Иван В. Лалић, И ДЕВОЈЦИ БЕШЕ ИМЕ МАРИЈА…

У људскости је страх; не пише ли у књизи:
А она видевши га поплаши се од речи његове —
Да ли је уопште чула шум тих моћних крила,
Тај звук цепања свиле априлског ваздуха,

Или је облик анђела, што ће за трен да клекне,
Напросто пројектован, без упозорења, а према замисли
Великог монтажера свег збивања? Свеједно је:
Она прекршта руке над срцем будућег света

Што куца, усплахирено, упија поруку анђела, као
Врт што упије кишу, и већ цвета у одговору
Глсаснику: велича душа моја Господа —
И тако може нова да почне земља:

Два језика се, два говора увежу у чвор,
У неразмрсив, који на окупу држи
Историју, почетак спаја са крајем,
Да све у свему буде без краја и почетка.

Радуј се зато, похвало анђеоска,
Ти што си људскости моје заточница
У бесмртној људскости својој.
                             А додаје књига:
И девојци беше име Марија…

Иван В. Лалић, СТРАСНА МЕРА, /ЧЕТИРИ КАНОНА (Други канон, песма 9, стр. 214)/ Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s