Александар Мирковић, СТРАСТИ ПО ПРЕВОДИОЦУ

СТРАСТИ ПО ПРЕВОДИОЦУ
       аутопоетички запис

1.

Све је превођење! Читав свет видљиви, и невидљиви, превођење је Прволика у (об)лик – видљиви и невидљиви. Прво Љубав запева и Песмом себе преведе у Постојање, Постојање себе у Живот, Живот себе у осећање, осећање себе у мисао, мисао себе у Слово, Слово себе у облик сликајући свет видљиви… а онда назад… све се враћа своме Творцу.

Све је стварање! „У почетку Бог створи небо и земљу“. /1/ Од Неба и Земље све је настало. Сваки наредни чин стварања у себи је носио клицу Љубави. Отуда је стварање могуће само из Љубави. Ми смо обележени Љубављу!

Све је стваралачко превођење! Стваралачко превођење Прволика у лик. Стваралачко превођење Љубави у (об)лик! Лепота света – лице је Љубави! Све је одсев Прволика!

Корен Земље је у Небу, корен Неба је у Њему. Свако земаљско питање у Њему се корени и без Њега нема одговора.

2.

На Земљи Словом сликамо Прволик у нас положен стварањем. Оличујући га – присећамо се Извора. Улога Слова је да, освешћујући слојеве стварања у себи, дођемо – до Њега у себи. Прва служба Слова није општење међу људима, већ општење са Њим у себи, а тек онда је могуће општење са другима. Јер ми о другоме можемо знати онолико колико (Га) волимо. Наше знање – сразмерно је нашој Љубави.

Све створено трајно је у мери у којој одражава Прволика. Тамо где Прволик заблиста у пуном сјају – творевина је победила Време.

3.

Између песничког и религиозног доживљаја Постојања нема разлике; и један и други се јављају – унутрашњем човеку као Љубав, а спољашњем човеку – као Лепота.

Религиозни и Песнички доживљај се разликују само у исходу. Први води – стварању Себе, други – стварању Дела.

4.

Најбоље одређење Поезије дато је у стиху Василија Жуковског: „Поезија је Бог у светим сновима земље.“ /2/ Поезија није „од овог света“, али све(т) јесте од Поезије!

Како прићи Песми? Онако како се прилази Њему, како се прилази јединој Љубави – постоји Она и само Она! Њој се предајући без остатка, стапајући се постајемо Легура, „калуп и отисак Вечног Тренутка“ /3/.

Бивајући једно са Песмом – бивамо једно са Љубављу. Ко Љубав није осетио, далека му је Поезија.

Нити има Песме без Љубави, нити Љубави без Песме. Два образа – истог Лица.

5.

Свако превођење Песме је стваралачко превођење Љубави у нови (об)лик. И као што се Прволик никада у потпуности не одрази у створеном, тако се ни Песма никада у потпуности не одрази у препеву.

Али, Прволика увек има у новоствореном (об)лику, па тако и у препеву увек има Песме. Колико је Песма у препеву јасно запевала, толико је препев – Песма.

6.

Када Песник себе у Љубави истопи, његови стихови постају Поезија. Када преводилац себе у Песми Песниковој истопи, његов препев постаје Песма и припада Поезији.

И Песма и препев су чин стварања. Свако стварање је из Љубави. Као што је Песма одсев Љубави, тако је и препев одсев Љубави у препеваној Песми.

У свему постојећем осећа се Невидљива Присутност – Љубави! У Поезији – невидљива присутност Песника. У препеву невидљива присутност – преводиоца. Колико год се трудили, печат Творца се не може сакрити. И не
треба. Важно је само пренети Сушт, обући Му ново рухо, али рухо које пристаје.

7.

Како се бирају нове речи за исту Песму? Тако што се преводилац стопи са Песмом и чека да речи саме долете привучене мелодијом Чаробне Фруле која свира само кад свирач нестане. Ројећи се око Матерње Мелодије речи слећу на своје место.

Ко не чује Мелодију не може ни певати ни препевавати. Мелодијом почиње свако Стварање. Песмом Љубави. Речи су доле, ниско, при земљи. Мелодија их подиже увис и држи. Без ње падају као труло воће.

Ко не воли – не може да чује; ко не чује – не може да види.

8.

Кажу да је Поезија оно што је изгубљено у преводу. Но, погледајмо то другачије. Једино се Поезија може пренети у поново исковану песму. Препев је оно што носи макар зрно Поезије из првостворене Песме. Ако је све изгубљено тада није реч о препеву, већ неуспелом покушају, који без животворне Поезије сâм умире.

9.

И још тврде да се мелодија првостворене Песме – не може пренети. Не може она која настаје шуштањем слова. Али може Мелодија – јер Она се једино преноси. Преображен првоствореном Песмом Преводилац је чује. И догађа
се Сретење и из Сретења се рађа Препев који је – новоиста Песма.

Као и све на овом свету препев је или – Песма Љубави, или – ништа.

10.

Све створено је јединствено и непоновљиво. „Све се догађа први пут, али на вечан начин“. /4/  Не постоје два Прволика. Тако је и препев нова а иста Песма. Као што је и сваки човек – нова а иста Песма – препев Бога. А најлеши земаљски препев је Човек Који Воли!

Александар Мирковић

НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, избор из руске Поезије, приредио и препевао Александар Мирковић, (233-237), Сродство по избору, Каћ-Нови Сад, 2019.

Марија Јефтимијевић Михајловић, НЕВИДЉИВА ПРИСУТНОСТ („На путу Истине и Љубави“, приредио и препевао Александар Мирковић, „Сродство по избору“, Нови Сад, 2019)

„Све је превођење! Читав свет видљиви,
и невидљиви, превођење је Прволика
у (об)лик – видљиви и невидљиви.“
Александар Мирковић

Интензиван развој технологије донео је нашем времену већу и бољу могућност комуникације и разумевања међу људима, народима и културама. Чини се да никада није било лакше остварити контакт између човека с једног и човека с другог краја света; никада није било једноставније доћи до потребне информације из различитих области свакодневног или друштвеног живота, историје, науке или уметности; никада нисмо били у бољој прилици него сад да своја интересовања, своја истраживања или проучавања обогатимо и проширимо резултатима до којих се дошло, у дијахронији и синхронији, и географски (просторно) и временски, далеко од нас. Па ипак, та „лакоћа“ с којом се сусреће савремен човек донела је и брзину и површност, са којом руку под руку иде и усамљеност, као катерогија/осећање која га карактерише. Мноштво свега донело је много ничега или мало нечега, односно квантитет је претекао квалитет, вредност се често потчињава броју, који се наметнуо као постулат и императив човеку који хоће да ухвати корак са светом, а да не изгуби корак са собом, својим бићем.

У том контексту посматрано, чини се да се посвећенички и често маргинализовани подухвати појединаца, да у области својих духовних интересовања остваре „пуноћу бића“ и пуноћу квалитета оствареног, могу посматрати готово као изоловане појаве које се често граниче са подвижништвом. Такви стваралачки подвизи, било да су у области научног и/или нарочито уметничког деловања, нису иницирани нечим што долази споља – ништа духовно није окренутоспољашњем него унутрашњем – па, према томе, нису потчињени императивима које намеће спољни свет и „трендови“ савременог живота. Премиса или постулат њиховог посвећеништва није усмерена на мисао како задовољити очекивања друштва и времена у којем живи, него како испунити сопствени душевни бездан садржајем (духа).

Савремено доба донело је једноставније, лакше и брже облике повезаности међу народима и културама, па је превођење, као вид те комуникативности, осавремењено новим методама и приступима, постало знатно „проходнији мост“ између два народа и њихових култура и уметности. Јер, превођење јесте мост између две различите културе и традиције, некада чак и веома различитих, а преводилац је, по речима Николаја Заболоцког, „у служби пријатељства међу народима, њиховог међусобног обогаћивања у културној области“¹. Али, шта тај осавремењен и олакшан приступ духу једног народа није могао да промени у старом, вишевековном, традиционалном приступу језику другог народа? Шта је то што је остало непромењено и непромењиво, вечно, а савремено у превођењу, схваћеном као „уметност финих нијанси“?Шта је то што ни новоустановљена научна дисциплина – теорија превођења није успела да подведе под своје строге класификације и специфичне методолошке оријентације у тако озбиљном подухвату званом превођење? Наравно, овде говоримо о књижевном превођењу као облику уметности, а не некњижевном, које се сматра неком врстом занатске вештине. То је онај лични печат преводиоца, његово поимање и осећај за најфиније нијансе значења, за мајсторије разликовања наизглед непостојећих разлика у мислима и речима два народа, због чега се књижевно превођење разликује од сваког другог превођења, као што се, с подједнако много разлога и оправданости може направити разлика између превођења прозног текста од превођења поезије. Због тога се јасна диференцијација препева од превода чини више него оправданом, али и неопходном, мада често не можемо са потпуном поузданошћу неки превод (песме) назвати и препевом, нарочито тамо где је преводилац сву своју снагу и способност усмерио на задатак да остане веран оригиналном тексту песме, не водећи посебно рачуна о спрези нијанси значења и смисла коју гради некада само неколицина стихова.

О томе шта једног преводиоца поезије чини успешним и од чега зависи успех једне добро преведене песме писали су и сведочили многи, а најбоље они који су и сами били успешни преводиоци. Тако је, на пример, Андрићевом схватању успешног превођења као ванредног подвига које се „граничи са магијом“ („Вештина и способност узети читаоца за руку, провести га кроз пределе и пространства којима он никада не би прошао, и показати му појаве и предмете које иначе не би никада видео“ ²), веома блиско схватање нашег великог књижевника и врсног преводиоца Бошка Петровића, за кога је превођење „истраживачка експедиција, не само у страни језик и туђе земље него у други козмос“. Због тога, каже даље Петровић, оно не само да није лако, него „оно тражи – прво – и физички напор. Али, оно – и то је друго – пружа задовољство од откривања и открића“³. Очигледно је да се и у једном и у другом случају говори о превођењу као стваралачком, уметничком чину, те да су оба ова виђења заправо виђења ствараоца, уметника, који говорећи о превођењу сведоче своје дело, свој рад, свој уметнички израз.

Па ипак, мада не и нелогично и контрадикторно, најбоље схватање превођења поезије, тачније препева, дали су они који су и сами били и јесу велики песници, какав је, на пример, Милован Данојлић. Његов есеј Песник као преводилац показује сву тешкоћу уметности препева али и сву лепоту тог, пре свега и изнад свега, стваралачког чина. Јер, исте су побуде живљења, као и писања; живљења, као и превођења – живимо по вишој сили, као што пишемо и преводимо такође по вишој сили, из потребе:

„Препевавајући, песник тргује у мраку. Купује
речи по једној, продаје их по другој цени.
Понекад је на неочекиваном добитку, чешће
на губитку. Дакако, напор има смисла ако
средина пристаје на стваралачки додатак који
јој се уз неверни превод даје, ако је вољна да
у таквом преводу ужива. Данашњи човек тај
поклон одбија. Он хоће да зна: ко, шта, о чему,
где? Стваралачки удео га при посредовању не
занима. Најбољи превод је онај у којем се пре-
водилац не види и не чује (подвукла М. Ј. М.).
Преводилац поезије се своди на занатлију.
Његов судија није више Муза поезије, него
мрзовољни професор који ће га наружити
због изневеравања. Осећам поштовање према
тој врсти трудбеника, признајем им корисност,
али им, на жалост, не припадам.“ /4/

Шта овај Данојлићев запис чини особеним и различитим у односу на мноштво сведочења и есејистичких, аутопоетичких записа преводилаца, с којима се често срећемо у литератури? Шта га чини тако савременим и тако актуелним? Па то је управо трагање и инсистирање на оном вечном у поезији, као квалитету на коме почива уметност, нарочито песничка. По речима велике руске песникиње Марине Цветајеве „савременост је: све-временост.“ /5/ и такав принцип подразумева аутентичност, то јест инсистирање на стваралачком чину, а не механичком, дословном превођењу. То, с друге стране, значи: не подлећи духу и модерним захтевима који инсистирају углавном на томе да сваки превод, па и превод песме, мора сачувати значење и „постићи верност без сваралачког уплитања“ /6/. У таквој ситуацији, ми не можемо говорити о препеву, али, са жаљењем и разочарањем, можемо говорити о све већем одсуству квалитета, оног вечног, ванвременског и свевременог, као сушини естетске вредности једног дела.

Управо тај принцип очувања вредности и лепоте једне песме, који се опире свему површном, „лаком“ и лако пријемчивом за широке читалачке масе („популарном“), оно је што збирку изабране поезије руских песника На путу истине и љубави чини особеном и другачијом у односу на многе изборе и преводе који се данас појављују (и то не само са руског, већ и са других језика), што је пресудно утицало на то да у овом уводном запису кажемо нешто о самом избору поезије, али и о ономе што је њена суштина – песничкој вредности.

Опредељујући се да своју прву књигу препева из руске поезије именује као избор, а не као антологију, преводилац и приређивач Александар Мирковић читаоцу и поштоваоцу руске поезије јасно ставља до знања три важне идеје:

–– прво: сваки избор, па и антологијски, увек је лични избор приређивача, али би антологијски био условљен обавезом да се представе сви или бар највећи репрезентативни песници једне велике земље и велике књижевности, каква је руска, што би готово било немогуће остварити само једном књигом. О томе најбоље сведоче бројне вишетомне антологије руске поезије које су начинили наши највећи преводиоци и приређивачи, који су дали немерљив допринос рецепцији руске поезије код нас, попут Милице Николић, Нане Богдановић, Александра Петрова, Миодрага Сибиновића, Владимира Јагличића, Радојице Нешовића и многих других. Избор, као што стоји у поднаслову књиге На путу истине и љубави, може да значи, и у већини случајева је тако, „избор по сродству“, тематској, мотивској или поетичкој сродности, припадност одређеној књижевној струји или епохи. Избор је, дакле, слободнији, књижевно-историјски мање обавезујућ, а тиме и више личан, па је логична претпоставка да је њен приређивач и преводилац видљивији него у антологијама. Међутим, управо је та непретенциозност невидљивог преводиоца, баш као што тврди Милован Данојлић, а додаћемо и – приређивача, пресудна за квалитет једног избора из поезије; не инсистирање, него неинсистирање и ненаметање свог доживљаја вредности неке песме или вредности одређеног песника чини да приређивач и преводилац оставља онај простор слободе читаоцу, и као реципијенту, и као учеснику у том стваралачком Дијалогу са Поезијом.

–– друго: овакве књиге избора из поезије, не претендују на то да буду књижевно-историјски избори, који би градили слику историјског и поетичког развоја руске књижевности у одређеном временском периоду, већ су пре свега
и изнад свега песничке збирке, окупљене око одређеног духовног језгра које приређивач и преводилац препознаје у поезији једног народа или једне културе. Овакве књиге се састављају по оној „нужности“ коју диктира уметничко биће преводиоца, дакле, као стваралачки акт, а не као премиса давања „обрасца“ или „модела“ репрезента једне велике и богате књижевности, каква је руска. И управо то неинситирање на „моделу“ једне културе, даје већу могућност значења оваквим изборима, јер се могу посматрати као драгоцена допуна антологијама, које су репрезенти једне културе и уметности. С тим у вези треба нагласити да приређивачи и састављачи оваквих избора из руске поезије не морају нужно бити и слависти или русисти, јер њихова претензија приликом састављања, као што смо већ истакли, није књижевно-историјска, а још мање књижевно-теоријска (усмерена на промишљање и препознавање извесне књижевно-теоријске (стилистичке, компаративне или било које друге) оријентације или „школе“ којој један уметник, припада). Тај задатак имају пре свега они академски образовани и профилисани аутори, утемељивачи русистике, који су заслужни за то што је руска култура, а са њом и књижевност и поезија, постала широко распрострањена и прихваћена у српској књижевној и читалачкој јавности.

–– треће, које произилази из наведеног, овакви избори поезије, каква је књига На путу истине и љубави, приређивача и преводиоца Александра Мирковића, по иманенцији подразумевају духовну сродност и блискост преводиочевог сензибилитета и песника чију поезију преводи. Да би се саставила једна оваква књига, није потребно само познавати поетику руске књижевности (поезије), већ и оно што Александар Петров назива поетиком руске душе. Будући слободнији у избору песника (јер га на то не обавезује реч „антологија“ у наслову књиге), као и у обиму и облику који ће свом избору дати, приређивач остварује пуну меру свог уметничког потенцијала, јер слобода коју је „задобио“ отвара врата перцепције за оне песнике и оне песме, у чијим се препевима и сâм остварује као стваралачко биће, дакле – као песник. А то је, са друге стране, претпоставка успешног препева и естетске вредности једне овакве књиге, којом се евидентно обогаћују досадашњи бројни избори руске поезије, указивањем на одређене поетичке специфичности или прецизније – духа у руској поезији.

Књига изабране руске поезије, насловљена стихом Ивана Буњина На путу истине и љубави, обувата дванаест великих руских песника (Фјодор Тјутчев, Афанасиј Фет, Аполон Мајков, Владимир Соловјов, Димитриј Мерешковски, Зинаида Хипиус, Иван Буњин, Марина Цветајева, Владимир Набоков, Николај Заболоцки, Арсениј Тарковски, јеромонах Роман), од којих је првозаступљени Фјодор Тјутчев, рођен 1803. године, а последњезаступљени јеромонах Роман (Матјушин) жив и у пуној стваралачкој снази и зрелости (рођен 1954). Симболика броја дванаест (заступељих песника) је притом очигледна – дванаест песника као дванаест апостола Љубави. И мада је примењен принцип хронолошког навођења песника (и унутар циклуса, хронолошког навођења песама једног песника), по години рођења, од најстаријег до најмлађег, и обухвата широк временски интервал од два века, тај спољашњи принцип је готово занемарљив спрам оног унутрашњег, усмереног на суштинску везу која спаја поезију ових великих песника, а која се може препознати у идеји Василија Жуковског, узетој за мото књиге: „Поезија је Бог у светим сновима земље“. Приређивач и преводилац Александар Мирковић, попут једног од песника кога преводи, Владимира Соловјова, „не верује у царство времена“, али верује у Царство Вечности и Царство Поезије као носиоца Божјег значења и Божјег имена, јер је еквивалент и синоним за Бога, за Љубав, за Једно, за Вечно. Само тако схваћена Поезија се може писати великим почетним словом, баш како то преводилац чини.

У том смислу посебно треба нагласити Мирковићев аутопоетички лирски запис Страсти по преводиоцу, којом се закриљује књига На путу истине и љубави, јер читаоцу открива не само тајну избора, него и тајну превођења као стварања, откривања Прволика у сваком од нас:

„Све је превођење! Читав свет видљиви, и невидљиви,
превођење је Прволика у (об)лик – видљиви и невидљиви.
Прво Љубав запева и Песмом себе преведе у Постојање,
Постојање себе у искуство, искуство себе у осећање,
осећање себе у мисао, мисао себе у Слово,
Слово себе у облик сликајући свет видљиви…
а онда назад… све се враћа своме Творцу.“

Инсистирајући на превођењу као стваралачком чину, као одгонетању Тајне, као (само)познању Творца чија клица пребива у сваком од нас (о чему пева и Буњин – „Све је ту – у мени“), преводилац и приређивач Александар Мирковић потенцира оне вредности за које Данојлић каже да су постале драгоцене управо зато што их „модерно превођење“ запоставља, јер је усмерено ка очувању форме, често на рачун суштине песме. Настојање да се у други језик пренесе значење једне песме, често је значило да је немогуће истовремено пренети и њено звучање, а то опет значи немогућност да се продре у Тајну Лепоте једне песничке (Божије) творевине. Велики Езра Паунд је сматрао да се логопеја (идејна и мисаона основа песме) може превести; да се фантопеја, то јест систем слика, такође дâ пренети, али да је непроносиво оно што се назива мелопеја: „И то не само на нивоу целе песме, већ и сваког стиха, па и сваке речи. (… ) звук је у песми нераздвојан чинилац смисла; сем срећних случајности, звук је непреносив“. /7/ Идеално или „свето“ тројство сваког песника, по тврђењу једног од заступљених песника Никoлаја Заболоцког, „Мисао – Слика – Музика“, јесте стваралачки принцип коме тежи и преводилац.

То сасвим дубоко и јасно осећа и Мирковић када говори о ослушкивању мелодије којој су речи подређене, односно да је отвореност за, настасијевићевски речено, матерњу мелодију, предуслов за свако стварање, па и превођење – превођење из мелодије у реч. Јер, човек је најпре пропевао (и плач је песма!), па тек онда проговорио:

„Ко не чује мелодију не може ни певати ни
препевавати. Мелодијом почиње свако Стварање.
Песмом Љубави. [… ] Ко не воли – не
може да чује; ко не чује – не може види.“

Ако човек „само срцем добро види“, онда је он отворен и за највеће тајне једне песничке творевине, за њен Смисао, ма на ком језику та творевина била изграђена/написана. Ништа прецизније и ништа лепше не изражава ту идеју него Мирковићева мисао да је превођење заправо „стваралачко превођење Љубави у (об)лик“. Једино се на том путу Истине и Љубави може доћи до Тајне, до откривања Прво(лика). Руковођен тим принципом ослушкивања мелодије као гласа Творца у поезији великих руских песника, приређивач је читаоцу одшкринуо врата за оно тајанствено, неизрециво, божанско, чинећи да све(т) разуме и осети као Творчеву невидљиву присутност. На тај начин, преводилац је остварио један од својих најважнијих стваралачких захтева које је поставио
испред себе и формулисао својим аутопоетичким записом, да је у процесу превођења поезије најважније „пренети Сушт“.

Руска преводна књижевност, нарочито она настајала у последње две деценије, врло често је била усмерена, а у складу са тим и насловљавана епитетом „духовна“, па тако можемо срести и бројне антологије руске духовне поезије или изборе поезије и прозних текстова који у свом наслову имају префикс духовно-. То што књига На путу истине и љубави у свом наслову, нити у поднаслову, нема то одређење, не чини је мање духовном. Напротив. Она тиха
непретенциозност и ненаметљивост преводиоца и приређивача, о којој је било речи, овде је пренета и на раван поетике наслова, чиме је читаоцу остављена могућност да сâм трага за суштином и дубоким порукама књиге-избора из руске поезије, односно да њена најдубља значења открива сразмерно својој отворености за духовно или свом „осећању Бога“, како каже Исак Сирин. У томе ће му свакако помоћи стих-мото, који читаоца уводи у избор поезије једног песника, а које приређивач узима каознак разумевања „на путу истине и љубави“. Другим речима, читалац ће сразмерно свом духовном потенцијалу и пробуђености, својој отворености „унутрашњег вида“ и „унутрашњег слуха“ моћи да одгонетне најлепше и најдубље поруке саме књиге.

Разнолика заступљност у броју песама (од једне А. Мајкова до преко двадесет И. Буњина, М. Цветајеве, Ф. Тјутчева и А. Тарковског) опет сведочи ону слободу у духу, коју је приређивач апострофирао самим избором поднаслова као „избора“, а не као антологије. Приређивач се руководио начелом интуиције, а не ерудиције (књижевно-историјске), премда је и она овде евидентна, а то подразумева ону Паскалову непогрешиву „логику срца“ или како каже јеромонах Роман у стиху: „Срце зна Бога“. Разноликост се огледа и у самом избору песама појединих песника (раних песама Марине Цветајеве, или мање превођених Ивана Буњина, или песама из различитих периода вишедеценијског стварања Арсенија Тарковског), и та наизглед испоштована нелогичност оправдава и потврђује ону снажну унутрашњу логику оваквих књига избора поезије, заснована на интуитивном (пред)осећању за духовне вредности, које надилазе сваку другу вредност.

Ако се вратимо на почетак и идеју да је савремено доба донело мноштво свачега, па и мноштво избора и мноштво превода, с правом се можемо запитати: да ли је оваквих књига и избора превише? И, сходно нашем уверењу
да књига избора из руске поезије На путу истине и љубави, а позивајући се на Андрића да на пољу духовног рада нема заузетих места, са потпуном оправданошћу тврдимо да оваквих књига никада не може да буде превише, нити да се њима до краја и без остатка могу исцрпети сва (духовна) значења поезије каква је руска. Напротив. Сваки од оваквих избора и нових превода даје једно ново значење поезији великих песника попут Тјутчева, Соловјова, Буњина, Заболоцког, Цветајеве или Тарковског, бацајући ново светло на мозаик или слику Творца, коју Поезија открива. Ова књига поезије не претендује на знање, она претендује на познање Његове невидљиве присутности и утоме је њена највећа вредност.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Из књиге НА ПУТУ ИСТИНЕ И ЉУБАВИ, избор из руске Поезије, приредио и препевао Александар Мирковић, (стр. 15-30), Сродство по избору, Каћ-Нови Сад, 2019.

НАПОМЕНЕ:

1. Николај Заболоцки, Забелешке преводиоца, СРОДСТВО
ПО ИЗБОРУ, лични блог Александра Мирковића
(https://srodstvopoizboru.wordpress.com)

2. Иво Андрић, Историја и легенда, Просвета, Београд,
1977, стр. 177.

3. Бошко Петровић, Усмена реч, Матица српска, Нови
Сад, 1991.

4. Милован Данојлић, „Песник као преводилац“, Песни-
ци, Завод за уџбенике, Београд, 2007, стр. 459.

5. Марина Цветајева, „Песник и време“, О уметности и
песништву. Портрети, СКЗ, Београд, 1990. стр. 53–58.

6. Милован Данојлић, нав. дело, стр. 458.

7. Милован Данојлић, нав. дело, стр. 458.

Жарко Видовић, ЦИВИЛИЗАЦИЈА И КУЛТУРА

Цивилизација је „комплекс институција“ (сплет установа), тј. систем радних и других потреба и правила свакодневнице, озакоњених обичајима или законом установљених (а онда обичајношћу, Sittlichkeit, познавањем, навикама и обичајима устаљених) и зато је природно што установе (цивилизацијске) нису предмет и феномен (надвремене) историје, него науке (или правне или друштвене науке, етнологије, социологије, „свакодневног живота“ нека цивилизације). 

Цивилизација је, дакле, contrat social, организам или „тело“ установа, договорених или уобичајених (па озакоњених) институција једног народа: здравствених, просветних, сигурносних, војних, правних, судских, законодавних, културних, нагонских, трговачких, производних, вођених знањем, обичајима, па и навикама „природе људске“, па и без свести!

(док је култура…?)

док је култура творац цивилизације!

Цивилизација је целина, целовит сплет у (комплекс институција), кје су „тело свакодневног живота“ једног народа у његовим установама, тј. нагонима, знањима, навикама, обичајима, свакодневним, па и у изузетним потребама свесни субјект цивилизације, изнад цивилизације (изнад „тела“ у његовим), дакле — изнад људске (у навици чак и несвесне) природе знања, јер култура (систем вредности-смисла) је софиа, свест, феномен (присутног-презент) осећања смисла, суочење с идејама (платонским и хришћанско-платонским), са стварношћу илузија-идеја-Луче. 

Култура је култ смисла, гајење духовног искуства (сећања на осећање) бића које настоји да себе, као личност, дефинише смислом (могућим само у осећању смисла!). Зато је култура изнад аутоматизма цивилизације (снажне и у знањима ефикасне колико и навикно аутоматске и несвесне).

Култура је свестан систем вредности, свесна улазница у цивилизацију, у систем установа сигурних колико несвесних (непотребно свесних) навика и знања.

Култура је феномен личности-духа (а не искуства науке о којем и мислимо тек кад смо на мисао подстакнути свешћу осећања)!

Култура је изнад „тела“ тог (у ту-и-ту цивилизацију ураслог, навикнутог) народа. Култура је — осећањем смисла те цивилизације — у повременој појави личности (у њој смисла — иначе „отуђене“, бесмислене, а цивилизацијским навикама и установама дсциплиноване — индивидуе знања и навика), те криза једне цивилизације (духовна криза! у цивилизацији?!) настаје ипак — не у самој њој (цивилизацији), него — кад она изгуби везу са духовним (културним) утемељењемм,са културом (вером, историјском свешћу човека као члана морално-историјске заједнице).

Ту кризу је немогуће савладати самом цивилизацијом никаквим установама, јер човек гради цивилизацију само кулутром — свешћу, жртвом своје (зналачке, навикне) индивидуе — савлађује своју телесну земаљску природу.

Култура — биће у свери осећања-свести-трансцендентције-духа-идеје — гради и храни природу самог човека, културом оспособљеног да не буде само корисник, него и градитељ цивилизације!

***

Навика није култура (дух, осећање, духовно искуство, сећање на осећање), него знање, и то тако сигурно,
– да је свесна контрола, тј. свест тога (већ стеченог) знања (навике у служби или употреби установе) не само непотребна, него, напротив, делује као сметња ефикасној радиности, тј. кориштењу станова, технике, дисциплине, радних правила,
– па технички високо образованом и снабдевеном није ни потребна пословна свест, јер би му она само сметала!

***

Цивилизација, њеним установама знања и навике, метафизика — приписује и њену културу (и историју), као „надградњу, творевину“ цивилизације, која је тобожња материјална „база“ историје и културе, мисао коју „биће“ („база“, сама цивилизација) има „у тој култури“ о себи!

***

* Метафизика је — посебно као филозофија историје! — заиста зофос (на грчком значи: запад и мрак)! 

* док је фило-софија — мудрост „духа и осећања“ (па и самог, али актовног сећања на осећање) — мудрост искуства вере, наде, смисла, љубави. 

Историја је, дакле, појава личности вођене осећањем смисла, „тајног промисла“ (ЛМ, П, 1-10), то је као „предмет и тема“ науке могућа таман колико и личност: дакле, никако!

Жарко Видовић, БИБЛИО-БИО-ГРАФИЈА 1948-2015, (стр. 208-211), Задужбина Жарко Видовић, Београд, 2018.

Иван Буњин, ОЛУЈА ЈЕ ПРОШЛА ХИТРО …

Олуја је прошла хитро над шумом,
Топла киша, у трави водена гнезда…
Ходам сâм  шумом, мокрим, уским друмом
И таму голубију нада мном
Искром светле сузе, пробија звезда.

Идем и сећам  се светлуцања
Мојих других звезда… тама трепавица,
Ноћ и облаци врелог дисања,
И миомирис олује с грања,
И трептаји замирућих светлица.

Све је однето, ко пролећним вихором,
У души се венац мирисни сплео…
Својом сузом светлом сјаји нада мном
Звезда пролећна на своду кружном…
О, како сам те волео!
(1901)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Александра Мирковић, ИСПОВЕСТ ЈАСЕНОВАЧКОГ КРВНИКА¹

Само ти синко ради свој посао…
Само ти синко ради свој посао…

Докторе извади ми ове ријечи из главе
Срце ми стискају, душу ми ваде…
Мислиш да их немам? Оћеш и тебе?
Докторе, помози ми, ријечи су ове
Ко србосјек оштре, ко маљ по глави боле…
Миран у паклу бјеше сељак један,
Тих, смирен и смјеран, Богу своме вјеран.
О, мрва храбрости његове да ми је
Пресудио бих сам себи раније.
Докторе, пиће, куплерај и клање
Не помажу више… Је ли то кајање?
Не кајем се, опет бих, ал више не могу.
Докторе, молим те, пошаљи ме Богу…
Или ме је Бог већ походио
У том старцу Вукашину и све ми опростио?
А ја га препознао нисам.
Убиј ме докторе, спаси ме, крив сам!

Сутра је ново натјецање, сутра је ново србоклање.
Ја ћу опет по старом а ти бјежи, не помаже ми твоје знање.
(2019)

Александра Мирковић

НАПОМЕНА: 1. На конкурсу Министарства просвете Републике Србије и организације „Хавер“ за ученике основних и средњих школа у Србији,  ХОЛОКАУСТ — КУЛТУРА СЕЋАЊА, рад је освојио друго место.

Фјодор И. Тјутчев,МИСАО ЗА МИШЉУ, ЗА ТАЛАСОМ ТАЛАС…

Мисао за мишљу, за таласом талас,
Пројављење исте стихије су двоглас: 
Да л’ у срцу блиском, ил’ бескрајном мору,
Овде — у тамници, тамо — у простору —
Увек вечне смене осеке са плимом, 
Увек исти призрак бриге са празнином.
(1851)

Фјодор И. Тјутчев
Препевао: Александар Мирковић

Марија Јефтимијевић Михајловић, ЧУДЕСНО ПРИЗОВИ

О, реци, потеци, изреци – неизрециво
Проникни, зађи, докучи – недокучиво
Сновиди, замисли, надмисли – незамисливо
Затрепери, наслути, дорекни – неслућено
Ти ниси твоје име!

Разгради, раствори, напусти – остварено
Разобличи, разодени, безименуј – именовано
Раслоји, расточи, заборави – научено
Одагнај, одбаци, занемари – очекивано
Призови, дозови, приведи – чудесно
– Из дубина, из ништина, из искони и суштинâ

Ти ниси твоје име!

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марија Јефтимијевић Михајловић, ТАЈНА СМИСЛА

„Тренутак времена у чистом стању води
оцеловљењу бића, употпуњењу личности…“

Онај си који Сунце призива
И чува од смрти до следећег рођења
У вртове ноћи пресађујеш звезде
Мирисима тајним омамљујеш Творца
Водама тамним враћаш невиности
Пушташ да кроз срце крштене потеку.

Ти и не дишеш – то звезде трепере
И свемир је ритам твога крвотока
Проговориш ли – полетеће птице
Изван овог неба, изнад наших снова
Додирнеш ли – на вечност нас сводиш
На Еден, на Логос, на Почетак
– јер си Светлост, јер си Љубав
Ти познаш тајну – где је зачетак
И умеш рукама обујмити бескрај.

Волшебниче, Лучоношо, Звездознанче,
Изван тебе ни свет не пребива
– Ти си сâм Смисао, одговор и сврха!

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марија Јефтимијевић Михајловић, ПОРЕКЛО ЧУДА

„Духовно духовним доказујући…“
(1.Кор 2,13)

Ти који знаш да косе анђела
имају боју бресквиног цвета
да им у сутон замирише кожа
као зрела распукла трешња
Ти који си вилама шапнуо тајну
да лепоту чувају буђењем пре сунца
у кладенце кришом удевао месец
не би ли зором рађали сунца
Ти који си сузу с морем венчао
и вратио је у постојбину срца

Ти имаш кључеве деветих врата
иза којих се рађају чудеса –
јер Чудо се чудом само показује
Као најдража Тајна Творца.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute

Марија Јефтимијевић Михајловић, ТРЕБА ИЗВАН КРУГА ИЋИ

„Нигде краја…
Круг затворен пун бескраја.“
А. Вукадиновић

Треба изван круга ићи
Пошто-пото бескрај стићи
Разденути, разоблити
Снагом духа саломити
Све гранично, све угласто
Габаритно, патуљасто
Све што облик трајни има
С границама, оковима
Све мерљиво, с изразима
Премерити немерима
Оцртати бескрајима
Путовати ка суштини
Ка средишту, ка нутрини
С Тајанством се сусретати
Новим собом укрштати
Опет облик свему дати

– Безграничје Кућом звати.

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute