Гаси се зимски дан, спокој и мрак лако
Силазе на душу — све што се оглéдало
У огледалу, смркло се и угасило…
Тако смрт, можда и смрт долази тако.
У гробној тами једна моја цигара
Пламичком се румени, ко дијамант драг:
Угасиће се она, расплинуће се траг
Њеног мирисног и меканог жара…
Ко је засвирао? Чији мили прсти,
Чији прстенчићи трче дуж клавира?
Душа ми је пуна среће и немира —
Не бојим се, нек се тама гроба спусти.
1916.
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић
У селу су капљице капале,
Плакао је сунчани април.
Окна су и табле блескале,
Свечано се белео хотел.
А над селом, над планинама,
Небеса беху отворена,
По горама, белим врховима
Шума се пела плаво-сребрна.
И са врхова мрамор-чистих,
Са оштрих смарагдних брегова,
И са небеса зеленкастих
Свежина је мамила снегова.
Пођох на север, зимском крају,
Сав дан сам бродио шумама,
Душом нестајао у бескрају
Зеленкастих небеских друмова.
Радосна, душа је стремила
Сазнању: због чега живим ја?
И зашто хоћу да испричам,
Шта ме то вуче плавим устима,
Да ових чистих боја нежност,
Словом није нико изразио,
Да само небо — само радост,
Цео век сам у души носио?
1903-1905
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић
Ноћас је неко дуго певао.
Скитајући преко тамног поља,
Тугом је смели глас одзвањао
О прошлој срећи и шта је воља.
Отворио сам прозор и сео.
Спавала си… Слушао сам жудно…
Дах кише и ражи ветар је донео,
Мирисала ноћ, било је хладно.
Шта је у души глас пробудио,
Не знам… Ал душа је тужна била,
И тако сам те нежно љубио,
Ко ти мене што си некада љубила.
1899.
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић
Поново сан сладак и чаробан
Снивам, и опија ме радост —
Дозива поглед мили и знан,
Привлачи осмеха нежност.
Знам,— обмануће опет мене
Сан што с јутром походи ме,
Но док тужни дан не сване,
Осмехни се — обмани ме!
1898.
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић
Последњи бор светлост краси.
Под њим се дими тамни пањ.
Сада се и она гаси.
Не понови се овај дан.
Сврши се дан. И шта се збило?
Не знам, обичан беше дан,
Ал пролете ко птичје крило.
И вратити се неће знам.
1928.
Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић
Птица гнездо има, а зверка јазбину.
О како је било горко срцу мом,
Кад сам напуштао своју очевину,
Да збогом каже родном дому свом.
Зверка јазбину, а птица гнездо има.
Одјекује ми срце тужним ударом,
Док крстећи се улазим са коферима
У изнајмњени, нечји туђи дом.
1922.
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић
Заједница настаје, држи се и обнавља се из вере. Вера је узајамно поверење људи, дубински засновано на поверењу у Бога. Ако тога поверења у човека и немамо, потребно је да се понашамо с поверењем (а то можемо!), па ће из тога понашања, из тзв. дела вере, да се роди и сама вера, осећање. Вера је, дакле, осећање поверења које може да се јави из храброг понашања.
Ми смо, међутим, сведоци сумњичења, оптуживања и неповерења које узајамно исказују учесници јавне политичке сцене, а у томе неповерењу и стварању неповерења нимало не заостају политичари који себе представљају као заточнике „духовне обнове“, обнове вере. То неповерење треба, по многима, чак и да се шити као појава „свакодневне“ политичке будности и свести, као појава саме „духовне обнове“! Неповерење тако приказују као „демократску врлину“; као неопходни став „критичност“; као „разум“ који искључује осећања, не верује осећањима, па ни вери, ни Богу, ни човеку. То неповерење је већ изобличило лице наших добрих познаника које знамо из времена пре ове политичке експлозије. То неповерење је „независност интелектуалаца“, „независност самог интелекта“. А од чега је он то независан? — Па од осећања и од поверења које је вера, осећање вере, поштовање достојанства човекове личности!
Паскал је говорио да је вера у Бога исто што и поверење у Бога као пријатеља. То поверење није губио Јов ни у тренутку кад је све указивало на то да се сам Бог окренуо против Јова, против правде и Јова.
И вера у човека је исто што и поверење у човека: ако нас искуство учи да не верујемо, онда се вера, неопходна заједници (нације и Цркве) обнавља само ако смо у стању да превладамо то искуство, што значи да се понашамо противно порукама тога искуства. А то можемо, јер је човек слободан да се понаша како одлучи, а не како му искуство диктира! Та моћ одлуке, слобода, потребна нам је ради обнове заједнице, „српске обнове“! Јер нема заједнице без вере. Обнови заједнице претходи обнова вере, а обнову вере као осећања омогућава понашање (одлучено понашање) поверења. О томе понашању одлучујемо упркос лукавом искушењу неповерења којим Зло растаче душу човекову. Вера је човекова егзистенција, јер вера даје осећање смисла сваком нашем чину и животу, а осећање смисла је у човеку исто што и животни нагон у животињи. Кад изгуби осећање смисла, човек је спреман још само на убиство и самоубиство, како то каже Ками: захвата га еуфорија Зла, позива на „јуриш“, и смисао види само у борби за надмоћ, до уништења. Па како је могуће превладати неповерење и тако допринети стварању заједнице, обнови нације?
За то је потребна храброст: да ризикујемо неповерење, да се усудимо веровати човеку на реч, као у она времена кад је човек човеку давао зајам без сведока и без признанице и меница, не питајући чак ни за разлог позајмице! Као у време кад се тиме исказивало поштовање и самој жељи човековој да своју тајну и своје разлоге сачува скривене, за себе.
Али како да ризикујемо, како да се усудимо веровати човеку на реч? Да одбацимо лукавство неповерљивог, увек неповерљивог искуства и разума, и да се предамо „лудости вере“? „Превариће нас, изиграће наше поверење“?
Можда ће, али треба ризиковати, јер дугачије обнове нема. И ко није спреман на тај ризик, не може ничим допринети обнови. Херојство духовне обнове је херојство ризика вере. „Треба се кладити“, каже Паскал, кладити се тј. ставити себе као залог на оно што ничим не доказује своје постојање и своју могућу победу. А „зихераши“ само рачунају, иду само „насигурно“, немају смисла за ризик, јер страхују само за себе и за своје интересе. Они неће градити заједницу, јер су у свом циничном прагматизму, уверени да је могућа само као заједница зајемчених интереса, интересна заједница. „Нема ту емоција! Само су интереси од значаја.“ Заједница неће бити ако јавном сценом доминира реч тих „зихераша“, циника. Заједницу зато не гради ниједна политичка странка, ниједан „покрет“ без вере, па ма се он звао чак и „покрет обнове“!
А баш на јавној сцени је потребно ризиковати поверење, препустити се вери и поверењу, па нек буде шта ће бити! Такав је био и покрет — познат у историји европске културе — којим се хришћанско витештво реформатора, витезова вере у европском XVI веку, супротставило папској схоластици и метафизици, оном разуму који је учио критичности, неповерљивости и неверовању. Покрет хришћанских витезова вере био је, напротив покрет Дон Кихота „који данас“ (говорио је Унамуно у доба клерикализма, фашизма, менталитета оптужбе и сумњичења) „недостаје Шпанији“. То је била атомсфера стваралчких (ретких) тренутака европске историје!
И тек из тако обновљене заједнице може да се јави и демократски металитет у њој; толеранција и поштовање супарника или чак противника политичког, тада је могуће одати поштовање и ономе ко нас је победио у такмичењу или на изборима… до следећи пут! Јер демократски менталитет није тек нека етика или учтивост, него је то жива и обновљена национална заједница која је изнад политичке подељености, изнад свог приземља, па и политичког!
Ако човек одудара од става или уверења већине, ако заступа неко чудно или нама неприхвативо гледиште, по чему он зато мора бити „издајник“? Зашто му не веровати? Он може, просто, да буде чудан човек, због свог чудног или необичног става чије разлоге баш зато и морамо узети у обзир, испитати их. Или ако човек, напротив, подржава владу („режим“, фракцију победничке, парламентаре већине), а каже или је уверен да није „бољшевик“ или „режимски човек“, зашто му не веровати. Ризикујте и верујте му!
Треба почети са ризиком. Суштина, духовна суштина кризе друштва или нације је у општем политичком неповерењу. Само храброст нам може помоћи да из те кризе изађемо. Храброст за ризик. У обнови заједнице и у односу човека према заједници та храброст је исто што и јунаштво као однос према смрти. Иначе неће бити ни нације, ни заједнице (ни Цркве!), па ни демократског менталитета у њој. Нама не прети диктатура или комунизам, него одуство зајединице и у том одсуству — хаос! А то је горе од сваког Зла. Ко хоће диктатуру, изазива хаос. Ко хоће хаос, тај рачуна само на тешкоће, а у рату само на ратни пораз, морални и материјални пораз нације (или бар политичког противника).
Жарко Видовић, СРБИ У ЈУГОСЛАВИЈИ И ЕВРОПИ,(стр.111-114) CATENA MUNDI и Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018.
Душу ми ноћас туга обузима. А волео сам с чупавим праменовима, Ветровима ишибане таме И звезде, што свањују саме Над мокрим септембарским вртовима, Као лептири са слепим очима, И над реком цигански путеном, Климави мост и жену с марамом Спалом са рамена, над тихом водом, И руке пружене, као пред бедом. И чинило се да је она жива, Жива, као пре, но речи њене Из влажних "Л", нису означавале Ни срећу, ни тугу, ни жеље. Мисао није свезивала њих, Ко што је обичај у свету живих. А реч је ко свећа на ветру горела И гаснула, и на њена рамена Као да су пале туге свих времена. Крај мене мирно је ходала, Но њена стопала нису дирала Земљу, што пелен је горка и сива, И више није изгледала жива. Давно, давно — име имала је. Септембарски ветар и у мој дом Проваљује — звецкајући час бравама, Час милујући косу ми рукама. 1959. Арсеније Тарковски Препевао: Александар Мирковић
На северу има маховина розих,
И ди́на памучно-сребрних ко Луна,
Но звонки врхови борова тамних
Поју над морем, поју попут струна.
Слушај их. Стани, пригрли боровину:
У страшном хуку да ли чујеш нежност?
Но и она је — у певајућем полусну.
Севером влада радосна безнадежност.
1903.
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић
Видиш — сада смо слободни:
Ал плаћа се слобода та;
Ми за сваки трен блажени
Губимо део живота.
Зашто не видим осмехе?
Ил је навика ко стена?
Или си ти из крлетке
Птичица касно пуштена?
Птиче-радост, мило моје,
Судбину своју одбаци!
Гледај — ширим руке своје:
У ропство се мени баци.
1847.
Афанасиј Фет
Препевао: Александар Мирковић
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 