Иван Буњин, ПОЛАРНА ЗВЕЗДА

Своју дивљу шатру сред снега и леда
Подигла је Смрт. Над њом ноћ — пола года.
И Поларна Звезда бледа
Непомична пламти у бездану свода.

Она гледа у мутну утвару. Смрт је ту.
Крај шатора је засела, устремила
Тамни поглед свој у поноћну тврђаву —
И над њом се Звезда заувек следила.
1904.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Advertisements

Фјодор М. Достојевски, ВОЛИТЕ, ДАКЛЕ, ЈЕДАН ДРУГОГА, СВЕ ОСТАЛО ДОЋИ ЋЕ САМО ПО СЕБИ!

Liberte, egalite, fraternite — како то лепо звучи, али шта је то liberte? Слобода, каква слобода? Слобода да свако може чинити што му је воља, наравно, у границама закона. А, кад можеш, међутим, да чиниш све што ти је воља? Само онда кад имаш у џепу милион. Шта је човек без милиона? Човек без милиона није онај који ради шта хоће, већ онај са којим други раде шта хоће. А, шта из тога произилази? Произилази то да поред слободе постоји једнакост пред законом. Међутим, ако је то тако како је у Француској, онда сваки Француз може, и треба, такву једнакост да сматра за личну увреду. Шта је онда остало од лозинке? Братство! Е, тај део лозинке је најинтересантнији, и треба признати да је на Западу све досад представљао главни камен спотицања. Човек са Запада прича о братству као о некаквој великој сили која покреће свет, а притом губи из вида да се братство не може  ни од куда набавити ако га нема у стварности. Отуда мисле да по сваку цену треба братство створити. Међутим, братство се не може створити, јер оно сâмо настаје, оно је Богом дано, налази се у самој природи, али њега у природи код Француза, Немаца, Енглеза, уопште западног света, нема, постоји само индивидуално начело, начело своје властите куће, принцип самоодржања, самопривређивања и ефикасности, самоопредељења свога ја, супротстављња тога ја целој природи, свим осталим људима, као самосталног законитог начела које по вредности стоји потпуно једнако свему што постоји ван њега. Из таквог истицања самог себе (себичности) није се могло, нити се икад може, родити братство. Зашто? Зато што у братству, у правом братству није потребно ја, личност, да се брине о правима једнакости и равнотежи са свима осталима, већ би све то остало морало само да приђе личности која тражи своја права, томе индивидуалном ја, и то без молбе тог ја, да га призна равноправним и по вредности једнаким самом себи, тј. свему осталом што постоји на свету. И не само то, већ побуњена личност која тражи своја права треба да цело своје ја, себе целу, жртвује друштву; дакле, не само што треба да тражи своја права већ је дужна да их без икаквих услова преда друштву. Али личност са Запада није навикнута на такав ток ствари, она хоће све на јуриш за себе и само за себе, она тражи своја права, она хоће да дели целину и узме је за себе — а ту онда нема, нити може бити братства. 

Наравно, човек се може препородити! Али, за тај препород потребно је да прође хиљаду година, јер сличне идеје треба да нам прво уђу у крв да би постале стварност. Дакле, рећи ћете ми ви, човек треба да се одрекне себе, своје личности, да би постао срећан! Зар је спасење у тој безличности? Напротив, кажем ја —  не само да треба да се одрекне личности већ управо треба да постане личност у много већој мери него што је она која се сада формирала на Западу. Треба добро схватити: добровољно, потпуно свесно и без икакве принуде учињено самопожртвовање самог себе у корист свих других људи, то је знак највећег развитка личности, њене највеће снаге, највеће власти над собом, најузвишеније слободне воље. Добровољно дати свој живот за друге, бити разапе за све на крст, поћи на ломачу може само личност која је максимално развијена. 

Човек постоји само зато да употреби себе као жртву другима, да би и сви други исто тако постали слободне и срећне личности. То мора постати природни закон и томе мора да тежи нормалан човек. Међутим, ту постоји једна танка длачица која ако случајно упадне у машину, све за трен ока одлази у парампарчад. Наиме: несрећа је ако се у том случају појави ма какав, макар и најмањи, себичан рачун, лична корист, лични интерес. На пример: ја приносим на жртву свима целога себе, потребно је, дакле, да та жртва буде потпуна, апсолутна, без икакве помисли на било какву корист, без помисли: ето, жртвујем друштву себе, а друштво ће се зато жртвовати за мене. Не, човек треба да се жртвује тако да дâ све и да још пожели да за то ништа не добије заузврат, дакле, да нико за тебе ни црно испод нокта не жртвује…

Човек треба такав да постане у својој природи, да несвесно постоји у природи целог људског рода, тек тада би настало братско начело, начело љубави према ближњем своме. Дакле, човек сам инстинктивно тежи братству, заједници, слози, да га томе вуче све упркос вековном страдању, упркос варварској грубости и незнању укорењеним у људској природи, упркос вековном ропству и најезди других племена, једном речју, потреба братске заједнице треба да буде у самој природи човековој, да се он с њом рађа или да је такву стакао од памтивека. Без икакве принуде, без икаве користи за себе: ми смо јаки само сви заједно, узмите мене целог ако вам је то потребно, немојте мислити на мене прокламујући своје законе, немојте се нимало бринути, ја вам уступам сва своја права и молим вас да са мном располажете. Моја највећа лична срећа је да се жртвујем за све вас, а да ви ништа не жртвујете заузврат. Уништићу самог себе, слићу се потпуно у ништавило, само да се братство одржи и процвета… Братство на то треба да одговори: узми и ти све од нас, ми ћемо се сваког часа трудити свом снагом да ти имаш што је могуће више личне слободе и више права. Не бој се више ни од каквих непријатеља, ни од људи ни од природе. Ми смо сви уз тебе, гарантујемо ти сигурност, неуморно се старамо о теби зато што смо браћа, сви смо ми твоја браћа, много нас је и зато смо силни, буди миран и ведар, ничег се не бој и надај се у нас. 

После тога, разумљиво, нема више ишта да се дели, пошто би све само од себе било подељено. Волите, дакле, један другога, све остало доћи ће само по себи!

Каква утопија! Све је засновано на осећању, на природи, а не на разуму, интересу, користи и рачуну. То је чак у извесном смислу понижење за разум, а цео Запад заснива своје постојање управо на разуму, на рационалности. Шта мислите? Је ли ово утопија или није?

У души западњака нема братског начела, већ, напротив, начело лично, индивидуално, које се стално издваја и с мачем у руци тражи своја права. Егоизам!

Ф.М. Достојевски, СРБИ ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ И ЕВРОПЕ, стр. 74-76, Проствета, Београд, 2014.

Приредио: Живота Ивановић

Иван Буњин, ЗЕЛЕНА БОЈА МОРСКЕ ВОДЕ…

Зелена боја морске воде
На своду се мрешка стакленом,
Драгуљ предјутарње звезде
Блиста му у телу прозрачном.

И као дете после сна,
Дрхти звезда у пламу светлице,
А ветар јој дува у трепавице,
Да их опет не склопи она.
1901.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ДУХОВИ

Не, мртви нису умрли за нас!
Постоји старо шкотско предање,
Њихове сени у поноћни час,
Невидљиве крећу нам у сретање.

Да прашњаве харфе на зидовима
Тајно дирају њихове руке,
У дремљивим будећи струнама
И сладносне и тегобне звуке.

Ми бајкама предања зовемо,
Глуви, не појмимо дан што мину;
Но у сумрак бајкама живимо,
С поврењем слушамо тишину.

Не верујемо у духове; ал и нас
Мучи љубав и растанка муке…
Много пута њихов слушао сам глас,
Све те тужне и сладосне звуке!
1903-1905

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Марија Јефтимијевић Михајловић, ДУША

„Духован човек је – сав бол.“
Старац Пајсије Светогорац

Отворим ли слух за векова тишине¹
кроз ветрове, реке понорнице
– Чујем крик живота и смрти кораке
И бол траве док пада у откосе
И пупољке док јесен проносе
Врисак земље што пред сушом пуца
Под костима и крстовима што тужи и грца.

Тад у мени плачу и сви моји преци
И огласе животом сва нерођена деца
Тада крв је моја река која јеца
и рањена земља од корака мека.

Али бол у телу што налази дом
Молитва је Души – не од овог света –
Она ми је гошћа, стигла са Небеса
И у њој су гости и сви моји преци
И предака мојих сва Божија деца.
И она је млада, и она је вечна
и она је Патња, и она је Песма –
Песма од Радости, песма од спокоја:
– „Христос васкрсава, радости моја!“

Марија Јефтимијевић Михајловић

Напомена: [1] Стих инспирисан насловом збирке Владете Вуковића „Отвори слух за тишине“ (1976)

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић SANTA MARIA DELLA SALUTE

 

Иван Буњин, ПОРТРЕТ

Гробље, капелица над раком, 
Венци, свеће, једна слика 
И у раму, с црном траком, —
Два су ока јаснолика.

Кроз прашину на стаклима, све̏тлом
Утроба капеле гори.
„Што сам у гробу, подне је, лето?“ —
Невидљив неко тихо збори.

Фризура кокетно-проста,
И пелерина преко плећа…
А свуд около — капље воска,
Црна врпца око свећа,

Венци, кандила, трулеж пахне…
И тај поглед  пун милости
С чудом се весело осмехне
На те погребне глупости.
1903.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

 

Жарко Видовић, ИСТОРИЈА НИЈЕ ПРОШЛОСТ

Историја је присутност (садашњост) историјских догађаја у садашњици. Шта је или ко је генијални песник? — То је онај који би данас (наравно, у Грчкој) певао онако како би певао Хомер да је данас жив, или како би (наравно, у Русији) писао Толстој  да је данас жив. (Корбизије то каже за архитекте: онај који данас пројектује како би пројектовао и градио Витрувије да је данас жив!). Историја је исто што и геније (стр. 65)

Историја је живот једне заједнице која у континуитету кроз векове, чува свој идентитет… као да нема смрти ни времена смрти! Људи умиру, али духовна заједница живи: Да „сеоба има али смрти нема!“ (како Црњански завршава „Сеобе“)… то је закон историје као животне заједнице, а не закон човека појединца. Јер човек је смртан, а историја је бесмртност (или бар трајност) историјске зајединце. У историји, као свом постојању, заједница (нација, историјска заједница, Црква) је могућа само као реалност сталног обнављања историјске свести као празника. 

Да би се револуционарна тежња (тежња за променом историје) домогла неких изгледа на успех, било је потребно да се угуши историјска свест, да се онемогући свака појава или обнова историјске свести. А како та свест није ништа друго до освешћено духовно искуство, тј. искуство историје (освешћено збивањем мита, легенде, поезије, трагедије, Литургије, једном речи: предања), то је револуција израз тежње — тежње својствене револуционарној (и постреволуционарној!) интелигенцији — да, са коначно онемогућеном историјском свешћу, духовно искуство (историјско искуство заједнице), остане заувек у „мраку заборава“ (како каже Његош, у „Лучи  микрокозма“). Не излазећи из тога мрака „несвесног знања и памћења, духовно искуство коначно одумире, умирући заједно са човеком. 

Значај историјске свести је у томе што се појавом те свести (у предању мита, легенде, поезије, трагедије, Литургије) једна генерација поистовећује са претходном, „налази свој идентитет“ у претходним, па и давно изумрлим генерацијама. Баш онако како пева антички хор („Коло“) у „Горском вијенцу“(ГВ, 2632-2638): 

Боже драги, свијетла празника!
Како су се душе прађедовске
Над Цетињем данас узвијале!
Како јата дивних лабудовах
Кад се небом ведријем играју
Над образом свијетла језера. 

(Или кад Владика Данило каже у ГВ, 781-787)
Ох да ми је очима виђети
Црна Гора изгуб да намири:
Тад би ми се управо чинило
Да ми свијетли круна Лазарева (Лазарева!!!)
Е слетио Милош међу Србе;
Душа би мми тада била мирна
Како мирно јутро у прољеће…

Или кад Игуман Стефан држи помен великим личностима историје (тј. поетским ликовима српског предања, историјског искуства) и тако их чини присутнима( ГВ, 2648-2665).

Историјска свест је, наиме, једно ЗБИВАЊЕ духовно. У томе збивању или догађају (Er-eignis) време бива „присвојено“, на тај начин што се прошлост и будућност сабирају у садашњости. Том сабраношћу садашњост више није пролазност (време), него присутност, суочење, само битније (постојање), тј. присутност прошлости и будућности у садашњост. Та стална присутност — уместо времена (пролазности) — јесте битије заједнице (историјске заједнице), духовна појава тога битија у празнику историјске свести! Јер историјска свест је заиста празник, „свијетли празник“ народа! Историја је духовни (митски, поетски трагедијски, литургијски) живот заједнице, ношен и остварен искључиво историјском свешћу. На тај начин постоји заједница, тј. збива се континуитет једне исте заједнице, континуитет који је сама историја. Субјект историје се, дакле, не мења, те се само на тај начин и збива оно што називамо историјом.

Нас су у деценијама комунизма — а пре тога у настави интонираној метафизички-дијалектички — учили да је историја процес промена. На тај начин смо заборавили оно што у историји остаје исто: заједницу која је субјект историје. Тај заборав је губитак историјске свести. 

Континуитет заједнице (нације или Цркве) у њеном идентитету одржава се упркос свим материјалним условима, свеједно да ли повољним или неповољним, јер се континуитет одржава захваљујући духу, посебној моћи човековој која је моћ поистовећења; та моћ преображава и саме материјалне услове живота, свеједно да ли су они повољни или не. Та моћ духа се одржава у вери Литургијом, у животу народа историјском свешћу (која се у Његоша показује, опет, као Литургија). Историјска свест је зато Преображење, празник душе човекове: „Боже драги свијетла празника!“ (188-190)

Жарко Видовић, Срби у Југославији и Европи, CATENA MUNDI, Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018.

Серафим Роуз, НА НАШИМ УНИВЕРЗИТЕТИМА ЈЕ ПРОТИВЗАКОНИТО ПРОПОВЕДАТИ ИСТИНУ

Након што је јуна 1961. године магистрирао оријенталне језике, девет година након уласка у академски свет, Јуџин Роуз (касније отац Серафим) доноси за многе изненађујућу одлуку – напушта универзитет. Није желео да ради на докторату нити да тражи запослење на универзитету, које би, својим знањем и квалитетима, сигурно задобио. Оваква вест била је непријатно изненађење за околину која није разумела Јуџинове тежње, а пре свега за породицу, којој је у облику писма, уместо личним путем, саопштио разлоге одласка са универзитета.

Након тога, Јуџин је радио слабо плаћене послове по ресторанима и кухињама, да би отплатио стан, а паралелно је радио на књизи коју је почео да пише непосредно по спознавању Православља. Успео је и у намери да отвори књижару у Сан Франциску са православном литературом коју је наручивао из Русије, да покрене часопис “Православна реч“ у којем је радио на превођењу житија руских светитеља и новомученика на енглески језик, да би на крају откупио имање у Платини и основао монашку заједницу.

Oво је писмо које је послао мајици о разлозима напуштања универзитета:

„14. јун, 1961. године.

Драги родитељи,

Врео је дан, исувише налик на лето за Сан Франциско. Коначно сам завршио рад и предао га прошлог петка, али ће нам дипломе из неког разлога поделити тек у септембру. За сада сам још увек укључен у неке активности у вези са кинеским језиком – помажем свом бившем професору кинеског да преведе чланак (са кинеског) о кинеској философији за неки философски часопис. Лицемерје присутно у академском свету најјасније се очитава у његовом случају. Он зна више о кинеској философији него вероватно било ко у земљи, јер је учио код правих кинеских философа и мудраца; али не може да добије посао ни на једном колеџу јер нема диплому америчког универзитета, а није ни спретан говорник – једном речју, превише је поштен.

Дошло је време да се одлучим на академски живот пре свега, јер ми је Бог дао ум да бих њиме служио Њему, а академски свет је место на коме би ум требало да се користи. Али после осам, односно, девет година, ја исувише добро знам шта се ради на универзитетима. Умност је нешто што цени само неколицина “старомодних“ професора, који ће убрзо изумрети. Што се осталих тиче, њихов циљ је зарада, животна сигурност – своју умност они користе попут играчке, уз помоћ које изводе окретне трикове и за то бивају плаћени, попут кловнова у циркусу. Љубав према истини је данас ишчезла из људи; умни људи морају да проституишу своје таленте да би напредовали, што мени тешко пада, јер је љубав коју гајим према истини превелика. Академски свет за мене представља само један од многих послова, коме ја немам намеру да робујем. У академском свету нећу служити Богу, већ ћу просто зарађивати за живот. Уколико желим да служим Богу у овом свету, и тако спречим да се мој живот претвори у потпуни неуспех, то ћу морати да учиним изван академског света. Имам нешто уштеђевине, и посао у најави где ћу зарадити још нешто новца, што би требало да ми омогући да годину дана живим скромно, радећи оно што ми савест налаже пишући књигу о духовном стању модерног човека, о чему, Божијом милошћу, поседујем нешто знања. Та књига се вероватно неће добро продавати, јер људи не желе да чују оно што ја намеравам да кажем; њима је прече да зарађују новац него да славе Бога.
Тачно је да је ово слуђено поколење. Једино што са мном није у реду јесте то што ја нисам слуђен. Ја исувише добро знам шта је дужност сваког човека: да прославља Бога и Његовог Сина, да се припрема за живот будућег века, а да не скупља себи радост и блага на овом свету искоришћавајући своју браћу и заборављајући на Бога и на Царство Његово.

Уколико би Христос данас прошао светом, знате ли шта би му се десило? Био би смештен у душевну болницу и подвргнут психотерапији, а исто би се десило и са Његовим Светитељима, Свет би Га данас распео баш као што га је распео и пре две хиљаде година, јер се свет ничему није научио, сем још искваренијим облицима лицемерја. А шта би се десило уколико бих ја, на једном од својих предавања на универзитету, једног дана рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, прихватајући Богочовека који је умро за наше грехе, и припремајући се за живот будућег века? Вероватно би ме исмејали, а универзитетски званичници би ме, уколико би сазнали за то, отпустили – јер је на нашим универзитетима противзаконито проповедати Истину. Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу него у друштву у коме је Христос рођен. Недавно се један католички свештеник на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу усудио да изјави да на том универзитету влада незнабожачка атмосфера; универзитетски званичници су га назвали “фанатиком“ и “лудаком“. Али он је изрекао истину, а људи мрзе истину, и зато би поново радо распели Христа уколико би се Он нашао међу њима.

Ја сам хришћанин, и покушаћу да будем прави хришћанин. Христос нам је рекао да разделимо свој новац сиромасима и да кренемо за Њим. Ја сам веома далеко од тога. Али ћу пробати да зарађујем тек толико новца колико ми је потребно за живот; а ако то могу да зарадим тако што ћу годину – две повремено радити на факултету, у реду. Али, остатак времена ћу посветити служби Богу уз помоћ талената које ми је подарио. Ове године имам шансу да то учиним, и тако ће и бити. Мој професор, као Рус (чини ми се да је љубав према Богу дубље усађена у Русе него у друге народе), није покушао да ме одврати од идеје да академски свет напустим на годину дана; он одлично зна да је љубав према истини, љубав према Богу несравњиво важнија од љубави према сигурности, новцу и слави.

Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; морам бити веран себи. И знам да је оно што радим исправно. А уколико оно што радим делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: “Сва мудрост овог света је лудост пред Богом“. Ми ту истину исувише лако заборављамо.

Али, морам да се вратим преводу са кинеског. Поздравите Ајлин (Јуџинова сестра).

Воли вас,
Јуџин“

Преузето са блога СМРТ СВЕТУ

Стојан Богдановић, МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ

(Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)

У овом тексту нећемо се бавити биографијом Ивана Алексејевича Буњина, нити његовом библиографијом. Споменућемо неколико текстова који се баве његовом књижевношћу. Анализа, по дубини и по ширини, Витомира Вулетића под насловом, Немири и трагања Ивана Алексејевича Буњина из књиге Руски класици, (Орфеус, Нови Сад, 2010), је сјајан путоказ за сваку даљу анализу Буњиновог дела. Поговор књизи Три рубље (Бернар, Стари Бановци, 2010) Дејана Михаиловића, предговор у истој књизи Владимира Јагличића, и предговор Грејема Хетлинџера у књизи Сунчаница (Бернар,  Стари Бановци, 2010) су текстови који умногоме могу помоћи читаоцу у стварању представе о великану руске и светске књижевности какав је Иван Алексејевич Буњин, посебно када је реч о кратким формама. Наравно да има много текстова о овом модернисти, нарочито на руском, али ми се нећемо бавити њима нити анализама за које би нам били потребни. Писаћемо о његовој виртуозности приликом извођења кратке, најкраће могуће, приче и вези поезије и те форме. Споменимо да је издавач „Бернар“ много допринео да и наши читаоци дођу до Ивана Алексејевича Буњина.

 

Ко зна откад се расправља о томе шта је у поезији важније: осећања или мисао? Не верујем да ће се икада расправити до краја. Крај по својој дефиницији и није добар. Велика би штета била затворити овако красну тему. Људи чим ставе тачку мисле да је ту крај. А тачка је ознака за тачку која је и почетак и крај. Мислим да нема потребе сводити проблем на поезију. Али људи су се већ навикли на зублуду да је поезија превасходно везана за емоцију. Или, као да је само поезија везана за емоцију. Сва уметност, поезија и проза, а ту се могу сместити и бравурозне креације из науке, сликарство и музика, има као иманентно својство уграђено сећање на неко осећање. У том смислу Иван Алексејевич Буњин каже да „…стихови нису, као што људи мисле, осећања (она се јављају рано) – стихови су искуство.“ Ако се слажемо са Буњином, онда морамо признати да ту значајну улогу у том искуству игра промишљање, и то дугогодишње проматрање, сажимање, бургијање, те да је та мисао коју зовемо стих срж мисли. И да то није тако не бисмо имали поезију. А не би се ни водила расправа да ли осећање или мисао!

             Када се говори о искрености у стваралаштву, онда се мисли на природност, онако како је то радио Толстој. Не знам да ли је Песоа мислио да је истинско у овом случају исто што и искрено. Чини ми се да јесте. Реч је о преношењу искуства на папир, тј. о сећању на она искуства која су некада била осећања. Кратко, реч је о сећању на осећања.

Чеховљева сажетост, чега сам велики присталица, је пожељна с тим што треба разликовати краткоћу од јасноће. Не каже наш народ бадава: кратко и јасно. Најбоље је  ако су заједно кратко и јасно. У Буњиновим причама нема „празних прича“. Све је то лепо спаковано тако да читалац може то лако, без имало напора, да отпакује и да га прогута као слаткиш. Само склизне. Нема сумње да је то прихватио од Чехова, али је унео више емоције. Максимално је скратио причу, притом прича није елиптична. Она је потпуна. Набијена. Богата-вишеслојна. У време Буњина, на прелому два века, свет се убрзавао, па је дошло време да се прича скраћује. Он је то осетио. Одважио се и реализовао. Не може бити боље. А краће може. То читамо на твитеру. Али то није то!

Кажу да није разумео револуцију. Те замерке су остале и после његове смрти. И не само у Русији него и код нас. Још се повлаче по разним текстовима углавном оних аутора који нису прежалили револуцију, а има их и код оних који помало преписују.  Замерке су му упућивали они који су се за револуцију залагали, који су је изводили, али који је нису разумели. Револуција је пропала. Нико није разумео зашто се родила, а ни зашто је пропала. Једноставно, нико није желео да љуља копиле.  Замерке су остале. Бришу се полако, али споро. Али и даље те замерке немају никакве везе са дужином Буњинове приче, нити се ико забринуо зашто револуција није разумела њега.

После поезије кратка прича је убедљиво најтежи жанр. Средства су мала а израз голем. Треба га савладати. Буњинове минијатуре обједињују поезију и причу, а то није оно што је поезија у прози какву срећемо код других мајстора, као код Борхеса, на пример. У писму Буњину Чехов је то овако оценио: „…то је нешто сасвим ново, сасвим свеже и веома добро, а опет толико компактно попут густог буљона.“ Иван Алексејевич је кроз уста јунакиње из приче Непознати друг и сам исказао у шта верује: „У ствари, о сваком људском животу могу се написати два-три ретка. О, да. Само два-три ретка“. Приметио бих овде у вези са претходним цитатом да је Буњин упражњавао есејистичке оцене са краћим или дужим образложењем и у својим причама (предугачко и није могуће с обзиром да су приче прекратке). Понекад је то била и цела прича, као Бернар, која је сјајно исплетена да би на крају приче-есеја, Иван Алексејевич закључио: „Чини ми се, да сам ја, као уметник, стекао право да, у својим последњим данима, кажем за себе нешто слично ономе што је рекао Бернар на самрти.“ Ово сам овде написао зато што се у нашој књижевној стварности појављују интервјуи и чланци у којима се негативно оцењују књижевни текстови као што су песме, приче и романи у којима су испољене у мањој или већој мери есејистичке тенденције, тј. убацивани су у ткиво дела елементи који су својствени садржају есеја. Рећи ћу да је са уметничке стране важније како је тај садржај обрађен. И од те важности нема веће.

Немогуће је установити мотив који је тако снажно изазвао Буњина да кроз причу Прслук пана Михољског провуче портрет Гогоља коме очито није био наклоњен што потврђује и крај приче: „Ја, брате, свој прслук ценим више од свих његових „Мртвих душа“.“ Витомир Вулетић у својој књизи Руски класици, која, такође, представља класику у својој области, пише:„ Аристократа, потомак старог племићког рода, изузетан уметник, рафиновани естета, Буњин није успео да у себи обузда негативна осећања и да нађе примереније речи за оне према којима из било којих разлога није имао наклоности. Када се упореди Буњинов уметнички опус са оним што је рекао о симболистима, футуристима и осталим значајним ствараоцима постаје очигледно колико је уметничко остварење шире, племенитије од суда, колико је таленат узвишенији од мржње.“ Сложићемо се са овом сјајном Вулетићевом тврдњом да „је таленат узвишенији од мржње.“

Знамо да се  два  не садржи у један, али у причама Ивана Алексејевича то правило не важи. Оне су тако пуне садржаја да чак и три, и четири па и пет су садржани у један. Питање је, како? Одговор је, тешко. Али је могуће.  У ствари, он каже да му је понекад било тешко. Зато је читаоцу лако. Он је добио све чисто, испеглано и изгланцано. У непуних осам редова причице Подне, коју ћу препевати и намерно написати у форми песме

 

ПОДНЕ


Подневна јара,

заслепљујући блесак непомичног жутог рибњака

и његових жутих , глиновитих обала.

Дотерале стадо да предахну за ручак,

краве зашле у плитке рукавце,

стоје у води до трбуха.

Крај њих радосни повици, вриска, кикот.

Девојке се скидају и скачу у воду.

Једна је преко главе свукла сиву кудељну рубашку

и тако се силовито бацила.

Одмах сам помислио на Нил, на Нубију.

Црнокоса, тамне пути.

Груди – као две тамне, чврсте крушке.

при чему има више од осам редова, како би читалац видео да код Ивана Алексејевича нема разлике између песме и приче, нема распевавања, одмах се наступа, одмах се пева прича, стала је подневна жега, краве у води до трбуха, девојке-купачице, атмосфера живота, његове лепоте и раздраганости и издвојена веома убедљива компарација: „Црнокоса, тамне пути. Груди – као две тамне, чврсте крушке.“  Убедљиво да дође човеку, онако у мислима, да се маши, да освежи дланове. Да освежи машту. Да напуни батерије. Подне није међу најбољим његовим причама, али је међу најкраћим. Одлична је и неки Буњинови савременици су тврдили да је њена есенција довољна за роман. У причи Алексеј Алексејвич он се децидно изјашњава: „…то нису песме – већ чиста проза, која се са истим задовољством може читати и од краја.“ Дакле, читати поезију или прозу свеједно је. То би требало да значи и да друкчија форма не значи обавезно и другу садржину.

Замерају му да нема психологије у његовим причама. Тачно је да нема сецирања лика конкретног јунака. Међутим, његове приче нису причам ти причу. Код Ивана Алексејевича су непрекидно укључени бројни сензори и када он региструје појаву приче аутоматски се укључују апарати који бележе слике које он потом излива на белину.  Сада ми читамо и распознајемо атмосферу, радост, вриску, кикот… Каже: „… силовито се бацила.“  Говори се о понирању у личност неименоване јунакиње, потом у психологију групе, па на крају и о психологији посматрача, писца-воајера, који је нема сумње волео тај живот из свог детињства, из своје младости, и који је, срећом, сећање на своје емоције донео и до дана данашњег, до нас. Тако посредно закључујемо о психологији коју је Буњин дискретно пласирао у овој вишеслојној причи – песми. Дакле, ако неко и осећа или мисли да у Буњиновим причама нема дубинског третмана књижевних ликова, то не значи да је у њима изостала лиричност или пак да се прича због тога продужила, или је постала краћа.

Познат је код старих људи страх од глади. То је у ствари страх од немоћи или изнемоглости. Дешава се често да када се нађу за трпезом са осталим укућанима они грабе да се што пре наједу. Понекад сипају и више него што могу да поједу. Овај психолошки феномен „гладног старца“ је веома упечатљиво дат у причи Дедица. Овде је дат и однос снахе и свекра, што је, наравно, стара прича, али је сада боље и краће испричана, па је тако постала потпуно нова. И на свега пола странице, најпре је описан субјект: „…рашчупан, по цео дан пуши.“ потом су убедљиво испричана два феномена везана за старије људе. Богато.

Чита се лако, без напора, јер су слике јасне, нису умрљане, а нису ни бледе. Снажне слике. Реч је о (о)сећањима, о специфичном сензибилитету, али и о мајсторији коју подупире снажна мисао.

Још реч-две о композицији и садржају приче Ивана Алексејевича. Композиција варира од приче до приче. У минијатурама она личи на воз са само једним вагоном који никада није претрпан, али је пун. Понека од ових причица је веома кратка и прође такорећи док трепнете. Само блесак. Ту је, наравно, важно изненађење које Буњин често користи за крај приче. Наиме, он вас води кроз вагон као да вам тражи место где ће вас сместити да се мирно возите и када сте већ спремни да одустанете, истом, појави се место. Изненађење је потпуно. Читалац не може заборавити причу.

Прича може бити и мало дужа. Прича може имати и више вагона. Они се везују један за другим и у том случају кажемо да је композиција линеарна. Композиција може бити и модуларна, при чему се додају (убацују у текст) модули (причице, ликови, догађаји…) са разних страна, тако се садржај приче обогаћује, али у кратким причама је то готово немогуће. Евентуално се у неким причама могу причати истовремено две или више прича тада бисмо рекли да је композиција паралелна. Број вагона се мора пажљиво одмерити тако да машина-мисао може да покрене воз и да га вуче до краја пута. Вагони не би смели бити претоварени, јер ће се воз кретати споро. Прича ће бити досадна.

Кад год прича има неколико вагона, она се може кретати само ако је пруга добро направљена, ако је основа приче добра. Пруга је идеја водиља. Није спорно да се прво прави пруга. Јер, ако набавите вагоне, а после низа година покушате да направите пругу, и некако то и успете да смандрљате, онда са запрепашћењем констатујете да су вагони иструлели, зарђали и да више нису за употребу, а можда и нису за ту пругу. Пругом се могу кретати разни  возови. Значи да се на исту тему могу писати различити текстови, и могу их писати различити писци, а може и један исти писац. Могу се изводити разне варијанте, данас уз коришћење компјутера то се и ради. Споменимо само име Рејмона Кеноа и његове Стилске вежбе. Ако је пруга са трулим праговима, вагони ће излетати са ње. Ако има много кривина мора се сваки час прилагођавати брзина. Мора се кочити пре сваке кривине. Путници се морају придржавати да не испадну са седишта, да не испадну из приче. Ако је кочење често и нагло, читалац ће на крају приче бити сав угруван. Наравно да није добра пруга са тунелима. Сваког часа морате палити и гасити светло. Ако је уз то и тунел дугачак и светло у вагонима чкиљаво, онда би читаоцу биле  потребне ко зна какве наочаре да би проникао у причу. А тек, ако се у вагону светло и не пали, онда, као што знате, настаје прекид читања. Ако је таквих прекида неколико, онда сте потпуно узалуд путовали кроз причу. Таквих се прича треба клонити. Боље је сачекати други воз.

У вагоне се трпа сирова руда, сирови материјал приче, он се мора прерадити. Мора се пре свега очистити. Из њега се мора избацити вишак материјала, речи и реченица, пасуса, а богме, понекад се мора откачити и понеки вагон. Чистите док све не засија. Слојевитост приче је превасходно у материјалима који су у вагонима, ретко када и у целом возу. Значи, вишеслојност се може постићи и у само једном вагону. Што је често случај у причама Ивана Алексејевича.

По правилу приче великог мајстора Ивана Алексејевича Буњина су линерне. Шине на Буњиновим пругама су добро заварене тако да приликом вожње вагони у његовом возу не клопарају. Чује се пој а и тишина. Најбоље је набавитити неку Буњинову књигу. Сести у неку од његових кочија која ће вас одвести до његове Русије. Он је иначе Русију носио са собом где год је путовао. Русија је била у његовим кочијама, у возовима, у вагонима прве и друге класе, Русија је била около, Русија му је била у души. Русија му је била у свакој руској речи. Русија.

Није искључено да ћу некада о Ивану Алексејевичу Буњину по истим питањима написати нешто друкчије од овога, чак супротно, али данас о њему мислим све нај!

Стојан Богдановић

Преузето са блога Стојана БогдановићаСТОЈАН БОГДАНОВИЋ

Стојан Богдановић, ДРАГО КАМЕЊЕ БЕЛЕ ХАМВАША

1

За поезију, као и за есеј, најважнији je нос. Ако не намиришете лепоту и мисао, онда од поезије нема ништа. Лепота је испред користи. Она је суштина. А патике, чак и да су лепе, служе само за навлачење! Када се човеку излижу патике, не значи да је много лизао, него да треба приштедети ноге. Када човек дигне нос, он хоће да му га сви виде.

Ако човек скрене, онда може да се врати и да крене другим путем. Ако поново скрене, онда опет може да се врати. Ако потпуно скрене, онда је постао песник и повратака нема. Може и есеје да пише.

Ако хоћете да читају ваше текстове, онда морате писати како они мисле. Ако хоћете да читају како ви мислите, онда ћете морати да чекате. Не верујем да ћете дочекати! Никада се не зна колико ће трајати то чекање. Али ђаво увек дође по своје! Хамваш је то знао и стрпљиво је неговао своју грозницу. Најбоље је када се човек расправи са собом, али је ђаволски тешко.

Човек најбоље пише када је у грозници. Није важно чиме је грозница изазвана. Да ли стиском због недостатка времена, или због дугова као код Достојевског, или што га неки ђаво тера, свеједно је. Онда текст излази намах, или у наставцима, али сваки наставак уцело. Грозница се не мора видети на лицу писца, али ако се не види у тексту, онда је ствар пропала. Песник испуста душу у песму. Хамваш је то знао и изливао је текст заједно са својом душом. Бела Хамваш је испустао душу у свој текст.

2

Есеј је филозофија која кипи – врућа, коју мораш да чекаш да се охлади да би је конзумирао, а када се охлади, онда је тврда, као камен – као трахит помоћу кога су Инке градиле степенице да би досегле Бога. Инке су то успеле тек уз помоћ Беле Хамваша, он је на Мачу Пикчу додао последњи степеник.

Есеј је права форма за мудраца  какав је Бела Хамваш.  Мудрац није изнад, нити је испод, него је изван. Напосе он је створио свој есеј, који је питак и када је врућ, који својом поезијом истовремено узбуђује и смирује. Буди из летаргије и поставља на место за размишљање, а то је место за одмор. Дакле, нема мирног одмора. Мир никако.

Занимљиво је да многи европски и амерички есејисти сматрају да је Монтењ зачетник есејистичке форме. Можда мисле на есејистичку прозу, али есеј може бити и песма… То је некоректно према бројним врхунским мислиоцима који су упражњавали писање есеја и неколико миленјума пре Монтења. На пример, Лаоце, Цеце, Чуангце, Конфучије и његови ученици (Средишњи склад, Трећи разговор: Визија друштвеног поретка, О музици, само су неки од врхунских есеја мислилаца древне Кине). Наравно да не треба заборавити и све оне силне филозофе старе Грчке на чијим је делима васпитаван Монтењ. Неки су, као Б.Бергер, чак нашли и да је Рудолф Каснер највише достојан наследства Монтења. Ето, поделише и оно што није њихово. Монтењу то није потребно. Илустрације ради навешћу један есеј-песму, да поткрепим своју тезу, иако се односи на америчке песнике:

МИНИ ЕСЕЈ О ПОЕЗИЈИ

 Американци не пишу добру поезију.
Њих интересују бомбе.
(Ни Чарлс Симић није отишао у Америку због поезије.
То га је снашло после.)
Сви врхунски амерички песници су постали то
Када су се вратили у прапостојбину, у Европу.
(У Енглеску, Француску, Италију,  и у Немачку, мало ко.)
То није случај са руским, јапанским и кинеским или индијским
песницима.
Они су врхунски и када за њих нико из осталог света ништа не зна.                   

 Американци су склони подвалама.
Они су смислили да је све поезија.

Српски сељаци би писали добру поезију
Кад не би гледали преко плота.

3

Кажу да је његово главно откриће „баштина“. Са тиме ћемо се сложити. Додаћемо да се у њој налази будућност. Баштина је будућност. Из будућности се иде у баштину, а из баштине се иде у будућност. И само тако се то може тумачити, а тумачиће се и у будућности. Проверу је издржала, јер су Хамвашеве књиге штампане у будућности, и то још увек не све. За будућност има времена. А камен „изговара сваки глас више стотина хиљада година“ – каже Хамваш.

Као што се Хераклит „пекао“ на ватри, као што је Ниче снажно пригрлио Диониса наслањајући се на античку филозофију, као што су се Лаоце и Чуангце држали таоизма, као што се Конфучије залагао за тумачење старих моралних концепата, тако се Хамваш чврсто ухватио „баштине“. Али не своје, не националне, него светске, баштине „вечног човечанства“, баштине свих цивилазација.

Баштина се разликује од талога историје. Баштина није соц. Баштина је светиња, а уметност је бог.

Хамваш је високо ценио Ренеа Генона. Неки тврде да је Хамваш његов настављач. Могли бисмо рећи да је усвојио његову дефиницију:„Баштина је непрекинуто одржавање везе која постоји између човека и трансцедентног света, свести о човековом божанском пореклу и о његовој сличности са богом, као о једином задатку очувања људске судбине.“

Баштина је пчела, баштина је цвет. Баштина је слон, а не његове изрезбарене кљове у салону неког идиота. Баштина је земља, баштина је море, баштина је небо, баштина је дубина, висина, ширина. Баштина је река. Баштина је дужина. Баштина је мисао, баштина је уметност, баштина је пуноћа. Баштина је живот, баштина је смрт, баштина је на живот и смрт. Баштина је ген. Баштина није (не)маштина. Баштина је љубав.

Баштина је човек.

Баштина је подсећање човека на његово божанско порекло, она је веза човека с богом.

Баштина је птица, баштина је цврчак. Баштина је пчела радилица. Баштина је баштица.

Отац је башта, а баштина је Бог Отац.

И ген је баштина. Баштина није (не)маштина. Баштина је „Врти коло“. Баштина је оно место на коме се човек осећа као бог. Баштина је место на коме некога чекаш. Баштина је „Криво дрво“.

4

У есејима о композиторима, сликарима, вајарима, Бела Хамваш обавезно анализира не само уметничко дело, него и, то обавезно, карактер, неку карактерну црту уметника за коју Хамваш мисли да је била од пресудног значаја за његово стваралаштво. Такође се из његовог есеја може судити и о стању друштва у коме је уметник о коме је реч живео.

5

Хамваш је целог живота био у заточеништву у својој земљи. Из азила се слобода друкчије види. Она се сања. А развијају се разне врсте зависти, љубоморе…

Хамвашева оцена Листа је без скрупула, без пардона. Лист је био Мађар, али лондонски. Што се Листа тиче Бела Хамваш каже: „Дело звучи сјајно, – једино што у њему нема ама баш ничега. Ова кобна двосмисленост не може да се види боље ни код једног другог музичара као код Листа. У његовој музици је све на свом месту, све је тако као да је он одиста велики музичар. Само што му човек не може да поверује. Лист стално вара. Не свесно. Та то је страшније него да је свестан.“

Хамваш је покушавао да проникне који је то ђаво терао Листа да тако ради. Натоварио је Листу да је лажно живео, те се из тог лажног живота изродила и лажна уметност. Очито да је Хамваш патио од моралисања. На то је без сумње утицало протестантско васпитање. Његово огромно знање није могло да искорени ставове стечене у детињству о моралу и о живљењу уопште. Ово личи на правдање његовог става о Листу. Али то није то.

А зашто Хамваш није могао Листу дати бар двојку? Зато што је то његов однос према уметности: или је уметност или није. Када је уметност у питању, онда постоје само петица или кец. Тако је Лист добио Хамвашеву оцену. А Хамваш је би личан, уносио је  у текст сву своју личност. Али то није било ништа  осветнички.

6

Горчина која је изашла из Хамвашевог живљења утицала је на дубину његових мисли, на дубину његовог есеја. Сваког. Улазила је у поре есеја.

Када је у питању уметност, он је бескопромисан. Био је начисто да ће се то што пише читати. Био је у праву. Није опраштао никоме. Најважнија му је била искреност која и даје лични печат.

Бела Хамваш није марио за величине, нити је пред њима узмицао. Није мимоишао ни Микеланђела:

„Будилачки покрет у уснулој материји – то је знао и Микеланђело када је клесао Зору на надгробној плочи Лоренца Медичија. Само што и Микеланђело омаши тамо где омаши сваки скулптор, изузев Грка: Не зна да је пластика драма. Зато што је драма, може да поднесе само једну једину мисао: мисао делања. Предмет вајарства увек је покрет, или, што је исто: спокој. Јер су покрет и спокој заједно драматични. Микеланђелов камен који се буди није драмски, напетији је од тога, – истовремено: малаксалији је. Не креће се и враћа, него хоће да се извије и стропошта се. Зора надгробног споменика се ломи, есквилинска Венера се савија. Зора стреловито лети, есквилинска Венера лети машући крилима.“

Закључак. Не копирај, капирај! Цеди из свог узраста, из свог доба, из свог искуства. Гледај да буде живо. Нека ти се смеши. Нека се смеши свима. Мрдни мало. Мућни мало! Немој да буде круто. Нека се савија. Нека сви виде да се помера и када стоји! Мораш да му уденеш своју душу. Она ће отуда уместо тебе лајати на звезде. То је изгледа једини пут до звезда.

7

Бела Хамваш није болећив. Држи се искрености као песничког става. Не попушта. Ни Шуману није остао дужан.

„Шуман никада није осетио олимпијску радост. Његова дела су изводили други, не он. Када је студирао, да би, наводно, брже досегао спремност, радио је неке вежбе рукама и прсти су му се укочили. Кажу да је мучно било слушати када је компоновао: тешко је рио по диркама, муцао, шантукао, своје звукове није могао да обухвати, ни да их раздвоји.“

Да ли је у питању Поуисов манијакални идиотизам самокажањавања?

„Када је Роберт Шуман рио по клавијатури и знојио се уместо да прохуји преко ње попут грчког тркача, и стењао уместо да рецитује, шепртља уместо да баци диск, он је призвао подземље. Било је прерано. Још није знао хоће ли умети да придобије наклоност богова: био је још млад да би био принуђен да се одрекне олимпијске победе и тиме присиљен да се позива на одузете руке, да кљастим прстима оправда свој пораз. Предухитрио је себе. Још пре него што је изашао на борилиште, предао је борбу.“

Шуманову предају Хамваш је сместио у опште лудило роматичара.

„Шуман је живео у свету у којем је лудило било обавезно.“

Да ли је ова оцена стања у друштву Шумановог времена оправдање за Шумана, или је само констатација да се и Шуман уклопио, да је и њега појела средина и амбиција, да је у његовој музици изостала искреност?

8

У есеју о Веласкезу Хамваш истиче захтев да сликар, уопште уметник, мора имати став који би требало да се види на слици, у делу:

„Нужно је коначно да сликар покаже какав је његов став према ономе што је насликао. Јер слика без става је фотографија. Уметник треба некако и на некакав начин бојом, цртежом, искривљавањем, истицањем, поставком, схватањем, да каже шта слика: воли ли то, презире, смеје се или усхићује. Ово је за сваку уметност важећи обавезни субјективитет који одговара на питање: шта вреди уметнику оно што ради? Јер оном ко слику гледа управо толико вреди.“

Хамваш је указао да је Веласкез уживао у „прози“  глупости, комике и мудрости, те је уметничком врстом неозбиљности истако психологију ових озбиљних ствари. Умео је и да употреби задршку, „Без разлога се нико не смеје.“. Додајмо,

БЕЗ РАЗЛОГА

Нико не пева без разлога,
Нико не плаче без разлога,
Нико не кука без разлога,
Нико се не смеје без разлога,
Нико не пише без разлога,
Нико не лудује без разлога,
Ни разлог није без разлога.

Нико није луд,
Сви се праве блесави!

9

Бројгела је детаљно сецирао, од слике до слике, описивао је сакрални део слике и онај други део у коме су сељаци који лочу и ждеру, који живе свој живот поред распетог Христа, у коме су идоти… и у чијим се ликовима Бројгел наслађује и ужива.

„Бројгеловска уметност је диаболична уметност, из ње зрачи: уживање у свесном рушењу живота. Бројгел свесно ослобађа, заједно са магијским својствима уметности, и демоне пустошења: злобу, подлост, превару, нискост, прљавштину, болештину, беду и идиотизам. Ослобађа их и радује им се. Посматра их док раде, ужива у њима, као што Вагнер ужива у мукама Амфортаса чије тело прекривају красте, Достојевски страсно ужива у убиствима Раскољникова и Смердјакова, као што Бодлер с уживањем удише мирисе својих „лоших цветова“, као што Хајдегера обузима заблудно уживање када стрепи, згражава се, протестује, чами и страхује, – с пуном свешћу да када страхује, када стрепи, призива оно од чега стрепи, – то јест, када потоне у „ружни привид“. Он им се диви, мази их, утопљава, подстиче, – кад би у овом свету било љубави, могло би се рећи: воли демоне. Под Бројгеловим погледом „живот пати“ и он се радује патњи. Бројгелова је филозофија пантагруелизам без радости, – животни му је циљ разарање сопственог живота, уживање му је дијаболична инспирација: чулна страст у мрцварењу, – магија његове уметности: ослобађање ђавола који разара живот.“

10

Камен је био магични материјал градитеља и скулптора који је својом чврстином, па и бојом, подсећао на вечност, на неуништивост, те је Хамвашу био често објект за компарацију када је посезао за упоређивањем са нечим трансцеденталним, за несазнатљивим мотивима за градњу, рецимо, као избор локације за градњу Мачу Пикчуа. Помоћу камена се могла изградити кула, могло се досегнути небо.

Хамвашево камење се није могло носити око врата, није се могло носити на ушима, на носу, ни на прстима, ни на рамену, нити на леђима. Његово драго камење – његови есеји, се носи у глави. Хамвашеви блокови – есеји, су тешки, од тврдог камена, али се лако читају. Лако се носе. Наређани су тако да се спојнице не виде. Подупиру небо. И то им је једина улога. Истичу лепоту. То је од њих једина корист. Мало ли је?

Да бисмо скратили причу  овај фрагмент ћемо завршити песмом о камену.

КАМЕН

 

Ако камен баците на Бога,

Пашће вам на главу.

 

Камен није за бацање.

Камен је за зидање.

Камен је стуб.

Камен је ослонац.

Камен на камен,

Човек на човека.

 

Камен лежи на дну и боде небо.

Камен је видиковац.

Камен је пећина.

Камен чува све који му се обрате,

Камен изгледа хладно и чврсто.

Камен само тако изгледа.

 

Камен се носи око врата.

Камен око врата подсећа на дубину,

На тешку мисао.

 

На камену су уписани први знаци,

прва слова природе,

прве књиге.

 

Камен није само подсећање

На гробове рођака, пријатеља, предака,

Са камена се чита мудрост,

Историја,

У камену је тајна лепоте,

На камену је уклесана поезија.

 

Камен вам се смеши.

 

Смеши вам се есквилинска Венера

Беле Хамваша.

 11

Његови есеји личе на кутије за јаја – egg box cartons, у којима ниједан бокс није празан. Јаја су пробрана, сва су исте величине, аутор је довео ритам есеја до перфекције. Нема дисонанци, нема отпада и ниједно јаје није мућак. Јаја се полакао отварају, легу се мисли, излећу као птићи. И ниједна вас мисао не оставља равнодушним. Бела Хамваш не нуди мир.

У поговору за „Невидљиво збивање“ Антал Дул пише: „Скривени постулат есеја Беле Хамваша: онај текст чији је степен субјективности низак, незанимљив је. Ако есеј није личан, он је досадан. А досада значи смрт есеја.“ Овај постулат важи за сваки Хамвашев есеј. Штавише, Хамвашеви есеји су екстатични,  писани су у заносу, а екстаза је ритам, каже Црњански.

Његов есеј личи на ризницу са накитом коју је маг изненада отворио да би изненадио публику. И успео је. Отварајући врата или прозоре он вам отвара очи, отвара вам свој свет. Омугућава вам да прогледате. Чак и оно што видите после његовог читања видите бистро као да сте обрисали наочаре, а многе ствари гледате кроз нове.

Описујући камене блокове, њихову грандиозност и њихово изношење на Мачу Пикчу Хамваш се толико уживљава у тај чин тако да читалац види њихову огромност и колико су тешки као да је писац сам притиснут неком громадом, као да му је на леђима. Ту атмосферу Хамваш преноси  на читаоца. Опсена. По завшетку читања есеја читалац се у чуду пита како са својих леђа да скине камење Мачу Пикчуа којим га је Хамваш натоварио. Како скинути чини?!

Интересантно је споменути да је Хамваш у „Метеорима“ нагрдио Византију и Балкан, а у „Пет генија“  убраја и Византијски геније. Апсурд. Рекосмо да нема дисонанци у оквиру једног есеја, али то не значи да нема супротстављених ставова у различитим есејима. „Све што је у Византији остварено је нечувено танан, префињен, сложен начин живота: беспримерно лицемерје, висок разврат, ђаволска церемонија, сладуњава поквареност, безумно немилосрдна власт и глад за златом – све је то дошло у слој народа који чак није био варварски. Јер народи на Балкан нису приспели онда када су били дивљи као мустанзи. То су били патрљци народа, срча од распршеног народа, и то парчад гелера са специфично оштрим ивицама, који се ни за хиљаду година нису углачали и ова парчад ни до данас не могу да срасту у јединствен народ. Најцрвљивији и најпокваренији начин живота у историји света доспео је овде, у ову смешану руљу, на сметљиште патрљака народа.“ Нема сумње да је овај инсерт из Хамвашевих  „Метеора“ одличан пример за квалификовање као шовинизам. Иначе, лако се уочава да је све особине које је приписао Византији пронашао на дворовима Шпаније, Португалије, Енглеске, Холандије, па и на дворовима разних папа.

Направио је велику дистинкцију између камења Мачу Пикчуа и камења Метеора. Прво је поређао тако да се може приближити Богу, а друго као пропадање у дубину ништавила, иако је и оно уздигнуто, поносито, подвижничко.

Да ли се геније може бавити нечим ниским, да ли га могу потчинити ниске страсти, да ли се из пишталине у којој је Хамваш живео, а у његово време цела Мађарска је била пишталина, могло друкчије мислити? Из жабље перспективе се не види суседна бара. Из птичје перспективе се не види сунце! Да је хтео боље видети Византију и Балкан било је довољно да се попне на Будим или да скокне до Сент Андреје.

12

У Естетици Беле Хамваша има и таквих есеја који су питки, заводљиви, због Хамвашевог шарма, а који се баве тврђењима типа: „Женска уметност има обележје пролазности.“ Што он покушава и да докаже. Таква је есеј „Индијанске изатканице“. Реч је о тканинама које су израђиване у Перу. Он представља ткање Перуанки као врхунско откриће. Као да жене на другим локацијама широм Земље нису ткале и као да то код Перуанки јесте женски посао, а другде то није посао жена. Исти је циљ ткања, исти је и смисао овог рада. А зашто је Хамваш изабрао баш перуанске тканине то је само он знао.

Овај есеј му је послужио да би уздигао жену коју је историја неоправдано лоше третирала. И читав есеј је упоређивање мушког и женског стваралаштва.

Мушка уметност има обележје бесмртности, или тежи томе, женска има обележје пролазности. Тек овде-онде он говори о индијанским тканинама. Због тога није морао да путује у Перу посредством списа углавном шпанских освајача, или, за његово време, есеј је писан 1939. године, савремених истрживача чија имена наводимо: Тело, Селер, Кребер, Шмит, Деринг, Лехман. На основу радова поменутих истраживача „дошло се до открића“: „Међу Индијанцима је ткање једна од најдавнијих уметности, готово истодобна са израдом керамике, које је било занимање жена, и тајну бојења, цртања потпуно су знале само жене.“

Као да су у другим културама, месопотамским, египатским, индијским, кинеским, жене зидале храмове, пирамиде… док су мушкарци ткали и штрикали.

Наравно да Бела Хамваш претрује када каже: „Нигде се тако поуздано, написмено, не види природа женске уметности као у перуанским изатканицама.“  Као да се то не види на пиротским ћилимима. Љубица Арсић пише: „С овим ћилимом великих размера, названим „батал” (толико је велик да га батали), на коме је приказана живописна башта с дрветом и голубићима на гранама, млада је у нови брачни дом уносила жељу за рајском радошћу и срећом. Но, ово дрво живота с плодовима и живуљцима разних врста означавало је и својеврсну филозофију живота и смрти,(подвукао С. Б.) свест о нестајању и обнављању особе која га је „шарала” ткајући ћилим, никад прочитану књигу прадавних симбола сачуваних до наших дана.“

Даље, Љубица Арсић изванредно објашњава суштину слике, јер ћилим је пре свега слика: „Ћилим је, такође, свети простор правоугаоног облика сачињен по схватању о четворострукости света у коме постоје четири свете планине, четири велика мора, четири стране света, четири годишња доба. Он је свети простор дома, личног породичног света који мора да се издвоји од јавног метежа. Номади су га носили замотаног свуда где су ишли и простирали тамо где одлуче да се зауставе и помоле. Он је храмовно место на коме клањају муслимани, небеско огледало на земљи, одраз онога што је на небу.“

Као да су двопређне чарапе источне Србије, које су чувени професори Књажевачке гимназије, Вида и Светозар Поповић, сакупили, класификовали и поклонили Завичајном музеју у Књажевцу, штрикали мушкарци.

Перуански митови су нестали. Као да нису ни постојали. А природа уметности, па и женске уметности на чему инсистира Бела Хамваш, се најбоље види у култури оних народа чији су митови сачувани.

Сложићемо се са њим да је ткање, бојење, вез, навез, чворови, чипке, било у функцији израде слике што је суштина.

Сложићемо се и са тиме да су ове радње ручно извођене, али не можемо из тога извести општи закључак: „Женска уметност је увек једна врста ручног рада.“ Просто, не може се веровати да жене, на пример, нису певале, нису играле. Мислим на перуанске жене, па и друге.

Зашто подаци о томе нису допрли до нас? Што су се митови изгубили? Што су нестали читави народи, а остала њихова чуда? То су питања која ће остати зувек.

13

Бела у есеј уноси све своје знање и сва своја осећања, целу душу и зато је есеј пун поетског набоја и представља прави спев. Мало би било да кажемо да је његов есеј песма у прози. Он је у њега уградио своје усхићење које изазива слична осећања и код читаоца.

Када Бела Хамваш описује керамику, перуанске вазе, човеку се чини да он сам покреће вртешку на којој  обликује вазу, потом смирено зналачки исцртава линије стварајући чудне ликове глава људи и животиња да би на основу лепоте закључио како је неуништива култура народа Перуа асимилирала, или боље речено, потпуно истопила освајаче.

Да би смо дочарали како култура народа који је срастао са својом земљом топи освајаче навешћемо једну луцидну Хамвашеву компарацију: „Када се дивље племе насели у ове пределе, то је као да га је прогутала огромна змија. У почетку живи у утроби змије у својој целовитости; потом, полако и неопажено, почињу да га гризу и упијају различити сокови; освајач буде сварен. Земља га раствори. Нестаје његова борбеност, жеља за влашћу, снага, сокови га растачу, мељу, све док од њега не остану само кости, а змија коначно и њих раствори. Освајач мисли да је победио када је узео парче земље; а баш он је храна, – он је плен те земље.“

Остаје нам само да закључимо да култура и јесте најбоља одбрана свакога народа и да је лепота испред користи. А то би по мом схватању била суштина Хамвашевог есеја „Естетика перуанских ваза“ из његове „Естетике“.

Када су током рата понестајали новци за различите потребе војске у Великој Британији, један генерал је предложио да се жртвује култура, чувени британски премијер  Винстон Черчил му је одговорио: „ Генерале, а шта ћемо онда бранити?“ Дакле, култура.

Али Хамваш зна и друкчије да види, оно што је истакао позитивно код староседелаца Перуа, да је њихова култура прогутала освајаче, то је сада негативно код староседелаца Балкана: „Цело мухамеданско царство почело је да тоне у византијски глиб, а да од своје моћи ништа није могло да преда Византији или Балкану. Балкански олош је пропустио прилику да постане један једини народ, органски срастао са муслиманима. Ствар наравно није била случајна. С једне стране: дух Византије је увек више подстицао распад, него срастање; с друге стране: могу срасти здрави и неоштећени делови народа, удови, трупови, али не дроњци. Мухамеданство је на Балкану доживело слом… Мухамеданска идеја о светском царству није могла да изађе на крај са Балканом и зато се удавила у Византији. Никада још у таквом смраду није иструлела светска сила као што је мухамеданска.“

Наравно да му је било блиско сазнање о томе како се распала мађарска монархија, могао је бити компетентан сведок са личним учешћем у дешавањима да је слика распада Византије иста као и слика распада Аустро-Угарске, али преовладали су неки други, чудни, комплекси човека из малог народа. Штавише, могао се позабавити распадом  и саме Угарске чији је први краљ био Свети Иштван (Стефан) на чијој капи је ћирилични вез?! Можда би тада морао признати да су за распад криви Балканци и дух Византије. То би значило да је култура Византије прогутала још једног освајача. А то признање за једног протестанта је болно, па је боље прескочити га.

Како је један овако генијални ум могао сметнути с ума Нерона, Брута…

Како је могао сметнути с ума инквизицију?

Како је могао сметнути с ума крсташе –  пљачкаше?

Како је могао сметнути с ума пљачку Константинопоља? Како је могао сметнути с ума  разарање Византије?

Како је могао сметнути с ума конквискадоре?

Како је могао сметнути с ума шпанске пљачке и масовна истребљења народа?

Како је могао сметнути с ума енглеске разбојнике и истребљења Индијанаца, Абориџина…

Како је могао сметнути с ума Хитлера и истребљења Јевреја и Цигана?

Како је поред свих тих гадости, поред свих тих зликоваца, поред свег тог олоша, упро прст у Византију?

Како је од оних који су копали очи свецима, који су рушили велелепне византијске архитектонске грађевине, што је још горе који су хришћанске цркве претварали у коњушнице и у џамије, како је од њих очекивао сродство?

Како и зашто?!

Како се могло десити да се Хамвашу врећа са злим духом развеже баш над Византијом. Коме је упућен његов „Метеор“? Откуда оволики одијум према Византији, према камену који је сишао с неба? Откуда њему тај одијум, њему који је целог живота теглио камење зидајући степенице према Искупитељу? Који је говорио, „Трпети и не молити се за освету и не мрзети, него бити у све тешњем савезу са Господом“. Који је говорио, „Јер истина је светлост. Бог је једина истина“. Који је говорио, „Не мрзети. Бити у савезу са Господом.“ Који је говорио да „Постоји само једно дело, искупљење.“ Који је ваздан носио јеванђеље. Који се у „Еноху“ покајао и заувек искупио. Наше је да се молимо!

14

Ерудиција Беле Хамваша је запањујућа, застрашујућа и задивљујућа…. Како је могао све то да сакупи у једну главу и да артикулише коментаре који ни најбољи књижевници, филозофи, музиколози, етнолози и археолизи, критичари уметности – мислиоци, нису успевали да сачине, знајући да му живот није био нимало наклоњен? Можда га је баш то и натерало на оваква прегнућа.

Његов мото је сакривен у књизи Silentium, у есеју Енох. Он каже: „Ко не гради, он руши.“ Реч је о сталној градњи и разградњи. Tertium non datur. Трећег нема. Мир не постоји.

15

Бесмртност се додељује после смрти. То правило није прекршено ни у случају Беле Хамваша. Ако су га за живота игнорисали, а он свестан своје величине благо им се смешио, бесмртности ипак није успео утећи.

Сведочио је, а да ли се тиме искупио? Мислим да јесте. Јеванђеље које му је било главно сведочанство су писали, а дописивали и безброј пута преправљали, сведоци који нису били присутни догађајима о којима су сведочили. За разлику од њих Бела Хамваш је био прави сведок. Не судски. У суду се не сведочи. А ни ученици нису прави сведоци, ако нису мученици!

16

Током историје постојали су људи који су били богови, али их је историја обрисала или је тај део историје затамњен. Било је и оних који су крунисани трњем. Белу Хамваша ће историја стално откривати. Стално ће брисати космичку прашину.

17

Хамваш се ваздан држао Бога. Нема места сумњи да му је то у ситуацији када је анатемисан од државе помагало да истраје у осудама нечовечности. Указивао је то, али мислим да је стално имао на уму Христа, не неког апстрактног бога. Уосталом, ако бог нема бар једну људску особину, он и није неки бог!  Бела Хамваш је мислио на Христа и када је писао о невидљивом и свеприсутном Антихристу, Анти-Христу.

Мисао која је означена као универзум би требало да садржи све, а то значи све и ништа. Међутим, ништа није супротно од све, како многи – већина – мисле, јер, ако је све нешто, онда супротно од нешто није ништа, него нешто друго, што би заједно са првим дало ништа, стога би ништа било оно што садржи све и још нешто!?
Свет није јединствен, па ни Бог није једини. Вама нико не брани да верујете у његову јединственост. То вам је као када верујемо да је нека жена јединствена. Ни универзум није јединствен. По правилу, ми смо заробљеници (робови) једног универзума, који је јединствен као такав, а то не значи да нема других универзума. Али из овог се може изаћи само као мисао.
Када се говори све, онда се мора рећи све са тим и тим својством. Али се и све мора ограничити на неки јединствен скуп.

Море се смирило и добило ону пређашњу краљевску боју – маринско плаво, а шта се дешава у дубини то само вода зна. Вода је носилац свега. Она је носилац живота. Она све памти. У њој живе разне немани, али је само људи загађују, и само је људи могу упропастити, само је људи могу претворити у пластику. Људи од земље и воде ће сагорети воду и убити земљу.

Пластична острва шире безнађе и ништавило. Заузимају она места у мору на којима се купао месец. Море је огледало неба. Море лечи све.  Пластична острва се шире и умножавају. Потискују лепоту.

Кези нам се пластика. Пуна уста пластике. Гледамо кроз пластику. Једемо из пластичних посуда. Купамо се у пластичним кадама, у пластичним базенима. Пијемо из пластичних флаша. Божанско, Дионисово, пиће држимо у пластичним бурадима.

Пластична брда потискују живот. Антихрист: Корупција, безумље и бахатост. Производи пластику. Пластичне осмехе, лудило. Производи кретене, идиоте, дебиле – бомбе. А ми хоћемо поезију, религију, филозофију, уметност, хоћемо мисао и лепоту. Нећемо ишчашени свет. Свет са ишчашеним ногама се само вуче као пребијена мачка. А ко ће ловити мишеве?! Пребијена мачка не лови мишеве.

Одвајкада су се будале уче на сопственим грешкама. За тај наук увек буде касно.

Живот су људи добили на вересију која је времном претворена у релативно дугорочан кредит. Камата је ускро прерасла главницу. Како се извући из овог бескрупулозног дуга, који разара човечанство и производи монструме који притежу омче око људске душе? Ако би се пожурило са отплатом, тада би постојала бојазан да би престали и мотиви за живљење. Као да човек не може живети без страха и без кајања. Но, боље је искупљење. Важна је свака трунка живота. Песник у „Трункама“ каже: „Боља је трунка живота, него сва смрт.“

О ништавилу нећу ни да размишљам. Оно је горе од смрти. Човек се може искупити само мишљењем.  Само га нова мисао може ослободити својих дугова.

18

О пријатељству се размишља од Гилгамеша, древног сумерско-вавилонског епа, пре око 4000 година, а можда и пре. Увек се ту спомиње и љубав.

Бела Хамваш каже: „Љубав и пријатељство имају само једну сродну црту, а то је: ако се распадну, узрок никада није Други, него увек Ја.“

Не слажем се са Хамвашем!

Не слажем се са првим делом Хамвашевог тврђења. Љубав и пријатељство су таква чуда да се већим делом поклапају. Немогућа је љубав између непријатеља, као што је немогуће пријатељство без љубави. И Дучић каже: „Пријатељство се зове љубав између човека и човека… Пријатељство је за човека најдубља веза и најлепше осећање.“

У другом делу се тражи кривац, тј. субјект који је крив са распад. И о томе се може расправљати.

Нема песника који се није бавио феноменом пријатељства. Ако никако друкчије писали су песме које су посвећивали пријатељима, а чије су теме биле пријатељство. Изванредан есеј „О пријатељству“ је написао велики српски песник Јован Дучић. У свом тексту Дучић је показао велику ерудицију, износећи и зналачки коментаришући мишљења о пријатељству током читаве ере тзв. западне цивилизације, од античке Грчке до оног доба када је песник писао есеј, а то је прва половина двадесетог века. Може се рећи да је Дучић први написао историју пријатељства.

И аутор овог текста се бавио овим феноменом у свом тексту „Пријатељство“.

Бела Хамваш је написао есеј „Пријатељство“ („Невидљиво збивање“, Службени гласник, 2012) мањег обима него што је Дучићев спис. Али знатне дубине, а то је зато што је писан песнички. Можемо се не слагати са неким његовим ставовима, али се Бели Хамвашу песничка жичка не може порећи.

19

Бела Хамваш у својој Естетици, у портрету Веласкеза, а и у другим портретима, па скоро да је тако у свим његовим есејима, држи се става:

„Нужно је да сликар покаже какав је његов  став према ономе што је насликао.“

Овај став он и сам користи нижући своје слике као сјајне перле, певајући своје есеје, звонећи на узбуну истицањем, поставком, искривљавањем, презентацијом свога схватања да би читаоцу саопштио: воли ли то, презире, смеје се или усхићује.

Није на одмет приметити да му есеј тече као синусоида. Сваки брег или доља синусоиде представља причицу за себе, есејчић. Најпре даје свој поглед на општи проблем, (и ту је он најбољи), потом то примењује у анализи конкретног објекта, или субјекта, зависно од тога о чему, о коме је реч. Па поново, све до краја списа, који обавезно овери сентенцом, закључком. Тако његов есеј улази сигурним корацима у филозофију и поезију, не одричући се ни Бога. Може се устврдити да у сваком његовом делу важи она Владана Деснице: „У књижевном дјелу свака реченица мора бити умјетничка.“

20

Бела Хамваш каже:„Лепо је увек пре корисног.“ Лепота се може користити и искористити. Да ли се корист може улапшати или пролепшати, на то не знамо одговор. Да ли корист може довести до екстазе, онако како до ње доводи лепота? Сумњам. Наизглед лепо и корисно се не могу упоређивати. Али Бела Хамваш наводи следећу причу: „Дарвин је на Огњеној земљи запазио једну жену. Била је гола, али је носила фризуру као кулу, била је тетовирана и нашминкана. Украси: шкољка, цвет, фризура, фарба.“

Дакле, лепота пре свега. И сви ти украси и sинsуљке су у функцији подршке лепоти, а ипак мислим да је  женска лепота веома компликована и да Хамваш наводећи Дарвиново запажање није до краја рекао шта је све знао о женској лепоти.

21

Сваки есеј у „Естетици“ јесте ода уметности. Уметност је подигнута на највише место – на престо. Њу је Хамваш прогласио за Бога. Њој је поверио управљање животом.

„Уметност је“ – каже Ниче – „прави задатак живота… метафизичка делатност живота“. А Бела Хамваш наставља:

„Све што човек чини или може да учини зависи од стварности, смештен је у њу и никада из ње не може иступити. Једино је уметност изнад стварности, у стању је да „мења“, да твори, да ствара… Управљање животом у свим временима било је у рукама уметности…“

Отац је башта, а Бог Отац је баштина!

Агиа Триада – Ниш, 2017.

Стојан Богдановић

Преузето са блога Стојана Богдановића: СТОЈАН БОГДАНОВИЋ