Павел Евдокимов, ИСИХАЗАМ

Исихазам је веома јасно разграничио Исток (2) и Рим (3). Почев од Јована Лествичника, преко Никите Ститата и Симеона Новог Богослова, ова је традиција са Григоријем Паламом рекла последњу реч о судбини човека у светлости богословља  Светог духа и божанских енергија. Исихазам налазимо на самим изворима монаштва, да би на крају Света гора постала његов центар. (4) Напоредо са општежитељним  идеалом (правила Василија Великог и Теодора Студита), одувек је постојао и најстарии и најизразитији облик чисте контемплације и унутрашњег тиховања коме се посвећује отшелник (анахорет). Два вида монаштва допуњавају се без икакве супротности или ривалства јер су у сагласности са јединственим обрасцем монаштава и потичу из истог извора духовности. Ипак, велика општежића, са њиховим маскимално разгранатим економијама и социјалним активностима, пре или касније показују да је у њима пресушио мистички извор који су само пустињаци исихасти у стању да пажљиво сачувају. У томе је сав значај контемплативне обнове коју је на Атосу извршио свети Григорије Синаит. (1) У питању је једини циљ сваког созерцања, стицање Духа. (2)

Средином XIV века дошла је веома оштра реакција позападњачених кругова Византије. У сукобу православног мистицизма и рационализма западне схоластике симптоматичан је антипаламизам једног Григоре, Варлаама, Манула Калеке, Димитрија Кидониса и његовог брата Прохора. Варлаам следи идеологију светог Томе Аквинског и пориче разликовање између божанске суштине и његових енергија/деловања (што је централна теза паламизма). За њега вреде једино аргументи разума и сваки интуитивни увид мистичког карактера прогласио је за извор грешака; унутрашње просветљење је чак одбацио као материјализацију Бога. У ствари, Тома одбацује августиновско учење о познању путем божанског просветљења и инутуицеје, а разум уздиже као једини инструмент којим се може мислити Бог. Димитрије Кидонис, ма колико био Грк, у писму пријатељу Калоферосу не крије свој ентузијазам поводом теолошке summe Томе Аквинског: „Он је нашу веру снабдео свим могућим доказима. “ А Његов брат Прохор је тврдио: „Ко познаје мудрост Божију, зна и суштину Бога. „(3) То би било обожење средствим чисто интелелкта! Ни најмање није реч о сукобу филозофских школа — има понешто од Аристотела и од Платона на обе стране — него је то дубљи, догматски сукоб. У питању је разлика између аутономне, катафатичке теологије, па макар она била „узвишени пут“, и апофатичке теологије која свакој афирмацији поставља њене сопствене границе.

По првом схватању, логички појам Бога адекватно изражава његово Биће. Из појма Бића аналитички се дедукују Божји атрбути: његова једноставност и јединство. Онтолошки закони се примењују на Бога уколико је он Биће. Због тога је искључен сваки антиномичан појам, јер је у противречности са панлогизмом. Овај се због своје универзалности чак уздиже као орган заједништва са Богом.

За друго схватање, божанска „надсуштина“ је радикално трансцендентна и од нас захтева антиномичку (мада не и контрадикторну) афирмацију потпуне недоступности Бога по себи, с једне стране, и доступности његових иманентних пројављивања у свету, с друге. Бог „излази у сусрет“ у својим енергијама и он је у њима потпуно присутан. Енергија никад није неки део Бога, она је Бог у свом пројављивању који не губи ништа од свог радикалног „неизласка“ његове суштине. Енергије су заједничке свим ипостасима Свете тројице, оне су нестворене и доступне су творевини. Оне ни у ком случају не задиру у јединство, недељивост и једноставност Божију, као што ни разликовање међу ипостасима не чини једно сложено Божанство. И сам Августин је морао да Бога назове simpliciter multiplex. (1) Бог је више од бића, пре свега у свом логичком облику, јер је стваралац сваког облика, и тиме изнад и с оне стране сваког појма. Божанска једноставност је нешто „сасвим друго“ од наше идеје једноставности. Сваки је догмат антиномичан, металогичан, али никад и контрадикторан. 

Ово разликовање се одмах преноси на веома сложен проблем благодати. За Запад, благодат је трансцендентна, али створена категорија, и представља услов који омогућава да се нама јуридички додели оправдање. Реформисти су овај појам догурали до крајности, додељивање је код њих примило смисао „декларације“ (декларативне благодати: споља, одлуком Суда, човек ће бити проглашен праведником, а да то није по својој природи — semper justus et peccoator , истовремено праведник и грешник). Насупрот томе, за Исток благодат, божанска енергија, обожује човека онтолошки и чини га аутентично новом творевином, праведном и светом у себи, иако по благодати. 

То је дакле основна тврдња која одређује целокупно источно богословље: Божија суштина је радикално трансцендентна; иманентна и „приопштива“ су само „деловања“ (енергије, благодат). Не ради се ни о каквој апстракцији, него о питању живота и смрти — јер је то питање саме стварности јединства између Бога и човека. Човек не може да учествује у Божијој суштини (он би сам у том случају био Бог), али с друге стране, свако учешће у неком створеном елементу (у створеној благодати, чак и када је она названа натприродном) није никакво учешће у Богу. Човек улази у најстварније општење са божанским деловањима, са пројављивањима Бога у свету, али како и у тајни еухаристије: они који су у себе примили једно божанско „деловање“, примили су целог Бога. Причешће није ни супстанцијално (пантеизам) ни ипостатичко (осим у случају Христа), него енергетско, а у енергијама је Бог потпуно присутан. Насупрот томе, код антипаламиста, обожење или благодатно виђење суштине Бога је некакво „логичко“ заједништво које иде напоредо са каузалним детерминизмом и рационалном демострацијом Божијег постојања. (1) Рационалистички интелектуализам хтео би да примора Бога да се задржи на нивоу људског разумевања. Еуклидска или картезијанска жеђ за рационалном јасноћом апсолутизује разум и уздиже га до атрибута самог Бога, до теолошког места сједињењаТо је катафатика доведена до крајности, у недостатку теолошке апофатике. 

Паламизам је сав у православној мистици. То је мистика „божанског мрака“, украсна реса његове светлости. Од познања на људском нивоу Дух учешћем узноси познајућег до Божјег нивоа. То је јовановско богопознање путем настајања Логоса у срцу и унутрашњег просветљења. Ово је феномен божанске нестворене светлости. Мистичко искуство показује ту светлост у унутрашњем, скривеном виду, све до спољашњег зрачења (ореоли светаца, таворска светлост или светлост Васкрсења) које се види и телесним очима, али очима преображеним, које је дух отворио. У ствари, Господње Преображње, према Палами,(2) јесте преображње апостола, њихове способности да виде славу Божију која је иначе скривена његовом кенозом. Ова светлост или слава Божија је енергија у којој је Бог потпуно присутан и ово виђење је аутентично созерцање „лицем у лице“ — „тајна осмог дана“ и стање савршеног обожења. 

Павел Евдокимов, ПРАВОСЛАВЉЕ,(стр. 26-29), Службени гласник, Београд, 2009.

Превео са француског: 
Павле Рак

НАПОМЕНЕ:

2. Константинопољски сабор из 1351. дефинитвно је потврдио учење светог Георгија Паламе као аутентичан израз православне вере. 

3. „Ово учење, по свом основном принципу, не само да је тешка филозофска погрешка; то је такође, са католичке тачке гледишта права јерес“, без  милости суди Jugies  у Palamas, DTC, coll. 1794, t. XI. 

4. Види: J. Bois, „Les hesychates avant le XIV siecle“, Echos d’  Orient, 1901, t. V. 

1. О њему види текст Никодима Агиорита у Добротољубљу, Атина, 1893, т. II, стр. 242.

2. Тај циљ је достижан и у брачном животу, како пише Григорије Палама, П.Г. 150, 1056 А.

3. П.Г. 151, 693-715

1. De civitat. Dei 12,18. 

1. Ватикански концил је веома јасно дефинисао сигурно познање Бога путем природног разма. Acta, col. 255, Denzinger, n. 1653. Школа Томе Аквинског у души не признаје издвојену способност разума који је нужно јединствен. Насупрот томе, за Грке, ноус, место тројичног лика и „око расуђивања“ је познање, интуиција, које је нужно харизматско. Ако разум спознаје у одраженој светлости, мега ноус је непосредно надахнут Духом светим.

2. Беседа на Преображење, П.Г. 151, 433 Б. 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s