Иван Буњин, НЕБО

У селу су капљице капале,
Плакао је сунчани април.
Окна су и табле блескале,
Свечано се белео хотел.

А над селом, над планинама,
Небеса беху отворена,
По горама, белим врховима
Шума се пела плаво-сребрна.
И са врхова  мрамор-чистих,
Са оштрих смарагдних брегова,
И са небеса зеленкастих
Свежина је мамила снегова.
Пођох на север, зимском крају,
Сав дан сам бродио шумама,
Душом нестајао у бескрају
Зеленкастих небеских друмова.
Радосна, душа је стремила
Сазнању: због чега живим ја?
И зашто хоћу да испричам,
Шта ме то вуче плавим устима,
Да ових чистих боја нежност,
Словом није нико изразио,
Да само небо — само радост,
Цео век сам у души носио?
1903-1905

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s