Николај Берђајев, О ОТКРОВЕЊУ

Ако постоји Бог, онда Он мора да се открива и даје знакове о себи. Он се открива у речи, у ономе што се назива Светим Писмом, али не само у њему. Откровење Бога свету и човеку је многоструко. Свака друга тачка посматрање је бешчовечна. Не може бити сазнања о Богу, а да у томе и сам Бог не буде активан. Он иде у сусрет човеку. То управо значи да богопознање претпоставља откровење, оно је богочовечно, оно не може бити једнострано божанско. Откровење није нешто што човеку долази споља при чему је овај потпуно пасиван. Тада би се човек морао замишљати као комад камена или дрвета. Комад камена или дрвета не може, право говорећи, да прима откровење, али и у њему је нужно претпоставити некакву реакцију која одговора његовој природи. Мора постојати центар из кога зрачи откровење, и тек ако верујемо у такав центар, ми  смо хришћани. Ако се у схватању откровења не остаје на тлу наивног реализма, као што то често видимо у теолошким учењима, морамо признати да је откровење унутрашњи духовни догађај који се симболизује у историји, у историјским догађајима. Немогуће је замишљати откровење као догађај сличан природним и историјским чињеницама, премда се оно често тако замишља, при чему се признаје његова натприродност. Натприродност откровења јесте само у томе што је оно духовни догађај. Мојсије је унутар себе, у дубини свога духа, чуо глас Божји, и тако су чули глас божји сви пророци. Апостол Павле је доживео своје преобраћање из Савла у Павла као догађај у свом духовном животу, као ДУХОВНО ИСКУСТВО. Он је у својој унутрашњости срео Христа. Појава Исуса Христа била је и историјски догађај који, уосталом, тешко може бити идентификован. Може се сматрати поузданим да се биографија Исуса као историјске личности тешко може написати. Јеванђење није историјски документ за такву биографију. Може се написати само духовна биографија Христова, и то веома непотпуна. Иза историје, са свом њеном релативношћу и проблематичношћу, пробија се метаисторија. Односи између историје и метаисторије су рационално необјашњиви, као што је тешко објашњив однос између феномена и ноумена. Треба само да знамо да се метаисторијско не може потпуно свести на историјско, ако говоримо о овоме у смислу докритичког наивног реализма. Наивни историјски реализам у схватању откровења подлеже истој таквој критици као и наивни реализам у сазнању уопште. Хришћанска идеја богооваплоћења не треба да значи обоготворење историјских чињеница. Хришћанска истина не може да зависи од историјских чињеница које не могу бити потврђене у својој пуноћи и у својој наивно прихваћеној реалности. Природно-историјска објективација откровења је секундарна, а не прмарна појава. Историја је већ објективација и социјализација откровења, а не прмарни живот духа. Откровење је откровење човеку и треба да буде пријемљиво за људску свест. Чудо откровења, које се не може објаснити историјском узрочношћу, јесте унутрашње духовно чудо. Откровење се догађа у људској средини и кроз човека, тј. зависи од човековог стања. Човек никада није у томе потпуно пасиван. Човекова активност у откровењу зависи од његове свести и усмерености његове воље, од степена његове духовности. Откровење претпоставља моју слободу, мој акт избора, моју веру у ствар која је још невидљива и која ме не присиљава. Месија Христос је био невидљив, Бог се није јавио у царском лику већ у лику роба. То је кенозис Божанства. Као што воли да каже Киркегард, Бог остаје incognito у свету. Откровење је увек и прикривење. Откровење, као и Истина, претпоставља активност целог човека. Усвајање откровења захтева и наше мишљење. Откровење није интелектуална Истина, али оно препоставља и човекову интелектуалну активност. Бога треба да волимо и својим разумевањем, премда основна Истина откровења треба да буде доступна и детету. Ако већ мислимо о откровењу, онда о њему свакако не треба да мислимо тако као да га човек аутоматски прихвата на основу нарочитог божанског акта. Човек треба слободно да се сагласи не само с откровењем, већ и са људским стваралаштвом. Ортодоксни протестанти говоре да су сви одговори садржани у Божјијој речи. Али остаје нејасно где лежи креитеријум тога шта је реч Божија, а шта је људски додатак. Код најзначајнијег међу савременим протестантским теолозима, К. Барта, остаје нејасно у којој је мери реч Божија историјска чињеница. Нејасноћа долази отуда што К. Барт у потпуности жели да се ослободи философије, премда је за теологију то немогуће. Он као да не жели да остане на тлу наивног историјског реализма, он, очито, чак допушта библијску критику. Човек је увек био активан у прихватању откровења, а његова активност је била и лоша и добра. Откровење не може бити нешто завршено, статично, што захтева само пасивно прихватање. Старо, статично схватање откровења, које је захтевало пасивну послушност, у суштини је само једна форма натурализма који је толико јак у теологији. Догађаји, о којима се говори у Јеванђељу, који не личе на обичне историјске догађаје, схватљиви су само у том случају, уколико су то такође догађаји мог духовног искуства и духовног пута. Чињеница да су постојали покушаји да се откровење тумачи и објасни тако да процес развоја у Цркви буде у складу с традицијом, значи да је откровење увек било подвргнуто суду разума и савести, али разума и савести који су били изнутра порсветљени откровењем, значи да је било подвргнуто суду просветљене човечности. Још много тога подлеже том суду, на пример, идеја вечних адских муа, предодређеност, судско схватање хришћанства. Старо и често умртвљено схватање и тумачење откровења сукобљава се не само с научном и философском свешћу, већ и с моралним осећањем, с човечношћу. Проблем уопште није у томе да је потребно исправљати откровење и додавати му људску мудрост. Проблем је у томе да ми у историјском откровењу сусрећемо много људског, одвише људског, а не божанског. У ономе што ортодоскни називају интегралним откровењем, одбија нас и шокира добро нам познато људско зло, а не божанска тајанственост и висина. Чиста човечност је, заправо, оно божанско у човеку. У томе лежи основни парадокс богочовечности. Управо су независност људског од божанског, човекова слобода, његова стваралачка активност  — божански.

Николај Берђајев, ИСТИНА И ОТКРОВЕЊЕ, (стр. 38-41) Логос, Београд, 2016

Превео: Мирослав Ивановић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s