Арсеније Тарковски, ВЕТАР

Душу ми ноћас туга обузима.

А волео сам с чупавим праменовима,
Ветровима ишибане таме
И звезде, што свањују саме
Над мокрим септембарским вртовима,
Као лептири са слепим очима,
И над реком цигански путеном,
Климави мост и жену с марамом
Спалом са рамена, над тихом водом,
И руке пружене, као пред бедом.

И чинило се да је она жива,
Жива, као пре, но речи њене
Из влажних "Л", нису означавале
Ни срећу, ни тугу, ни жеље.
Мисао није свезивала њих,
Ко што је обичај у свету живих.

А реч је ко свећа на ветру горела
И гаснула, и на њена рамена
Као да су пале туге свих времена.
Крај мене мирно је ходала,
Но њена стопала нису дирала
Земљу, што пелен је горка и сива,
И више није изгледала жива.
Давно, давно — име имала је.
Септембарски ветар и у мој дом
Проваљује —
        звецкајући час бравама,
Час милујући косу ми рукама.
1959.

Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s