Јефрем Сирин, стр. 25) Бард-фин Романов, Бања Лука, 2008.

Димитриј Мерешковски, НА НЕБУ КО ЛЕД, ЗЕЛЕНОМ…

На небу, ко лед зеленом
Жалосне зоре пролећне.
Зове ли милог гласа звон?
Ил у даљини звоно гасне?

На небу — предзвездана сен,
У срцу — вечерња сладост.
Шта ли је то, ноћ или дан?
Шта ли је то, туга ил радост?

Да ли тихе очи твоје,
Да ли тихе звезде чекам?
У мом срцу — љубав — шта је? 
Ил молитва то је — не знам.

1909.

Димитриј Мерешковски

Препевао: Александар Мирковић

Николај Берђајев, У ЧЕМУ ЈЕ СУШТИНА ТРАГЕДИЈЕ?

(…) У чему је суштина трагедије? Трагедија почиње тамо где се индивидуална људска судбина одваја од судбине читавог света, а она се, ето, одваја увек, чак и код најобичнијих људи, одваја је смрт. Али и сам живот је испуњен умирањем; умиру људска надања, умиру осећања, нестаје снага, неочекивано нас погађају болести. Објективно, сваки људски живот је трагичан, али, субјектино, трагедију осећају само они пред које се свесно и јасно поставило питање о њиховој индивудуалној судбини и који су упутили изазов свим прихваћеним универзалним вредностима. Пропаст на оном месту на коме се преплићу индивидуално и универзално, то је суштина трагедије. Ја, индивидуално живо људско биће, нестајем и умирем, ја, биће са неограниченим захтевима, које претендује на вечност, на бескрајну моћ, на коначно савршенство за себе; а мене теше тиме да постоји „добро“ коме сви ми морамо да служимо, да постоји „прогрес“ који припрема боље, радосније, савршеније постојање будућим поколењима, не мени, већ другима, туђима, далекима; да постоји „наука“ која пружа општеважеће знање природних закона, управо закона оне природе која ме тако немилосрдно гуши. Али „добро“, „прогрес“, „наука“, све вредности света, далеког света, немоћне су да предупреде моју смрт, да ми открију вечност, да учине мене, свако одређено „ја“ јаким. Људи који не познају трагедију и који желе да је прикрију свакодневницом. Преносе неограниченост тежњи људског духа са личности на људски род, покушавају да се вежу уз историјску судбину човечанства. Кажу: човечанство је бесмртно, човечанство постаје јако и савршено, само у њему постоји будућност за свакога. 
….
Философија трагедије налази се у принципијелном сукобу с философијом свакодневнице. Тамо где свакодневница изговара реч „крај“ и одустаје, тамо Ниче и Достојевски виде почетак и почињу трагање.“ Философији трагедије је туђе свако тражење популарности, успеха. Она се не бори с јавним мњењем; њени прави непријатљи су „природни закони“„. „Трагедију из живота не уклањају никакве друштвене реформе и, очигледно, дошло је време када не треба негирати патњу као неку фикцију од које се можемо избавити, као крстом од ђавола, магичном речју „ње не треба да буде“, него се патње морају прихватити, признати и, можда, коначно и схватити. Наша наука се до сада клонила свега страшног у животу, као да оно уопште није ни постојало и супротстављала му је идеале, као да су ти идеали заиста права реалност.“ „И тек онда када више не буде ни стварних ни замишљених нада у спасење под гостољубивим кровом позитивистичке или идеалистичке теорије, људи ће напустити своје вечне снове и изаћи из оне полутаме ограничених хоризоната, која се до сада називала великом речју истина, мада је она означавала само безразложни страх конзервативне људске природе пред тајанственом неизвесношћу онога што се назива трагедијом.“ „Философија, међутим, јесте философија трагедије. Романи Достојевског и Ничеова дела и говоре само о томе, о „најружнијим“ људима и њиховим проблемима. Ниче и Достојевски су, као и Гогољ, и сами били најружнији људи који нису уобичајене, свакодневне наде. Они су покушавали да своје пронађу онде где нико никада не тражи, где, по општем уврењу, нема и не може бити ничега осим вечне таме и хаоса, где чак и сам Мил претпоставља могућност последице без узрока. Тамо, можда, сваки подземни човек значи колико и читав свет, тамо ће, можда, људи трагедије пронаћи оно што су тражили… Људи свакодневнице неће хтети да закораче преко те судбинске линије у потрази да тим мало вероватним ‘можда‘“ (Сви цитати из дела „Достојевски и Ниче“ Лава Шестова)

Ми одлучно подржавамо Шестова у једном: философски правци се морају делити према њиховом односу према трагедији. Свака философија која полази од трагедије и узима је обзир неминовно је трансцендентна и метафизична, а свака филосфија која игнорише трагедију и не схвата је, неминовно је позитивна, па макар се називала и идеализам. Трансцендентна метафизика је философија трагедије, она мора да напусти школски рационализам и да се окрене искуству Ничеа и Достојевског као најважнијем извору свог вишег сзанања. Позитивизам у свим својим врстама и облицима јесте филосфија свакодневнице, он увек покушава да створи чврсте основе за људско сазнање и људски живот, али га негира већа сама чињеница постојања трагедије пред којом се руше све његове конструкције. Рационалистички и кантовски идеализам — па то је такође позитивизам, такође философија свакодневнице. То звучи необично и парадоксално, али проникните у суштину ствари. Идеализам те врсте ствара систем рационалних идеја и правила која су намењена јачању животног поретка и која успостављају узвишеност свакодневнице. Сви ови рационални и „критички“ идеалисти не схватају трагедију, плаше се подземног царства, њихове „идеје“ заклањају далеке хоризонте, везују за ограничени свет, задржавају све бескрајне тежње. Сви ови рационалисти, па макар се називали метафизичарима и идеалистима, у својој суштини су позитивисти. Ја бих предложио овакву дефиницију позитивизма: позитивизмом се назива таква усмереност ума у којој се поставља граница људским настојањима и доживљавањима и овом границом се остварује поузданост и постојаност. Са овог становишта, као позитивисти се могу испоставити не само многи идеалисти него и неки мистици, пошто њихова религија и умирује и ограничава. Трансцендентна метафизика — философија трагедије — јесте негација сваке границе људских настојања и доживљавања, сваког система дефинитивног умиривања и дефинитивне поузданости. Оно што би се могло назвати дмонизмом сазнања — негација било каквих граница у нашем одгонетању тајне, признање да нема забрањеног, да нема непотребног и бескорисног у ономе што уберемо са дрвета познања — то и јесте психолошка основа трансцендентне метафизике. 

Шестов би морао да призна да трагедија самом чињеницом свог постојања одшкрињује врата вечности, да ново, за свакодневницу страшно искуство открива бесконачност. Условна, рационална ограничења падају и већ се код самог Шестова указују зраци оностране светлости. Тужно је што овај обдарени, мудри, оригинални и смели човек не жели или не може да пређе ка новом стваралаштву. Па стваралчки напори су такође трагични, а не свакодневни, и њих је понајмање могуће посматрати као умиривљње. Разорни и стваралачки моменти се увек преплићу, стваралачки моменти постоје и код Шестова, али се пашим да се он не примири на коначној скепси, која више не изазива немир. …

Николај Берђајев, ЧОВЕК И МАШИНА (Трагедија и свакодневница, стр. 218-219, 223-224) Бримо, Београд, 2002.

Превео: Небојша Ковачевић

Димитриј Мерешковски, САМОЋА У ЉУБАВИ

Смркава се. У граду страном 
Једно према другом седимо,
И у хладном сумраку ноћном,
Обоје патимо и ћутимо. 

Схватили смо обоје давно, 
Да је реч немоћна и мртва:
Када је сирото срце пуно, 
Слова су само залудна жртва. 

И нико никога не криви: 
Ко гордост не може да свлада,
Тај ће вечно сам да живи, 
Ко воли, — роб нек’ буде свагда. 

У тежњи блаженству што мами,
Одвлаче мучни дани срећу,
Сви смо — сами, увек — сами:
Сам поживех, сам умрећу.

У стаклу бледог окна чучи
Вечерња светлост и дрема. —
Да волимо само смрт нас учи
Све оно, чему повратка нема.

1892.

Димитриј Мерешковски
Препевао: Александар Мирковић

 

Фјодор И. Тјутчев, ДА, У ЖИВОТУ ИМА МАГНОВЕЊА…

Да, у животу има магновења —
Тешко их је пренети,
Заноси су животних хтења
Земне благодати.
Шуме дрвећа врхови
Високо нада мном,
Птице  небесни створови
Сад беседе са мном.
Све је прљаво и лажно
Отишло далеко,
Све је мило-неостварно
И близу и лако.
И лепо ми је и слатко,
У грудима мир тај,
Сањивошћу обавијен,
О време, причекај!

1855.

Фјодор И. Тјутчев
Препевао: Александар Мирковић