Јосиф Бродски, ЦРНИ КОЊ

„Црно небо — од тих ногу светлије,
са тамом није могло да слије.“

Те вечери, покрај нашег огња
Угледасмо смо једног црног коња.

Ја не памтим од њега ништа црње.
Ко угаљ су му биле ноге црне.
Црн је био ко ноћ, ко пустош слепа.
Црн је био од гриве до репа.
Но другачије су се црнела
леђа, што за седло нису знала.
Стајао је непомично. Ко да спава.
Копите црне, у нама страва.

Био је црн, трнуле су сени.
Толико црн, бити не може црњи.
Толико црн, ко поноћна магла.
Толико црн, ко у срцу игла.
Толико црн, ко дрвеће далеко,
Ко место под ребром дубоко неко.
Ко јама у земљи, где је зрно.
Ја мислим: у нама све је црно.

И још црњаше на наше очи!
Сат откуца време поноћи.
Не приђе нама он ни корак.
Сапима његовим завлада мрак.
Већ му се леђа нису видела.
Ни једна тачка није светлела.
Очи беле, ко две пукотине.
Још страшније му бехоше зене.

Ко да је нечији негатив био.
Због чега ли је  трк зауставио,
и остао са нама до јутра?
Зашто ли га је привукла ватра?
Зашто је ваздух црни дисао?
Зашто је гранама црним шкрипао?
Зашто му је из очију лила тама?

Јахача је тражио међу нама.

1962.

Јосиф Бродски
Препевао: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s