Матија Бећковић, ЂЕ РЕЧЕ ЈАПАН

Ђе рече Јапан
Ја не трпим кад други прича
Замарам се кад ћутим
Поштеније је да ти то кажем
Него да причаш
А да те не слушам
Да те гледам у очи
Као да те слушам
А да те не чујем
Него пуним уста
И смишљам шта ћу рећи
Чим испрегнеш језик
И потуриш причу.

Барем мени не треба зборити
Како то не ваља
И како би требало паметније
Понекад и другог чути
Колико би било боље
Да сам друкчији
Било би боље за другога
Али за мене не би
Свак мисли шта је за њега боље
Једино бих могао слушати
Кад бих могао некако
Сам испред себе стати
И сам себи причати све испочетка.

Не свиђам се ја ни себи
Мени је то најмање мило
То ме и збуњује
Нико то не мрзи колико ја
Мени то најтеже пада
Ту сам ја највише оштећен
Али зар да чекам док оштете причу
Да је ни Бог не може поправити.

И кад нешто питам
Одговор ме не занима
Чиним се чуо а не чујем
Знам шта бих чуо
Не тиче ме се шта ко мисли
Него шта ја мислим
Не знам шта ја знам
То једино не знам
Али шта мисле и знају други
Знам колико они.

Да ти нешто кажем
Пре него што почнем говорити
Радо бих те слушао
Нема збора
Само кад бих могао
Да имам кад
И да сам без језика
И да ми није познато
Пре него што почнеш
И шта би рекао и како би завршио
Али и кад ћутим ја говорим у себи
А оно што кажем гласно
Само је крњатак од тога
Зато ми је лакше да кулучим и крампам
Него да слушам
Пуна језика и препуњених образа.

Ћути барем ти
Златоуст си кад ћутиш
Фин си док не проговориш
Греота је да говориш
Кад ти ћутање није терет
Друго сам ја
Ја говорим од невоље
Да ме језик не удави
Не дам да ми кидишу на језик
И да ме разјезиче
А нећу ни ја дуго
Па причај кад одем.

По годину сам себе наговарао
Да некога саслушам
Баш да видим шта ће рећи
Али чини ми се није ни зинуо
Палац ме престигне
И почне мигати по чарапи
И не могу му ништа
Ја хоћу а палац неће
Гледам га и борим се с палцем
Сав сам под узбуном
Смешкам се али не ономе што прича
Него нечему другом
Бојим се видеће с ким се борим
А знам Бог ме гледа
И мислим палац је паметнији
Нећеш га слушати ако си чоек.

И кад слушам
Трудим се да не слушам
И кад се с неким сагласим
Љутим се на себе
И што сам слушао
И што сам се сагласио.

Душа ми је да кажем наопако
Стидим се да говорим правилно
И нећу да ме поправљају
Знам да се тако не каже
Али ако кажем онако како се не каже
То није оно што хоћу да кажем.

Причају а ништа не говоре
Чим једну изговоре морају за њом
А не знају која им је следећа
Ни куд им која иде
Отме им се језик па чекетају
Једно почну а друго не заврше
Све тетиљанције и побркотине
Заглаве се ко вода у грлићу
Кркљају као преврнута боца.
Нико никога и не слуша
То су приче
Не чују себе а не другога
Него људи лажу
За неке лажи је штета што су лажи
Али ја да лажем нећу.

Тобож слушам плетипричу
Плетипричалица
А да их питаш шта је ко рекао
Ни један не би знао
Свако би причао своју причу
Ово свак зна а само ја признајем
Нико ме не гони него ја хоћу.

Нико са мном не може
Неће то нико да трпи
Сви су ме оставили
Не волим никога
А најмање себе
Уско ми је под небом
А камоли у прсима
Немам никог сем себе
А себе сам најжељенији
Не уме нико да ме чује
А једва себе слушам
Сам сам себи досадио
Један се био нашао
Као ово ти
И издржао што не би нико
И купио ме с тим
Али и он је ту скроз завапијо
Не могу више
И искорачио преко врата
Преко којих ћеш искорачити и ти.

Нико ми не долази
Нити ја коме идем
Поједнога уватим
Као ово тебе
И причам му док не утече
А ондa причам сам са собом
Побијем тојагу преда се
Па се на њу издирем
Речима се замајавам
На језик се дочекујем
Да се жив чујем
До ћутне минуте
А све причам не бих ли се сетио
Онога што сам заборавио.

Ако ћемо поштено
Ни с ким и не причам
Сем сам са собом
Кад имам у себе поверења
Не могу без никога
Ништа ни рећи ни знати
Мало ко може без икога
Ни дрво без дрвета
Ни чоек без чоека
Али понеко може
Ка бор осамник
Е то дрво је јунак
И чоек је чоек
Ако може сам.

Нешто бих те питао
Да ми право кажеш
Али ти ћеш рећи
Хоћу ако знадем
И ако је за казивање
Као да бих те ја питао
Оно што не знаш
И што није за казивање
Па што да те питам
Кад знам шта би рекао.

А ти знаш да ја знам
Шта ти знаш и шта не знаш
И шта је за казивање а шта није
И да хоћеш да причаш причао би
Не би чекао да те ја питам
Зато ћу ја све сам испричати
А ти слушај и немој ме прекидати
Само лади уста и климни главом
Је ли све онако како сам рекао
Јесам ли шта изоставио и оштетио
Па ако јесам причаћу изновце.

Све хоћу да ти кажем
А увек заборавим
Узгред буди речено
Не кажем ја теби ништа
Него гледам у тебе
Не у тебе него у твом правцу
Па се чини да теби причам
А ја не причам никоме
Него причам своју причу
А где год гледам
Видим оно о чему мислим.

Матија Бећковић, БЕЗ НИЂЕ НИКОГА, (стр. 275-280), Завод за уџбенике, Београд, 2007.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s