Жарко Видовић, УМЕТНОСТ ТУМАЧЕЊА

4. Херменеутика је уметност показивања оног што је самом духу показиво. А херменутичко искуство је сећање на то показивање и ту показивост. То је сећање на дух. 

Глумци „тумаче“ улогу, лик, драмски текст, неку песму. Они на тај начин, чинећи нешто показивим, показују лик, свраћају на њ позорност. То показивање је више од читања: оно је освешћење показивањем (у показалишту), упозорење (у позоришту). И док ми у обичном животу — животу навикнутог на опажања — опажамо на тај начин што у опаженом предмету само препознајемо представу коју наше искуство већ има о таквом предмету, у овом показивању и позорју имамо театрон и теорију, то јест, божанско посматрање божанског призора. Божанско је ту поистовећење са оним што разумевамо и посматрамо саосећањем. То саосећање је херменеја („ерминија“). Исто што и глумци, чине и „репродуктивни“ уметници: гласом, инструментом или диригујујћи (то јест, дугим и помним припремањем хора или оркестра за концерт или службу). Тако певач, свирач или диригент тумаче сам дух музике неког композитора, будећи, наравно, при томе у слушаоцу херемнеју, онај дух којим слушалац једино и може да разуме дух „тумачене“ музике, дух којим се и слушалац поистовећује с композитором, саосећајући с њим. 

Први који је протумачио и, на тај начин, открио Баха — дотле занемареног, заборављеног или чак незнаног — био је Менделсон: читавих сто година касније! Бах је, наиме, умро г. 1750, а Менделсон га је открио тек г. 1829, кад је, као младић од двдесет година, дириговао у Берлину Бахову Пасију по Матеју. То је била херменеутика Баха, херменеутика којом се и сам Менделсон појавио као велики музичар. Без те Менделсонове хеменеутике Бах би, вероватно, и даље, ко зна докле, остао непознат: можда све до наших дана када се, са џезом, јавља и нова херменеутика Баха. 

Занимљиво је да се са новом херменеутиком Баха јавља обнова и у самој музици: ново схватање музике, нов полет, стварањенечег новог — у чувању и тумачењу традиције! У тој хеменеутици је коначно превладала свест да тајну „тумачења“ великих музичких дела (рукописа) чини веома школована, учена и префињена — импровизација! (То звучи можда чудно, као contradictio in adjecto: учена импровизација, готово као нека планирана спонтаност и школвана наивност, очекивано изненађење.

Али није чудно, јер је та импровизација омогућена само веома високом техником, добро упознатим тајнама заната, тако да мајсторова пажња не сме ни тренутка бити обузета проблемом технике (заната). То значи да су свест и пажња потпуно ослобођене за дух музике, док се техником баве сами прсти, без икакве контроле свести над њиховим радом! Тек тада је пред нама мајстор. Мајсторство је у прстима, а у самој свести је тада дух, само дух! Свест је ослобођена телесности, јер се не бави контролом рада прстију. Но то мајсторство помаже мајстору и да буде лишен сваке нарцисоидности и да се тако с лакоћом поистовећује (да саосећа) са композитором (или песником), јер ни у најмањој мери не мисли о себи. А кад не би био мајстор технике (заната), био би приморан — већ самом телесном невештином — да мисли о себи. Нарцисоидност је, наиме, увек полод немоћи.  Наравно, техничка моћ није довољна. Потребан је и дух који не зависи ни од нашег знања (чак ни од техничког), ни од наше одлуке. Нарцисоиднима може да нас учини и духовна немоћ, а сигурно нас чини немоћнима свако настојање да знањем, одлуком постигнемо оно што је могуће само осећању (моћи осећања, уметности, херменеутици). 

Уметности, наиме, као херменеутици, није потребан наш критички став (који је став критичког растојања субјекта Ја према објекту ја и сваком другом објекту). Критички став је — кад је у питању уметности и херменеутика — потребан нашем усавршавању језика („грматике“, речника, средстава, технике, вештине, заната). Јер херменеутика није критички став према тексту дела, него у сагласју са аутором, тако да дело доживљава своје поновно (увек поновно) стварање; извођач се у импровизацији осећа као аутор, тако да сам аутор васкрсава, као да се отеловљује у извођачу (глумцу, диригенту, певачу), па и у слушаоцу, осносно гледаоцу. Јер херменеутика је поистовећивање извођача (или критичара, или читаоца, гледаоца, глумца) са ствараоцем дела. То поистовећење се постиже искључиво саосећањем, а оно не може бити надокнађено никаквим образовањем, чак ни онда кад је то образовање (као и техника уметности) неопходно!

6. Слух за „скривени смисао“ није слух за метафизику, него за нагласке и распоред нагласака у датом тексту који не мењамо. 

Агресивна је то и сирова наметљивост кад уметничком делу намећемо смисао који нам се није из самог дела, херменеутиком, открио. То наметање је воља за моћ која, исто тако, долази до израза и у нашој нетрпељивости према природи каква јест. Метафизичко претумачивање уметности (као „контекста“ скривеног у тексту) истог је порекла као и загађивање природе (па и језика). 

У чему би се, дакле, састојала глумчева херменеутика текста? — „Само“ у томе што одабира и поставља праве нагласке (акценте) на право место, на праву реч у стиху, на прави стих у строфи, на праву строфу у поеми, па, наравно, и на прави слог у речи. А при томе се не мења ни један једини глас (слово, писмено) поеме или текста, него се све изговара дословно!

Сва уметност тумачења (херменеутике) је, дакле, у самом акцентовању текста. Како је неко разумео неки стих (или реченицу, чак и у неком философском трактату!), и да ли је уопште разумео — то се осећа по томе како је и коју реч је у стиху (или реченици) нагласио. И „ничим другим“. Али у томе „ништа“ је сво разумевање. То одабирање и распоред нагласака се не врши неким „знањем“ (критичким), него сигурношћу јачом од сваког знања или сигурношћу једног знања које може бити дато само осећању, „слуху“ за поезију (или за музику), „смислу“ за основни тон песме или композиције. Ако глумац има слух за сам смисао, истоветан са слухом за акценте, њему нису онда потребни ни поза, ни мимика, ни „драматизација“, „театралност“ и остала глуматања. Самим распоредом акцената избија на „видело“ скривена структура поеме (или текста, или музичке композиције), стурктура самог смисла! У тој структури влада хијерархија одређена значењем и значајем, на врху је реч која је кључна, испод ње (или иза ње) остале, значајем њој подређене. Интервенција херменеутике је да не може бити дискретнија: на самом тексту се не види, а битна је! Све је исто, а није исто! „Све смо то знали и раније“, а заправо, без херменеутике наглашвања нисмо знали. Изгледа као да су нам и писац (или херменеутичар, глумац) „отели реч из уста“, док ми заправо нисмо свесни силне измене учињене дисретним интервенцијама које је глумац (или, у музици, пијанист, солст) извршио својом херменеутиком, не дирајући само текст! Тако херменеутичко разумевање дела може да унапреди и обогати само дело — не мењајући му текст (или његову писану форму), јер херменеутика је моћ присуства чисто духовног. Исто тако су, додуше, искрене и пишчеве интервенције у опису стварности: не мењајући слику којом и ми препознајемо стварност (исту за нас све, за искуства свих нас), писац открива нешто и за нас потпуно ново само другачијим наглашавањем: свраћајући наглашавањем нашу пажњу на смисао који би иначе остао непримећен. Том променом нагласака изазвано је и осећање које види смисао!

Исто то чини и редитељ драме: он у целини драме истиче овај или онај лик, ову или ону сцену, реплику, појаву, указујући тако на прави смисао и значај драме: на тај начин помаже и глумцу да превлада критички став (нужни критички став према себи самом, понекад изражен као „трема“) и да одабира праве акценте у свом тумачењу лика.

Но, исто то чини у музици солист интерпретатор и диригент: сва тајна његове (репродуктивне, херменеутичке) уметности састоји се у томе што у сваком такту нотног рукописа одабира тон који ће свирачи нагластити. (Одабира осећањем, на које се може ослонити тек кад је добрим студирањем нотног текста отклонио све сметње осећању и концентрацији.) Његово је да само нађе праве нагласке, а не да мења рукопис композитора. Његово је, ако има „слух“, да само разуме и протумачи, а не да буде сатворац (ко-аутор). Тако је Менделсон открио Баха: подредивши све своје способности оној највишој, моћи разумевања саосећањем, поистовећењем. Тајна херменеутике (тумачења уметности) је у томе што „никаквим“ средствима, без видиве интервенције, постиже нешто што ни сам песник или композитор, ма како велик, није учинио! (а ипак омогућио херменеутици да учини!).

Жарко Видовић, …И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ, (одломак из есеја „Критика између херменеутике и метафизике“, стр. 119-126, Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s