Фјодор М. Достојевски, „ЈА НИШТА КОД РАФАЕЛА НЕ РАЗУМЕМ“…

(…) Оправдана је примедба једног писца од пре неколико година да се признавање да човек не разуме неке ствари некад сматрало срамотом, јер је говорило о тупости онога који то признаје, о незнању, о лошем уму и срцу које нема осећања, о његовим малим умним способностима. Данас је обрнуто, и све се чешће чује фраза: „Ја то не разумем“ — и то се изговара некако поносно, у најмању руку значајно. Човек помоћу те фразе као да се пење на неки пиједестал, барем мисли да је такав у очима других и, што је још комичније, он себе и сам тако види, не стидећи се при том нимало тог јевтиног пиједестала. Данас речи као што су: „Ја ништа код Рафаела не разумем“, или оне „Ја сам с посебном пажњом прочитао целог Шекспира и, признајем, баш ништа посебно нисам у њему нашао“ — примају се не само као знак дубоке памети, него чак и као неко јунаштво, као нека врста моралног подвига. И нису само Шекспир и Рафаел данас подвргнути таквом расуђивању и изложени таквим сумњама! 

То запажање о поносним незаналицама, које сам овде препричао мојим речима, веома је истинито. Заиста, гордост незналица је добила широке размере. Тупи и заостали људи нимало се не стиде тих својих квалитета, напротив, сада је тако да се то узима и као „знак духа“. Ја сам често истицао да је у књижевности и личном животу дошло време неких партикуларизама и помањкања многостраности знања и образовања: људи који су с пеном на устима оспоравали своје противнике, десетинама година заправо нису прочитали ни редак од онога што су ти њихови противници написали: „Ја“ — вели такав — „не делим таква схватања, и нећу да читам глупости“. Што би се рекло — робе има за грош, а жеља и за целу рубљу! Таква једностраност и таква затвореност, тај партикуларизам и нетрпељивост узели су маха баш у наше време, то јест првенствено у оних последњих двадесетак година. У многих се запажа и некаква безобзирна смелост: људи чија су знања ништавна подсмевају се у очи људима који десет пута боље и више од њих знају и разумеју. Што је најгоре, што више напредујемо — све више узима маха „једносмерност“: приметно се губи чуло за поређења, за преносна значења, за алегорију. Видљиво је да се губи (уопштено говорећи) смисао за шалу, хумор, а то је, према мишљењу једног немачког мислиоца, најбољи знак интелектуалне и моралне кризе једног доба. Напротив, народило се много тих мрачних глупака, чела су наборана и уозбиљена — и све гледа право и само право, све иде једном линијом ка једној тачки. Можда мислите да ја само о младим људима и о либералима говорим? Уверавам вас, то се односи и на старце и на конзервативце. Подражавајући младима (који су сада, уосталом, већ оседели људи), још пре двадесет година су се појавили чудни конзервативци једнога смера, раздражљиви старчићи који апсолутно ништа нису схватали у актуелним проблемима, у новим људима и у самом младом покољењу. Та њихова једносмерност је, ако хоћете, понекад била жешћа, снажнија и ограниченије него она једносмерност у „нових људи“. О, веома је вероватно да је све то у њих од сувишка добрих жеља и од великодушног али огорченог осећања које понекад слепи, и то у већој мери него чак и ове присталице једносмерности најновијег времена. Уосталом, мени се чини да сам ја и сâм, осуђујући ту једносмерност, одвећ отишао у једном правцу — у страну. 

Фјодор М. Достојевски, Дневник писца 1876, (одломак, стр. 389-390), Партизанска књига, Љубљана, ООУР Издавачко публицистичка делатност, Београд, 1981.

Превео: Мирко Ђорђевић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s