Фјодор М. Достојевски, ТВРЂЕЊЕ БЕЗ ДОКАЗА

Мој текст о којем се говори односи се на основне и најузвишеније идеје човекова живота: на нужност веровања у бесмртност људске душе. Та исповест човека који одлази у смрт „логичним самоубиством“ означава потребу да се одмах изведе и закључак: без вере у душу и њену бесмртност, човеков живот је неприродан, немогућан и неподношљив. Тада ми се чинило да сам јасно изразио формулу логичног самоубице, да сам успео да је откријем. За њега не постоји вера у бесмртност, и он то сам објашњава одмах, у почетку. Мало-помалао вођен мишљу о бесциљности свога живота и мржњом против неме инертности свега што га оркужују — самоубица долази до неминовног уверења да је човеков живот на земљи апсолутна бесмилица. Њему постаје јасно као дан: на живот пристају само они људи који су налик животињама, који због слабог развитка свести и снажно наглашених телесних потреба стоје близу животињског типа. О, јести, спавати, седети у топлом и на меком — то ће још задуго везивати човека за земљу, али не и човека вишега типа. Али, управо ти виши типови владају на земљи, и увек су владали, и такви су одређеним периодима изводили и водили милионе других људи. Шта, дакле, значи та виша реч и та виша мисао? Такву реч, такву мисао (без чега човечанство не би могло да живи) често казују, међу првима, управо бедни и непримећени људи, они који немају никаквог значаја, и који најчешће бивају прогањани и умиру у прогонству као непознати и заборављени. Али, та мисао и та реч коју су они изрекли не умиру, не пропадају без трага, нити могу пропасти ако су већ једном изречене — и то је оно што у људском роду заслужује дивљење. У покољењу које долази, за двадесет или тридесет година, мисао генија захвата све и свакога, она обузима све — и онда се појављује: нека не ликују милиони људи и материјалистичке силе, силе страшне и непоколебљиве — не новац, не мач, не моћ — долази она мисао у почетку непримећена, а то је често мисао неког незапаженог човека. Господин Енпе тврди да појава онакве исповести у мом Дневнику представља „смешан и јадан анахронизам“… јер је данас „век гвоздених појмова, век позитивних ставова, век који је високо истакао заставу с девизом: живети по сваку цену...!“ (Само тако, вероватно се због тога и повећао у наше време број самоубистава међу интелигенцијом!). Уверавам уваженог г-на Енпеа, и оне који су слични њему, да се то „гвожђе“ претвара у прах и пепео пред неком идејом, ма колико се она у почетку чинила као ништавна тој господи која имају „гвоздене појмове“. Према мом мишљењу, највећа бојазан за нашу будућност, и то за најближу будућност, скрива се управо у томе што се у већем делу нашег образованијег сталежа у Русији, по неком посебном и чудном тако рећи предодређењу, све више и више, с великом брзином која постаје све већа, укорењује и потпуно безверје — неверовање у сопствену душу и њену бесмртност. И још, то безверје се укорењује не само због убеђења (у нас је убеђења у нешто било веома мало), него због неке чудне равнодушности према тој највишој идеји људског постојања, због равнодушности која је понекад и подругљива и која се, ко зна одакле, угнездила у нас, због равнодушности не само према тој идеји него према свему што је живо, према животној истини, и према свему ономе што живот даје и што га храни, што му обезбеђује здравље и што убија труљење и смрад. Та равнодушност је у наше време, у поређењу с другим европским народима, постала нека типично руска особина. То је одавно већ продрло у руску образованију породицу, и готово ју је разорило. Без највише идеје, међутим, не може да постоје ни човек ни нација. А на земљи постоји само једина највиша идеја, и то је идеја о бесмртности људске душе — све остале „више“ идеје живота проистичу из ове једине. Може се о томе спорити (то јест, о том првобитном извору свега што је најузвишеније на земљи), али засад нећу да се упуштам у спор, ја само исказујем своју идеју. Не може се све одједном објаснити; боље је ићи мало-помало. Још има времена. 

Мој самоубица је ватрени присталица своје идеје о неминовности самоубиства, и није неки равнодушан и „гвозден“ човек. Он доиста пати и мучи се, и ја сам то, чини ми се, јасно приказао. Њему је очито јасно да он не може да живи, он зна да је у праву и да није могућно побијати га. Пред њим су јасно истакнута она велика првобитна питања: „због чега живети ако је човек схватио да је живети као животиња недостојно човека, да је то недовољно и ненормално? Шта онда може, у таквом случају, човека да задржава на земљи?“ На та питања он не може да нађе одговора, и он то зна иако је схватио да постоји „хармонија целине“ — како он каже — али, каже он даље, „ја то не схватам, нити ћу имати снаге да икад схватим, и онда то што нећу да суделујем у тој хармонији целине — долази само по себи“. Ето, баш то што му је теко јасно — то га је убило. У чему је невоља? У чему се он вара? Сва је невоља у томе што је изгубио веру у бесмртност. 

Он је страсно тежио (тежио је томе док је био жив и тражио је то с болом) измирењу, хтео је да га нађе у „љубави према човечанству“: „Ако нећу ја, човечанство ће можда бити срећно, оно ће једном достићи хармонију. Та би мисао могла да ме задржи на земљи“ — признаје он. Наравно, то је великодушна мисао, великодушна и мученичка. Али, убеђење да је живот човечанства у целини, у суштни, само један моменат као и његов живот лично, и да ће се сутра, када та „хармонија“ буде остварена (ако се уопште сме веровати да се овај сан може остварити), и човечанство претворити у исту оваквну нулу, као што је и он сâм, према оним спорим природним законима — и то све после толиких невоља које су поднете због остварења онога сна — пред таквом идејом његов дух устаје на побуну до изнемоглости, буни се управо због оне љубави према човечанству, њега то притиска и вређа управо због човечанства у целини и — по закону рефлекса идеја — то у њему убија управо и саму ту љубав према човечанству. 

Ово последење се чешће догађало у породицама које, на пример, умиру од глади. Отац и мајка, кад им најзад невоље њихове деце постану неподношљиве, почињу да мрзе своју дотад вољену децу управо зато што више не могу да поднесу  њихове невоље. И ја, штавише, тврдим: сазанање о вашој потпуној немоћи да дате помоћ, или да учините неку корист или олакшицу човечанству које пати, у исто време док сте ви потпуно уверени у те његове патње — може у вашем срцу и љубав да претвори у мржњу према човечанствуГоспода гвоздених појмова, наравно, неће у ово поверовати, нити ће то уопште моћи да схвате: за њих је љубав према човечанству и срећа човечанства нешто јевтино и тако лепо удешено, давно нешто одређено и записано да о томе не би требало ни размишљати. Али, ја имам намере да такву господу докраја насмејем: ја тврдим (засад опет без доказа) да се љубав према човечанству не може замислити нити схватити, да је она апсолутно немогућа без вере у бесмртност људске душе. Они који човека лишавају вере у његову бесмртност, и који ту веру замењују неким смислом вишег циља у живоу — „љубав према човечанству“, на пример — они, ја то тврдим, подижу руку на себе саме, јер уместо љубави према човечанству усађују у срца која су изгубила веру само зачетак мржење према човечанству. Није важно што ће паметњаковићи гвоздених појмова слегати раменима на овако моје тврђење. Та је мисао изнад њихове мудрости, и ја сам чврсто уверен да ће она једног дана бити аксиом за човечанство. 

Ја чак тврдим, и имам храбрости да то и истакнем, да је љубав према човечанству као идеја нешто најнесхватиљвије за људски ум. Управо као идеја. Њу може да правда једино осећање. А то осећање је једино могућно уз истовремено уверење у бесмртност људске душе (и ово тврдим без доказа). 

На крају свега, ово је јасно: самоубиство после губитка идеје о бесмртности јесте нешто потпуно неизбежно, па чак и нужно за сваког ко се макар мало уздигао изнад животиње. Напротив, бесмртност која као идеја нуди вечни живот, много јаче везује човека за земљу. У овоме, наизглед, има противречности — ако већ постоје толики други животи, то јест ако осим земаљског постоји и бесмртни живот, због чега  одна до те мере ценити земаљски живот? Али, излази управо супротно: само уз помоћ вере у своју бесмртност човек може да схвати свој разумни циљ на земљи. Без вере у своју бесмртност, нестају човекове везе са земљом, оне постају тање и као трулије, и губитак смисла живота (па макар се он изражавао у облику несвесне туге) сигурно води у самоубиство. Из овога следи обрнута поука оног мог октобарског текста: „Ако је вера у бесмртност толико потребна за човеков живот, онда је она нормално стање човеково — а кад је већ тако, онда и бесмртност човекове душе несумњиво постоји.“ Речју, идеја о бесмртности — то је сâм живот — живи живот, његова коначна формула и основни извор истине и исправних сазнања за човечанство. Ето, то је био циљ мога текста, и ја сам веровао да ће тај циљ и нехотице разумети свак ко буде прочитао тај напис. 

Фјодор М. Достојевски, Дневник писца 1876, (одломак, стр. 392-395), Партизанска књига, Љубљана, ООУР Издавачко публицистичка делатност, Београд, 1981.

Превео: Мирко Ђорђевић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s