Иван Буњин, У ГОРАМА

Поезија је тамна, неизрецива речима: 
Како ме је узбудила та дивља падина.
Стада оваца, камена пуста долина,
Ватра пастира и опори мирис дима! 

Радошћу мучено и чудним немирима, 
Срце ми говори: „Врати се назад, врати!“
Дим је замирисао, ко слатки аромати, 
И са завишћу, и жалом ја пролазим мимо.

Није поезија у оном што се сред света 
Поезијом зове. Она је у наслеђу мом.
Што га више имам, више сам — поета.

Кажем себи, и слутим тамни траг у мени дрема 
Онога, што мој предак појми у детињству древном: 
— Све су душе света исте и времена у њему нема!
1916.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s