Иван Буњин, ОГЛЕДАЛО

Гаси се зимски дан, спокој и мрак лако
Силазе на душу — све што се оглéдало
У огледалу, смркло се и угасило…
Тако смрт, можда и смрт долази тако.

У гробној тами једна моја цигара
Пламичком се румени, ко дијамант драг:
Угасиће се она, расплинуће се траг
Њеног мирисног и меканог  жара…

Ко је засвирао? Чији мили прсти,
Чији прстенчићи трче дуж клавира?
Душа ми је пуна среће и немира —
Не бојим се, нек се тама гроба спусти.
1916.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s