Марина Цветајева, БЛАГОСИЉАМ СВАКОДНЕВНИ ТРУД…

Благосиљам свакодневни труд,
Благосиљам сан што ноћу плени.
Милост Господњу и Господњи суд,
Закон благи — и закон камени.

Прашњави пурпур свој и рупа му збир, 
И прашњави жезал свој, светлећи…
— И још, Господе, благосиљам мир
У туђем дому — и хлеб у туђој пећи.
1918.

Марина Цветајева
Слика: Марија Јефтимијевић Михајловић, БЛАГОСЛОВ

Препевао: Александар Мирковић

Жарко Видовић, ВЕРА ЈЕ ПОСЛУШНОСТ. КОМЕ? ХРИСТУ ЈЕДИНО!

          Својим наступима и полемикама на марксистичким трибинама 80-их година прошлог века када се урушавао титостички систем, Жарко Видовић је са ондашњим оцима Атанасијем, Амфилохијем и Иринејом утицао на духовну обнову српске интелигенције.

Његова дела „Умјетност у пет епоха цивилизације“, „Логос-литургијска свест Православља“, „Огледи о духовном искуству“, „Његош и Косовски завјет у Новом Вијеку“, „Срби у Југославији и Европи, Православље у суочењу с Европом“ и „И вера је уметност“ говоре о аутентичном православном филозофу који је својим духовним и животним сведочењем оставио јасан траг онима којима је тајанственост живота непрекидни изазов. У времену изгубљених идеала када су све вредности пољуљане из корена, дело Жарка Видовића открива наш прави идентитет – најпре верски а онда и национални у осмишљавању живота кроз православну хришћанску интроспекцију.

Као православни философ др Видовић доследно изводи истину да је с Богом могућ само литургијски сусрет и општење, да је Бог односан творевини, свету и човеку и с њим се збива драма слободе и љубави. У овом разговору за Православље, проф. Видовић као религиозни философ подсећа да у свејединству не може бити никаквог сусрета, никаквог дијалога и дијалошке борбе, те да је позвање хришћанина да укаже и на мане које се уочавају у данашњој духовној култури заснованој на религијском веровању, на мањкавостима општења јерархије са паством и на чињеницу да се човеков пад не побеђује самопокајањем и искупљењем греха, него и активношћу свих стваралачких моћи када човек дела оно на шта је позван. А разговор је започео: „Мени је 90 година, знам да се Бог неће наљутити за ово што говорим“.

Питање: Како обновити литургијски живот и литургијско заједничарење данас, зашто је значајно учествовање на Литургији?

Жарко Видовић: Оно што је основно у хришћанству, највиши могући ауторитет, јесте Литургија. У Литургији се дешава сусрет са Христом Првосвештеником што значи да се једино Литургијом тумачи смисао Старог и Новог Завета јер је Литургија најкраћа, најсажетија и најјаснија скраћена верзија приказивања Светог Писма. Као што је молитва „Оче наш“ скраћена Литургија. Литургија је дијалог између верника и свештеника и због тога су верницима у Цркви неопходни свештеници. Не можемо ми бити Црква без свештеника пошто у дијалогу свештеник посвећује дарове. Дијалог се врши пред самим Богом. Он је судија тог дијалога и присуство Духа Светога чини тај дијалог апсолутно непоновљивим и светим. Ако неко схвата Литургију као некакву проповед и молитву, греши. Јован Златоуст је написао Пројект Литургије која се изводи сваке недеље, сваког празника, али тај дијалог по пројекту Св. Јована Златоустог и Св. Василија Великог се у душама верника и свештеника претвара у Небеску Литургију.

Питање: Да ли је данашњем вернику пријемчивије служење Литургије на савременом српском језику?

Жрако Видовић: Небеска Литургија је битна за човека, али је она условљена дијалогом између свештеника и верника и зато ми одговарамо на јектеније и изговарамо молитве. Зато појемо Символ вере, Оче наш, Трисвето, Достојно Богородици и Христу у славу и одговарамо на све позиве на покајање. Сви верници треба да имају литургијски текст на црквенословенском језику. Ја не желим да изговарам молитву другачије него што су је мој деда, бака или мајка изговарали. Ја не могу да се сетим њих — они су самном присутни док се молим.

Питање: Да ли се Литургија завршава служењем у храму?

Жарко Видовић: После сваке Литургије дијалог мора да се настави у Парохијском дому као разговор верника. Тај дијалог је живео раније у свакој Цркви и био некаква врста Централног Сабора Пећке Патријаршије. И то је српски народ очувало за време Турака и Аустроугарске. Истовремено, нема лаичког апостолства — сви, од Патријарха до последњег ђакона су слуге Литургије која је највећа светост, Икона Христова, од тога све полази.

Питање: Када се изгубило литургијско заједничарење, можемо ли да га вратимо?

Жарко Видовић: Изгубило се клерикализацијом коју су Србима наметали Аустроугарска и ислам, па је верска заједница претворена у ауторитарну, да се вера потврђује послушношћу према чиновима. Ми имамо такве знаке слабљења црквености да морамо да приђемо изворним облицима црквености, а то је Литургијски дијалог. Није случајно што су прво Грци схватили хришћанство као дијалог пред Богом између верника и свештеника, јер је у дијалогу једини могући начин човекове самоспознаје. Ја могу да мислим о себи искључиво са саговорником, с тим да не наставим монолог када ме саговорник прекине, него да одговарам на питање које је он поставио. То је једини начин да ми видимо своју слику у лицу саговорника као у огледалу.

Питање: Како видите кризу духовности у српском народу?

Жарко Видовић: Криза духовности је почела давно, када је литургизам замењен клерикализмом. Једино је Православље литургизам, тај дијалог пред Богом. Ја сам саговорник са свештеником, а не послушник, јер смо ми послушници Христу и ником другом. Нама је Отац само Бог, а Патријарх, епископи и свештеници су нам браћа. Зато се они обраћају верницима са „браћо и сестре“. Ми смо сви синови и кћери Бога, односно наших родитеља ако је њихов брак благословен. Криза је код нас почела кад смо државу ставили изнад Цркве, а Црква је дијалошка заједница пред Богом. О каквом дијалогу говорим? Оном после Литургије, која нас смирене и сабране уведе у лични дијалог са парохијанима у Парохијском дому, јер само у дијалогу могу да разумем тебе, и ти мене и што дуже разговарамо, ти ћеш ми поставити питање којим ме подсећаш на неки мој грех. Ако не прихватим смирено то питање, и ако га бурно прекинем — нема ништа од исповести, ни од покајања, нема ни од заједнице. Јер, и то је црквеност. Црква је заједница верника у коју спадају верници и свештеници са Васкрслим Христом. И црквеност је осећање те заједнице. Не осећање послушности, него духовне заједнице, поистовећења. И није случајно што је Платон претворио филозофију у антропологију — упознавање човека, тек са својим дијалозима. Са његовим дијалозима настаје антропологија -—упознавање човека, а са крштеним платонизмом настаје Православље. Грци су, понављам, схватили да је хришћанство присутно међу људима искључиво као литургизам који се наставља после Литургије.

Питање: Истичете дуги низ година да је за обнову српског народа неопходна обнова парохијске заједнице, али сем спорадичних случајева, до ње не долази. Како обновити хришћанску заједницу?

Жарко Видовић: Потребан нам је дијалог као народу, јер скоро 200 година правимо колективне грехе које нигде не исповедамо: то су разни митинзи, учествовање у војсци, наше ангажовање у партијама које разбијају нацију и црквену заједницу, наша трговина, економија, јавни живот, школовање… то су колективни греси. Не могу ја лично ићи пред свештеника а да парох не присуствује нашем разговору који је смирен после Литургије. У Цркви посвећеној Александру Невском често имају такве разговоре.

Питање: Да ли свештеници данас имају проблем са успостављањем дијалога са својом паством, са људима који су неверујући, са временом у коме живимо?

Жарко Видовић: То јесте проблем. Када се заврши Литургија они мисле да наш литургијски живот престаје, а он треба да се настави у дијалогу. Наши свештеници се издвоје у своју собу, затворе врата, изолују се и немају више везе са верницима. Кад дође епископ и он се изолује од верника или у затворени круг коме ми не можемо да присуствујемо. Зашто они себе издвајају? То је одсуство црквености. Они морају да наставе са нама дијалог какав је вршен у Литургији. Само овај пут конкретно — то није пројекат Светог писма, ово сада треба да буде Икона наше црквености, конкретно наше парохије. Личност није исто што и индивидуа. Личност се повремено догађа у човеку — најпре као осећање смисла живота, јер без осећања смисла није личност, он је индивидуа с којом се играју материјални услови света. Ако он осећа смисао, онда ће бити свој господар и окренуће се смислу о којем није могуће мислити. Осећање смисла је могуће само као дар а он одликује личност. Дијалог открива личност у нама. Кад Христос каже: ја сам Истина — о човеку као личности, а не као индивидуи о којој говори филозофија, психологија… Ја сам пут ка тој Истини, кроз Христа ка тој истини ка човеку. Ја сам живот — то значи да ће личност као сама суштина човековог бића да се појави кроз Литургију, преко литургијског деловања. Христос је истина о тајни човекове личности.

Питање: Који је данас највећи ауторитет у српском народу?

Жарко Видовић Највећи ауторитет је Црква, кад бисмо ми били црквени. Нисмо — зато што не постоји жив, братски дијалог између свештенства и верника и свештенства и епископа. Ми знамо епископе, али немамо никакве контакте са њима. Ми смо жељни исповести као дијалога, али тога нема. И ми осећамо њихово одсуство. Како ја да поштујем његово достојанство другачије него да га поштујем у његовом присуству? Црква може бити жива, а не наредбодавна. Зашто да се пароси и лаици боје епископа? Епископи су углавном усликани у контактима са политичарима, са влашћу где воде дијалог, али мене то не интересује. Епископ мене интересује литургијски. Неки од њих рачунају да је вера послушност. Коме? Христу једино! Само је личност способна за црквеност, а личност је само онда када човек осећа смисао живота. А осећати — то није део моје одлуке, могуће је само као дар. Ми мислимо искључиво у свом искуству. То је једино што је доступно мишљењу. Мисао је ограничена на искуство о мојој души, на то осећање. Личност је света тајна. Личност се јавља свесна себе тек кад јој се открије смисао њеног живота. А то је пророчка слика будућности којој сам ја усмерен.

Питање: Како млад човек да буде црквен, када нема искуство, хришћански предукус ни у генерацији родитеља, па можда и даље?

Жарко Видовић: Црквеност је дар, као што је осећање смисла дар, као што је вера о којој апостол Павле говори дар. Када човек почиње да размишља о смислу свог живота, најважније је да ли му је стало до смисла пре свега — то је велика невоља, тада ће му Бог притећи у помоћ. Јер смисао је могућ само као даровано осећање. Кад је преминуо наш свети човек, кога је омладина звала Паја — толико им је био близак, посматрао сам их како сатима стоје стрпљиво у реду да би могли да приступе одру и да посете Његову душу у тој Цркви. Колико је младог света који никада не иде у Цркву пратило нашег Павла, дивног човека, брата Павла, владику српског. Он је аутентични владика српски — брат владика српски. Он је знао да смо он и ми синови Божији.

Питање: Залажете се за обнову институције Црквеног Савета који је својевремено васпоставио Патријарх Герман. Зашто је то важно?

Жарко Видовић:  Један епископ је тај Савет распустио а показало се да нам је веома потребан. У Савет је Патријарх именовао 20 људи (професора, новинара, спортиста, правника…) који су састанке држали са Литургијом као уводом и настављали да расправљају о томе у каквим слабостима ми живимо. Савет је саветодавног карактера. Данас је много повода на које Црква треба да да своје мишљење — геј парада, насиље хулигана… Није потребно да свештеник у одежди наступа пред јавношћу — његова је Црква. Зар нема довољно световњака, лаика који могу то да раде испред Савета?

Питање: Како коментаришете геј параду и догађаје који су следили после?

Жарко Видовић: Ти људи су јадни. Нећу насиље, сматрам да је то једна врста објаве рата или геноцида српском народу. Ради се о геноциду на који ја могу да одговорим једино одбраном породице као основне Цркве и одбраном парохије — да им се не допушта да улазе у парохију, поготово не у Цркву. Бог не делује без покајања верника, а они су без покајања. Бог не помаже дакле човеку у коме нема жеље за самоспознајом. Нема покајања код људи који хоће да извргну руглу оно што је Бог створио као моћ човекову да рађа децу. Оно што нас легитимише пред Црквом је наш однос према деци. Данас је глобална Европа против нације, а српску нацију је створила Црква. Нација је настала као аутокефална Црква. Из Литургије настаје Црква а не обрнуто.

Што се тиче таласа насиља после те параде, лако је злоупотребљавати људе који су жељни заједнице по сваку цену, па макар та заједница била агресивна. Једина права богонадахнута заједница осећања, а не интереса, је Црква. Да смо подједнако црквени — од Патријарха до последњег верника.

Питање: Зашто се Срби мало и површно исповедају?

Жарко Видовић: Зато што нема литургијског дијалога, у коме би после Литургије ми водили парохијски дијалог о томе како смо сарађивали са тито-комунизмом против српске нације, зашто тражимо добре намере код људи који су апсолутно антитеисти и антицрквени а којима дозвољавамо да пишу књиге о нашим светим људима и сл. Нема љубави изван црквене заједнице. Љубав је заједница, осећање спремности на жртву, спремности на одрицање. Црквеност је једини облик љубави.

Питање: Писали сте и говорили о Косову. Има ли српски Јерусалим будућност?

Жарко Видовић: Ми смо кажњени, јер смо мирно допустили да нас Тито успава и корумпира од 1944.год. уз помоћ савезника. Мирно смо допустили да одвоји Косово америчким новцем. Тито је купио од нас Косово и поклонио га Албанцима наркодилерима. Косово је продато, а то је колективни грех заједнице који мора да се исповеди и да их постанемо свесни у литургијском дијалогу. Тито је спроводио Черчилов план да обнови подунавски простор Аустроугарске монархије и да Србију сведе на Београдски пашалук. То је изјавио Папа Јован Павле Други. Ми смо то мирно гледали. За нас је важнија била држава од Цркве и десио нам се пораз. Црква ће исправити пораз Срба. Ја мислим да је пут обнове Православља једини спас и за нас и за Косовске Србе, па чак и за Шиптаре на Косову који су у шакама наркодилера и разбојника. Криминално је шта данас ради свет под идејом глобализма.

Питање: Како се припремате за Литургију?

Жарко Видовић: За сваку Литургију морамо да се спремимо. Ја то радим 40 година. Читам Јеванђеље које је актуелно не за дневне догађаје, него за дубину човекове душе, дубину тајне човекове личности. Личност је тајна. И пишем белешке, подсетике, запажања спремајући се за литургијски дијалог. Првосвештеничку молитву сам прочитао 40 пута, али увек откријем оно што ми раније није падало на памет.
2010.  

НАПОМЕНА: Интервју објављен у Православљу, 2010. године под насловом ПАРОХИЈСКИ ЖИВО — ИКОНА НАШЕ ЦРКВЕНОСТИ
 http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1047/tekst/parohijski-zivot-ikona-nase-crkvenosti/

Ј.В. Гете, ПОЕЗИЈА ЈЕ ОПШТЕ БЛАГО РОДА ЉУДСКОГ…

— Све више увиђам — настави Гете — да је поезија опште благо рода људског и да се увек и у свим раздобљима испољава кроз стотине и стотине људи. Један то изведе мало боље но други који и  и поплива мало дуже на површини но други који — то је све. Према томе, годсподин фон Матисон нека не мисли да је баш он тај, па и ја нека не мислим да сам ја — тај! Него, свак нека каже себи: песнички дар није нешто тако ретко и нико нема нарочита разлога да буде богзна како уображен што је срочио добро песму. 
31. јануар 1827.

Јохан Петер Екерман, РАЗГОВОРИ СА ГЕТЕОМ, (стр. 236), Дерета, Београд, 2006
Превели: Станислав Винавер и Вера Стојић

Јеромонах Роман, ХРАМ ОДСЛИКАВА СУНЦЕ ДОК ЗАЛАЗИ…

Храм одсликава сунце док залази,
Румèни стабло, по Крсту пламује, —
Дан одлази. Без повратка одлази,
И, нестајући, Лепоту дарује.

Полаже лагано у ноћна окриља
Тврђаву земну што по води броди.
И птичји хор сад га благосиља,
И бели угар одлазак му кâди.

Праштај, праштај! Примам наравоучење:
За све захвалити, све прихватати,
И последње кад дође магновење
Погледом задњим Лепоту даровати.
2001.

Јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

Иван В. Лалић, И ДЕВОЈЦИ БЕШЕ ИМЕ МАРИЈА…

У људскости је страх; не пише ли у књизи:
А она видевши га поплаши се од речи његове —
Да ли је уопште чула шум тих моћних крила,
Тај звук цепања свиле априлског ваздуха,

Или је облик анђела, што ће за трен да клекне,
Напросто пројектован, без упозорења, а према замисли
Великог монтажера свег збивања? Свеједно је:
Она прекршта руке над срцем будућег света

Што куца, усплахирено, упија поруку анђела, као
Врт што упије кишу, и већ цвета у одговору
Глсаснику: велича душа моја Господа —
И тако може нова да почне земља:

Два језика се, два говора увежу у чвор,
У неразмрсив, који на окупу држи
Историју, почетак спаја са крајем,
Да све у свему буде без краја и почетка.

Радуј се зато, похвало анђеоска,
Ти што си људскости моје заточница
У бесмртној људскости својој.
                             А додаје књига:
И девојци беше име Марија…

Иван В. Лалић, СТРАСНА МЕРА, /ЧЕТИРИ КАНОНА (Други канон, песма 9, стр. 214)/ Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Арсеније Савин, СВЕТЛОСТИ МОЈА…

Још видим како одевена
У Светлост Сунчеву
На кревету лежиш
Моја Светлости
Нежно очврсла
Тек да  те додирнем
И поверујем да Постојиш!

И ја — неверни Тома, знам:
Љубави, Ти си Стварност
Све је остало сан!


1938.

Арсеније Савин

Платон, ШТА ЗНАЧИ: УПОЗНАТИ САМОГА СЕБЕ?

Сократ: Дакле, уколико нам остане непознато шта смо заправо ми сами, да ли бисмо икад схватили која је то вештина помоћу које човек постаје бољи?
Алкибијад: То не би било могуће.
Сократ: Ипак, да ли је доиста лако упознати самога себе и да ли је то био макар ко што је то правило поставио на храм Питијског Аполона, или је то, напротив, веома тешка ствар која није доступна свакоме?
Алкибијад: Мени се, Сократе, често чинило да је то доступно свакоме, а почесто, опет, да је стварно претешко.
Сократ: Ипак, Алкибијаде, била лака или не, та тема се овако пред нас поставља: упознавши оно, можда бисмо спознали и начин да се бринемо о себи самима, али у случају да не упознамо — никада.
Алкибијад: Тако је.
Сократ: Али гледај, на који начин да се нађе шта је сама та ствар? У том случају бисмо можда и пронашли шта смо то ми сами, док би нам то несумњиво било немогуће уколико би нам сама та ствар остала непозната.
Алкибијад: Право кажеш.
Сократ: Али, чекај, Зевса ти! Коме ти сада говориш? Зар не мени?
Алкибијад: Па да.
Сократ: Свакако онда и ја теби?
Алкибијад: Дабоме.
Сократ: Тако је Сократ онај који говори?
Алкибијад: Несумњиво.
Сократ: А Алкибијад је онај који слуша?
Алкибијад: Па да.
Сократ: сократ се, свакако, служи говором да би говорио?
Алкибијад: Неоспорно.
Сократ: Онда, ваљда, сматраш да је говорити и служити се говором једно те исто?
Алкибијад: Несумњиво.
Сократ: Тако се међусобно не разликују онај који се служи и оно чиме се служи?
/Човек се у обављању неке радње служи не само инструментом већ и деловима свога тела или се човек дефинише не као тело или тело + душа већ као душа/.
Сократ: према томе, зар није у реду да се сматра да оно чиме се ти и ја служимо у међусобном саобраћају чини говор душе с душом?
Алкибијад: Али несумњиво.
Сократ: Управо смо то малочас и рекли: Сократ говори Алкибијаду служећи се говором, и то не упућујући гоовр твојој масци већ Алкибијаду лично; а то је твоја душа.
Алкибијад: Мислим да је тако.
Сократ: Према томе, онај који наређује да човек упозна самог себе, захтева да упознамо своју душу.

Платон, О ЈЕЗИКУ И САЗНАЊУ, Рад, Београд, 1988.

Превод: Ксенија Марицки Гађански и Иван Гађански

Арсеније Савин, ХТЕО БИХ ДА ВЕЧНО БУДЕМ ЛУНА…

Хтео бих да вечно будем Луна
Да сјајим само кад ти сјанеш
Хтео бих да будем само сена
Да мене има кад ти планеш

Хтео бих да вечно будем дах
Да маглим окна када дишеш   
Хтео бих заувек да будем лак —
Мирис твоје косе и кише
1937.

Арсеније Савин

Свети Николај Српски, СРПСКА ЋЕЛЕ КУЛА

(…) Генерације српске пре светских ратова, васпитаване су углавном помоћу три епохалне визије српске: Немањићског стварања, Покосовског страдања и Сељачког војевања под Карађорђем и Милошем. Све три ове историјске визије тесно су биле везане за визију неба и небесног царства. Оне су стварале карактере, а остала школска учевина била је узгредна. Оно је морао сваки Србин знати, а ово друго ко је могао и доспео. Ово у пуној мери важи и за Србе у Америци, за које је Јован Дучић рекао, да су се кроз народну поезију дуже одржали на оним трима висинама него ли Срби у Југославији.

А када су у Југославији почели клеветати оне три васпитне висине, судба је уздигла пред нашим очима и једну четврту. Никад људи нису у већој опасности него кад мисле да су у Безопасности. Због лажног осећања да смо у безопасности због велике државе, морало је доћи нешто што ће потрти ту лаж. И дошло је оно четврто. То је нова Српска Ћеле Кула, какву свет још није видео.

Када је француски државник и књижевник Ламартин пре 120 година видео у Нишу једну малу Ћеле Кулу девет метара високу коју Турци беху сазидали, на страх хришћанима, од неколико стотина лобања српских ратника са Чегра и околине, он је узвикнуо: „Народ који има овакве споменике не може никад пропасти“. А шта ли би тај велики Француз данас рекао кад би видео једну Ћеле Кулу хиљаду метара високу и двеста метара широку, са четири милиона српских лобања из Првог и Другог светског рата? Свака страна са милион људских глава место цигаља. Та кула је два пута већа од Емпајер Стет Билдинга у Њујорку, највеће грађевине на свету. Ако ова Ћеле Кула није видна за очи, видна је за дух. Нити ико може оспорити могућност да ће се она сазидати да се и очима види.

Нема живог Србина у свету који не би могао на тој кули прстом указати и рећи: „Ово је глава мога старог ђеде, или мога тате, или нане, или сина, или кћери, или брата, или ратног друга, или пријатеља, или свештеника, или храброг командира.“ Нема ни једног који не пали кандило бар пред једном од тих мученичких глава. Четири милиона кандила светле на тој кули у ноћи нашег путовања. Нико не крије него напротив свак се жури с поносом да укаже на главу неког свог најмилијег, узиданог у ту кулу. Јер та Кула није Кула срама, него Кула славе. То је нова жртва и жртвеник Српског народа за Крст и Слободу. Ако се са овом српском жртвом сравне жртве наших савезника, онда ова језива Ћеле Кула оправдава и у овом случају ону реч: Нико нема што Србин имаде. Да ли жалимо? Не само жалимо него се каменимо од ужаса пред том визијом. У сну тржемо и гледамо ону Ћеле Кулу. Осећамо да нас посматрају осам милиона очију, затворених на земљи а отворених на небу. А да су они живи, сведочи нам нико мањи него сам Спаситељ Христос речима: „У Бога нема мртвијег него су сви живи.“
……
Најновији велики видик, о коме вам говорим, то је савремена Српска Ћеле Кула. То је једна четири — милиона армија српска у свету духовном. Та је армија непобедива. Њој не може нашкодити ни огањ ни вода ни челик ни олово. То су наши помоћници, али тужиоци пред Богом: помоћници докле ценимо оне вредности за које су они жртвовали у мукама свој земаљски живот, тј. веру и име, а тужиоци ако ми будемо те златне вредности претворили у јефтини папир и трговали њиме.
……..
Кога та страшна Кула пак не дозове памети, никаква лудница у свету неће му помоћи. Томе неће помоћи ни реч свештеника са олтара, нити реч патриоте са трибине. Јер та Ћеле Кула речитија је од сваке речи и сваког језика. Она казује све у живој и истинитој слици. Нека сваки Србин стално гледа у ту слику и она ће га научити какав треба да буде и шта треба да чини у славу Божју, у част својих предака и за спасење свога народа, своје деце и своје душе.

Епископ Николај

(Одломак из Видовданске беседе 1951. године)

САБРАНА ДЕЛА СВЕТОГ НИКОЛАЈА СРПСКОГ, књига друга, стр. 619-621, Православна црквена општина Линц, Линц-Аустрија, 2001.