Како човеку мало треба! —
Спокој душе. И да је то мало
Небеском светлошћу засијало.
Како човеку мало треба! —
Тишина. И да је то мало
У Љубави Христовој нестало.
Како човеку много треба! —
Да себе спозна. И то много —
Није оно свето, већ — убого.
(30. април 2001)
Јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић
Да нисам познао тајну Богоопштења,
Поновио бих што сам већ говорио, —
На овој земљи ја не нађох смирења,
Да разумем, — Бог је није за то створио.
Са свих страна туга, посвуда мучења,
И дете се рађа, вапи у пустињи.
О, земљо, крстионицо очишћења,
Без Господа патња твоја — води нас тмини!
(10. мај 1991)
Јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић
У сваком стаблу распети Господ,
У сваком класу тело Христово,
И молитве пречисто слово
Исцељује болесну плот.
(1946)
Ана Ахматова
Препевао: Александар Мирковић
Од лепоте свет је цео,
И велико и мало,
Узалуд је што би хтео
Да нађеш јој начало.
Шта је дан ил шта је век
Пред тим што је бесконачно?
Да, није вечан човек,
Но, то вечно је — човечно.
(1874-1866)
Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић
Иконицу, црну дашчицу,
Пронађоше у орању,
Ко пред њу стави свећицу,
У чијем срцу љубав гра̏ну?
Ко ју је осветлео својом
Молитвом нишчега раба,
Узео штап, кренуо са њом
У степу, у житна стабла,
Уз наклон врелим ветровима,
Унуцима Стрибога,
И поставио над пољима
Убоги знак си̑ла Бога?
(1919)
Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић
Мало ми је ваздуха, мало хлеба,
Ледник бих ко кошуљу стргао,
У грло упио прозрачнст неба,
Међу два океана легао,
На пут бих легао под ноге твоје,
Звездано зрнце у звездани песак,
Док крилати богови над тобом роје,
Прелећу с једног на други цветак.
Могла си да се појавиш раније
И покажеш ми своју величину,
Могле су узвишености твоје пре
Да шире књигу летећ’ у висину,
Раније си ново име могла
Да даш мени на своме језику, —
Букнуо бих испод твојих стопала
И заувек нестао у песку.
(1960)
Арсеније Тарковски
Препевао: Александар Мирковић
Утихнуо самовар, гаси се сјај
И урања дом у полутаму.
Срећа мени не треба — њему
Боже, моју срећу дај!
А зимски сумрак сенчи руже чисте
По рубовима светлих латица.
Вече му шаљи пуно светлица,
Топлије но мени, Христе!
Осмех свој и дисање — суздржаћу,
Руке не склапам за анатему,
Али само — дај срећу њему,
О, Боже, дај њему срећу!
(1910)
Марина Цветајева
Препевао: Александар Мирковић
Славна ће бити велика дела…
Ф. Сологуб 7. август 1914.
Песници, не пишите сувише рано,
Још је победа у Господњој руци.
Ране се још пуше, добро вам је знано,
Нису речи нужне у овој муци.
У час док влада неправда и страдање,
И док још нису свршене битке све,
Потребно је целомудрено ћутање
И, може бити, тихе молитве.
(8. август 1914)
Зинаида Хипиус
Препевао: Александар Мирковић
Ђе рече Јапан
Ја не трпим кад други прича
Замарам се кад ћутим
Поштеније је да ти то кажем
Него да причаш
А да те не слушам
Да те гледам у очи
Као да те слушам
А да те не чујем
Него пуним уста
И смишљам шта ћу рећи
Чим испрегнеш језик
И потуриш причу.
Барем мени не треба зборити
Како то не ваља
И како би требало паметније
Понекад и другог чути
Колико би било боље
Да сам друкчији
Било би боље за другога
Али за мене не би
Свак мисли шта је за њега боље
Једино бих могао слушати
Кад бих могао некако
Сам испред себе стати
И сам себи причати све испочетка.
Не свиђам се ја ни себи
Мени је то најмање мило
То ме и збуњује
Нико то не мрзи колико ја
Мени то најтеже пада
Ту сам ја највише оштећен
Али зар да чекам док оштете причу
Да је ни Бог не може поправити.
И кад нешто питам
Одговор ме не занима
Чиним се чуо а не чујем
Знам шта бих чуо
Не тиче ме се шта ко мисли
Него шта ја мислим
Не знам шта ја знам
То једино не знам
Али шта мисле и знају други
Знам колико они.
Да ти нешто кажем
Пре него што почнем говорити
Радо бих те слушао
Нема збора
Само кад бих могао
Да имам кад
И да сам без језика
И да ми није познато
Пре него што почнеш
И шта би рекао и како би завршио
Али и кад ћутим ја говорим у себи
А оно што кажем гласно
Само је крњатак од тога
Зато ми је лакше да кулучим и крампам
Него да слушам
Пуна језика и препуњених образа.
Ћути барем ти
Златоуст си кад ћутиш
Фин си док не проговориш
Греота је да говориш
Кад ти ћутање није терет
Друго сам ја
Ја говорим од невоље
Да ме језик не удави
Не дам да ми кидишу на језик
И да ме разјезиче
А нећу ни ја дуго
Па причај кад одем.
По годину сам себе наговарао
Да некога саслушам
Баш да видим шта ће рећи
Али чини ми се није ни зинуо
Палац ме престигне
И почне мигати по чарапи
И не могу му ништа
Ја хоћу а палац неће
Гледам га и борим се с палцем
Сав сам под узбуном
Смешкам се али не ономе што прича
Него нечему другом
Бојим се видеће с ким се борим
А знам Бог ме гледа
И мислим палац је паметнији
Нећеш га слушати ако си чоек.
И кад слушам
Трудим се да не слушам
И кад се с неким сагласим
Љутим се на себе
И што сам слушао
И што сам се сагласио.
Душа ми је да кажем наопако
Стидим се да говорим правилно
И нећу да ме поправљају
Знам да се тако не каже
Али ако кажем онако како се не каже
То није оно што хоћу да кажем.
Причају а ништа не говоре
Чим једну изговоре морају за њом
А не знају која им је следећа
Ни куд им која иде
Отме им се језик па чекетају
Једно почну а друго не заврше
Све тетиљанције и побркотине
Заглаве се ко вода у грлићу
Кркљају као преврнута боца.
Нико никога и не слуша
То су приче
Не чују себе а не другога
Него људи лажу
За неке лажи је штета што су лажи
Али ја да лажем нећу.
Тобож слушам плетипричу
Плетипричалица
А да их питаш шта је ко рекао
Ни један не би знао
Свако би причао своју причу
Ово свак зна а само ја признајем
Нико ме не гони него ја хоћу.
Нико са мном не може
Неће то нико да трпи
Сви су ме оставили
Не волим никога
А најмање себе
Уско ми је под небом
А камоли у прсима
Немам никог сем себе
А себе сам најжељенији
Не уме нико да ме чује
А једва себе слушам
Сам сам себи досадио
Један се био нашао
Као ово ти
И издржао што не би нико
И купио ме с тим
Али и он је ту скроз завапијо
Не могу више
И искорачио преко врата
Преко којих ћеш искорачити и ти.
Нико ми не долази
Нити ја коме идем
Поједнога уватим
Као ово тебе
И причам му док не утече
А ондa причам сам са собом
Побијем тојагу преда се
Па се на њу издирем
Речима се замајавам
На језик се дочекујем
Да се жив чујем
До ћутне минуте
А све причам не бих ли се сетио
Онога што сам заборавио.
Ако ћемо поштено
Ни с ким и не причам
Сем сам са собом
Кад имам у себе поверења
Не могу без никога
Ништа ни рећи ни знати
Мало ко може без икога
Ни дрво без дрвета
Ни чоек без чоека
Али понеко може
Ка бор осамник
Е то дрво је јунак
И чоек је чоек
Ако може сам.
Нешто бих те питао
Да ми право кажеш
Али ти ћеш рећи
Хоћу ако знадем
И ако је за казивање
Као да бих те ја питао
Оно што не знаш
И што није за казивање
Па што да те питам
Кад знам шта би рекао.
А ти знаш да ја знам
Шта ти знаш и шта не знаш
И шта је за казивање а шта није
И да хоћеш да причаш причао би
Не би чекао да те ја питам
Зато ћу ја све сам испричати
А ти слушај и немој ме прекидати
Само лади уста и климни главом
Је ли све онако како сам рекао
Јесам ли шта изоставио и оштетио
Па ако јесам причаћу изновце.
Све хоћу да ти кажем
А увек заборавим
Узгред буди речено
Не кажем ја теби ништа
Него гледам у тебе
Не у тебе него у твом правцу
Па се чини да теби причам
А ја не причам никоме
Него причам своју причу
А где год гледам
Видим оно о чему мислим.
Матија Бећковић, БЕЗ НИЂЕ НИКОГА, (стр. 275-280), Завод за уџбенике, Београд, 2007.
Сусрет уметности и личности могућ је само у истини битија: само у томе сусрету се отвара тајна личности да проговори језиком који тада (у својој преображености) значи уметност. То није сусрет у некој обичној истини (тачном обавештењу о неком збивању), него у истини битија.
Уметност извире из тајне која је тајна саме личности. Уметност је говор те тајне. Она даје знакове истине битија, јер се та истина крије у личности, а открива се само духу (духу уметности, поезије, трагедије, свештене поезије вере). Али личност је тајна која неће да буде ,,сама пред Богом“, него хоће да има и свој јавни живот.
Уметност је јавни живот личности која при томе, самом уметношћу, чува своју суштину, своју самоистоветност, своју тајну.
Тежња личности да њена тајна (њена суштина) буде објављена, тј. показана – та тежња се изражава уметношћу, показује се као уметност. Али то је тежња личности да њена тајна (њена суштина, сама она, личност) буде објављена – не да би тиме била поништена, ,,раскринкана“, бачена као ,,бисер пред свиње“, него – да би била слављена и прослављена. Личност у уметности чува своје достојанство стидом који нам је познат као ,,мера“, ,,укус“, ,,стил“, ,,предање“ (,,традиција“). Али та мера и стид нису страх човеков за своје достојанство, него чедност (,,наивност“) вере да ће сви у делу уметности уживати исто колико и у томе достојанству уметника.
***
Уметност, дакле, тежи стварању једне заједнице која неће значити негацију личности, него, напротив, слављење личности у њеној тајни и достојанству. Уметност неће да ,,упозна човека“ како би над њим стекла моћ. Уметност није знање које је ,,сила, знање је моћ“, него смисао за тајну до које се човек уздиже њеним слављењем. Уметност тако тежи заједници сасвим другачијој од метафизичке (било да је то метафизичка заједница тела, интереса, рада, права, установа, језика, обреда или било чега другог!).
***
Уметност, дакле, неће ,,егзистенцију“ која би значила само бежање од заједнице, само негацију заједнице: природно, јер философија егзистенције не зна за заједницу другачију од метафизичке (од заједнице која је негација истине битија у личности); не зна за МИСТЕРИЈСКУ заједницу!
Тежећи свом јавном животу (баш онако како то показује позориште, показујући тиме суштинску тежњу саме уметности), уметност неће да издвоји личност у њен усамљени сусрет са Богом (,,сам пред Богом“), ни у суочење са истином битија без сведока!
Уметност тежи стварању (тачније: настајању, догађају, благодати) мистеријске заједнице.
Зато Кјеркегор – тежећи да ,,религиозном егзистенцијом“ превазиђе и естетску и етичку – није успео да изрази ни истину уметности (поезије којом је хтео да се само послужи), ни истину битија.
***
Човек не може издржати сусрет са истином битија ако при томе нема могућности да (смислом битија) превазиђе и истину битија и само битије. Или ако бар нема наду у могућност таквог превазилажења, доспевања у надбитије. Уметност је не само превазилажење, него и неодољива потреба човека да радост тога превазилажења подели са другима у моментима уметничке (пред-мистеријске) заједнице. Та заједница је истовремено и јавни живот уметности, и сведок несумњиве тежње човека ка истинској, потпуној мистеријској заједници.
А суочење са истином битија је неопходно зато што се само у томе суочењу (у тој и таквој егзистенцијалној бојазни) јавља и неодољива потреба за духом (надбитијем), и уметност, и њен јавни живот.
То суочење са истином битија чини саму скривену трагедијску суштину (и садржину) уметности.
***
Уметност тежи јавном животу слично Логосу (Слову) који тежи отеловљењу, како би и човек постао словесан (сличан Слову).
Логос је, наравно, тајна којом Он никако није исто што и Његова отеловљеност (видивост тајне као иконе). Зато је веома лако да Отеловљени буде и понижен, а да при томе тајна не буде постигнута!
О Свевишњи Творче непостижни,
Твар Ти слаба дјело не постиже
(Твоје слабо створење…)
Само што се Тобом восхићава! (ЛМ, П, 141-150).
и тим восхићењем, слављењем тајне, настаје мистеријска заједница, у којој личност није понижена (као у метафизичкој, која ,,схвата“ негирањем тајне), него прослављена.
Логос се, дакле, не отеловљује да би био понижен…
…мада је био баш понижен! понижен најсрамнијом смрћу. Јер таквом смрћу, распећем, на крсту, умирали су они који су том смрћу требали да буду пред читавим светом понижени, савладани, као разбојник, као побеђени рвач, положен на леђа и раширених руку, сав у знаку предаје, разоружаности и поражености. Друштвене величине, римски домаћини, витезови и сл. умирали су набијајући се на мач, слично као у јапанском ,,хари-кири“. Робови су, ако се побуне, умирали на крсту, чиме се коначно и ,,заувек“ утврђује пред читавим светом њихов ропски положај. Но Христос је, упркос смрти на крсту, прославио и крст, и Себе и човека: васкрсењем!
Логос, највећа могућа Тајна за човека, отеловио се, дакле, да би био објављен у слави; да се Његова тајна, недоступна разуму, слави како једино и може бити слављена и схваћена: ,,восхићењем“, литургијом, мистеријском заједницом.
Жарко Видовић, ОГЛЕДИ О ДУХОВНОМ ИСКУСТВУ, (Четврти оглед, Знакови истине битија, одломак), Светосавска омладинска заједница, Београд, 2014.
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 