Благоје Баковић, СВЕ ДОК ТЕБЕ НИСАМ СРЕО…

Диже ли се да ли стаса
Припе ли се до твог гласа
Из даљине шум топола 

Све док тебе нисам срео
Мислио сам да сам цео
Нисам знао да сам пола

Благоје Баковић

Advertisements

Благоје Баковић, ЛЕПШЕ ЈЕ ТЕБЕ ЧЕКАТИ…

Ако већ не знаш нека ти
Дојаве тајне нити
Лепше је тебе чекати
Него са неким бити

Јер у тој великој награди
Док чекајући те по души
Твој ми недодир сагради
Што неко додиром сруши

Благоје Баковић

Иван Буњин, НОЋ И ДАН

Староставну књигу читам у дугим ноћима,
Уз пламичак лелујави, усамљени, сињи:
„Све пролази — туга, радост, песме попут дима,
Вечан је Бог. Он у ноћној неземној тишини.“

У окну небо видим, блиста сво у зâру.
Подигло се сунце и гòре зову к сјају:
„До заласка остави на сто књигу стару,
О радости Бога вечног птице певају.“
(1901)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Николај Берђајев, О ОТКРОВЕЊУ

Ако постоји Бог, онда Он мора да се открива и даје знакове о себи. Он се открива у речи, у ономе што се назива Светим Писмом, али не само у њему. Откровење Бога свету и човеку је многоструко. Свака друга тачка посматрање је бешчовечна. Не може бити сазнања о Богу, а да у томе и сам Бог не буде активан. Он иде у сусрет човеку. То управо значи да богопознање претпоставља откровење, оно је богочовечно, оно не може бити једнострано божанско. Откровење није нешто што човеку долази споља при чему је овај потпуно пасиван. Тада би се човек морао замишљати као комад камена или дрвета. Комад камена или дрвета не може, право говорећи, да прима откровење, али и у њему је нужно претпоставити некакву реакцију која одговора његовој природи. Мора постојати центар из кога зрачи откровење, и тек ако верујемо у такав центар, ми  смо хришћани. Ако се у схватању откровења не остаје на тлу наивног реализма, као што то често видимо у теолошким учењима, морамо признати да је откровење унутрашњи духовни догађај који се симболизује у историји, у историјским догађајима. Немогуће је замишљати откровење као догађај сличан природним и историјским чињеницама, премда се оно често тако замишља, при чему се признаје његова натприродност. Натприродност откровења јесте само у томе што је оно духовни догађај. Мојсије је унутар себе, у дубини свога духа, чуо глас Божји, и тако су чули глас божји сви пророци. Апостол Павле је доживео своје преобраћање из Савла у Павла као догађај у свом духовном животу, као ДУХОВНО ИСКУСТВО. Он је у својој унутрашњости срео Христа. Појава Исуса Христа била је и историјски догађај који, уосталом, тешко може бити идентификован. Може се сматрати поузданим да се биографија Исуса као историјске личности тешко може написати. Јеванђење није историјски документ за такву биографију. Може се написати само духовна биографија Христова, и то веома непотпуна. Иза историје, са свом њеном релативношћу и проблематичношћу, пробија се метаисторија. Односи између историје и метаисторије су рационално необјашњиви, као што је тешко објашњив однос између феномена и ноумена. Треба само да знамо да се метаисторијско не може потпуно свести на историјско, ако говоримо о овоме у смислу докритичког наивног реализма. Наивни историјски реализам у схватању откровења подлеже истој таквој критици као и наивни реализам у сазнању уопште. Хришћанска идеја богооваплоћења не треба да значи обоготворење историјских чињеница. Хришћанска истина не може да зависи од историјских чињеница које не могу бити потврђене у својој пуноћи и у својој наивно прихваћеној реалности. Природно-историјска објективација откровења је секундарна, а не прмарна појава. Историја је већ објективација и социјализација откровења, а не прмарни живот духа. Откровење је откровење човеку и треба да буде пријемљиво за људску свест. Чудо откровења, које се не може објаснити историјском узрочношћу, јесте унутрашње духовно чудо. Откровење се догађа у људској средини и кроз човека, тј. зависи од човековог стања. Човек никада није у томе потпуно пасиван. Човекова активност у откровењу зависи од његове свести и усмерености његове воље, од степена његове духовности. Откровење претпоставља моју слободу, мој акт избора, моју веру у ствар која је још невидљива и која ме не присиљава. Месија Христос је био невидљив, Бог се није јавио у царском лику већ у лику роба. То је кенозис Божанства. Као што воли да каже Киркегард, Бог остаје incognito у свету. Откровење је увек и прикривење. Откровење, као и Истина, претпоставља активност целог човека. Усвајање откровења захтева и наше мишљење. Откровење није интелектуална Истина, али оно препоставља и човекову интелектуалну активност. Бога треба да волимо и својим разумевањем, премда основна Истина откровења треба да буде доступна и детету. Ако већ мислимо о откровењу, онда о њему свакако не треба да мислимо тако као да га човек аутоматски прихвата на основу нарочитог божанског акта. Човек треба слободно да се сагласи не само с откровењем, већ и са људским стваралаштвом. Ортодоксни протестанти говоре да су сви одговори садржани у Божјијој речи. Али остаје нејасно где лежи креитеријум тога шта је реч Божија, а шта је људски додатак. Код најзначајнијег међу савременим протестантским теолозима, К. Барта, остаје нејасно у којој је мери реч Божија историјска чињеница. Нејасноћа долази отуда што К. Барт у потпуности жели да се ослободи философије, премда је за теологију то немогуће. Он као да не жели да остане на тлу наивног историјског реализма, он, очито, чак допушта библијску критику. Човек је увек био активан у прихватању откровења, а његова активност је била и лоша и добра. Откровење не може бити нешто завршено, статично, што захтева само пасивно прихватање. Старо, статично схватање откровења, које је захтевало пасивну послушност, у суштини је само једна форма натурализма који је толико јак у теологији. Догађаји, о којима се говори у Јеванђељу, који не личе на обичне историјске догађаје, схватљиви су само у том случају, уколико су то такође догађаји мог духовног искуства и духовног пута. Чињеница да су постојали покушаји да се откровење тумачи и објасни тако да процес развоја у Цркви буде у складу с традицијом, значи да је откровење увек било подвргнуто суду разума и савести, али разума и савести који су били изнутра порсветљени откровењем, значи да је било подвргнуто суду просветљене човечности. Још много тога подлеже том суду, на пример, идеја вечних адских муа, предодређеност, судско схватање хришћанства. Старо и често умртвљено схватање и тумачење откровења сукобљава се не само с научном и философском свешћу, већ и с моралним осећањем, с човечношћу. Проблем уопште није у томе да је потребно исправљати откровење и додавати му људску мудрост. Проблем је у томе да ми у историјском откровењу сусрећемо много људског, одвише људског, а не божанског. У ономе што ортодоскни називају интегралним откровењем, одбија нас и шокира добро нам познато људско зло, а не божанска тајанственост и висина. Чиста човечност је, заправо, оно божанско у човеку. У томе лежи основни парадокс богочовечности. Управо су независност људског од божанског, човекова слобода, његова стваралачка активност  — божански.

Николај Берђајев, ИСТИНА И ОТКРОВЕЊЕ, (стр. 38-41) Логос, Београд, 2016

Превео: Мирослав Ивановић

Марија Јефтимијевић Михајловић, МОНАХ И РАТ

МОНАХ И РАТ

(Србија у дневничким белешкама
јеромонаха Романа (Матјушина))

Када се год у Србији говори о руској књижевности или неком руском књижевнику, увек се пође од духовног и језичког сродства и наша два народа. То сродство, то јединство, има своју дугу историју, која укључује духовне и  културне везе, које су засноване на припадности истом моделу хришћанства, односно „православној цивилизацији“, како каже Aлександар Панарин; затим на генетској сродности руског и српског језика, фолклора, као и на неким подударностима међународног положаја, односно на сличностима историјске судбине. Такође, те везе су засноване и на заједничком књижевном језику од почетне етапе развоја писмености и нове хришћанске културе (в. Sibinović 2015, с. 9–48).    

Уопштено говорећи, руско–српске везе се могу посматрати са различитих аспеката, и о томе је писано много пута: са историјског, политичког, културног, књижевног, економског, али и са духовно–религиозног и метафизичког, као најширих и најзначајнијих веза, будући да је ту реч о најдубљим заједничким коренима у „православној цивилизацији“, а да из њих проистичу и сва остала повезивања, као облици њиховог остварења у тварном свету. Те везе датирају још из XII века, из времена династије Немањића, када се најмлађи син великог кнеза (жупана) Стефана Немање одрекао престола и замонашио у руском манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори. Такође, треба истаћи и то да се један лист најстаријег српског споменика културе, Мирослављевог јеванђеља, чува у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Он се тако и зове код истраживача – „петербуршки лист Мирослављевог јеванђеља“ и сматра се једним од највреднијих споменика рукописног фонда библиотеке.

Било би такође неправедно заобићи и не поменути неке кључне догађаје у српској историји у којима се помоћ Русије и руског народа очитовала кроз поменуто јединство. Још за време Првог српског устанка (1804–1813), Доситеј Обрадовић и протојереј Матија Ненадовић су се обратили Русији за помоћ. Такође, руски добљовољци су у учествовали у готово свим ослободилачким ратовима у Србији , а нарочито је то дошло до изражаја током Првог светског рата, у коме је Русија отворено била на страни Србије. Наиме, руски цар Николај II спасио је српску војску после повлачења преко територије Албаније током Првог светског рата, о чему је најбоље сведочанство и завет будућим генерацијама оставио епископ Николај Велимировић:

„Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.“ (у Београду, 15/28. јула 1932. године)

С друге стране, српски краљ Александар је у тешком тренутку руске историје прихватио на десетине хиљада руских емиграната, који су свој нови дом пронашли у Србији. Та новопридошла руска интелигенција је имала велики утицај на развој културе, школства, просветитељства, науке и уметности у Србији. Духовно јединство два народа се манифестовало и у активностима свештенослужитеља. Бројни руски свештеници служили су у српким епархијама, а многи су били и старешине манастира.

О српско–руским књижевним и духовним везама сведочи већ и литература романтизма: поезија А. С. Пушкина опева дух српске нације, а поезија црногосрког владике Петра Петровића Његоша говори о руској православној традицији као духовном крилу свеопштег словенског света. Уопште, бројни су примери књижевних веза, утицаја и сродности које бисмо могли навести кроз историју културе наша два народа.

Међутим, духовно јединство српског и руског народа нигде није тако јасно испољено као у народној књижевности, јер се њоме сведочи блискост обичаја и традиције два народа. У том смислу, нарочито треба издвојити вредност епских песама, у којима се опевају исте етичке вредности: част, храбост, љубав, али и опроштај, поштовање према човеку и вера у Бога. И српске и руске народне песме су извор етичких и естетичких вредности, народне традиције и културе. 

Међу бројним студијама које су посвећене блиској вези руског и српског народа, посебно треба нагласити два зборника: Сербско–русские литаратурные и культурные связи XIV–VV вв (Санкт Петербург, „Алетия“, 2009) и  Русские о Сербии и сербах (архивные свидетельства), у два тома, чији је састављач и уредник А. Л. Шемякин (Москва, „Индрик“, 2014). Ови зборници, кроз различите аспекте духовног, историјског, културног, политичког конекста, кроз комплекс различитих докумената (историјских, политичких, књижевних, новинских) представљају сведочења руских савременика о Србији и Србима, нарочито у новијој историји, од краја 19. века до данас, али и тумачења врсних савремених српских интелектуалаца о књижевним и културним везама Србије са Русијом.

Двадесети век је донео велике преврате у историји Русије, као и у Србије, а ти су се догађаји неминовно одражавали и на промене у култури и духовној клими руског и српског народа. Међутим, оно што је аксиом – духовно јединство два народа – никада није престало да постоји, јер оно што је вечно није подложно пропадању. То се огледа чак и у деценијама комунистичког режима, у чијим је идејама, према речима Ивана Иљина „издајно све: почев од религиозног опустошења душе до варварског покушаја да cе култура гради на страху и поробљењу“; почев од гажењa личног морала, до изнуђеног „погледа на свет“ и додаје: „Руси немају у кога да се надају осим у Бога и у своје сопствене снаге. Али да би у самима себи пронашли неопходну за борбу снагу и умење, неопходно је одбити cе од свега и од свих, осим од Господа; неопходно је обновити религиозну веру као тајанствени и живи извор духовног живота. (…) Нема ослобођења и ренесансе Русије без савести; а савест живи само у искреној и нетакнутој души, где се оглашава као глас Божији“ (Иљин 2011, с. 211).

Један такав глас Божији зачуо се у Русији крајем прошлог века, кроз певача и песника речи Господње, пустињака скита Ветрово, јеромонаха Романа Матјушина. А ниједно појављивање великог, непатвореног талента није случајно – оно је одговор на духовне потребе једног народа и једне земље.

          Јеромонах Роман се појављује као један од најзначајних представника савремене духовне поезије, за кога се с правом каже да је „вратио у савремену поезију оно што је тако дуго чекала руска душа у тешким атеистичким совјетским годинама – духовне и моралне вредности, тежње и идеале руског народа, који је нераздвојно повезан са Вером Православном“. Чини се да ништа прецизније не одређује природу и дух песничке мисије јеромонаха Матјушина од афористичког исказа И. К. Рогошченка који каже да је овај велики руски духовних и песник „поезији вратио Православље, а Православљу – поезију“. Јер, појање и стихови јеромонаха Романа изводе руски народ из летаргијског безбожносг сна. „Враћа се постулат, неоспоран за стотине година: бити Рус – значи бити православан“ (http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/990044/ruska-poezija–pesnik-jeromonah-roman.html). Због тога не изненађује што се кроз све песме оца Романа протеже слика Свете Русије, али та слика Русије у његовој поезији „добија сакрални смисао“. То је земља великих подвижника, светих мученика, земља хероја, који су дали свој живот за Веру и Отаџбину. Али, Русија у његовој поезији има два контрасна лика – она је света и порочна. И што више порока и искушења Русија превладава, и цео руски народ, то је већа њена/његова светост. Отац Роман види да је „највише предодређење Русије – да сачува своју свету Отаџбину и Веру Православну и носи Реч Божју, без обзира на сва страдања која јој падају у удео (или: која ће је задесити)“. Јер:

„Све под небом има свој ред
Свој час и време сваке ствари.
Благо оном ко схвати ову истину,
Али су најблаженији они који су стекли Вечност.“

          Ово навођење основних карактеристика поезије оца Романа и, још значајније, његовог погледа на свет и савремену историју Русије, неопходна је полазна тачка за разумевање његовог односа према Србији и српском народу и љубав коју је показао својим доласком у Србију у најстрашније време – време НАТО агресије 1999. године, бомбардовања и рата на њеном најсветијем делу – Косову и Метохији.

Најпре треба напоменути да је српска књижевна и уопште шира јавност имала прилике да се упозна са стваралаштвом, животом и делом овог великог руског духовника знатно касније: кроз песме у антологијама руске поезије на српском језику , потом кроз интервјуе и телевизијске емисије након његовог доласка у Београд; кроз књигу владике Тихона (Шевнукова) Несвети а свети (која је преведена на српски језик и објављена 2014, у којој се говори о Романовој монашкој младости (када је био Александар) и нарочито кроз један телевизијски интервју у емисији „Духовници“, где је говорио о свом осмогодишњем завету ћутања у манастиру Ветрово. Такође, последњих година на разним интернет порталима појавили су се неки преводи његове поезије на српски језик, али свакако највећим подвигом у том смислу може се сматрати објављивање избора из његове поезије на српском језику Јасиков шумарак у преводу Зорице Кубуровић .

Ипак, оно што је најважније, што чини суштину његовог доживљаја Србије и српског народа, рата и несрећа кроз које је пролазио крајем прошлог и на почетку новог миленијума, садржано је у књизи његових путних бележака Там моя Сербия, објављених у Минску 1999. године. Ово потресно сведочанство о судбини српског националног удеса настало је као сећање на боравак оца Романа Србији, у најстрашније време рата од 28. маја до 6. јула 1999. године, још увек, на жалост, није преведено на српски језик нити објављено у Србији, па смо за потребе нашег истраживања користили извор на руском језику.

Своје белешке, отац Роман започиње речима:

„А нељуди све бомбардују. Смрт је раширила црна крила над Србијом. Гину старци, жене, деца. Гину у кућама, на трговима, у болницама, у утроби. Народ је узбуђен, протестује, моли се. А пета телевизијско-новинарска колона као да се изругује над светим народним гневом, бавећи се деобом столица и портфеља јуда-министара, и на крају, пре спорстских новости, нешто промрмљају о Србији. А генерални представник полуразвљеног председника Русије (одебљао на људској беди, њу-Пересвет* обавља своје уобичајена улизивачка путовања тамо-вамо издајући Русију и Србију. Безумна, безумна епоха!“

(*њу — енглески, new, прим.прев.)

Разумевајући страдање српског народа не као издвојену појаву него као део свеколиког удеса и напада на православни свет, отац Роман на једној страни посматра нападнут и напаћен српски народ који страда, а на другој удружен западни непријатељски свет коме се придружила малобројна петоколонашка струја у Србији и тадашња руска власт. Но, пита се он, није ли тај напаћен народ „сам изабрао своју несрећу“, јер је „отишао од Истине“, удаљио се од Бога. Јер, заборав Бога води у пакао, који је друга реч за – рат. Отуда се синтагма „безумна епоха“ разуме као без-умно стање у које је запао не само српски, него православни свет, и због тога страда. 

          У том контексту неопходно је истаћи да је овде реч о одбрамбеном рату, односно отац Роман посредно проблематизује питање „праведног рата“ који води српски народ, како би очувао не само своју територију, него пре свега и изнад свега свој духовни идентитет. Подсетимо се да је српски патријарх Павле (за кога је сам отац Роман говорио да је „велики узор Србији, и не само Србији“), у једном интервјуу аустријској телевизији, на питање да ли постоји праведан рат, одговорио да „такав рат може да постоји и на земљи кад постоји и на небу“. Односно да:

зло увек напада и добро мора да се брани. Каин увек гледа да убије Авеља. Авељ мора да се брани. Одабрана, дакле, од насиља злих, одбрана свог живота од злочинаца, живота и мира својих ближњих — границе су које означавају праведан рат. “ 

У Еванђељу Исус Христос каже: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот положи за пријатеље своје (Ј. 15,13). Онај који се из љубави према ближњима стави у заштиту њиховог мира, њихове слободе, против злочинаца, тај ставља живот свој на коцку са спремношћу да га изгуби“ (Патријарх Павле 2018, с. 91).

          Управо се у овим речима патријарха Павла показује и дубоко разумевање и саучествовање у патњи српског народа оца Романа, за кога су нападнута Србија и њен недужан народ оличење Добра у борби са злом, а стати на страну Истине и борити се за њу, значи заправо хришћански позив и чин:

„А ми живимо у безумној епохи
Упрегли нас одметници, јуде.
Златно теле. У Насиљу и Похоти,
Троглаве змије прождиру људе

(…)

Челичне птице кљуновима челичним
Убијају наш братски народ, свет.
Русијо! Устани! Зар ћеш прећутати?
Заустави овај лешинарски лет!

Познато је да су сви руски велики песници усредсређивали своје осетилно искуство ка томе што је главно, најважније или управо освештано у животу света и човека. Они су, како каже Иљин, огледало Божије; и узбуђено, умиљено њихово срце почињало је да пева. Tо „појуће срце“ доноси њиховој поезији све остало, без чега песма није песма, и зато се код њих неретко чини такво осећање, да и речи и размер, строфа, и ритам, и рима долазе ка њима „сами“.

Каква је то песма коју отац Роман пева о Србији?

То је песма монаха и ратника, духовног ратника за слободу његовог сабрата у Господу; то је јецај и вапај, али и молитва; то је крик туге због страдања српског народа, али и усклик радости због вере и наде да ће „безумна епоха“ минути, да се страдања и патње прочистити душу човека који се, у трци за стицањем земаљских добара, потпуно окренуо од Господа. То безверје које је дочекало оца Романа још на самом почетку путовања кроз Србију, најбоље илуструје сцена у којој он пита возача:

— Зашто је тако мало цркава?

— Ево моје цркве! — рече показујћи на свој ауто.“

Узалудно покушавајући да кроз плодне равнице Србије угледа неку куполу или крст, отац Роман се пита: „Није ли у томе главна трагедија Србије?“

Међутим, сасвим другачију слику Србије, рекли бисмо онакву каквој се отац Роман надао, у какву је веровао, представља његов сусрет и доживљај са средњовековним манастирима и црквама које је, пре уласка на ратом захваћену територију Косова и Метохије, обишао: Манасију, Милешеву, Раваницу, фрушкогорске манастире, Сопоћане, Студеницу, Градац. Иако је његов обилазак практично био у сенци ратних збивања, прекидан вестима о страдањима и смрти које су из тренутка у тренутак пристизале, свим тим трагичним „спољашњим“ догађајима био је супротстављен унутрашњи мир средњовековних манастира и монаштва које се у њему налазило. „Смирена душа не страда“, поручио је отац Роман касније, у једном интервјуу (https://www.srbijadanas.net/intervju-jeromonah-roman-matjusin-onome-koji-boga-ljubi-sve-je-na-korist/). Оно што је посебно изненадило оца Романа јесте блискост монаштва и војника, њихово духовно јединство, и сазнање да они чине заједницу у Господу, јер се, свако својим средствима, бори за Истину, а Истина је само Једна („Радује ме јединство свештеника и војника“, записује он и додаје: „Гледам њихова проста лица. Радујем се топлом односу који имају свештеници и војници. У Русији нисам видео такво јединство. Ето шта значи живети у сталној опасности, ходати линијом између живота и смрти. „).

У манастиру Раваници, на пример, у којој се налазе мошти кнеза Лазара, предводника српске војске у Косовском боју 1389. године, отац Роман је забележио речи свог водича, професора Драгана Недељковића, које су га, слободно можемо рећи, потпуно учврстиле у уверењу да и одмбрамбени рат који сада води српски народ има исту квалификацију „рата за Истину“:

— Пред битку му се јавила Мајка Божја, — мирно приповеда професор — и рекла да може изабрати:  Царство Божје  или победу над Туцима. И он је изабрао Царство Божје. Турака је било много више. Цар Лазар и његова војска су се причестили и пошли у смрт. 

Ето где се налази извор снаге овога народа!“

Та „снага“ српског народа је вера да се из рата може изаћи као победник, упркос свим „чињеницама“ које иду у прилог освајачу као војно доминантној сили. Отац Роман осећа ону снагу вере православне, захваљујући којој је српски народ опстао и пет векова потом под турском влашћу, и захваљујући којој ће, верује он, преживети и овај неправедан рат. Јер, како се каже у Библији: „Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава стражар“ (Псал. 126: 1-2). Оца Романа су посебно дотакле речи, та „жива снага народа“, уклесане на камену, у Крушевцу:

„— Човече, ако ступиш на српску земљу, ко год да си, овдашњи или придошлица, кад дођеш на ово поље које се зове Косово, видећеш много костију мртвих, камења. Знај да ми до данас стојимо као ово камење.“

Иако у дневничким путописима оца Романа нема много страница које су посвећене самом боравку на Косову и Метохији, чини се да оне представљају суштину његовог путовања по Србији, јер сам наслов „Там моя Сербия“ не упућује само на Србију, него конкретно, суштински и јасно – на овај свети српски простор који треба одбранити и сачувати православну духовну заједницу. Отац Роман бележи пре свега упозорења које је добијао пре уласка на ову територију да тамо бесни рат и да је тешко сачувати живот, нарочито због тога што очигледни знаци, попут мантије и крста, могу бити мета наоружаним Шиптарима, али и непријатељски расположеним припадницима КФОР-а. Решен да посети припаднике руских добровољачких јединица у околини Приштине, отац Роман се сусрео не само са причама о свакодневном страдању и мучењу српског народа, али и свештенства у манастирима, већ је могао да кроз патњу људи са којима је путовао и разговарао, осети оно што је душа народа:

„Косово — то је срце („душа“ — исправља отац Петар) Србије. И данас, уз одобрење читавог света српском народу ваде срце. Здраво да си Косово, ја сам твој гост. Душа ми је испуњена особеним звуцима“

У једном писму из 1915. године отац Павле Флоренски је записао чувену реченицу да је „додирнути Бога, могуће је само кроз душу другога“. Тај „сусрет са душом Србије“, са Косовом, доживљај јединства које је отац Роман Матјушин имао при сусрету са патњом у духу и вери братског народа, то „осећање Бога“, прерасло је у једну од најлепших његових песама „У поля Косова“, коју је касније забележио у манастиру Гргетек (22. јуна 1999), пре повратка у Русију.

          Уопште говорећи, доживљај Србије и српског народа који је отац Роман имао током свог боравка, у време њених најстрашнијих дана 1999. године, не може се никако посматрати издвојено и изван контекста историје руско-српских духовних веза које су трајале вековима. У корену тих веза јесте православље, које је, по речима оца Романа, велики дар, јер: „Народни корени и православна вера чувају народ од губитка самосвојности, не дајући му да постане храна антихристу, да се раствори у вавилонској смеси“ (https://www.srbijadanas.net/intervju-jeromonah-roman-matjusin-onome-koji-boga-ljubi-sve-je-na-korist/).

          Заправо, слика Србије коју даје отац Роман у својим Дневничким белешкама је, на неки начин, понављање вечног обрасца о „две Србије“, коју је изразио још Ф. М. Достојевски: „Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива… која… већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере… какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније него што је Србија. Али, упоредо са том ʼгорњомʼ Србијом (…) постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као сунце, она воли Русе и верује им“ (Ф.М. Достојевски, Дневник писца 1876. с. 331).

          „Горњу“ Србију препознајемо у једној старијој песми оца Романа Матјушина „Без Бога је нација – гомила“ , док су његове Дневничке белешке сусрет са „доњом“ Србијом, коју је отац Роман најнепосредније упознао, боље рећи препознао као своју (на шта указује и сȃм наслов књиге), у времену када је засијала њена вечна искра, њена душа – Косово, – у време најстрашнијег прогона и страдања. Јер, „ономе који Бога љуби – све је на корист“, па и страдање, које ће народ пробудити из духовног слепила. А у том пресудном тренутку „буђења“ обраћање оца Романа српском народу израз је највише љубави да човек и народ у страдању никада није сȃм, јер је део духовне заједнице православног света, „јединства у Богу“:

„О, Србијо! За слободу да се бори 
С тобом, спремна је моја душа чиста: 
Од Љубави Христове ко да нас одвоји
Када нас убијају ради Христа?“

ИЗВОРИ

http://rus-sky.com/history/library/roman/roman.htm

Јеромонах Роман Матјушин, Јасиков шумарак, с руског превела Зорица Кубуровић, „Catena mundi“, Београд, 2015.

ЛИТЕРАТУРА

Димић, Жарко. Руско-српске везе од IX до средине XVIII века = Русско-сербские связи с IX по середину XVIII веков : са освртом на почетак развоjа модерног школства код Срба : (преглед) / Жарко Димић ; прев. на рус. Драга Вигњевић. – Бачка Паланка : Логос ; Нови Сад : Мало ист. друштво, 2010.

Иљин, Иван. „Када ће се обновити велика руска поезија“, у: Песници распете Русије (цветник руске боготражитељске поезије XX века), приредио Владимир Димитријевић, препевали Владимир Јагличић и Владимир Димитријевић, Народна и универзитетска библиотека у Приштини, 1997, стр. 205-220.

Патријарх Павле. Косовска искушења. „Књига-комерц“, Београд, 2018.

Русские о Сербии и сербах (архивные свидетельства). I–II. Составление, подготовка к изданию, введение, заключительная статья А.Л. Шемякина. Институт славяноведания РАН – Москва. „Индрик“, 2014.

Свети Николај (Велимировић). Рат и Библија. Сабрана дела епископа Николаја, књига IV. Православна црквена општина Линц, Линц, 2001.

Сербско–русские литаратурные и культурные связи XIV–VV вв. Институт славяноведания РАН – Москва; Матица Сербская – Нови Сад, Санкт Петербург, „Алетия“, 2009. 

            Сибиновић, Миодраг. Множење светова: руски писци у српској преводној књижевности. „Clio“, Београд, 2015.

            https://www.srbijadanas.net/intervju-jeromonah-roman-matjusin-onome-koji-boga-ljubi-sve-je-na-korist/

            http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/1466/radio-beograd-3/990044/ruska-poezija–pesnik-jeromonah-roman.html

Рад је објављен у зборнику XXXV XАРАКСКИЙ ФОРУМ: ПОЛИТИЧЕСКОЕ ПРОСТРАНСТВО И СОЦИАЛЬНОЕ ВРЕМЯ: СИСТЕМА КООРДИНАТ В МЕНЯЮЩЕМСЯ МИРЕ, 2-7 октября 2018 г. г. Ялта, Республика Крым, Симферополь ИТ «АРИАЛ», 2019, стр. 353–365.

Симеон Нови Богослов, ПЕСМЕ ЉУБАВИ ПРЕМА БОГУ

Дођи, Ти, кога је моја душа изискивала и изискује. Дођи, осамљениче осамљенику, јер сам осамљен, као што видиш. Дођи, Ти, који си ме одвојио и самог ме на земљи оставио. Дођи, Ти, који си постао моја чежња и који си учинио да чезнем за Тобом, до кога нико не може да допре. Дођи, мој даху и мој животе. Дођи, утехо душе моје. Дођи, радости и лепото и моје стално усхићење. Захваљујем Ти, јер си, без мешања, преображаја и збрке, постао један дух са мном, јер си Ти, Бог изнад свега, постао мени све у свему. Необјашњива храна, која никако не може да се поједе, а која се непрекидно налива преко усана моје душе и преобилно струји из извора мога срца. Блистава одеждо, која разгони демоне. Искушење, које ме очишћује кроз непрекидне и свете сузе, које Твоје присуство подарује онима којима дођеш. Захваљујем Ти, јер си ми постао даном невечерњим и сунцем назалазним, пошто Ти не можеш да се сакријеш, зато што својом славом испуњаваш светове. Ти се никад ни пред ким ниси сакрио, већ се ми сами пред Тобом скривамо, јер не желимо да дођемо до Тебе. А где би се и сакрио, јер нигде немаш починка? Зашто би се и крио, Ти, који се ни пред ким не стидиш и не устежеш? Зато, многообљубљени Господе, подигни у мени шатор и пребивај у мени, и не раздвајај се и не отуђуј се све до мог одласка од мене, Твога слуге, не бих ли у смрти својој и након смрти пронашао себе у Теби и господарио са Тобом, Боже, Ти који владаш свиме. Остани, Господе, и не напуштај ме, како би, када моји непријатељи дођу, који непопустљиво настоје да прогутају моју душу, угледају Тебе који у мени пребиваш, те да беже све даље и даље и да ме не надвладају, јер виде Тебе, јачег од свих њих, како почиваш унутра, у боравишту моје одане душе. Како се заиста сећаш да сам био на свету, те си ме, без мог знања, одабрао и уздигао из света, ставивши ме пред лице твоје Славе, учврсти ме изнутра, да увек будем постојан, и заштити ме својим пребивањем у мени, како бих ја, смртник, живео посматрајући Те свакодневно и како бих се, сиромах, Тебе поседујући, обогатио. Тако ћу постати моћнији од свих краљева, те ћу, хранећи се Тобом, и пијући и у нарочитим часовима Тобом се за заодевајући, кушати неизрециве сласти. 

Речи немам, а оно што се у мени догађа, мој дух добро види, али не разјашњава. Он посматра и хоће да искаже али не налази праве речи. Он гледа оно невидљиво, лишено сваког лика, потпуно једноставно, несложено, а по величини бескрајно. Он не види почетак, нити сагледава крај, а сасвим је несвестан постојања некакве средине, те не зна како да саопшти оно што види. Указује му се нешто целовито, али, како сматрам, не по суштини, него учешћем, јер ватром се ватра пали, а задобија се ватра као таква, а онај пламен се не умањује и не дели, него остаје онакав какав је и био. На исти начин одваја се од првобитности оно што се саопштава и, као нешто телесно, разлаже се у више пламенова. Оно првобитно је, пак, нешто духовно, неизмерно, недељиво и неисцрпно. Оно се, наиме, не раздељује када се предаје, већ остаје нераздељено, пребива у мени и рађа се унутра, у мом сиротом срцу, попут Сунца, односно сунчевог диска, налик светлости, јер оно и јесте светлост. Не знам шта бих о томе могао да кажем. Хтео бих да ћутим — када бих то само могао — али застрашујуће чудо подстиче душу и отвара моја недостојна уста. Онај који је у мом мрачном срцу покренуо буђење, приморава мене, невољног, да говорим и пишем.

Какво је ово, о мој Спаситељу, ово Твоје неизмерно милосрђе? Како си то пожелео да мене нечистог, изгубљеног, оскврњеног, прихватиш као део себе? Како то да си ме оденуо најсјанијом одеждом, која се пресијава светлошћу бесмртности и просветљује све моје удове? Твоје читаво, беспрекорно, божанско, неупрљано тело блиста у ватри Твоје божанствености, а Ти си ми њега даровао, Боже мој. Овом мом окаљаном, пролазном огртачу припаја се Твоје беспрекорно тело, а моја крв меша се са Твојом крвљу — знам — присајединио сам се и Твојој божанскости и постао Твоје најчистије тело, један светао уд, уд заиста свет, који надалеко сја. Гледам лепоту, гледам сјај, посматрам светлост Твоје милости и зурим у необјашњиву муњу, те доспевам изван себе пошто примећује ко сам био, а ко сам, о чуда! постао. Одајем почаст и стидим се самога себе, почаствујем и плашим се себе као и Тебе, те сам збуњен и оклевам где да се скрасим, коме да се приближим, на шт ада наслоним Твоје удове — за каква дела и за какве подухвате ће ми бити потребни тако високопоштовани и божански удови. 

Воли ме онај ко није на овом свету. Видим у мојој келији онога ко је изван овог света. Седим на свом лежају а пребивам изван света. Видим Њега који је вечан а ипак рођен, говорим са Њим и усуђујем се да кажем: волим, јер ме он воли. Храним се посматрањем, њиме се одевам. Сједињен с Њим, надвисујем небеса. Знам да је то истинито и извесно. Где је тада ово тело, не знам. Знам да се спушта онај који је непокренут. Знам да видим онога који је по природи невидљив. Знам да ме онај, који је далеко од сваког створеног бића, узима себи и скрива у наручју, те се затичем ван света. Потом видим себе смртника, маленог у свету, а у њему је створитељ света, а све док сам у животу обухватам у себи читав живот у цвату и знам да нећу умрети. Он је у мом срцу, а живи на небесима; и овде и тамо видим га у истој светлости. 

Ми смо удови Христови, а наши су удови Христос. И рука моја, који сам најбезначајнији, јесте Христос, као што је и моје стопало Христос. Ја, најбеднији, јесам Христова рука и стопало. Покрећем руку, а то чини и Христос, јер је он читав у мојој руци. Мораш схватити да је божанствено неподељено. Покрећем стопало, а оно светли као и Он. Немој рећи да хулим, већ потврди ово, и захвали се у молитви Христу, што те је таквог начинио; јер ћеш и ти, ако хоћеш, постати уд његов. Тако ће сви удови свих нас постати Христови удови, а Христос наш уд, и Он ће учинити лепим и присталим све оно ружно и деформисано, украшавајући га красотом и достојанством своје божанствености. Сви ми постаћемо богови, присно сједињени са Богом, без икакве мрље на нашим телима, уподобљени читавом телу Христовом, свако од нас имаће читавог Христа. Један, који је постао мноштво, остаје Један и неподељен, а сваки је део читав Христос. 

Он сâм је у мени присутан и зрачи у мом сиротом срцу, заодева ме бесмртним сјајем и просијава кроз све моје удове, читавог ме обухвата, даје ми пољубац и читав се предаје мени недостојном, а Његова љубав и лепота ме засићују и бивам испуњен заносом и сладошћу божанства. Стичем удео у светлости, у љупкости, а моје лице сја као лице онога за којим жудим. Сви моји удови се просветљују, постајем раскошнијим од раскошних, богатијим од богатих, моћнији од моћникâ и већи сам од краљева, много часнији од свих видљивих ствари. Нисам пуст попут земље и онога што је на земљи, него сам попут неба и свега онога што је на небу, јер уза се имам обликотворца свих ствари, коме нека је салва и хвала сада и на вјеки вјеков. Амин. 

Када ме је испунио небеском радошћу, одлетео је и повукао за собом мој дух, мој ум и жудњу за свим овоземаљским стварима. Мој је дух, следећи Га, настојао да обухвати опажени сјај, али га није нашао у створеним бићима и није му успело да напусти створена бића и да обухвати тај нестворени и недокучиви сјај; па ипак, прикупио је све и покушао да га сагледа. Прокрстарио је ваздухом, походио је небо, прегазио поноре и сазнао, како му се чинило, где је крај света. У свему томе, међутим, није пронашао ништа, јер је све то било створено. Ја сам тужио и јадиковао и пекао се на ватри, живећи као да ми је ум помрачен. Он је пак дошао кад му је била воља и, спуштајући се налик светлом магленом облаку, чинило се да ми је обузео читаву главу те сам у страху јаукнуо. Он је затим одлетео и остави ме самог. Док сам с муком за Њим трагао, изненада сам схватио да је Он био у мени самом, те се указао усред мога срца попут светлости сунца у зениту. Када се он тако указао и када сам га спознао и прихватио, натерао је у бег рој демонâ, сузбио колебљивост, дао снагу, растеретио моју душу овоземаљског чувства и оденуо ме у чувство духа. Одвојио ме је од видљивих ствари, а повезао ме са оним невидљивим. Омогућио ми је да видим оно нерукотворено и да се веселим што сам одвојен од оног створенога, видљивога и брзо пролазећега, а уједињен са оним нерукотвореним, бесмртним, коме нема почетка и које нико не може да види. Таква је самилост. 

Оставите ме самог, затвореног у мојој келији. Препустите ме Богу, који је једини добар. Устукните, удаљите се. Пустите да сâм умрем пред лицем Божијим, лицем Онога који ме је створио. Нека нико не куца на моја врата; нико нека не подиже глас; нико од рођака и пријатеља нека ме не посећује; нико нека не одвлачи мој дух од посматрања доброг и лепог Господа; нека ми нико не примиче ни храну ни пиће, је ћу бити задовољан да умрем гледајући мог Господа, милосрдног и доброг Бога, који се спустио на земљу како би позвао грешнике и повео их са собом у живот небески. Нећу више да гледам светлост овог света, чк ни сâмо сунце, нити ишта од онога што на овом свету постоји, јер гледам свог Господа, јер гледам краља. Гледам истинско светло и творца сваке светлости; гледам извор свих ствари; гледам почетак, Онога који нема почетка, посредством кога је све настало и чијим посредством све живи и одржава се у животу и по чијој вољи све мине и престаје. (…) Када сам Га угледао, сишао сам с ума; ви, дакле, којим сте при чистој свести, оставите ме и омогућите ми не само да сâм останем затворен у келији и да у њој боравим, него када се у њој сакријем као у гробу и када будем живео лишен сваког додира са светом, посматрајући мог бесмртног Господа и Творца, пожелећу да у његовој љубави умрем, а знаћу да уопште нећу умрети. 

Ти, кога не може да обухвати свеопштост, постаћеш на неки начин сасвим мален у мојим рукама и приближићеш се мојим уснама сијајући се попут блиставог вимена и сладости, о тајанства! Допусти ми сада да Те се наситим, да љубим и грлим Твоју неисказиву лепоту, светлост лица Твога, да будем испуњен и да свима то кажем и да, одлазећи, најлепше украшен, Теби дођем. Од Твоје светлости сав преображен у светлост, желео бих да останем код Тебе и, ослобођен брига за многа зла, желео бих да будем ослобођен и страха да поново у њих западнем. Дај ми то, Господе, додели ми то, Ти који си, мени недостојном, дао све остало. То ми понајвише задаје бригу и у томе је све, јер када би ме сада просветлио и дао ми мистички наук, када би ме пробудио и заштитио својом моћном руком и стао уз мене, отеравши демоне у бекство и уништивши их, потчињавајући ми све и све ми пружајући и испуњавајући ме сваким добром — мој Боже — ипак од свега тога не бих имао никакве користи када ми не би омогућио да без стида прођем кроз вратнице смрти, када Кнез таме, прилазећи, не би опазио да Твоја лепота пребива у мени, наносећи му штету, рањавајући Мрачнога Твојом неприступном светлошћу, а заједно са њим и све остале опаке силе натерујући у бекство погледом на знак Твога печата, док бих ја, уздајући се у Твоју милост, без оклевања преступио, примакао се Теби и поклонио се пред Тобом. Какав ћу плод стећи од онога што се у мени сада догађа? Свакако никакав, него ће то у мени још више разгорети ватру. 

Поново га угледах у своме дому, а усред тог догађаја Он се неочекивано подиже и сједини се са мном на неописив начин, спрегну се са мном неизрециво и приљуби се уз мене без мешања, као што се ватра приљубљује уз гвожђе, као светлост уз стакло. Учини ме налик пламену, налик светлости. Постадох тако оно што претходно видех и посматрах издалека. Не знам како бих Ти пренео то чудесно искуство, јер нисам могао да знам, а ни сада уопште не знам како је Он ступио у мене, како се сјединио са мном. Када сам се пак сјединио с Њим, како бих могао да ти кажем ко је он, који се сјединио са мном као и ја са њим? Плашим се да би, када то кажем, могао да ми не поверујеш, те да, из незнања, западнеш у грех и да, брате мој, изгубиш душу. Ја и он смо постали једно, коме сам био присаједињен. Како би, међутим, требало да се, сједињен са Њим, назовем? Бог, по природи двострук, по суштини један, удвојио је и мене и, као што видиш, дао ми двоструко име. Ово је раздеоба: по природи сам човек, а по милости Бог. 

Поново ми сија светлост; поново видим прозрачну светлост. Она поново отвара небеса, поново гони ноћ. Поново се све разоткрива; поново се види само она. Она ме изнова одводи од свега видљивога, свих чулима опажљивих ствари, одваја ме од њих. Онај, који је изнад свих небеса и кога још ниједан човек није видео, враћа се поново у мој дух не напуштајући небеса, не расцепљујући ноћ, непродирући кроз ваздух, не пробијајући кров куће, не продирући ни кроз једну ствар, а у средиште мога срца, о узвишена Тајно! где све остаје онакво какво је било, обрушава се светлост и уздиже ме изнад свега. Ја, који сам пребивао усред свих ствари, стојим изван свега, можда чак и изван тела. Сада сам безостатно у истни, где је светлост једина и једна, а посматрајући је без напора ступам у безгрешност. 

Мартин Бубер, ЕКСТАТИЧКЕ ИСПОВЕСТИ (Антологија мистичких текстова), стр. 44-49, Градац, Чачак, 2019.

Превео са немачког: Радован Поповић 

Плотин, НЕШТО СЈАЈНО, ПРЕПУНО ДУХОВНЕ СВЕТЛОСТИ,ЧИСТО СВЕТЛО…

Често ми се догађа да се дигнем из тела у самог себе и да будем изван свега осталог, а унутар себе самог. Тада видим задивљујуће велику лепоту и најчвршће верујем да поседујем бољу судбину. У мени је делотворан најбољи живот и истоветан сам са оним божанским. Пошто сам се учврстио у њему и пошто сам постигао ту делотворност, налазим се чврсто изнад свега осталог умственог. Међутм, после тог мировања у божанском и пошто сам се из ума спустио до расуђивања (промишљања), питам се како то уопште и сада силазим и како се моја душа налази унутар тела, када је таква каква ми се показала сама по себи, већ је у телу.

Онај ко је видео зна шта говорим, он зна да душа задобија неки други живот онда када му прилази, када му је већ пришла и узела учешћа у њему, тако да, у том искуству, она зна да је присутан онај који даје истински живот и није потребно ништа више — напротив, треба да одбаци све остало и да се смири у њему самом, да буде само то, напуштајући све што нас окружују. Ми журимо да одемо одавде и љутимо се уколико смо још везани за нешто друго, не бисмо ли га обгрлили собом у целини и не бисмо ли поседовали иједан део који није у додиру с Богом. Свакако да је и овде могуће видети и Њега и самог себе, колико је то прикладно. Самога себе човек види као нешто сјајно, препуно духовне светлости, боље речено, као само чисто светло, нешто лако, без тежине, нешто што постаје или, штавише, јесте Бог. Тада је узбуђен, а ако изнова отежа, тада као да вене.

Зашто не остане тамо? Зато што још увек није у потпуности отишао одавде; али, једном ће доћи и до непрекидног посматрања, будући да му не смета више ништа, никакво тело. То што посматра Бога није оно што бива ометано, већ је то нешто друго, будући да то што види, када није делатно у посматрању ипак дела у мишљењу, у мишљењу које се састоји у доказима, уверавањима и у разговору душе са самом собом. Виђење и то што бива виђено више нису разум, него нешто више од разума, пре разума и разуму надређено, исто као и предмет тог виђења. Ако, дакле, када гледа, види самог себе, видеће се управо таквим — боље речено, сјединиће се са тиме и опажаће да је сам исто тако једноставан. А можда ту не треба рећи ни то „видеће“. То виђење, уколико треба рећи да се ту ради о неком двојству, о ономе што види и ономе што се види, те да нису оба нешто једно — што је, пак, смела тврдња — онај који види тада нити види, нити разликује од себе, нити замишља неко двојство. Он као да је постао неко други, те више није он сам, нити приноси тамо нешто сопствено. Он припада Ономе, те је једно као да је своје средиште сјединио са Средиштем. Јер чак и овде оно што се здружило јесте нешто једно, а двојствено је онда када је одвојено. У том смислу и ми сада говоримо да је Оно нешто различито. Управо зато је тешко исказати и објаснити то посматрање; јер како се може рећи да је Оно нешто различито ако се у самом посматрању Оно не види као различито, него као једно с оним који посматра. 

То је смисао заповести у овдашњим мистеријама, заповести која забрањује саопштавање непосвећенима. Пошто оно божанско не треба изностити другоме, забрањује се објашњавање другоме уколико и он сам није успео да види. Пошто, дакле, ту не постоји двојство, већ је онај који види једно са предметом виђења, тако да овај више не би био то што се види, него нешто уједињено с њим, ако се он осећа какав је када је спојен и помешан с њим, поседовао би у себи самом његову слику. И он сам био је нешто једно, зато што у себи није имао никакву разлику ни у односу на себе самог, нити у ма ком другом смислу, јер у њему се ништа није кретало, нити је у њему постојала страст и жудња за нечим другим, док се успињао ка њему. Међутим, у њему нема ни разума, нити мисли, па чак ни њега самог, ако треба и то рећи. Он је као запоседнут и Богом надахнут, те се налази у некаквом стању мировања и осамљености. Не повлачи се никада од његовог непомичног бивства, нити се окреће око самог себе, већ је у потпуном мировању и јесте, такорећи, мировање; не тежи више ни за оним што је лепо, већ је лепоту превазишао зато што је превазишао и хор врлина, као што онај, који је ушао у унутрашњост светилишта, оставља иза себе кипове богова који се налазе у храму, кипове на које, излазећи из светилишта, поново наилази, као прве након оног призроа унутар светилишта и после тамошњег сапостојања и заједнице не са неким кипом или сликом, него са њим самим, док се ови кипови посматрају тек као другоразредни. Оно што је тамо вероватно није неки прозор који се посматра, него је ту реч о некаквом дургачијем начину виђења, о узношењу, поједностављењу, самопредавању, о тежњи ка додиру, о мировању, о сталној и непрекидној мисли о јединству, уколико неко заиста посматра оно што пребива у светилишту. 

Мартин Бубер, ЕКСТАТИЧКЕ ИСПОВЕСТИ (Антологија мистичких текстова), стр. 40-42, Градац, Чачак, 2019.

Превео са немачког: Радован Поповић 

Афанасиј А. Фет, ШАПАТ, ПЛАШЉИВО ДИСАЊЕ…

Шапат, плашљиво дисање,
Песма славуја
И сребрнасто њихање,
Потока струја,

Ноћни свет и се̏на сјâји,
Се̏на без конца,
Чудесни преображаји
Вољеног лица,

У облаку пурпур руже,
Ћилибар гори,
И пољупци свуд, и сузе,
И зори, зори!…
(1850)

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Жарко Видовић, УЗВИШЕНА УМЕТНОСТ

(…) … А ми овде песникову намеру, напор и вољу у савлађивању финеса језика упоређујемо са орањем, напором и вољом ратара: он је обрадио земљу, али пшеница расте сама! Јер напор и воља су, нема сумње, потребни, али потребни учењу заната, језика који је неопходан уметности да би она могла да се послужи човеком (занатлијом) и да човека преобрази у уметника! јер само човек који савршено влада језиком (занатом обраде материјала и употребе оруђа) отклонио је из себе све што би се могло опирати самом дејству уметности; тада нема у себи ничег што би се противило да буде орган уметности. Јер када је научно и савладао језик тако да њиме (техником или занатом одговарајуће уметности) може да се послужи без премишљања, тада је оспособљен за то да буде орган (или језик) уметности; јер тада у њему нема оне свести која би пажњу човека-уметника усмеравала на сам језик (на технику, занат, материјал, употребу оруђа); кад је занат савладан и постао навика, њему није потребна свест, као ни навици! Тада је свест ослобођена (и сабрана) сва за уметничко виђење, за отвореност ка уметности; јер свест је феномен осећања, а не навике, те језик и може да буде освешћен (доживљајем или осећањем осветљен) тек кад га човек зна сигурним знањем и рутином навике којој у томе знању не треба свест; тада је свест ослобођена, па је ослобођено и осећање којем свест припада и од којег произилази! И тада је човек — како би то,  говорећи у дијалогу Ион о песнику, рекао Платон — тада је човек орган којим се уметност (или божанство) може послужити као својим органом… 

Као што се Бог, као својим органом,  служи само човеком праведником: што је занат (одговарајући занат-језик) према уметности, то је праведност (у бестрашћу или непристрасности вршење закона) према осећању вере. „Свети Дух говори корз пророке, јер су пророци праведници кроз које може да се чује реч самог Светог Духа“. Пророк је као песник; Бог је као уметност а праведност је (у вршењу закона, посту и молитви) као „занат“ вере (специфичан језик вере) који човека, кад више не мора да се премишља око закона и кад га врши без напора и муке, оспособљава да буде отворен Богу. Учење и вршење језика (технике, „заната“) је као обрада земље: орање, сејање, окопавање, заливање, заштита биља од штеточина; а пшеница расте, јер расте сама од себе и из себе на томе, тако (ратарски) припремљеном тлу. Као што смо сунце и киша чине земљу (припремљену, поорану земљу) „плодном“ (то јест биљоносном, јер плодна је биљка,) а ратара успешним, тако само уметност чини доброг занатлију (зналца језика) уметником. Јер уметност није чин воље (одлуке, плана, слободе као моћ одлучивања), није напор, него die Gelassenheit, смиреност опуштености, опушетеност у смирености. 

Та смиреност је бестрашће, јер уметност је осећање потпуно различито од страсти (од „сећања“ страсти), као што је и вера потпуно различита од страсти: страст је грешно осећање зато што се то (страсно) осећање јавља као непремостива препрека вери; кад је у души страст, онда је та душа затворена вери! Тако је и уметност осећање које не трпи страст (ни душу одузету страшћу, ни навику у којој се страст смирила јер се задовољила). А кад се у човеку већ појавила страст — а јавља се као плод Греха!, — онда се уметност, као и вера може у човеку јавити тек уз човеков напор и подвиг жртве. А жртва је чишћење своје душе од страсти. 

И та жртва је унутрашња, невидљива: она је покајање, суочење човека и са истином која му је најнеугодинија и најмање ласкава! Та жртва је битна у трагедији. Зато је трагедија равна катарзи, чишћењу од страсти. 

***

Но, са појавом страсти се о уметности може говорити тек кад је та уметност трагедија: нова уметност, коју и Кант назива узвишеном, за разлику од лепе, првобитне, лирске уметности. Та је уметност повезана с поменутим чишћењем као што је Кантово Узвишено (изнад Лепог) повезано са категоричким моралним судом! са новом хармонијом, небеском, узвишеном, за разлику од првобитне, рајске, биљне, физис-хармоније, али земаљске. 

И док је ова првобитна (земаљска, рајска, дечија, невина, лирска, биљна) физис-хармонија била могућа зато што у души човека није било свести о Злу (без те свести је невин и тигар, и змија, и крокодил, и вук, сви живећи у истом рају!), па није било ни разликовања Добра од Зла (зато ни обожавања Зла!), 

небеска, узившена хармонија се јавља тек после човекова очишћења од кривице која се назива трагичном: та кривица је у самој појави страсти, јер

страст није чисто, него грешно („животињско“), заправо грешно-човеково, сатанског порекла) осећање којим су онемогућени и уметност и вера.

***

До чистог осећања (и до пречишћене форме!) се доспева уздизањем, у сферу коју Платон назива наднебесном, где се човек среће са идејама-ликовима (са иконама, како кажу православни!).

Но ако је за то уздизање у сферу идеја-ликова потребно да се човекова унутрашњост (душа) очисти од страсти, онда то значи да „простор“ те наднебесне сфере мора да буде унутрашњи, у човековој души: уздизање је понирање  у тајну душе и њене првобитне чистоте, њеног искона, њене изворности, њеног стања у којем је створена и у којем је и Творца обрадовала! 

И преображај је унутрашњи: након очишћења од страсти, човек се узидзањем-понирањем преобразио у оно што гледа (у идеју-лик-икону), тако да је тада гледалац (гледалац лика-идеје-иконе) поистовећен са оним што гледа (са гледаном идејом-иконом-ликом). Та истоветност „субјекта и објекта гледања“ — истоветност о којој говоре Парменид, Платон, Плотин, а онда и свети Јован Дамаскин (бранитељ икона) и други византијски црквени оци — та истоветност је могућа само зато шео је унутрашња, у души, тајна, као и преображење. 

Трагедијска уметност и њена хармонија, могућа тек као појва узвишене хармоније, више није наивна уметност невине земаљске (рајске) хармоније, оне пре Греха, него се јавља тек у напору човека да упозна себе и човека: у првом реду себе грешног, тј. острашћеног, трагично кривог (кривог за „мистеријску“, то јест, магијску, фаустовску појаву Зла у свету!) Но било како било, уметност је у оба случаја бестрашће, па било да је то првобитна (невина, чедна, дечја, „примитивна“, митска) чистота од страсти — које се још нису ни појавиле (у обредима и уметности), — било да је то бестрашће постигнуто тек очишћењем (заветном жртвом, покајањем, праведношћу, вршењем Божијег закона, молитвом, испаштањем-постом), очишћењем од страсти, као већ настале трагичне кривице.

Јер трагична кривица није кривица за конкретни чин (који се кажњава законом, у правној држави), него је то кривица душе која неће да се отвори уметности ни Богу, јер се затвара у своје страсти; то је кривица према уметности и вери! кривица због које је човеку затворен пут ка уздизању-понирању у своју душу и у њен искон.

Те две уметности — и одговарајуће тежње двема различитим хармонијама, идилично лепој лирској и узвишеној трагедијској — јављају се у нашем 19. столећу упореду, у личностима двају српских песника: Ђорђа Марковића Кодера (1806-1891) и владике Петра Петровића Његоша (1813-1851).

Жарко Видовић, И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ, (стр. 255-288), Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008

Афанасиј А. Фет, СЈАЛА ЈЕ НОЋ…

Сјала је ноћ. Луном препуњен врт. Лежале
Су луче пред нама у хладном хотелу.
Клавир беше отворен, струне су дрхтале
Од твоје песме, ко срца наша у телу.

Певала си до зоре, изнемогла у сузама,
Да си — љубав, да нема љубави друге,
И чезнуо сам, док се подизала тама,
Да те љубим, грлим и плачем од туге.

И много је лета прошло, тешких и мучних,
И опет ноћу твој глас устрептао сав,
Веје, као и тада, сред уздаха звучних,
Да си — цео живот, да си само — љубав;

Да не боли судба, не пеку срца муке,
А живот краја нема, ни циља ја пред собом,
Осим да верујем у ридајуће звуке,
Тебе љубим, грлим и плачем над тобом.
(2. август 1877)

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић