Афанасиј А. Фет, О, НЕ БЕЖИ…

О, не бежи; сузе своје
Ни бол срца ја не молим.
Жâлу своме вољу дајем
И понављам теби: „волим“.

Желим теби, хитам, летим
Као вали равним морем,
Гранит ледни да пољубим, 
Да пољубим и — да умрем!
1862.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Иван А. Буњин, КАКО ЈЕ ОКО МЕНЕ СУРОВО, СНЕЖНО…

Како је око мене сурово, снежно,
Како је ово вече сиво, суморно!
Кроз смрзлу маглу румене окна нежно,
Колиба сеоских погнутих уморно.

Северна ноћ се језовито, полако
Узноси у својој учмалој величини,
О, како ми је у смрзлој магли слатко,
Мојој зверињој јазбини!
1889.

Иван А. Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Афанасиј А. Фет, ТИ СИ ОДСТРАДАЛА, ЈА ЈОШ СТРАДАМ…

Ти си одстрадала, ја још страдам,
Сумњом ми је суђено да дишем,
Треперим, и срцем избегавам —
Што је непојмљиво, не тражим више.

А била је зора! Памтим, ко у рају,
Љубавне речи, цвеће, ноћне лучи. —
Зар не цвасти у свевидећем мају
Док блистају најдраже ми очи?!

Тих очију нема — не плашим се гроба,
Сада ти завидим на том ћутању,
И не судим више, тупост ил злоба,
Хитам, хитам твоме — непостојању!
новембар 1878.

Афанасије А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Иван А. Буњин, ПАМТИМ —ДУГО ЗИМСКО ВЕЧЕ…

Памтим — дуго зимско вече,
Полутмина и тишина;
Мутно светло лампе тече,
Бура плаче у окнима 

Шапуће ми мама — „Мило,
Ако хоћеш да заспиш,
Да се радосно и чило
Опет сутра пробудиш,

Заборави буру с друма,
Заборави на мене,
Присети се шапта шу̑ма̄
И подневне врућине.

Присети се шу̑ма бреза,
И како за шу̏мом лежи,
Меко се и складно мрешка
Озлаћено море ражи!“

И савет у срцу свијен
Слушао сам с поверењем,
И сновима обавијен
Тонуо у сновиђење.

Са тихим се сном сливала,
Њихала ме сећања —
Нежни шапат класја зрела,
Бела бреза мекана…
1887.

Иван А. Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, У ГОРАМА

Поезија је тамна, неизрецива речима: 
Како ме је узбудила та дивља падина.
Стада оваца, камена пуста долина,
Ватра пастира и опори мирис дима! 

Радошћу мучено и чудним немирима, 
Срце ми говори: „Врати се назад, врати!“
Дим је замирисао, ко слатки аромати, 
И са завишћу, и жалом ја пролазим мимо.

Није поезија у оном што се сред света 
Поезијом зове. Она је у наслеђу мом.
Што га више имам, више сам — поета.

Кажем себи, и слутим тамни траг у мени дрема 
Онога, што мој предак појми у детињству древном: 
— Све су душе света исте и времена у њему нема!
1916.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Павле Флоренски, ЛИЦЕ И ЛИК

(…) Лице је оно што видимо при дневном искуству, оно што за нас представљају реалности овдашњег света; и реч лице се, без насиља над језиком, може примењивати не само на човека, него и на друга бића и реалности при извесном односу према њима, као што, на пример, говориомо о лицу природе итд. Може се рећи да је лице готово синоним речи појава, али управо појава за дневну свест. Лице није лишено реалности и објективности, али граница субјективног и објективног у лицу није прецизно дата нашој свести и ми услед те разливености, будући потпуно уверени у реалност онога што опажамо, не знамо, или у сваком случају не знамо јасно, шта је управо реално у ономе што опажамо. Другим речима, реалност присуствује у опажању лица, али прикривено, органски се упијајући од стране спознаје и формирајући подсвесно основ за даље процесе спознаје. Још би се могло рећи да је лице сирова природа на којој ради портретиста, али која је још увек уметнички необрађена. Приликом уметничке обраде, у дословном смислу речи појављује се уметничка представа, портрет, као типично — али не и идеално — обликовање опажања: то је „дотеривање“ неких основних линија опажања, једна од могућих схема под коју се подводи дато лице, али у самом лицу ова схема, као схема, није изражена ништа више од многих других, и у том смислу представља нешто спољашње у односу на лице, одређујући собом не само и не толико онтологију онога чије је лице приказао сликар — као спознајну организацију самог сликара, средство сликарево. Лик, напротив, јесте испољеност управо онтологије. У Библији се слика Божија разликује од Божјег обличја, и црквено предање је одавно разјаснило да под првим треба схватити нешто актуелно — онтолошки дар Божји, духовну основу сваког човека как таквог, док је друго — потенција, способност духовног савршенства, моћ да се слика Божија, скривена својина наша, оваплоти у животу, у личности, и тако се прикаже у лицу. Тада лице, за разлику од простог лица, стиче јасноћу своје духовне струкутре, али, за разлику од уметничког портрета, не услед спољашњих мотива какви су: композициони, архитектонски, карактеролошки итд, и не у приказу, већ у самој својој материјалној стварности и у складу с најдубљим задацима свог сопственог бића. Све случајно, условљено разлозима који су за то биће спољашњи, уопште све оно у лицу што није само лице, потискује се овде узаврелом и кроз слој материјалне коре покуљалом енергијом слике Божије: лице је постало лик. Лик је обличје Божје остварено у лицу. Када је пред нама обличје Божје, имамо пуно право да кажемо: ево слике Божје, а слика Божја па, дакле, и Приказивани том сликом, његова је Праслика. Лик, сам по себи, као сазрцаван, јесте сведочанство тој Праслици; и они који су преобразили своје лице у лик обзнањују тајне света невидљивог без речи, самим својим изгледом. Сетимо ли се да се на грчком лик зове идеја, и да је управо у овом смислу лика — јављање духовне суштине, сазрцаваног вечног смисла, пренебесне лепоте некакве стварности, њене вишње првослике, зрака од извора свих слика — Платон употребио реч идеја, која се од њега проширила у философију, у богословље и чак у свакодневни језик, онда, упућујући се уназад од идеја ка лику, значење овог последње чинимо потпуно провидним за себе. 
…………….
(…) Одвајајући појаву од суштине, грех самим тим у лик — најчистије откровење образа Божијег  — уноси стране, овом духовном начелу туђе црте и тиме помрачује светлост Божију: лице — то је светлост помешана с мраком, то је тело, местимично изједено чиревима који изобличавају његове прекрасне форме. У складу с тим како грех овладава личношћу — и лице престаје да буде прозор одакле сија светлост Божија и све јасније показује мрље на својим сопственим стаклима. Лице се одваја од личности, од њеног стваралачког начела, губи живот и кочи се у маску доминирајуће страсти. Достојевски је добро уочио Ставрогинову маску, камену маску уместо лица — управо је такав један од ступњева распада личности. А надаље, када је лице постало маска, ми, на кантовски начин, не можемо да сазнамо више ништа о ноумену и, заједно с позитивстима, немамо никакав основ за тврдњу о његовом постојању. Кад је већ, по Апостолу, „савјест жигосана“ (1 Тим. 4,2) и ништа, ниједан зрак од образа Божјег не допире до приказиване површине личности, незано нам је није ли се већ одиграо суд Божји и није ли Уручитељ залога Боголикости већ одузео Његову слику. Можда не, још се чува талант под слојем тамног праха, а можда и да, тако да је личност одавно постала налик онима који немају леђа. Високи пак духовни успон обасјава лице светлосним ликом, истерујући сваколики мрак, све неисказано до краја, неисцизелирано у лицу, и тада лице постаје уметнички портрет себе самог, идеалан портрет, урађен од живог материјала од највише међу уметностима, „уметности над уметностима“. 

Павле Флоренски, ОБРНУТА ПЕРСПЕКТИВА, (одломак из есеја „Иконостас“ стр. 90-92 и 96-97) Логос, Београд, 2013.

Превела: Љубица Јоксимовић

Павле Флоренски, СНОВИЂЕЊА

Према првим речима Летописа постања, Бог је „створио небо и земљу“ (Пост. 1,1), и ова подела свега створеног на два дела увек је сматрана за основну. Тако и у исповедању вере ми именујемо Бога „Творцем видљивог и невидљивог“, Творцем како видљивог тако, подједнако, и невидљивог. Али се ова два света — свет видљиви и свет невидљиви — међусобно додирују. А ипак је њихова узајамна разлика толико велика, да не може а да се не постави питање границе њихвог додира. Она их дели, али она их и спаја. Како онда треба схватити ту границу?

Овде ће, као и у другим питањима метафизике, као полазна тачка послужити, наравно, оно што већ знамо о себи самима. Да, живот наше сопствене душе даје упориште за суд о тој граници додира двају светова, пошто се и у нама самима живот у видљивом смењује са животом у невидљивом, и тим самим постоји време — нека је и кратко, нека је прекомерно збијено, понекад чак до атома времена — када се оба света додирују и ми сазрцавамо сам тај додир. У нама самима се на тренутке кида копрена видљивог и кроз њено, тек увиђано, кидање, струји невидљив, неовдашњи дашак: овај и други свет растварају се један у другом и наш живот постаје струјање смо, налик ономе као када се изнад огња подиже врели ваздух.

Сан — ето првог и најједноставнијег, свакако у смислу наше потпуне навикнутости на њега — ступањ живота невидљивог. Макар овај ступањ био и најнижи, тако барем најчешће бива, сан ипак, чак и у свом дивљем стању, груб сан, узноси душу у невидљиво и чак и најнеосетљивијима међу нама пружа предосећање да постоји и  друго, поред онога што смо једино склони да сматрамо животом. И знамо: на прагу сна и бдења, приликом проласка кроз област њиховог међупростора, те границе њиховог додира, нашу душу опседају сновиђења.

Непотребно је доказивати давно доказано: дубок сан, сâм сан, тј. сан као такав, није праћен сновиђењима, и само полуснено-полубудно стање, управо граница између сна и јаве, јесте време, тачније речено време-средина настанка сновођенских представа. Готово да је исправно оно тумачење сновиђења по коме она у строгом смислу речи одговарају тренутном преласку из једне сфере душевног живота у другу и тек се доцније, у сећању, тј. приликом транспозиције у дневну свест, одмотавају у наш временски поредак видљивог света, док сами по себи имају особену, неупоредиву с дневном, меру времена — „трансценденталну“. 

Мало сна, али много сања“ — то је сажета формула ове згуснутости сновиђенских представа. Свако зна да се током времена, краткотрајног према спољашњем мерењу са стране, у сну могу проживети часови, месеци, чак године, а у појединим околностима — векови и миленијуми. У том смислу нико не сумња у то да спавач, ограђујући се од спољашњег видљивог света и прелазећи својом свешћу у други систем, стиче и нову меру времена, услед чега његово време, у поређењу с временом система који је напустио протиче невероватном брзином. Али ако се свако, чак и не познајући систем релативности, слаже с тим да у различитим системима, бар када је дати случај у питању, протиче сопствено време, са сопственом брзином и сопственом мером, није се свако, осим оних ретких, замишљао над могућношћу времена да протиче бесконачном брзином и да чак, изврћући се кроз себе само, после преласка кроз бесконачну брзину, добија обрнути смисао свог тока. Међутим, време заиста може да буде тренутачно и окренуто од будућности ка прошлости, од последица ка узорицима, телеолошко, и то се дешава управо онда када наш живот прелази од видљивог у невидљиво, од стварног у привидно.
………..
(…) Зар у том обрнутом свету, у том онтолошки огледалском одразу света, не препознајемо области привидног, иако то привидно за оне који су се сами изврнули кроз себе, који су се преврнули, дошаваши до духовног средишта света, и јесте уистину реално, исто онако какви су и они сами. Да, то је по свој суштини реално — не нешто потпуно друго у поређењу с реалношћу овог, нашег света, будући да је он јединствена добро-саздана Божија творевина, већ — сазерцавано с друге стране, од оних који су прешли на другу страну, исто оно бивствовање. То су — ликови и духовни обриси ствари, виђени од оних који су у себи самама испољили свој првостворени лик, образ Божји, а речено грчки — идеју; идеје суштог виде просветливши се саме идеје, собом и кроз себе показују свету, овом, нашем свету, идеје горњег света. 

Дакле, сновиђења и јесу оне слике које свет видљивог одвајају од света невидљивог, одвајају и уједно спајају те светове. То гранично место сновиђењских слика утврђује њихов однос како према овом тако и према оном свету. У односу на уобичајене слике видљивог света, у односу на оно што ми зовемо „стварношћу“, сновиђење је „само сан“, ништа, „nihil visibile, да, nihil, али, ипак, visibile — ништа, али, ипак, видљиво, сазрцатљиво, што га зближава са сликама ове „стварности“. Али је његово време, а то значи и његова основна карактеристика, уређено обрнуто од онога на чему почива видљиви свет. И зато је, иако видљиво, сновиђење потпуно телеологично или симблично. Оно је засићено смислом другог света, оно је готово чист смисао другог света, невидљив,нематеријалан, непролазан, иако испољаван видљиво и рекло би се материјално. Оно је готово чист смисао, заробљен у најтањој опни, и зато готово у целини представља појаву из другог света, оног света. Сновиђење је општи оквир низа стања земних и низа доживљаја небеских, границе суптилности овдашњег и отеловљења — тамошњег. Приликом понирања у сан — у сновиђењу се и сновиђењем се симболизују најнижи доживљаји горњег света и највиши доњег: последњи трзаји доживљаја друге стварности, иако се већ назначјују утисци стварности овдашње. Ето зашто сновиђења вечерња, уочи заспивања, имају превенствено психофизиолошко значење, као испољавање онога што се од дневних утисака нагомилало у души, док су предјутарња сновиђења углавном мистична пошто је душа пуна ноћне свести и искуством ноћи најбоље очишћена и умивена од свега емпиријског — колико је она, та индивидуална душа, уопште способна да у свом датом стању буде ослобђена од склоности чулног света. 

Сновиђење је сведочанство преласка из једне сфере у дургу и симбол. — Чега? — Из горњег — симбол доњег, и из доњег — симбол горњег. Сада је разумљиво да је сновиђење способно да настане онда када се свести истовремено дају обе обале живота, иако с различитим степеном јасноће. Ово се, уопштено речено, дешава приликом преласка с обале на обалу; а, можда, још и онда када се свест задржава близу границе преласка и није јој сасвим страно двоструко опажање, тј. у стању површног сна или дремљиве будности. Све значајно се у већини случајева одиграва или кроз сновиђење или у “ некаквом танком сну“, или, коначно, у изненада наилазећим одвајањима од свести о спољашњој стварности. Истина, могућа су и друга испољавања света невидљивог, али она захтевају моћан удар по нашем бићу, који нас изненадно истрже из нас самих, или пад — растројеност, „сумрачност“ свести која увек лута на граници светова, али не влада умећем и снагом за самоделатно удбуљивање у један или други. 

Оно што је речено о сну, мора с невеликим изменама бити поновљено о сваком преласку из сфере у сферу. Тако се у уметничком стваралаштву душа узноси из земаљског света и пење се у свет небески. Тамо се, без слика, она храни сазрцањем суштине небеског света, опипава вечне ноумене ствари и, нахранивши се, оптерећена знањем, нисходи изнова у свет доњи. И ту, на овом путу доле, на граници уласка у земно, њена се духовна тековина одева у симболичке слике — оне исте слике које, будући ојачане, дају уметничко дело. Јер уметност је материјализовано сновиђење. 

Али ту, у уметничкој одвојености од дневне свести, постоје два момента, као што постоје две врсте слика: прелазак преко границе светова који одговара узлажењу или уласку у небеско, и прелазак нисхођења ка земном. Слике пак првога јесу одбачена одећа дневне испразности, пена душе, којој нема места у другом свету, уопште — духовно неуређени елементи нашег бића; док слике нисхођења јесу искуство мистичког живота искристалисаног на граници светова. У заблуди је и у заблуду нас уводи уметник када нам под видом уметности даје све оно што се рађа у њему приликом пораста његовог надахнућа — када су то само слике узлажења: нама су потребни онострани снови његови, који доносе свежину вечног плаветнила, а оно, друго, представља психологизам и сировину, ма колико снажно оно деловало и ма колико искусно и укусно било разрађено. Удубивши се, није тешко разликовати и једне и друге по обележју времена: уметност нисхођења, ма колико нелогично била мотивисана, веома је телеологична — она је кристал времена у замишљеном простору; уметност узлажења, напротив, чак и при великој логичности мотивација, изграђена је механички, у складу с временом од кога је кренула. Идући од стварности у замишљено, натурализам даје замишљену слику стварног, празну слику свакодневног живота; уметност пак супротна — симболизам — оваплоћује у стварним сликама другачије искуство и теме оно што се даје постаје виша реалност. 

Павле Флоренски, ОБРНУТА ПЕРСПЕКТИВА, (одломак из есеја „Иконостас“ стр. 72-74 и 82-85) Логос, Београд, 2013.

Превела: Љубица Јоксимовић