Станислав Винавер, КАКО СЕ РОДИЛА ПЕСМА „Santa Maria della Salute“

Предусретљивошћу Музеја Николе Тесле, ушао сам најзад у траг преписци између Николе Тесле и Лазе Костића (засад је пронађено шест писама). Одавно је тражим. Из необјављених успомена Костићевог лекара и интимног пријатеља др Симоновића, из необјављене обимне преписке Лазине са Валтазаром Богишићем, из необјављених записа његових на рубу књига које је читао, из целе големе необјављене грађе којом располажемо, види се до очигледности: какав је значај имао за Лазу сусрет са Теслом у Пешти, 1892. године. 

Два генија: песнички и научни, срела су се, мењали мисли, одмеравали се и обасјавали међусобно. Лаза је сањао о томе: да нађе нешто, у највећем напону и блистању, нешто гoростасно и трагично, у исти мах. Он је то нашао у Тесли. Само је Лазу болело: што Тесла нема порода (да настави племениту лозу), и што нема у животу „романтике“ (да му живот добије неку коначну целовитост). Тесла је толико утицао на Лазу (који се у то доба бавио озбиљним научним студијама, и чезнуо да оствари своју дијалектичко-филозофску синтезу, засновану на идеји свеопштег укршатња) да је чак могућно да је и сама кобна клица Лазине љубоморе на побратима му, Змаја, највише зарасла у срцу његовом под утицајем Теслина настoјања и напора (преко часoписа Теслиног пријатеља Џенсона) да Змајеву поезију изнесе пре америчку јавност, као високо сведочанство о српском народу и његовом песничком надахнућу. 

Преписка између Лазе и Тесле даје чудесан увид у срж оба ова занесена духа, од којих је један хтео да верује само у математику, а други само у древне праузоре из праскозорја. Елем, Лаза је заљубљен у Ленку Дунђерску. Али се, оронуо, не осећа достојан ње. Тражи јој достојног мужа. Налази. 

Лаза је напунио романтичну Ленкину главу Теслиним ликом. Она је, доследно, волела њега, Лазу: он се, Лаза, уплашио и гетеовски побегао од ње, у Крушедол. 

Ленка верује Лази. Кад није Лаза — нек је Лазин Тесла. 

Лаза захтева од Тесле „да не сатре семе које рађа такве ђетиће“. (Узгред напоменимо: да је то и основни садржај најдивнијег Шекспировог сонета: Шекспир ту опомиње свога обожавног: да се жени, да би сачувао човечансту свој божанствени лик, кроз потомке.) 

Тесла одговара Лази: „Ја сам задњи свога рода.“ Каже му: да сав припада науци. Тако је Лазина замисао пропала. Тесла га песнички опомиње (тај Тесла, који је носио у себи и наизуст знао: седам хиљада вапајних десетераца): да ће он Ленку волети, али духовном љубављу; не као што су се волели Хера и Леандер, преко уског Хелеспонта, „преко Океана“. Лаза му сместа одговара да разуме разлоге. Задњи свога рода! „Јер напокон, ваше племе, па да је и Немањино, не би се могло лепше завршити него таковим ексемпларом. Шта сам вам ипак поручио и препоручио оно поруку, то је било да скинем с душе моју штићеницу, која је заиста заслужила најбољег мужа на свету. Ваш одговор чисто јој не смем показати. „

Ленка је ускоро умрла. Свакако у некој егзалтацији. Брак са Теслом, брак са Лазом — па ни Тесле, ни Лазе! Лаза чека неколико месеци, не усуђује се да то Тесли јави. Најзад му шаље посмртну листу Ленкину: „Ето, то је ваша несуђеница. Као што видите,неће ни ваша биогравија остати без романтике, најљепше ал’ и најжалосније.“

Лази, гетеовцу, привиђао се брак Фауста и Хелене. Лаза је маштао: да се из тог брака роди изданак достојан оба родитеља. Из брака Фауста и Хелене родио се, по Гетеовој замисли Еуфорион, лорд Бајрон. Када је брак између Тесле и Ленке пропао, и када му је Тесла одговорио: да је последњи свога рода — долази до утварног брака Лазе Костића са Ленком! Он је сазда утварну песму наше књижевности: Santa Maria della Salute. 

ПИСМО ОД 12. ЈУНА

Драги Пријатељу, 

Данас је отприлике, трећа обљетница од како смо се оно састали у Пешти и онако лијепо провели оно неколико дана. Наумио сам да прославим тај дан. Шта мислите, како? Не бисте никад погодили, да Вам не кажем: 

Хоћу да Вас оженим.

Quelle idee, рећи ћете. Знам шта ћете рећи, знам шта ћете помислити, све знам, па ипак!

Дјевојка коју сам Вам наменио подобна је да савлада сваку женомрзицу. Ја мислим да би и мртвог оживела, не само мртвога Дон Хуана, него и мртвога свеца. Збиља. 

Ономад сам ја гледао у манастиру како цјелива неке мошти, суху руку некога свеца, па, у заносу од онога тамјана и од оне љепоте, чисто сам се зачудио, како се она мртва рука не дигне да је загрли. 

 Који је то светитљ? Запитам калуђера до мене. 
 То није светитељ. 
 Него?
 То је светитељка, преподобна мајка Ангелина. 
 А? Сад разумем. 

Калуђер ме погледа као да ме је разумио, а знам да ни не слути моје мисли. 

Досад је одбила читаву војску просилаца. Родитељи се забринули: има јој већ 24 године — ал’ не бисте јој дали више од 20. Отац је мој најбољи пријатељ, те сам, дакако, пријатељ и њој. Дуго сам се трудио да дознам узрок те немилости, те једва једвице дознам шта је: њен је идеал Никола Тесла. 

Ја сам јој признао да је то и моја давнашња мисао, али ми је навијек било на уму, како сте ви досад сву своју љубав посветили својој великој идеји, па немате времена мислити ни на жене, а камоли на женидбу. 

Она се ипак узда да би Вас обрнула, да не би било Love’s labour’s lost.*

Толико о девојци. А сад  last not least  и за многе јевропске младожење, камоли вас Американце о имовини, о женинству или о прћији њеној. 

Она може донети отприлике један милион франака. Али јој отац тако стоји да би могао отворити зету вересију и до једног милиона долара, ако затреба. 

Промислите се добро, све мислите на једно смислите, па ми јавите на шта сте смислили. Ако пристајете, послаћу Вам одмах слику моје намјењенице и дознаћете њено име.

Било како било, свакојако вјерујте да остајем

навјек ваш пријатељ
Лаза Костић 
У ман. Крушедолу, 12. јуна 1895. 

Пишите ми на адресу: Pajevich, Neusatz.
Како бих се радовао кад бих добио од Вас телеграм!

ПИСМО ОД 4. СЕПТЕМБРА 

Драги Пријатељу, 

Ако хоћете да Вам речем по души, ја се другом одговору нисам ни надао. А кад већ говорим по души, и кад се доборо промислим, ваља ми признати: на вашем месту не бих ни ја другојачије. 

Најкрупнији разлог за вашу женидбу био би да се не сатре семе које рађа такове детиће. Али

Прво: не може се нико сасвим поуздати да ће имати деце, ни кад би се оженио у најбољој снази, ни кад би узео најздравију девојку. 
Друго: Ко зна каква би била деца? Знамо да су најгенијалнији људи рађали недоношчад, или бар сасвим обичне, свакидашње мозгове, а то је упркос Дарвинову пријатељу, Francis-у Galtonu-у („Hereditariy Genius“)  сасвим природно: њихов је мозак толико радио да није ништа остало за њихова м… — Па помислите само, кад би иза вас остала два-три сина тупоглава, па још можда са каквом moral insanitiy,**  како би ти улудо могли потрошити сву славу своје дичне очевине, вући по глибу, најсветлије име, па  I don’t dare follow up this idea!***

Зато, немојте мислити ни са каквим „болом“ на то да сте ви „задњи свога рода, the last of the Mohicans“. Јер напокон, ваше племе, па да је Немањино, не би се могло лепше завршити него таковим ексемпларом. Та, зар немају готово сви народи на то пословицу: Finis coronat opus — конац дело краси. 

Напокон вам јављам да ћу се ја, ако Бог да, у недељу после Мале Госпође (22/10. септембра) венчати са мојом вереницом Јулијом Паланачком у Сомбору (Zomboru). Сада је дванаеста година откако сам ја био испросио, па се тада разишло, што њена мајка није дала да је водим у Црну Гору. Ако нисте веровали у судбину, то је прилика да поверујете. После венчања идем са женом у Италију. 

Молећи се Богу да благослови ваш рад видите да сам у манастиру! и да вас одржи у најлепшем здрављу, остајем

навјек ваш пријатељ
Лаза Костић
у Крушедолу, 4. септембра 1895. 

У Загребу сам био с вашим ујаком, Митрополитом, и много смо говорили о вама. 

ПИСМО ОД 31/19. ДЕЦЕМБРА 

Драги Пријатељу,

Ето, то је ваша несуђеница!

Видите колико сам се скањивао и ломио, док нијесам прекинуо, да вам ипак пошаљем овај црни лист. 

Мени је била као рођена сестра. 

Као што видите, неће ни ваша биографија остати без романтике, најљепше, ал’ и најжалосније. 

А ја сам оставио жену још прије смрти Ленкине управо, утекао сам од пуница; имам их двије. Сад сам опет у манастиру Крушедолу. 

Жена ме зове кући. Сад се погађамо. 

И то је романтика, је ли? Сасвим fin de siècle! 

Сретан вам Божић и да Бог да, да у новој години постигнете све што сте наумили!

Навијек ваш пријатељ
Лаза Костић 
31/19 децембар 1895. 
У ман. Крушедолу 

Моја адреса опет: А. Пајевић, Neusatz

Станислав Винавер, Одбрана песништва, Есеји и критике о српској књижевности 2, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 226-231.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s